II Senke i Spletke - 9. Angelusov trenutak

Jahali su već danima ka Usamljenoj Planini. Po Goranovoj proceni, trebalo je da tamo stignu pre mraka, a njegova procena je verovatno bila ispravna.
Put ga je umorio. Svakim danom je sve više žalio što nisu krenuli Goranovim Rapidorogom, pošto mu je ovaj ispričao kako je njime stigao u Speru. A sve zbog te neke devojke Klie kod čijeg prijatelja je Rapidorog sakriven.
»Ako odem po Rapidoroga, velike su šanse da ću se sresti sa Kliom. Njoj bih morao sve da ispričam.«, rekao je Goran. »Siguran sam da bi nam ona pomogla, ali bolje je po nju da što manje zna.«
I zbog te Klie su oni sada morali da jašu obične konje i vuku se ka planini Venii. Nije saznao previše o Goranu za vreme puta, kao što nije dozvolio ni da Goran sazna previše o njemu. Njihovi razgovori su se mahom svodili na postavljanje pitanja bez odgovora i konstantno nadmudrivanje. I to ga je zamaralo. Sve ga je zamaralo. To što su mu ruke bile vezane samo ga je dodatno jarilo.
Odlučili su da naprave poslednju pauzu pre nego što pređu poslednju deonicu puta. Kretali su se šumskim i brdskim puteljcima, jer nisu mogli da rizikuju prolaz kroz naseljena mesta. Izvesno je bilo da su iz Spere poslati Glasnici da je ubica kralja Rejnora pobegao i da se kreće na zapad sa još jednim saputnikom. Ili taocem. Ne bi ga iznenadilo da je i to jedna verzija priče.
»Sigurno će nas čekati dosta ljudi na Venii.«. Goran progovori dok je vezivao konje za obližnje drvo. »Ako se ne varam, ljudi iz Dokene su već tamo i čekaju nas.«
»A mi im trčimo u zagrljaj.«. Angelusove reči behu hladne. Nije voleo previše da govori, ali njegov saputnik je izgleda to obožavao.
»Ne vidim drugi način. Na Venii je jedini Bunar Obnove. Sigurno znaš da kad su ti, kada su te uhvatili, uzeli sve što se zateklo kod tebe. Sa predmeta koji ti pripadaju, uzeli su nešto tvoje energije što im je omogućilo da koriste čini traganja i lociraju te bilo gde u Defori.«
Čuo je za te metode traganja i ranije, ali ga to nikada nije preterano zanimalo. Nije planirao da ikada bude uhvaćen, a još manje da beži ako do toga dođe. Na kraju krajeva, ovo je trebalo da bude njegov poslednji zadatak i sve je trebalo jednostavno da se završi, ali avaj. Bogovi su voleli ironiju. I eto ga sad tu sa ovim davežom, koji je nastavio svoj monolog:
»Kada popiješ vode iz Bunara Obnove, tvoja energija će se promeniti i neće moći da te pronađu. Onda ćemo krenuti natrag u Baras i naći se sa ostalima.«
Ostalima. Ko god ostali bili. Znao je samo da imaju veze sa tim simbolom koji sad nosi na svom desnom dlanu. Bio je radoznao da sazna šta on znači, ali je smatrao da to otkrije na svoj način. Odgovaralo mu je da putuje sa Goranom do Usamljene Planine i promeni energiju. Odlazak u Baras nije bio ni približan njegovim planovima. Kada jednom popiju iz Bunara, otarasiće se daveža i nastaviti svojim putem, dalje na zapad.
»Vidim da si pričljiv kao i uvek.«. Goran nije odustajao. »Sa vojnicima ćemo se već nekako pozabaviti. Ja sam ne verujem u nasilje, tako da ta opcija otpada, ali sam zato vešt sa rečima. Očekivaće dvojicu putnika, zato ćemo morati da ih razočaramo. Ti ćeš se sa konjima dobro sakriti u podnožju planine, a ja ću sam krenuti ka Bunaru, gde će nas oni sigurno čekati. Uz malo sreće, poverovaće u moju priču da si me savladao i pod pretnjom smrću odveo sa sobom is Spere, a zatim ostavio na putu kada sam te upozorio da će te ovde čekati. Reći ću im da si govorio o odlasku u Otipon gde imaš moćne prijatelje. Ako mi poveruju, poći će za Otipon i povešće me kao taoca. Vrlo verovatno će ostaviti par ljudi da ipak stražare kod Bunara, ali njih ćeš morati sam da savladaš. Kada jednom popiješ iz Bunara, naći ćeš me i osloboditi.«
»A je li? Zašto si tako siguran da ću se vratiti po tebe? Šta bi me sprečilo da te se rešim i nastavim sa svojim ljupkim životom kao i do sada?«
»To je bar prosto. Zavetovaćeš se.« Goranu se usne izviše u osmeh.
Zavetovaće se. Nikada mu ne bi palo na pamet da će Goranu tako nešto pasti na pamet. Zavetovanje je zabranjeno još od vreme vladavine oca kralja Bileza. To je bio oblik magijskog vezivanja koji bi dve osobe obavezivao na određeno ponašanje. Prekršiti Zavet značilo bi smrt za onoga ko ga je prekršio. Kralj je uvideo potencijalnu opasnost koju ovakva institucija nosi sa sobom i odredio smrtnu kaznu za one koji je praktikuju. Sve knjige koje su sadžale čaroliju Zavetovanja su odložene u kraljevsku biblioteku kako se znanje o njoj ne bi prenosilo dalje. Kako bi neko kao što je Goran znao tu čaroliju? I još gore, zašto bi bio kadar da je upotrebi?
»Ostao si bez teksta? Možda povremeno tako delujem, ali jasno ti je da ja nisam budala. Reč jednog ubice mi ništa ne bi značila, kao ni ubeđenost u njegovu čast. Ovako ću biti siguran da će sve ići po planu.«
»Znaš čaroliju Zavetovanja? Kako?«
»Zar je to sada važno?«
»Na šta ću se Zavetovati?«
»Na to da ćeš me, ako budem zarobljen, osloboditi.«, napravio je pauzu, pa dodao »I na to da ćeš me štititi, ukoliko moj život bude ugrožen od strane nekog drugog.«
»Šta će se desiti ukoliko odbijem?«
»Ukoliko odbiješ, obojica ćemo se popeti do Bunara i predati se.«
Angelus se nasmeši. Sve se događa sa razlogom, podsetio je sebe. A zašto da ne? Pristaće na Zavetovanje. Zaplet je postajao sve bolji i bolji! Jedva je čekao da sazna kako će se sve rasplesti.
»Pristajem, onda.«
Goran klimnu glavom, zatim jednim pokretom ruke u vazduhu odmota magično uže koje je vezivalo Angelusove ruke iza leđa. Izvadio je bodež koji je nosio sakriven oko pojasa i povukao Angelusovu ruku ka sebi.
»Zar nisi rekao da ne veruješ u nasilje?«, podrugljivo će Angelus.
»Zar nisam rekao i da nisam budala?«. Goran bodežom napravi mali, horizontalni rez na gornjoj strani ručnog zgloba Angelusove leve ruke, a zatim vertikalni rez na gornjoj strani ručnog zgloba svoje desne ruke. Pre nego što je spojio njihove ruke na mestima gde su se nalazili rezovi, Angelus se trže i reče:
»Polako! Nismo se dogovorili na šta ćeš se ti Zavetovati!«
»Reci mi onda.«
Zamislio se na trenutak. Nije mu bilo važno na šta će se Goran zavetovati. Šta više, ništa mu nije bilo posebno potrebno. Ipak, bilo bi šteta propustiti takvu priliku. »Zavetovaćeš se da ćeš učiniti sve što je u tvojoj moći da nikada ne izgubim svoju slobodu, kao ni svoj život.«
»Želiš da jedan drugog branimo od zla? Kako romantično!«
»Dakle, pristaješ?«
»Imam li izbora?, izgovori Goran i dovrši ono što je maločas počeo. Prislonio je zglob svoje desne ruke zglobu Angelusove leve ruke tako da su njihovi rezovi napravili presek pod pravim uglom, a zatim izgovorio reči:
»Reči nas vezuju i krv nas spaja
od danas, pa do našega kraja.«
Rezovi na njihovim rukama zaceliše, a preko njih se kod svakog od njih pojavi crvena linija koja se ožiljkom od reza činila pravi ugao i prestavljala rez druge osobe koja se Zavetovala. Sada su bili večno povezani.

Jahanje ka Usamljenoj Planini su jahali nakon što su se dovoljon odmorili. Goran je želeo da ponovo veže Angelusove ruke, ali ga je Angelus podsetio da se Zavetovao da će ga držati na slobodi. Na to se Goran namrštio, a Angelus samozadovoljno smešio. Mrak je već padao kada su stigli u podnožje planine, ali je Goranova procena da će stići pre mraka, tehnički, bila ispravna. Pronašli su nešto što je ličilo na useklinu u steni kako bi se Angelus sakrio sa konjima. Konji su, međutim, bili previše uznemireni i nisu želeli ni da joj priđu, tako da nisu imali izbora nego da ih puste na slboodu. O daljem putovanju će razmišljati kasnije.
»Ostaćeš ovde neko vreme.«, rekao mu je Goran. Dobro se sakrij, pošto će verovatno poslati ljude da pretraže i podnožje.
»Kako ću znati kada da počnem sa usponom?«
»Nemam pojma. Verovaću u tvoju dobru procenu.«
»Vrlo lepo od tebe.«
Uspon do Bunara nije bio previše visok, po Goranovim rečima. Srećom, on se nije nalazio na vrhu Usamljene Planine, koja je bila prilično visoka. Ljudi su je zvali usamljenom zato što je bila jedina planina te visine na zapadu i dizala se iz pretežno ravničarskog i šumskog predela. Naravno, bilo je još planina na zapadu, ali je taj broj bio mali, a planine ne preterano visoke. Bunar Obnove se nalazio negde na trećini puta ka vrhu. Niko nije tačno znao zašto se on nalazio tamo, ali je svima bilo drago da je tu. Tačno, često su begunci od zakona zloupotrebljavali njegove pogodnosti, ali je promena energije imala i plemenitiju svrhu, posebno kod prečišćavanja prokletstava ili nuspojava Divlje Magije.
Dva sata. Toliko će najmanje Goranu biti potrebno da se popne gore. Njemu bi trebalo mnogo manje. Zahvljajuću njegovom urođenom daru, kretao se jako brzo, a zahvljajuću daru koji je stekao tokom obuke, mogao je i da Treperi. Treperenje je bilo nešto poput teleportacije na kratke razdaljine. Mogao je da se prenese do bilo koje lokacije do koje mu je dopirao pogled. Tu svoju moć nije želeo da otkrije pred Goranom, a i zašto bi? Neka još malo razmišlja kako je to nekom kao što je Angelus uspelo da ubije kralja Rejnora, na njegovom sopstvenom prestolu.
Priča uopšte i nije bila interesantna kao što je delovalo da može biti. Nikada ne bi uspeo da ubije kralja Rejnora, da nije imao pomoć iz samog dvorca, tako da su mu obećali da će moći da računa na nekog iznutra. Stigao je u Baras nekoliko dana pre nego što je atentat trebalo da se odigra da prikupi što više informacija. Nije voleo gostionice i krčme i nije želeo da u njima odsedne, već se odlučio za malo drugačiju varijantu. Čuo je za kuće uživanja u Barasu i zanimalo ga je kako su izgledale, pa je nasumično izabrao jednu od njih da u njoj provede noć. Zvala se Lepeza, koliko se sećao. Lejdi Kase, vlasnica Lepeze, bila je malo zbunjena njegovim zahtevom, ali mu je ipak dozvolila da tu prenoći za dovoljnu sumu novca. Ponudila mu je i usluge nekih devojaka i momaka, ako bi mu bile po volji, ali on je to ljubazno odbio. Sama kuća izgledala je baš onako kao je zamišljao, s tim što je očekivao da će tokom noći biti... bučnije. Bilo je odveć tiho, sećao se. To je pripisao debelim zidovima i vratima. Preko dana je obilazio Baras odeven kao i svako drugi i pokušavao da sazna što više o stražarima na kapiji, kako bi odabrao najpogodniji trenutak da uđe u Arinob. Ulazak i izlazak iz dvorca je trebalo da mu omogući njegova veza iznutra. Nikada nije saznao njeno ime, ali nije mu ni bilo važno. Važno je bilo ući u dvorac, ubiti kralja, i izaći odatle. A i to se sve odvilo mnogo lakše nego što je očekivao. Kada je došao do sobe sa prestolom, kralj je bio sam, bez čuvara oko sebe. Svi su dobro znali za moć kralja Rejnora - umeo je da stvori neprobojno zaštitno polje i održava ga neko vreme. Angelus je računao da će to biti dovoljno vremena da kralj pozove stražu u pomoć. Pa ipak, kralj nije ni podigao zaštitno polje. Ugledao je Angelusa trenutak pre nego što mu je ovaj zario nož u stomak, izvukao ga i prerezao mu grlo. Dok su stražari ušli u sobu sa prestolom, on je već bio ispred sobe devojke koja mu je pomogla da uđe i izađe iz dvorca. I sam je očekivao veći izazov od ubistva kralja Defore, ali je ishod bio antiklimaktičan.
Vreme je previše sporo prolazilo dok je stajao tu u podnožju planine. Već mu je bilo jasno da neće izdržati da tu stoji dva i više sata. Morao je da nešto učini. Nakon možda sat vremena, rešio je da napusti svoje skrovište. Pažljivo je osmotrio da nema nikoga u blizini, pa je izašao na čistinu i započeo da se uspinje ka Bunaru. Nije se penjao stazama i kamenjem, kako će to Goran morati da čini, već Treperanjem. To mu je omogućavalo da dosegne mesta koja drugačije niko ne bi mogao. Primetio je Gorana kako se muči na svom usponu, ali nije želeo da ga ometa. Pronaći će skrovito mesto negde u blizini Bunara da posmatra čitavu situaciju, a moći će i da se umeša ukoliko nešto krene po zlu. Pronašao je stenu dovoljno stabilnu da na njoj stoji nešto iznad nivoa na kome se Bunar nalazio, ali dovoljno blizu da može da čuje šta se ispod njega dešava. Zagrlio je tlo na kome je stajao i osmotrio stanje. Na planinu su došli vojnici, kao što su i mislili da će se desiti. Bilo ih je najmanje dvadesetorica tu na čistini kod Bunara, ali je Angelus bio siguran da ih bilo još u okolini. U mraku jedva da je mogao da ih vidi, ali je ipak uočio par vojnika koji su se krili po okolnim stenama. Imao je sreće da u njegovoj blizini nije bilo nikoga. Okrenuo se na leđa, legao i posmatrao nebo. Sada već nije imao drugog izbora osim da čeka. Misli su mu odlutale i ubrzo je zatekao sebe kako zatvara oči, jer ga obuzima san.
Sanjao je Džes. Ponovo nju. Uvek nju. Džes i vreme kada su bili srećni. Gotovo je mogao da oseti njen dodir na svom licu, njene usne na svojima, miris njene kose. Ležali su na travnatoj poljani i držali se za ruke. Voleo ju je, i ona je njega volela. I ništa drugo nije bilo važno. A onda je došao mrak. Osetio je kako njena ruka klizi i pušta njegovu. Uspravio se i pogledao ka njoj. Vrištala je dok su je odvodili. Bilo je ih je trojica ili četvorica. Odvlačili su je od njega, a on ništa nije mogao da učini. Osetio je hladan vetar na svojoj koži, leden kao smrt, a zatim se probudio, obliven hladnim znojem.
Često je to sanjao. I u snu su mu je oduzimali. Odlučio je da ne spava više i da budan čeka da se onaj davež konačno uspenje uz planinu. I konačno, nakon čitave večnosti, to se i dogodilo. Izdigao se i pomno pratio šta se dešava. Mogao je jasno da čuje razgovor Gorana i vojnika.
»Ko si ti i šta ovde tražiš?« upitao je jedan od vojnika.
»Molim Vas! Pomozite mi!«
»Govori ko si!«
»Moje ime je Go... Go...«
"Neće valjda reći svoje pravo ime?
»Goran.«
Budala.
»I ja sam bio... O...«
Šta nije u redu sa njim?
»Otišao iz Spere u pratnji ubice kralja Rejnora.«
»Tako sam i mislio!". Vojnik dade znak ljudima oko njega da se uhvate Gorana.
»Ne! Ne razumete! Nije... Ja sam... On je...«
Sve će propasti! Zašto jednostavno nije rekao ono što je trebalo?
Vojnik je gubio strpljenje. »Govori, ili ćeš odgovarati zbog izdaje!«
»Otišao je u... Tu je u podnožju.«
Ovaj je lud!
»Naći ćemo ga mi! A ti? Ti si mu pomogao da pobegne, je li tako?«
»Ja... Nisam... Nisam hteo, ali...«
»Ali jesi! Sredite ga, momci!«
Vojnici zgrabiše Gorana i baciše ga na kolena. Morao je nešto da preduzme, ali šta? Pa dobro. Ovo je ionako tako trebalo da se završi, a i Zavetovao se da će štititi Gorana. Treperanjem se sputio do mesta gde su vojnici držali Gorana i iskoristio trenutak iznenađenja da ga oslobodi. Vrlo brzo, preostali vojnici krenuše ka njima.
»Svaka čast, Gorane!«. Angelus reče besno.
»Ne razumeš! U svoj gužvi sam zaboravio na jednu sitnicu...«
»Kakvu?«
»Ja ne mogu da lažem!«
Izgledalo je kao da je sve gotovo, a onda se tlo pod njima zatreslo i svi padoše na zemlju. Angelus zgrabi Gorana za ruku i povuče ga dalje od Bunara ka mestu gde je bilo manje vojnika, ali ubrzo shvati da im to neće mnogo pomoći. Stena ispred koje su maločas stajali se razbi i iz nje izađe ogromno, crno čudovište. Ruke su mu bile od kamena, a telo prekriveno debelom kožom. Glava mu je bila, takođe, crna, i ličila je na glavu guštera sa blještavim žutim očima. Noge su mu izgledale nekako mršavo i nesrazmerno sa ostatkom tela. Vojnici pohrliše na njega mačevima, strelama i magičnim prahovima, ali je sve bilo uzalud. Jednog po jednog, čudovište ih je oborilo i razbilo na komade. Većina vojnika koji su bili sakriveni unaokolo, izađoše iz svojih skrovišta, a neki pobegoše glavom bez obzira. Uskoro, više nije bilo vojnika, pa čudovište ugleda Angelusa i Gorana.
Mogao ja da Zatreperi i ode odatle, ali sada ga je Zavet držao tu gde je.
»Pokušaj da nađeš zaklon!«, rekao je Goranu »I daj mi onaj tvoj bodež!«
Goran ga posluša, a Angelus iskorači ka čudovištu. Čudovište zamahnu svojom kamenom rukom ka njemu, ali se on brzo izmače. Tlo se treslo svaki put kada bi kamena ruka udarila o njega. Izbegao je još par udaraca. Čudovište je bilo i previše brzo za svoju veličinu. Izbegao je još jedan udarac izmaknuvši se u stranu, ali ga iz ravnoteže izbaci stena koja se odronila sa višeg nivoa i pala ispred njega. Čudovište zamahnu ka njemu. Mislio je da je gotov, ali se onda iz njegovog dlana pojavi bela svetlost koja obasja čitavu planinu. Svetlost se ona pretvori u snop koji se usmeri kao glavi čudovišta. Delovalo je kao da iz nje nešto izvlači i uvlači u Angelusov simbol. Nakon par trenutaka, svetla nestade, a čudovište pade na kolena. Angelus ustade, premesti se iza čudovišta i zabode mu bodež u nogu nakon čega ono ispusti glasan krik.
»To je to! Nastavi sa nogama!« dobaci Goran, »Uzmi mač!«
Angelus uze mač koji je Goran uzeo sa tela jednog od vojnika, i klimnu glavom. Čudovište je ustao, ali je izgledalo dezorijentisano. On se još jednom premesti iza njega i zaseče mu nogu u kojoj se nalazio bodež, nakon čega čudovište ponovo pade. Angelus primeti kako mu pored glave polete strela i zari se u čelo čudovištu, a zatim još jedna koja se zari u njegovo oko. Okrenu se iza sebe i ugleda Gorana.
»Zaista nisi budala.«, izgovori, pa se premesti iza čudovišta, izvuče bodež iz njegove noge, premesti se ponovo njemu za vratom i zari mu bodež u drugo oko, i premesti se van domašaja čudovišta. Čudovište, koje više nije moglo ni da vidi, ni da ustane poče da maše kamenim rukama kao pomahnitalo, i udari u stenu izazivajući veliki odron kamenja. Angelus leže na zemlju i zakloni glavu rukama, nadajući se najboljem.
Kada se sve smirilo, on ustade, otrese prašinu sa svog ogrtača i priđe Bunaru. Bio je pun kamenja, ali je nekako uspeo da zahvati vode i popije je. Preko čudovišta ležala je ogromna stena koja mu je smrskala glavu i dobar deo torzoa. On pođe mestu gde je poslednji put video Gorana i zateče ga kako leži, zaglavljen između stena.
»O, dobro je! Živ si!« reče mu Goran kada ga ugleda. »Pomozi mi da se oslobodim!«
Angelus ga mirno pogleda i nasmeja se.
»Zavetovao si se! Moraš mi pomoći!«
»... da ćeš me štititi, ukoliko moj život bude ugrožen od strane nekog drugog...« ponovi on svoj Zavet. »Šteta što je ovo stena, zar ne?«. Nasmejao se glasno.
»Ne bi se usudio! Angeluse, spasao sam te! Moraš mi pomoći!«
Mogao je da vidi strah u njegovim očima. Oh, kako Bogovi samo vole ironiju!

END OF EPISODE 9

II Senke i Spletke - 8. Anine odgovornosti

Ana se brzo navikla na svoju obavezu prisustvovanja sednicama Veća. Uvek kada bi joj Glazor govorio o njima, ona bi žalila što nije mogla da sa njim bude tamo. Na sednicama se, ipak, odlučivalo o sudbini čitave Defore, a to nikako nije moglo biti nezanimljivo. U to se i sama uverila kada je jednom počela da učestvuje na njima. Veće je sada imalo sedam članova, s obzirom da Džilijanino mesto niko nije zauzeo. Raspored sedenja je i dalje bio isti, s tim što je mesto kralja Rejnora i njegove kćeri bilo prazno, a Ana je sedela na Glazorovom mestu. Kada se prvi put pojavila na jednoj sednici sa punomoćjem koje joj je Glazor dao, činilo se da je to nekim Maestrima zasmetalo, ali se ona trudila da na to ne obraća pažnju. Ona je tu po Glazorovom nalogu i niko joj ne može osporiti to pravo. Sada već, posle nekog vremena, izgledalo je da su se svi navikli na njeno prisustvo. Otkad je Defora ostala bez kralja, Veće je zasedalo svakoga dana i bavilo se apsolutno svim pitanjima vladanja. Baš zbog toga su i svi Maestri stalno bili u kraljevskom dvorcu u Arinobu i odsedali u zasebnim odajama na drugom spratu dvorca, gde su bile i Anine odaje.
Sednice je uglavnom otvarao otac Mateas, kao najstariji i najugledniji član Veća, pa je tako bilo i danas. Teme kojima su sednice započinjale su uglavnom bile iste svakog dana.
»Ima li vesti o ubici kralja Rejnora?«, upitao je otac Mateas.
»I dalje ne.«, odgovorio je Estian. Kako je Estian bio Maestar iz Spere, potraga za ubicom je stavljena njemu u nadleženost od kako su iz vojne akademije primili vest da je ubica uhvaćen, a zatim i pobegao sa akademije. »Poslali smo najbolje ljude u potragu za njim i za tim dvorskim istražiteljem sa kojim je poslednji put viđen.«
»To već znamo.«, umeša se Baster, »Ali hoće li ga ti najbolji ljudi ikada pronaći?«
»Ja sam uveren da hoće. Najnovije informacije kažu da su dvojica ljudi koji odgovaraju opisu viđeni kako putuju na zapad, ka Usamljenoj planini.«. Estian nije želeo da odgovara na očigledne provokacije.
»Idu na Veniu? Ali zašto bi to radili? Ne samo da tamo nema ljudi, već se priča da različiti... Stvorovi tamo obitavaju.«, Fleta progovori.
»To su ipak samo priče. U svakom slučaju, poslali smo ljude iz Dokene da potraže sklonište na planini i oni će svakako stići tamo pre naših begunaca. Ukoliko begunci zaista i dođu do Venie, čekaće ih neprijatno iznenađenje.«. Tim rečima, Estian je završio priču o ubici kralja Rejnora za taj dan, nakon čega je otac Mateas prešao na sledeće pitanje.
»Kako danas stojimo sa Poslanjem? Je li neko od Poslanih pronašao dragulje? I kako teku njihove kampanje?«
»Nijedan dragulj još nije pronađen, što je i očekivano. A i bilo bi dosadno kad bi se sve tako brzo odvijalo.«, Pjetar dobaci u njegovom stilu.
Ana je već naučila kakvo ponašanje da očekuje od koga. Basterovi sarkastični komentari, Fletine priče o čudovištima i Pjetrovi duhovite i neozbiljne upadice bile su sastavni deo svake sednice. Ludvig se Ani činio kao škrtica i osoba koja jedino brine o sebi. Otac Mateas je imao smirenu narav koja je odgovarala religioznom čoveku, dok Estiana nije mogla najbolje da proceni. Delovao je kao čovek na mestu, ali o njemu nije mogla da donese neki poseban zaključak.
»A šta je sa kampanjama? Imamo li predstavu o tome ko ima koliku podršku?«. Otac Mateas pogleda u Anu i ona shvati da se on njoj obraća.
»Oh, pa... Trebalo bi. Tačnije, imamo neke informacije.«, pričala je isprekidano, ali se trudila da deluje što samouverenije. »Princeza Mirona je i dalje u dvorcu, tako da i nema neku podršku. Ljudi već smatraju da je nepodobna da vlada i uopšte je i ne uzimaju u obzir kao moguću naslednicu.«
»Pitam se zašto.«, dobaci Baster, ali nije ništa dodao nakon što su ga svi prekorno pogledali.
Ana odluči da nastavi. »Princ Hasel je obilazio manje gradove i siromašnije delove velikih gradova i molio se sa meštanima. Poslednje što znamo je da se uputio u Ispiu, ali još uvek ne znamo koji je cilj njegovog odlaska tamo.«
»Znači pokušaće da pridobije proste ljude na kartu religije i bogova? Hasel je uvek bio religiozan čovek.«, prokomentarisao je Ludvig.
Ani beše neprijatno zbog toga što je otac Mateas morao da čuje tako nešto, ali se činilo da njega to nije uvredilo. »Princ Rišer je odlučio da svoju kampanju počne u zapadnim zemljama. Kažu da upozorava na pretnju koja dolazi od Južnih Naroda i poziva ljude da se spremaju za borbu i pridruže mu se u oslobađanju Defore. Takođe je jedini koji vodi negativnu kampanju protiv svoje braće i sestara. Mišljenja o njemu su podeljena. Neki su ubeđeni u njegovu priču, a neki smatraju da bespotrebno propagira nasilje... Ipak, čini se da ima solidnu podršku za sada.«
»Tipičan vojnik.« Bilo je čudno čuti Estian da tako nešto kaže, s obzirom da je sam na vrhu vojne akademije. »Od njega se tako nešto i očekivalo. Taj pristup nije nov i dešavalo se urodi plodom... Zavisi od kampanja ostalih Poslanih, ali i od ponašanja Južnih Naroda. A rekao bih da ono za sada ne daje povoda za takve priče.«
Ostali su se izgleda slagali sa tim, zaključi Ana po njihovim reakcijama na Estianovu priču. »Princ Markus je još uvek u Orbaku. Kažu da daje sve od sebe da pomogne u obnavljanju uništenog dela grada. Takođe, izgleda da je odlučan u nameri da utvrdi ko stoji iza napada Rahe na grad. To nailazi na dobar odjek u Orbaku, ali i van njega. Vrlo je moguće da je on trenutno u prednosti u odnosu na svoju braću i sestre.«
»Ljudi se boje Rahe. I treba da se boje. Ako mene pitate, to pitanje je mnogo važnije i od Poslanja i od ubistva kralja. Time treba da se pozabavimo.«, Fleta reče mračno.
»Već smo raspravljali o tome, draga Fleta.«, mirno reče otac Mateas, »Pitanje Rahe me plaši i zanima ništa manje od tebe, ali za sada ne postoji način da utvrdimo šta se desilo. Na kraju krajeva, ako princ Markus zaista tako predano radi na tome, on će biti taj koji će baciti malo svetla na čitav slučaj.«
Fleta nije delovala zadovoljno, ali nije ništa odgovorila.
»Princeza Džilijan je... Pa... Negde na severu, valjda. O njoj nemamo baš nikakvih informacija...«, Ana izgovori trapavo.
»Misteriozna kao u uvek. Verujte mi, od nje se svašta može očekivati. Ko zna šta je smislila ta lepa crvenokosa glava?«, Pjetar se nasmešio njegovim vragolanskim osmehom.
Ana kao da tek sad primeti koliko je on bio naočit i privlačan. Njoj se nije previše dopadao, ali nije mogla da porekne da može da razume devojke koje su često pričale o njemu kao o najprivlačnijem čoveku u Defori. A takvih devojaka je bilo mnogo. »Ostaje nam Maestar Glazor.«. Osetila je kako su njihovi pogledi upereni u nju i beše joj neprijatno, ali je nastavila. »Izgleda da se fokusirao na centralni region Defore. Već je obišao par gradova, držao govore i organizovao dobrotvorne priredbe... Ali izgleda da ga ljudi baš i ne vole previše i pored toga... «. Znala je da Glazor nije omiljen u Defori, ali ju je saznanje da može da zaostaje za svima u Poslanju, osim za Mironom, prilčno rastužilo. Nije najbolje razumela otkud dolazi tolika Glazorova nepopularnost. Prema njoj je uvek bio i više nego fin i korektan, a i njegovi stavovi nisu delovali tako drastično negativni. Tačno je da je bilo par odluka koje ni ona nije isprva razumela, ali kada bi joj objasnio, mogla je da vidi da iza svake stoji valjan razlog. Ipak, drugima se nije trudio da objašnjava, tako da su bili ostavljeni samo svojim tačkama gledišta o tim pitanjima.
»Znači tako stoje stvari.«, rekao je otac Mateas. »Nesumnjivo je da svaki od Poslanih ima svoj cilj i strategiju, ali videćemo koja će od njih biti najdelotvornija na kraju.«
Nakon toga su raspravljali o uobičajenim pitanjima i nakon par sati je sednica završena. Već je bila i previše umorna, ali njene obaveze za taj dan nisu bile gotove. Odmorila se u svojoj sobi nešto manje od sat vremena, pa se uputila na treći sprat u dvorsku biblioteku po neke knjige. Glazor ju je zadužio da pronađe sve što može o pređašnjim lokacijama dragulja iš Štitova poslanja, kako bi imao bolji uvid u to gde bi dragulji mogli biti. Na stepeništu koje je vodilo na treži sprat, naišla je na Stefanu koja je išla u suprotnom smeru.
»Hej, zdravo.«, obrati joj se.
»Am. Zdravo.«. Stefana se osvrnu par puta oko sebe.
»Bila si do bibilioteke?«
»Da, da. Ali sam samo ostavila knjigu. Trenutno mi se nešto ne čita.«
»Jesi li se videla sa svojim rođakom danas?«
»Sa Nalimom? Da, jesam. Kako je bilo na Veću?«
»Kao i uvek. Ništa novo. Kako se ti osećaš?«. Stefana joj je bila jako simpatična. Što je više vremena prolazilo, Ana je bila sve ubeđenija da devojka zaista nije svojevoljno napala generala Oviata.
»Dobro, valjda. Nedostaje mi da se krećem po prirodi. Nedostaje mi majka...« Glas joj zadrhta.
»O, Mina mi je rekla da si žigosana!«, Ana promeni temu, »Er si znači?«
»Da, Er sam.«, odgovorila je tiho, blago se osmehnuvši.
»Znaš šta? Čim završim ovo što imam, naći ću te i otići ćemo do kraljevskog vrta da malo razgovaramo i prošetamo. Jesi li za?«
»Jesam. To bi mi se svidelo.«
»Tako sam i mislila. Vidimo se posle onda.« Stefana klimnu glavom i spusti se niz stepenice, a Ana dođe do biblioteke ispred koje je zatekla Vilu koja je bila zadužena za njeno održavanje.
»Dobar dan, ledi Ana.«
»Dobar dan, Darea.«. Užurbano je krenula da uzme knjigu koja ju je potrebna, ali je iznenada zastala i nečeg se setila. »Darea... Ima li vesti o Leali?«
»Ne, ledi Ana. Kao da je nestala bez traga.«
Leala je bila Vila zadužena za održavanje one druge, kraljevske biblioteke. Ana se setila da onog dana kada su Mina i ona naišle na Markusa u kraljevskoj biblioteci, Leale nije bilo ispred biblioteke. Lealu od toga dana niko nije video. Kada se Leala nije pojavila nekoliko dana za redom, Ana je otišla do kraljevske biblioteke, ne bi li uspela da sazna nešto više. Malo je bolje osmotrila hodnik i predeo ispred biblioteke i sve što je pronašla bila je mrlja na zidu blizu vrata koja je ličila na ostatke paljevine. Već joj je tada prošlo kroz glavu šta se Laeli dogodilo, ali još uvek nije želela da išta ikome kaže. Uostalom, nije mogla da govorio o tome, a da ne oda da su Mina i ona neovlašćeno ušle u kraljevsk biblioteku. »Nadam se da će se pojaviti.«. Te reči je izgovorila rutinski, a zatim produžila u biblioteku.
Lako je našla knjige koje su joj bile potrebne, pokupila ih i otišla u pravcu svojih odaja na drugom spratu. Provela je neko vreme čitajući o neobičnim mestima na kojima su u davna vremena, mnogo pre kralja Bileza, Poslani pronalazili dragulje iz Štita. Pa su tako nekad dragulji završavali u starim ruševinama, ukletim šumama, rudnicima, nekad u kućama običnih ljudi u selima, nekad na okolnim ostvrima... Anu je najviše začudilo to što su jednom prilikom dragulji završili na jednom od drugih kontinenata i prošla ju je jeza na pomisao da će Glazor možda morati i tamo da ih traži. Poslala mu je glasnika o svemu što je toga dana saznala, a zatim odlučila da poseti Minu i porazgovara o svojim sumnjama vezanim za Lealu.
Minu je zatekla u gostinskoj odaji u kojoj je odsedala, a to je bila odaja u zapadnom delu drugog sprata, jako blizu kraljevske biblioteke. Zašto je Mina odlučila da ostane u dvorcu sada kada je Stefana žigosana, Ana nije znala, ali joj to nije smetalo. Minu je počinjala da smatra prijateljicom, a i Stefana joj je postajala draga.
»Ledi Mina, mogu li da Vam oduzmem malo vremena?«
»Možete, ledi Ana, ako pristanete da jedna drugu oslovljavamo bez titule i persiranja.«
»Oh, dobro onda. Mina, mogu li da ti oduzmem malo vremena?«. Obe se nasmejaše i sedoše na dvosed koji je stajao u jednom kraju sobe.
»Leala se ni danas nije pojavila. Prošlo je već dosta vremena.«
»Onda smo bile u pravu.«
»Izgleda.« Ana obori glavu. »Ali teško mi je da zamislim da bi Princ Markus ubio Vilu tek tako.«
»Ne vidim drugo objašnjenje. Verovatno nije želeo da rizikuje i ostavi za sobom svedoke da je posetio biblioteku. Uostalom, ne vidim zašto ti je to toliko teško da zamisliš. Pa čovek je upotrebio Zabranjenu magiju u Orbaku!«
Prođe je jeza. Više puta su razgovarale o tome, a ipak ju je ta pomisao i dalje plašila. Zar bi neki ljudi otišli toliko daleko da se domognu moći? Donekle joj je bilo drago što Glazor nije bio taj koji je uradio tako nešto. »Ne znam šta bismo mogle da uradimo da ga sprečimo u njegovim namerama... Ako on pronađe onog ili ono što je Rahu uništilo i zadrži ga za sebe, neće ostati ništa što će moći da mu stane na put.«
»Upravo tako.«
»Možda bi trebalo da upozorimo Veće? Ne moram da kažem da si i ti bila u kraljevskoj biblioteci. Snosiću posledice, ukoliko je to cena za zaustavljanje Markusa.«
»Vrlo plemenito od tebe, ali bojim se da to nije najpametnije rešenje. Pre svega, optužiti princa za tako nešto bez čvrstih dokaza bilo bi ludilo samo po sebi. Čak i ukoliko ja posvedočim o onome što smo videle, to ne bi bilo ni izbliza dovoljno da ubedimo Veće. Mi smo ga videli kako iznosi knjigu i ništa više. Leala je mrtva, tako da ne može da potvrdi da je Markus bio tamo. Poslednje što nam treba je da nas izbace iz dvorca ili zatvore u tamnice, jer onda neće biti nikoga ko će znati istinu o Markusu.«
»Ali šta onda da radimo? Od koga da potražimo pomoć? Ne želim da čekamo ni dan više. Ne smemo gubiti vreme!«
»U pravu si. Hajde da razmislimo malo! Ko bi imao dovoljno moći da optuži Markusa, a istovremeno i interes da to učini?«
»Neko ko bi mogao da profitira od njegovog razotkrivanja.«
»Tačno. To je neko ko bi želeo da ga isključi iz Poslanja.«
Sada joj je već bilo jasnije.
»Takođe, taj neko bi morao da bude osoba sa kojom bismo lako mogli da stupimo u kontakt.« Mina pogleda Anu značajno.
»Ali da li će pristati da nam pomogne? Šta ako nam ne poveruje?«
»O tome ćemo razmišljati ako se dogodi.«
»U redu je onda. Hoćemo li odmah da je posetimo?«
»Bojim se da ne možemo. Ono je doba dana kada ne želi da je iko uznemirava... Sačekaćemo veče.«
»Ledi Ana, ledi Mina! Konačno smo vas našli!«, prekide ih glas služavke koja je otvorila vrata.
»Šta nije u redu?« Ana primeti da je služavka zadihana i uplašena.
»Pođite sa mnom, molim Vas! Ledi Fleta... Ona...«
Ana i Mina istrčaše u hodnik i potrčaše ka odaji ledi Flete koja je bila u istom delu dvorca. Pred vratima odaje se već skupilo dosta ljudi, a Ana u gomili prepozna i Stefanu. U sobi zatekoše oca Mateasa koji progovori:
»Nije mi jasno... Ne znam kako je moguće...«
Ana pogleda ka krevetu gde je Fleta ležala. Bila je zgrčena i ukočena sa rukama ispred svog lica koje je bilo užasnuto. "Kao statua..." pomisli Ana dok je posmatrala beživotno telo predstavnice šumskih naroda.

END OF EPISODE 8

II Senke i Spletke - 7. Jovanin pad

Često je mislila na njega. Previše često. I samu je sebe iznenađivala. Znala je da ga voli, ali je mislila da je to jedna od onih tihih i stabilnih ljubavi. Jedna od ljubavi koja je navika. A ipak, otkad je otišla iz Barasa, pao bi joj na pamet toliko puta. Zašto bi je to plašilo? Ako ništa, trebalo bi da je raduje. On je bio njen suprug. A ostavila ga je bez pozdrava...
Pokušala je da zamisli kako bi njoj bilo da je on ostavio na taj način. Mrzela bi ga, svakako. Što zbog sujete, što zbog ljubavi koju je, očigledno, osećala prema njemu. Mrzi li i on nju? Hoće li uopšte želeti da je vidi kad se vrati? Kako će je dočekati?
»Sama si kriva, Jovana. Pogrešila si i sada ćeš trpeti posledice svoje greške. Makar te i ne pogledao, otići ćeš kod njega kad se vratiš u Baras.«, govorila je sebi.
Trenutak povratka u Baras se bližio. Činilo se da će danas Gregorijan konačno pristati da primi Sanju i sa njom razgovara. Ako se to dogodi, više neće biti razloga za ostanak u Ispiu. A onda natrag kući... Činilo se da jedva čeka da se vrati i to joj je bilo smešno. Celoga života je želela da pobegne odatle i učini nešto divlje, za pamćenje, a sada želi da se vrati. Ako sve prođe kako treba, možda će Barnes želeti da pođe sa njom u potragu za Velikim Čobanom? To bi je učinilo srećnom.
Posmatrala je Sanjinu kuću dok je čekala Sanju ovog jutra. Sanja joj je pričala o njoj na putu do Ispie, ali ona više nije bila ni nalik onome što je Sanja govorila. Ko god da je provalio u njenu kuću, trudio se da za sobom ostavi što veći nered. Većina stvari je bila polomljena, a tu i tamo mogli su se videti tragovi paljevine. Još se seća kako je Sanja zaplakala kada je videla da su joj sve knjige nestale.
»Te knjige... One su bile moji prijatelji...«, rekla je očajno.
Jovana je znala da nikakve reči ne mogu olakšati gubitak prijatelja, pa bili oni i u obliku knjiga. Pustila je Sanju da se isplače i pomogla da koliko-toliko srede nered koji su tu zatekle. Ipak, za dane koje su tu provele, toplina se u kuću nije vratila i Sanja je shvatila da je više ništa ne vezuje za Ispiu.
Nalim i Stefana izgubili su Štok, Sanja svoj dom, a Flaj dobar deo svog rodnog grada i oca... Hoće li i ona toliko izgubiti? Je li Barnesa već izgubila? Nije mogla da o tome razmišlja. To ju je plašilo. Ova kuća ju je podsećala na gubitak. Stoga joj je bilo drago što će, najverovatnije, već u toku tog dana napustiti Ispiu.
Taman se spremala da opere posuđe koje su koristile za doručak, kada se na vratima pojavi Sanja.
»Otac će me primiti danas. Rekli su mi tako u hramu Četiri Boga.
»Poći ću sa tobom. Kao podrška. Znaš i sama kako je postupio sa Stefanom...«
»Ali ja sam njegova kćerka. Ne verujem da će mi učiniti ništa nažao. A i verovatno će primiti samo mene...«
»Onda ću čekati pred vratima. Nije kao da imam pametnijeg posla.«
»Ako želiš.« Sanja je zaista zvučala kao da joj je svejedno.
Jovani je to bilo čudno, ali brzo je shvatila da je to verovatno tako zbog toga što nije imala prijatelja. Sigurno je navikla da sve radi sama. To mora da je bilo teško. Jovana je sebi zadala zadatak da postane Sanjin prijatelj. Niko ne bi smeo biti sam, a još manje Sanja, sada kada su obe deo jedne velike družine.
Hram Četiri Boga bio je najveća građevina u Ispii i nalazila se u samom središtu grada i, mada je viđala veće i lepše građevine u Barasu, na Jovanu je ostavio jak utisak kada ga je prvi put ugledala onog dana kada su stigle u Ispiu. Gotovo da je bila nestrpljiva da vidi kako izgleda iznutra. Bila je to zgrada u obliku kvadrata na čijem se svakom uglu nalazila statua jednog od četiri boga. Bog Fier je bio predstavljen onako kako najčešće i jeste. Na glavi je imao šlem oivičen plamenovima koji kao da su igrali oko njegove glave, u desnoj ruci držao je koplje sa vrhom od plamena, a na levom ispruženom dlanu sam plamen. Na sebi je nosio tradicionalni ratnički oklop, dok mu je pored nogu spavala puma koja je i sama bila okružena aurom plamena. U suprotnom uglu stajala je Maera, boginja vode, takođe predstavljena na uobičajen način – sedela je u otvorenoj školjci potpuno naga, s tim što joj je duga kosa, koja je i sama izgledala kao da je voda, prekrivala grudi. U levoj ruci držala je ogroman i prelep luk, dok joj je tobolac sa strelama stajao kraj nogu. Pored nje, spavala je foka. Statua boga Erata predstavljala je čoveka u dugom ogrtaču sa kapuljačom ispod koga se naziralo strogo lice, sa ožiljkom preko desnog obraza i ne previše dugačkom bradom. Ogrtač je bio jednostavan i na njemu se jedino isticao prelepi ornament na leđima. Erat je u desnoj ruci držao ogroman malj na koji se oslanjao, a sa njegove leve strane stajao je vuk. Poslednja statua pripadala je boginji Aili. Maera je možda bila naočitija, ali je Aila bila svakako fascinantnija. Sedela je na ogromnoj stolici odevena u haljinu neobičnog oblika, koja je izgledala kao da je satkana od vetra. Na levom ramenu stajao joj je soko, a desna ruka joj je bila podignuta sa kažiprstom tako uperenim kao da je pokazivao ka nekom ko pred njom kleči. Na krilima je držala tri bodeža. Jovana se sećala da postoji priča o svakom od tih bodeža, ali sada nije mogla da se tih priča seti. Krov hrama bio je ovalnog oblika i njegov najviši deo bio je za nijansu niži od najviše tačke na najnižoj statui boga.
Sanja i Jovana uđoše na vrata gde ih dočeka četvoro sveštenika, svaki u različitoj boji odore, jer je svaki služio različito božanstvo.
»Možemo li čuti vaša imena.«, reče čovek u plavoj odori.
»Ja sam Sanja, kći oca Gregorijana i došla sam da razgovaram sa njim.«
»Moje ime je Jovana i ja sam... Drugarica Sanje, koja je kći oca Gregorijana i došla sam da... čekam dok ona razgovara sa njim.« Sanja je prekorno pogleda i Jovani na tren postade jako neprijatno, iako joj je malo falilo da se glasno nasmeje.
»Ah, da. Čuli smo o tome.«, reče žena u crvenoj odori. Možete poći sa nama, gospo Sanja.«
»A ja?«
»Vi... Pa... Čekajte ovde negde.«, odgovori joj mladić u zelenoj odori, a odgovor joj se nije previše dopao.
»Čekaću onda. Ovde negde.«
Četvoro sveštenika odvede Sanju do suprotnog kraja prostorije. Prostorija je bila ogromna i Jovana je bila sigurna da pokriva čitavu površinu hrama. Pogledala je u plafon i shvatila da je bila u pravu. Ovalni krov ju je u celosti pokrivao. Bila je ubeđena da unutra ima više prostorija. Čula je da ovde obitavaju vrhovni sveštenici, ali sada joj nije bilo jasno gde bi oni mogli da obitavaju. Svuda su se nalazili ljudi koji su došli da se mole, kao i sveštenici koji su radili ko zna šta. Međutim, kada je videla kuda sveštenici odvode Sanju, sve joj je postalo jasnije. Nakon što su je odveli na drugi kraj sobe, njih četvoro stadoše tako da i sami obrazuju temena kvadrata. Čovek u plavoj odori stade iza Sanje, mladić u zelenom sa njene leve strane, čovek u žutom sa njene desne strane, a žena u crvenom ispred nje. Svo četvoro, zatim, raširiše ruke i podigoše ih uvis, nakon čega žena u crvenom promrmlja neke reči. Između nje i Sanje se stvoriše vatrena vrata i žena u crvenom dade Sanji znak da kroz njih prođe, što sanja i učini. Vrata nakon toga nestadoše zajedno sa Sanjom.
»Kul!«, omače se Jovani. Znala je da je magija bogova najmoćnija i najposebnija, ali retko kada je imala prilike da je vidi na delu. A sada je trebalo smisliti čime ubiti vreme dok se Sanja ne vrati. Jedino što joj je padalo na pamet je da se moli, ali ta ideja joj se nije previše dopadala. Nije bila preterano religiozna i nekako je više velovala u kralja Rejnora, nego u bogove.
Umesto molitve, zateče sebe da opet razmišlja o Barnesu, a zatim i o kralju Rejnoru i njegovom ubistvu. Nisu imali vesti od Gorana, ali se ona nadala da je makar malo napredovao u svojoj istrazi. Ko god da je kralja ubio, mora da je imao jako dobro razrađen plan. Pitala se da li bi ona mogla da smisli takav plan. Ko zna? Možda kada bi pokušala...
Evo recimo, kada bi htela da ubije oca Gregorijana ovde u Hramu, kako bi to mogla da izvede? Očigledno bi joj trebala pomoć sveštenika da joj otvori plamenu kapiju. To znači da bi joj trebali ljudi iznutra. Možda postoje sveštenici koji mrze oca Gregorijana? Verovatni bi prvo pokušala da nađe takve ljude. A šta onda? Samo da tako ušeta i napadne ga? Malo verovatno da bi to uspelo, a i kada bi, uhvatili bi je. Mada, magija Čobana je izgleda bila moćnija od magije bogova. Možda bi mogla svima da im smrsi konce? A opet, kralj Rejnor je ubijen bez magije, koliko je ona znala. Koliko se sećala, dar kralja Rejnora je bilo obrazovanje zaštitnog polja. Jeste da ono nije predugo trajalo, ali bi bilo dovoljno da ga sačuva dok ne dođu stražari. »Čime se ti baviš, Jovana. Kao da je čovek ŽELEO da bude ubijen.«
Nije znala koliko je vremena prošlo dok je tumarala po toj ogromnoj prostoriji, izgubljena u svojim mislima pre nego što je ugledala kako se ponovo pojavljuju plamena vrata. Prvo je kroz njih prošla Sanja, ali se ubrzo za njom stvori i otac Gregorijan. Izgledalo je kao da se svađaju. Na trenutak poželi da potrči ka njima, ali onda ugleda nešto što ju je u najmanju ruku, zbunilo. Iznad Gregorijanove glave nalazilo se nešto što je ličilo na senku koja je svoje dlanove držala na njegovim slepoočnicama. Ta senka joj je donekle bila poznata. Ličila je... na Rahu iz Orbaka. Prošla ju je jeza. Nije bilo potrebe da pojuri tamo, jer je Sanja već jurila ka njoj.
»Odlazimo. Idemo u Baras. Smesta.«
»Rekla bih da nije dobro prošlo.«
Sanja joj čak i ne odgovori, samo je zgrabi za ruku i odvuče napolje. Jovana se okrenu još jednom da pogleda oca Gregorijana, ali njega već nije bilo tamo.
»Jesi li videla ono na glavi tvoga oca?« To je zvučalo kao potpuna idiotarija, ali ju je mrzelo da preformuliše pitanje.
»Jovana, imamo ozbiljnih problema. Nemam vremena da razmatram o modnim izborima jednog sveštenika.«
»Nisam mislila na njegovu... šešir šta god stvar, nego na onu senku.«
»Kakvu senku?« Sanja zastade i okrenu se ka Jovani.
»Nisi videla?«
»Ne, nisam videla nikakvu senku. Samo čoveka koji više nije moj otac.«
Posle tih reči, osećala je da nije pametno dalje pričati o tome sada. Sanja je očigledno bila uznemirena zbog nečega o čemu su razgovarali, ali se Jovana nije usuđivala da je išta pita. Otišle su natrag u Sanjinu kuću i pokupile svoje stvari.
»A ni sudove oprali nismo!« Želela je da malo smiri Sanju, ali izgleda da joj to neće poći za rukom.
»Nije ni važno. Ovde se više nećemo vraćati.«

Rapidorozima bi do Barasa trebalo da stignu za nešto više od sat vremena, tako da se trenutak ponovnog susreta sa Barnesom bližio. Osećala je nervozu u stomaku. Hoće li je zagrliti, ili odgurnuti? Hoće li razumeti? Uskoro će znati. „Još samo malo, Barnese.“, mislila je. Samo delić sekunde kasnije osetila je iznenadni bol u grudima i, a zatim i u nogama. Činilo joj se da se sve okreće.
»Jesi li dobro, Jovana?« Sanja je stajala nad njom, i držala uzde Rapidoroga.
»Jesam li pala?«
»Izgleda da jesi. Kao da te je nešto udarilo...«
»Mislim i da jeste«. Opipala je grudi i osetila bol na mestu udarca. A onda primeti da joj nešto leti oko glave.
»Ptica?«
»Kolibri!« Ona pruži ruku ka njemu i on slete na nju. Prošlo je par trenutaka, a onda iz njen desni dlan i pticu obli svetlost boje ciklame. I Sanji i Jovani već beše jasno šta se dešava.
»Kolibri?!? Nalim dobije lava, a ja kolibrija?«
»Pa verujem da će ti nekako biti od koristi...« Beše to prvi put da je Sanja nešto izgovorila smirenim tonom otkad su napustile Ispiu. Ali joj se lice brzo uozbilji. »Moramo brzo dalje.«
»Ali šta se dešava? Hoćeš li mi objasniti?«
»Nema vremena, Jovana.«
»Onda skrati!«. Rešila je da ne odustane.
»Dešava se to da moj otac previše zna. Uzalud smo krile simbole, on je već znao da ih imamo. On zna stvari o svima nama... Previše stvari. Zna i o nekom zlu koje se sprema Defori... Ne bih se iznenadila da zna i ko je Veliki Čoban! Moramo što pre do ostalih! Moramo da ga nađemo!«
Jovana klimnu glavom, ustade i otrese prašinu sa sebe. Sanja uzjaha Rapidoroga i pruži joj ruku da joj pomogne da i ona uzjaše. Taman što se prihvatila ruke Rapidorog ispusti krik i spusti se na zemlju. Trebalo je da prođe neko vreme da Sanja i Jovana shvate da mu je glavu probola ogromna strela.
»Bežimo!«, povika Sanja i njih dve se dadoše u trk kroz šumu.
»Šta se dešava?«
»Verovatno ih šalje moj otac!«
»Beše ne veruješ da će ti učiniti išta nažao?«
Neko vreme su trčale kroz šumu kad naiđoše na reku. Nije bila previše široka, ali dovoljno da ne mogu preko nje da prođu.
»Stojte! Predajte se i neće vam se desiti ništa loše!«, govorili su glasovi iz šume.
»Šta ćemo sad?«, upita Sanja.
»Pa ja...« Rečenicu joj dovrši fijuk strele koji im prolete pored glava. Bile su opkoljene. »A ja baš kolibrija dobila!«
»Ja sam kći oca Gregorijana! Ne možete da me ubijete!«
»A ja sam njena drugarica!«
»Pođite mirno sa nama, gospo Sanja.«
Sanja obori glavu i pođe ka jednom od ljudi koji su ih gonili.
»Hej! A šta je sa mnom?«
»Nju bacite u lance!«
Čula je kako joj se približavaju sa leđa i naglo se okrete. Toliko naglo da se okliznu i pade u vodu, ali ne pre nego što je glavom udarila u obližnji kamen.
Osećala se slabom. „Barnese...“ dozivala ga je u sebi, dok joj je svest polako izmicala, a reka nosila dalje i dalje...

END OF EPISODE 7

II Senke i Spletke - 6. Milenina majka

Nije previše slikala otkad je u Barasu i donekle je zbog toga grizla savest. Činilo joj se da joj je veština zarđala. Umela je da naslika svako drvo koje je videla, do najsitnijeg detalja, dok je sedela pred ulazom u Kiolot. Sad joj se činilo da ne bi mogla ni cvet da nacrta. A ko bi je i krivio? Otkad je stigla, jurila je za Stefanom, Minom, Nalimom...
»Ali to ti nije opravdanje, Milena!«, govorila je sebi. »Gledaj na šta ovo sad liči?«. Razočarana, poderala je platno i sela na tlo pred svojim štafelajem. Umalo nije zaplakala, ali je prekinuše koraci koji su se približavali njenoj sobi u gostionici Ruža. Beše to Maja.
»Hej! Pa ovaj cvet sjajno izgleda!«. Podigla je poderano platno sa poda i pokušala da ga popravi što je bolje mogla. »Zašto si ga iscepala?«
»Nije dovoljno dobar. Mogu ja to mnogo bolje.«
»Ne sumnjam.«, nasmeši se, »Ali i ovo je prilično dobro. Nemoj da si prestroga prema sebi.«
Milena odmahnu glavom, stavljajući do znanja da ne želi da o tome više razgovara. Drugi je ionako ne bi razumeli. Ona je jednostavno osećala da slika nije dovoljno dobra. »Gde je Nalim?«
»Rešio je da provede čitav dan sa Krisantom. Imao je osećaj da će mu baš danas mala priznati da je otac zlostavlja. Mada nije kao da u to iko sumnja...«
»Ne znam. Čak i ako prizna, nisam sigurna kako ćemo joj pomoći...«
»Morali bismo nešto da smislimo. Ali pozabavićemo se time kasnije. Sad je vreme da ti i ja potražimo nove Barašane u nevolji!«
»Kad to tako kažeš, osetim se kao neki junak ili vitez.«
»Da. Samo što junaci i vitezovi ne traže izgubljene porodične dragulje na đubrištima.«
»Ne podsećaj me na to.«. Lice joj poprimi gadljiv izraz. To je bio samo jedan u nizu bizarnih zadataka koje su obavljali kako bi zaradili za svoj boravak u gostionici, ali će taj verovatno pamtiti do kraja života.

Pokupile su nešto svojih stvari i napustile gostionicu par sati pre podneva. Ljude kojima je pomoć bila potrebna su nalazili na najrazličitije načine. Nekada bi šetajući ulicama naišli na znake nevolje ili načuli neki razgovor. Nekada bi im ljudi sami prilazili kada bi videli da pomažu njihovim prijateljima ili susedima. A nekada su bili i preporučivani od strane zadovoljnih mušterija. Mileni se činilo da polako razvijaju svoje poslovanje i da stiču reputaciju u Vitu. Nosili su se sa mišlju da prošire poslovanje i na Trah, ali za sada tu ideju nisu sprovodili u delo. Pitala se šta će ih danas zadesiti. Možda ponovo spašavanje nekog kućnog ljubimca? Ili čuvanje dece ili iznemoglih staraca? Nikad se ne zna. Ljudi u Vitu su mahom bili imućni i volelu su da prepuštaju drugima razne poslove i aktivnosti koje su ih zamarale. Nakon dobrih pola sata tumaranja po gradu, pažnju im privuče jedno glasno i piskavo...
»AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA! Nema ga! Nema ga! Sve sam pretražila, evo! Nema ga! Moj divni broš! Jaooo, taj broš mi je dala baka na samrti!«
»Ali baka nam je još živa.«, govorio je drugi, takođe ženski glas.
Mileni su oba glasa zvučala poznato. Povukla je Maju za rukav i približile su se izvoru buke. Dolazila je iz dvorišta jedne manje, ali prilično lepe i umereno raskošne kuće. Nije se prevarila. Glas je pripadao njima već starim poznanicama.
»Pa dobro! Ona je mislila da umire.«
»Mislila je ona to mnogo puta. Kako meni ništa ne ostavi u tim trenucima?«
»Sram te bilo, Vesnike! Želiš samo da se okoristiš o našu milu baku!«
»Videla sam od tebe, Fjelice, dušo.«
»Ove dve su kao putujući cirkus!«, reče Milena smejuljeći se. »Da im ponudimo pomoć?«
»Pa... Mora biti bolje od kopanja po đubrištu. Hoćeš ti?«
»Sa zadovoljstvom!«. Udahnula je duboko, a zatim progovorila jako svečanim tonom: »Moje ljupke i mile dame! Vašim nevoljama došao je kraj! Moja draga prijateljica Maja i ja ćemo pronaći vaš broš! U zamenu za... odgovarajuću nadoknadu, naravno.«
»Naravno.«, pomalo ironično reče Vesnika.
»Oh, ali to nije važno! Emotivna vrednost bakinog broša je daleko, daleko bitnija!«
»Znači li to da pristajete?«, Maja se, takođe, trudila da zvuči zvanično.
»Naravno da pristajemo! A vidim, poznate ste mi nešto. To je dobro. Ulivate mi poverenje.«. Izgledalo je da Fjela zaista tako i misli.
Vesnika je kolutala očima, ali očigledno nije imala nameru da se suprotstavlja svojoj sestri.

Iako su Maja i Milena bile uporne u nastojanju da ih Vesnika i Fjela puste da same traže broš, sestre su bile upornije u insistiranju da se ni na trenutak ne odvajaju od njih. Iako Mileni nisu išle na živce u toj meri koliko bi to bio slučaj sa nekim drugim, ipak bi više volela da su ih pustile da se same bave onim čim je trebalo. No, sada nije bilo svrhe žaliti se. Uostalom, bile su joj i interesantne. Sedele su u dvorištu njihove kućice i ispijale čaj, dok im je Fjela bliže objašnjavala čitav slučaj.
»Znači, bila je to jedna devojka! Prilično loše odevena. Ali ne jeftino, već... preterano. Sva je šljaštila i blještala. A haljina joj je bila prekratka za jednu... Khm. Pristojnu damu. Došla je juče u našu kućicu i tražila čašu vode. Izgledala je jako loše, pa sam se sažalila na nju. Ostavila sam je samu samo na trenutak.«, Fjela je govorila prilično ostrašćeno. Imala je držanje jedne dame i svaki pokret joj je bio graciozan i elegantan.
I Vesniki se nije moglo osporiti damsko držanje, ali dok je to kod Fjele delovalo prirodno, kod Vesnike je izgledalo kao da mora sve vreme da se trudi da bi tako izgledala. »Ja sam je zatekla na vratima kada sam se vraćala iz šetnje, a ona izlazila. Rekla bih da vam je ona od onih... Znate... Slobodnijih devojaka. Ima toga ovde u Vitu. Tih... Kuća uživanja.«
»Ma znala sam da će ovo biti zanimljivo!«, Bojala se da ne zvuči ironično, ali je Milena, zapravo, zaista tako mislila.
Maja je, očito, imala želju da sazna više o njihovom živopisnom društvu. »Dakle, vas dve ste sestre. Visokog porekla, reklo bi se. Čisto razgovora radi, biste li podelile sa nama nešto o sebi? Nadam se da nisam previše indiskretna...«
»Naravno da nisi. Taman posla. Niti se ja stidim svoga porekla da o njemu ne bih pričala! Vidite, naš otac je jedan jako, jako uspešan, bogat i viđen čovek! Spada u najmoćnije ljude u čitavoj Defori! Da, da.«, ponosno će Fjela.
Činilo se da Maja nije u potpunosti poverovala u tu priču. »Zaista? A možemo li da znamo o kome se radi?«.
»Ne.« Vesnika je bila kratka i odsečna.
»Bože, kako si neljubazna! Nekad se pitam da li si mi uopšte sestra! Ali suština je da ne možete da znate o kome se radi. Naš otac je jako važan čovek i ne bismo želeli da ikom padne na pamet da ga, ne dali bogovi, preko nas iko ugrozi.«
»Razumljivo, razumljivo.« Maja odgovori krajnje ljubazno.
Milena se primače Majinom uhu i brzo šapnu: »Kladim se da je u pitanju neki sitni zemljoposednik, ali ova priča svakako bolje zvuči.«
Izgleda da je i Maja bila saglasna sa tim, s obzirom da je jedva zadržavala smeh. Kada se dovoljno umirila, progovori: »Pa onda... Teška srca predlažem da obiđemo najbliže kuće uživanja... Ne vidim šta bismo drugo mogle...«
»Molim?!? Zar jedna dama da ide na takva mesta? Pa taman posla!«
»Što da ne, seko? Kad idu svakojaka gospoda, mogu i dame! Uostalom, naša posla tamo su daleko časnija.«
»A možete i da nam detaljno opišete devojku, ostanete ovde i čekate nas?«, pokušala je Milena još jednom, ali uzalud. Vesnika zamoli Maju i Milenu da ih sačekaju dok njih dve odu do kuće po svoje torbe, što ostavi vremena Maji i Mileni da malo porazgovaraju.
»Već vidim da će mi ovo biti omiljeni slučaj!«, Maju je sve ovo izgleda zabavljalo.
»O, da! Mislim da sa njima nikome ne bi bilo dosadno.“
»I izgleda se prilično dobro slažu. Za razliku od Ane i mene.«, ćutala je par trenutaka. »Imaš li ti braće i sestara? Mislim da te nikada nisam pitala...«
»Ne. Nemam. Mina je bila nešto najbliže sestri što sam imala...«
»Bile ste tako bliske?«
»Jesmo.«, sećanje na to je rastuži. Nije volela o tome da priča. Zapravo, nikome nikada nije ni pričala. To je bio deo njenog života koji je sada delovao strano i davno.
»Šta se dogodilo? Ne moraš mi reći ako ne želiš...«
»Nije da ne želim... Ali recimo da to nije priča na koju sam ponosna.«
»Tako loše, a?«
»Više nekako komplikovano. To su stvari koje bih rado zaboravila... A opet, verovatno bih sve isto uradila da se ponovo nađem u toj situaciji... I opet bih mrzela sebe...«
»Okej. Toliko komplikovano?«
»Toliko. Ispričaću ti jednom možda...«
»Evo nas!«, prekide ih Fjela. »Obavimo taj neprijatan zadatak.«

Prvi korak je bio saznati lokacije tih kuća. Bilo im je jasno da će to najlakše saznati od muškaraca, pa su zaustavljale svakog ko je izgledao kao da bi mogao biti posetilac takvog jednog mesta. Neki su odbijali da o tome govore, dok su se neki hvalili na sva usta koliko su devojaka iz koje kuće imali. Jedan od njih je mislio da devojke traže posao, pa umalo nije napastvovao neku od njih, ali je bio previše pijan, pa su se lako odbranile. Po informacijama koje su prikupile, u Vitu je bilo svega pet takvih kuća. Odlučile su da obiđu svih pet ako to bude bilo potrebno, ali su potragu počele od onih koje su bile najbliže Fjelinoj i Vesnikinoj kući.
Kuća koju su prvo obišle zvala se Devica. Milena nije mogla da ne prsne u smeh kada je to videla, a i ostale devojke su se nasmejale.
»Kakav smisao za humor!«, prokomentarisala je Maja pre nego što su se usudile da zakucaju na Devičina vrata. Saznale su da su vlasnice takvih kuća mahom starije žene i odlučile da svaki put traže da pričaju sa vlasnicama. Vrata im je otvorila devojka koja, očigledno, nije bila vlasnica.
»Opaaa! Kakve mačke! Uskačite. Ovde mačaka ima i previše, ali uvek smo raspoložene za društvo!«
Devojke se pogledaše. Izgleda da nijedna nije želela da uđe prva. Kako je znala da će svakako morati to da obave, Milena odluči da uđe prva. Za njom je ušla Maja, zatim Fjela i na kraju Vesnika.
»Treba nam vlasnica. Želimo da sa njom govorimo.«. Milena se trudila da zvuči što ozbiljnije moguće.
»Gospođa Dejzi? Ma šta će vam ona! Znam ja šta vama treba! Malo opuštanja. Hajde, hajde. Ipak mi žene najbolje poznajemo jedna drugu! Hi hi hi.«, devojka se kikotala.
»A da nas ipak odvedeš gospođi Dejzi?«, Milena nije popuštala.
»Pih.«, izusti devojka i nešto promrmlja, a zatim ih odvede do gospođe Dejzi.

Iako se vlasnica Device trudila da bude od pomoći, devojke su ipak shvatile da se gubile vreme dolazeći tu. Rečeno im je da su videle sve devojke iz kuće, ali nijednu od njih Vesnika i Fjela nisu prepoznale. Oblizak druge i treće kuće im takođe nije mnogo pomogao. Posete su mahom tekle istim tokom, a jedino što se razlikovalo bila su imena kuća. Druga se zvala Ekstaza, a treća Koko, po ekscentričnoj vlasnici. Da bi stigle do četvrte kuće, morale su da najme kočije. Srećom, to nije previše koštalo, a i peta kuća je bila blizu četvrte, tako da su izračunale da će imati dovoljno novca za povratak. Trebalo im je dobrih pola sata jahanja da stignu do četvrte kuće, koja se zvala Lepeza. Sada već dovoljno hrabre, bez oklevanja pokucaše na vrata koju im otvori, na njihovo iznenađenje, mladić.
»Am. Zdravo. Je li ovo... Lepeza?«, upita Milena, zbunjeno.
»He he. Jeste, jeste. Izvolite unutra.« Mladićev glas je bio prijatan, ali su mu oči bile kao lisičje. Milena nije bila sigurna da li joj se to dopalo ili ne. »Ne dolaze nam često dame. Ali došle ste na pravo mesto, svakako.«
»Imate i... muškaraca ovde?«, Vesnika upita nespretno.
»Naravno. Pa ko šta voli. Kad skinemo odeću, svi smo mi isti...«
»To je vrlo... Am... Napredno sa vaše strane.« Milena pocrvene zbog ovih reči, pa brzo promeni tok razgovora. »Nama treba vlasnica lepeze.«
»To vam je lejdi Kase. Ali ona ne radi... te stvari.«
»Koje stvari, moliću lepo?!?« Fjela će preneraženo. »Mi smo došli na razgovor! Zar mislite da bi dame kao mi došle ovde zbog... zbog...«
»Tih stvari!«, dopuni je Vesnika.
»Možemo li da vidimo lejdi Kase? Molim Vas...«
»Oh, kako želite. Sledite me!« Mladić ih provede dugim hodnikom sa mnogo vrata od kojih su većina bila zatvorena, a kroz otvorena mogle su se videti sobe sa stvarima o kojima Milena nije želela ni da misli. »Sigruno se čudite što je tiho. To je zato što je još rano. Naši gosti nas posećuju mahom noću... Mada ima onih koji dolaze i preko dana. Kao vi sada. He he he.« mladić se bezobrazno nasmeja, a Milena okrenu glavom ka Maji koja je izgledala kao da će mu svakoga trenutka opaliti šamar.
Kada su bili negde pred samim krajem hodnika, Fjeli se ote: »Aha! Evo je! Tu je! Tu si! Vraćaj moj broš!« Mahnito je potrčala ka jednoj od soba i skoči na devojku koja je u njoj češljala kosu.
»Šta je ovo?! Ledone, ko je ova žena?«, reče devojka opirući se Fjeli koja ju je napadala.
»Ma šta ti meni šta je ovo?!? Došla si u moju kuću i ukrala broš moje bake! Vrati mi ga ovog trenutka ili ću ti počupati tu plavu, oštećenu kosu!«
Devojka vrisnu nakon što je Fjela uhvati za kosu, a zatim i ona uzvrati istom merom. Padoše na krevet i nastaviše tamo da se bore. Šamari su pucali, a Milena pomisli da se njihova cika čuje sve do luke Dže.
»A da ih razdvojimo?« upita Maja, pošto primeti da njih četvoro stoje i nepomično gledaju.
»Nikako! Ovo je previše zabavno!«, odgovori Vesnika.
Milena nikada nije videla dve žene da se tuku na taj način. Za trenutak joj se učini da vidi Minu i sebe onog dana u luci kada je Mina videla je sa Pjetrom. Možda bi joj bilo i lakše da je Mina reagovala kao Fjela, ali Mina je samo ćutala. Stajala je i nemo gledala i mogla je tako stajati ko zna koliko dugo.
»Ja sam... Dozvoli mi... Samo...«. Uzalud je Milena pokušavala da objasni.
»Ne.«, Minin glas je bio hladan. »Ne.«, rekla je i okrenula se. A to je bolelo više nego što će Fjelu ikada boleti ogrebotina koju je zaradila na svom licu.
Hodnik se već punio, jer su mladići i devojke iz drugih soba pristizali da vide šta se događa, ali niko se nije usuđivao da prekine tuču. Ko zna koliko bi se još tukle, da se negde iz hodnika ne začu glas:
»Šta ovo treba da znači?«
»Lejdi Kase...«, izusti devojka koja se tukla sa Fjelom. Fjela ustade sa kreveta i nespretno popravi haljinu i frizuru.
»Svi natrag u sobe. Ko ste vi i šta tražite ovde?«, upita vlasnica Lepeze, nikoga određeno.
»Mi smo samo došli da...«. Milena poče dok se okretala ka lejdi Kase, a onda kao da oseti mač u stomaku. »Majko?«. Osetila je poglede svih prisutnih na sebi.
»O, pa zdravo Milena. Dugo se nismo videle.«, osmehujući se izgovori lejdi Kase koju je Milena poznavala kao Seku, svoju majku.

END OF EPISODE 6

II Senke i Spletke - 5. Stefanin Žig

»Nalime! Kako to držiš viljušku?! Uopšte nisi prava dama!«, izgovori Stefana ironičnim tonom aludirajući na časove lepog ponašanja koje je pohađala na insistiranje Mine od Kiolota.
»E, šteta!«, odgovori on, podražavajući ton kojim mu se ona obratila. »Oduvek sam želeo da budem prava dama!«
»Nije ni čudo što sam tako prosta kada sam sa tobom odrastala!«. Oboje se nasmejaše toj izjavi. »Sreća tvoja što te nisam gađala strelama, da ti pokažem šta sam i iz te oblasti naučila!«
»Znači Mina će te pretvoriti i u damu i u ratnicu!«, vedro će Nalim.
»Pomalo neurotičnu damu i ratnicu, ali da.«
Ponovo se nasmejaše u glas. Tačno je da su provodili samo dva sata dnevno zajedno, ali je tih dva sata njoj bilo i više nego dragoceno. Danas je vreme bilo prilično lepo i dvorska bašta je izgledala veličanstveno, a Stefana je bila raspoložena za kolače. Jeli su ih u slast dok ju je Nalim upućivao u sve što se dešavalo sa ostalim Čobanima. Tako joj je saopštio da o Goranu još uvek nemaju vesti, da je Flajev otac umro, kao i da se dogodio incident sa Zabranjenom magijom u Orbaku. Tu vest je, međutim, ona već čula, kao i svi u dvorcu, jer se oko čitave priča digla velika prašina.
»Flaj, Jelena i Orlando su odlučili da ostanu još neko vreme u Orbaku. Žele da otkriju što više mogu o tome, ali i o Flajevom ocu. Sanja i Jovana su otišle same u Ispiu.«
»Op! Još razdvajanja. A pri tom niko ne traži Velikog Čobana.«. Kako su Čobani napustili Baras upravo sa ciljem da potraže Velikog Čobana, njen komentar je bio na mestu.
»Valjda smo to odložili za kasnije... Ah, da. Maja i Milena šalju srdačne pozdrave. Baš kao i Krisanta.«
»Izuzetno mi je drago. Posebno zbog Krisante, koju, je li, nikada nisam upoznala.«.
Obavljajući razne poslove po Barasu, Maja, Milena i Nalim su dolazili u kontakt sa raznim ljudima. Nalim bi sve dogodovštine prepričavao Stefani, ali činilo se da ni o jednom slučaju nije govorio sa toliko interesovanja kao o tom sa Krisantom. Krisanta je bila devojčica kojoj su pomogli da pronađe svog izgubljenog psića. Ona nije imala novca da im plati, ali im je ponudila obrok za trpezom njene porodice kao nagradu. Njeni roditelji, avaj, nisu bili srećni što devojčica želi da dovede strance u kuću, pa su joj zabranili da ispuni svoje obećanje. Kada je sva pokunjena došla da prenese Nalimu reči svojih roditelja, Nalim je na njenom licu primetio veliku modricu. Kako je modrice na njoj primetio i ranije, počeo je da sumnja da je otac zlostavlja, pa je odlučio da joj nekako pomogne. Milena i Maja su delile istu želju. Od tada su dosta vremena provodili sa Krisantom, pa je Stefana često slušala priče o njoj, ali i dalje nisu našli načina da olakšaju njenu situaciju. »Idete li danas do nje?«
»Da. Idemo svakog dana. Sirota... Dozvolio sam sebi da zavirim u njena osećanja. Mislim da mi nikada nije bilo teže nego tada. Zato moram naći načina da je spasim!«
Razgovarali su još neko vreme, a onda je bilo vreme da Nalim napusti Arinob. Srdačno su se pozdravili, Nalim je otišao u pracu kapije, a Stefana se vratila u dvorac. Već se bila navikla da tu boravi. Začarana narukvica koju joj je Mina stavila na ruku je sprečavala da se projektuje, tako da nije imala izbora nego da svoje kretanje ograniči na kraljevski dvorac. Doduše, to joj nije previše teško palo. Sam dvorac je bio toliko veliki da joj se nekada činilo da je veći od rodnog joj Štoka. Dvorac je bio visoko, trospratno zdanje sa mnoštvom prostorija čiji raspored, činilo joj se, nikada neće upamtiti. Ipak, samo par dana kasnije uspela je da skopča gde se šta nalazi. Odaja u kojoj je ona provodila dane u dvorcu nalazila se u prizemlju i bila je u delu dvorca koji je rezervisan za poslugu. Ruku na srce, iako namenjena posluzi, ta prostorija je bila prilično velika, površine gotovo koliko i Suzanina kuća u Štoku. Odaje za poslugu su se prostirale istočnom stranom dvorca, a njena se nalazila negde na sredini između trpezarije i glavnog predvorja i, na njenu sreću, izlazila je na vrt u kome se sastajala sa Nalimom, a koji je bio oivičen dvorskim zidovima. Nije imala pristup svim delovima dvorca. Veći deo trećeg sprata, na kome su se nalazile odaje dece kralja Rejnora bio joj je nedostupan, a isto je važilo i za odaje Maestara i kraljeve odaje na drugom spratu i odaju na prvom spratu u kojoj je zasedalo Veće. Ostatak dvorca mogla je slobodno da obilazi.
Pa ipak, jednom je zavirila u odaju jednog od prinčeva. »Oni ionako dugo ne žive ovde.«, tešila je sebe dok je otvarala vrata. Prinčeva odaja je bila daleko prostranija, lepša i ukrašenija od onih namenjenih posluzi. Poželela je da je detaljnije istraži, ali nije imala vremena da se tu previše zadržava, kako su je iznenadili glasovi koji su dopirali sa istočnog stepeništa koje je vodilo na treći sprat. Stepeništem se penjala princeza Mirona, jedina od kraljeve dece koja je ostala u dvorcu nakon rituala Poslanja. Kada je ugledala Stefanu, uputila joj je bezizražajan pogled i produžila ka svojoj odaji koja se nalazila severnije niz hodnik od sobe u koju je Stefana ranije zavirila. Nije bila preterano lepa, mislila je Stefana. Možda zbog plave kose koju je podigla u punđu. Stefana nije volela punđe. A i njena tamnozelena haljina joj se nije previše dopadala, iako je volela zelenu boju. Graciozna, elegantna i stroga pre joj je ličila ne neku učiteljcu, nego na princezu. A opet, volela bi da je imala prilike da je upozna. Možda će i imati, tešila se. Ni sama nije znala koliko će vremena provesti tu u dvorcu, ali činilo se da ga neće skoro napustiti.
U glavi joj je još uvek bio razgovor koji je vodila toga dana sa Nalimom kada je u svojoj sobi ugledala Minu kako sedi na njenom krevetu u svojoj crnoj haljini. Na trenutak je zaboravila šta je čeka kasnije toga dana, ali ju je Minino prisustvo podsetilo.
»Obavićemo to predveče.«, reče joj Mina uzdržano, ali ipak prijatno. »Nisi mu ništa rekla?«
»Nisam, nisam. Baš kao što si mi i rekla. Mada, ne vidim šta bi promenilo i da sam mu rekla.«
»Ne vidiš, ali videćeš. Ana će večeras biti zauzeta. Primila je glasnika od Glazora i moraće da obavi neko istraživanje za njega, tako da je prilika savršena.«
Stefani je Minina tajanstvenost bila čudna i preterana. Iako se u početku opirala ideji o žigosanju, nije imala izbora. Ana je pokušala da joj objasni da žigosanje nije ništa loše. Nije želela da joj sve detaljno obrazloži, ali ju je ubeđivala da je Glazor imao jako dobre razloge da predloži taj zakon. To, međutim, nije bilo dovoljno da je ubedi. Nije joj trebalo dugo da shvati da u Aninim očima sve što Glazor radi je bilo opravdano i sa dobrim razlogom. Na kraju su joj rekli da će morati biti žigosana, makar i protiv njene volje, jer je Mina na sebe preuzela tu odgovornost pred Većem. To je značilo da njeno žigosanje nije nikakva tajna, i kada su već svi znali za to, nije razumela zašto se sve mora odviti u tajnosti. Naposletku, njen se žig ionako neće videti. Suzana je bila Er, a kako kćeri nasleđuju Famileu majke, i Stefana mora biti Er, pa će njen žig biti utisnut na levoj strani pleća. »U redu onda. Gde ćemo se naći?«
»Ja ću doći po tebe. Nemoj napuštati sobu nakon šest časova.«
»Kako god.«
Minino lice ukrasi osmeh. »Prava si buntovnica. Ali to te nikuda neće odvesti.«. Ustala je, popravila haljinu, a zatim prišla Stefani. »Ispravi se!«, reče joj i gurnu je jako u leđa. »Zar su svi časovi lepog ponašanja protraćeni na tebe? Ja sam carica Kiolota, a sada i članica Veća. Obraćaćeš mi se sa Visosti. I budi spremna. Ne planiram da te čekam.«. Izašla je iz sobe u vrt i zatvorila vrata za sobom.
»Uhhhhhh!«, ispusti Stefana krik odmerene jačine, kako je Mina ne bi čula. »Mrzim te, mrzim te, mrzim te!!!«. Udarila je pesnicama u krevet nekoliko puta, a onda zaronila lice u jastuk. Njene su reči bile samo delimično istinite. Bilo je trenutaka kada Minu i nije mrzela.
Nedugo nakon što ju je Milena dovela pred Minu, u glavnom predvorju je naletela na generala Oviata. Oko mu nije bilo zaceljeno, iako je Mina to predložila. Pogledao ju je sa ogromnom količinom mržnje svojim preostalim okom. Pokušala je da pobegne, ali je on bio brži i priljubio je uz zid.
»Vidi, vidi ko nam je tu! Šta ćeš sada, divljakušo?«
Stezao ju je sve jače i jače, a ona od straha nije mogla da progovori. Činilo joj se da će je ubiti. Možda bi je i ubio da se u tom trenutku nije pojavila Mina.
»Generale Oviate! Devojka je moj zarobljenik i niko osim mene nema prava da joj naudi. Preuzela odgovornost da devojku kaznim za ono što Vam je učinila. Molim Vas da sada odete svojim poslom i ostavite je na miru. U suprotnom ću pred Veće izneti zahtev da Vam se oduzmu počasti i titule i da budete proterani iz Defore zbog nepoštovanje kraljeve reči!«
Oviat ništa nije odgovorio. Pustio je Stefanu, pogledao je sa još više mržnje, ako je to bilo moguće, i napustio dvorac. Nakon toga ga je srela još jednom, ali je bila u Mininom društvu, tako da joj nije mogao ništa. Ipak, bojala se njega i onoga što bi bio u stanju da joj uradi. Na njenu sreću, on se nikada nije dugo zadržavao u dvorcu, jer je još uvek bio angažovan na poslovima žigosanja.
Upravo zbog toga što joj je pomogla, nije mogla da mrzi Minu u potpunosti. Zbog toga, ali i zbog činjenice da je dozvolila njene susrete sa Nalimom.
I Ana i Mina su primetile da je ona veoma vezana za Nalima i dosta su je pitale o njemu. Tačnije, Ana ju je pitala. Činilo se da je zabavlja odnos koji je ona imala sa Nalimom. Mina je pokazala interesovanje jedino kada je čula da i Nalim ima isti beli simbol koji ima i Stefana na svom desnom dlanu. Ono što Stefana nije očekivala da sazna je da i Mina i Ana imaju bele simbole na svojim dlanovima. Ispričala im je ono što je znala o Čobanima, iako je to bilo jako malo. Ni Ana i Mina nisu znale ništa više od nje, ali se činilo da se od tada među njima rodila mala doza bliskosti, s tim što je Mina i dalje bila prilično rezervisana i daleka. Ana se Stefani dopadala, baš kao i Maja i nije joj bilo jasno zašto njih dve nisu bile u dobrim odnosima. Kako Ana nije volela da priča o tome, Stefana je nije ni pitala, ali je obećala sebi da će nekako saznati i pokušati da ih pomiri.
Ostatak dana do Mininog dolaska provela je sa Roni. Iako isprva nije želela da pred drugim ljudima koristi svoju moć, Roni je imala drugačiju ideju. Jednom prilikom, dok je šetala dvorištem ka štalama Roni se sama pojavila pred vojnicima koji su vežbali gađanje lukom i strelom. Onda je isto to učinila pred poslugom u njihovoj zajedničkoj trpezariji i Stefana je shvatila da nema potrebe da je više skriva. To joj je došlo kao olakšanje, jer je od tada često šetala sa Roni i govorila sa njom kao da je čovek. Iako je zavolela Anu, još uvek nije mogla da je smatra prijateljem, jer nije bila sigurna koliko može da joj veruje. Posluga u zamku je bila mahom starija od nje i često zauzeta, tako da ni među njima nije imala prijatelja. Jedino joj je preostajala Roni.
Stefani beše drago kada je Mina konačno došla, jer je želela da što pre završi sa tim. Mrsko joj je bilo što će je označiti žigom, kada je znala da je njena majka, baš kao i svi ostali iz Štoka, izgubila život kako bi se od toga odbranila. Bez obzira na to, koliko god da je razmišljala o tome, izlaza nije videla. »Hajde da već jednom završimo s tim.«
»Žuriš negde?«, podrugljivo će Mina.
»Da. Žurim. Žurim da izdam svoju majku.«. Očajanje i bes. To je osećala.
»Tvoja majka je bila hrabra žena. I pametna. Razumela bi.«
»Ah, da. Uvek zaboravim da ste je poznavali, Visosti.«.
Mina nije reagovala na sarkazam u Stefaninom glasu. »Hajdemo. Čekaju nas.«
Pre nego što su krenule, Mina proveri da li je Stefana prikrila simbol na desnom dlanu. Dogovorile su se da će svoje simbole kriti rukavicama, kako ne bi privlačile pažnju ljudi, nakon što je Stefana Ani i Mini ispričala priču o ocu Gregorijanu.
Napustile su dvorac, a zatim i Arinob. „Ali zašto?“, pitala se. „Zar Oviat nije bio zadužen za žigosanje?“. Kada je boravio u Barasu, odsedao je u kasarni koja se nalazila na zemljištu koje je bilo u sastavu dvorca.
»Kuda me vodiš?«. Trudila se da ne zvuči uplašeno, ali joj je glas ipak zadrhtao.
»Tamo gde treba.«. Odgovor je bio hladan i neodređen.
Shvatila je da ne treba više da govori. Nije ni bilo važno kuda ide. Njen život već dugo nije bio u njenim rukama. Njen život nikada nije bio u njenim rukama. Suzana, Oviat, Gregorijan, Mina... Čak i Nalim. Uvek su drugi upravljali njenim životom. Jedino kada je napala Oviata je uradila ono što je sama želela. Na trenutak poželi da opet uradi nešto slično, ali se seti da je i tada zakazala.
»Stigli smo.«
Gde su stigle, nije mogla da kaže. Zatekle su se pred sasvim malom kućom u delu Vita koji nije bio baš najprijatniji za oko. A ni nos. Mina priđe vratima i tako jako zalupa, da se Stefani činilo da će se kuća srušiti. Ipak, morala je da ponovi postupak još par puta da bi se na pragu pojavio oniži, proćelavi starac.
»Ah! Stigle ste!«
»Po dogovoru.«, odgovori mu Mina.
»Uđite, onda.«
Iznutra, kuća je izgledala još trošnije nego spolja. Sa svih ćoškova visila je paučina, a pod je škripao pri svakom koraku. Jedino svetlo dolazilo je od sveće koja se nalazila na sred okruglog stola u prostoriji koja je ličila na kuhinju. Starac odšeta do ugašenog kamina i lupi dlanom o dlan, nakon čega se vatra u istom upali. On se maši obližnje posude i izvadi iz nje četiri prepolovljena dragulja. Bacio ih je u vatru, sačekao par sekundi, a zatim ih je iz nje izvadio, ne opekavši se pri tom. Stefana je nemo gledala u starca, dok se Mina stalno osvrtala ka vratima, vidno uznemirena.
»Vidim da ste u žurbi, pa neću dužiti. Ovi kristali su identični onima koje koristi general Oviat. Žigovi predstavljaju otisak površine koja se dobija presekom kristala. Sada samo treba odabrati kristal odgovarajuće Familee.«
»Ja sam... Er. «, Stefana oseti potrebu da progovori.
»A je l’? Zanimljivo. Eri su prostodušna sorta, uglavnom. Vole da rade, da budu od koristi. Ne vole da se izlažu očima javnosti. A čujem da si ti prava vragolanka!«
Nije očekivala da on to zna, ali ga je Mina očigledno dobro uputila. »Pa... Svi mi imamo svoje... momente.«, reče pomalo tupo, ali bolji odgovor nije mogla da smisli.
»Da, da, svakako. Sedi, dete.«, reče starac i pokaza joj na prašnjavu stolicu.
Ona ovlaš otrese prašinu, a zatim sede i skinu svoj crno-beli džemper. Taman se uhvatila za majicu, kada joj starac zgrabi desnu ruku i priljubi jedan od kristala na podlakticu. Zabolelo je na trenutak, a svega par sekundi kasnije je na svojoj ruci mogla jasno da vidi simbol Aile, boginje Vetra.

END OF EPISODE 5

II Senke i Spletke - 4. Flajev gubitak

»Doneo sam ti doručak, oče.«, reče Flaj »Znam da ti je verovatno muka od začinjenog mleka, ali šta da ti radim kad ne želiš da sarađuješ?«. Voleo je tako da se šali. Bilo mu je lakše. »Grad izgleda malo bolje, ali su i dalje svi nekako uplašeni. Jako je malo ljudi na ulicama. Mada ih nije mnogo ni ostalo.«
I zaista, nakon svega što se dogodilo u Orbaku nekoliko dana ranije, ništa više nije bilo isto. Flaj nije ni očekivao da bude. Pola grada je nestalo. Kao rukom odnešeno. Mrak je odneo sve, a ostavio samo beživotna tela. Sahranjivanje mrtvih bi bio ogroman i zahtevan posao, a niko nije želeo da ga obavi, pa su tela nabacali na gomilu i spalili ih. Činilo se da su u gradu odjekivali jecaji još dugo posle toga. Sada je bilo malo mirnije, ali ne kao ranije. Neće nikada ni biti kao ranije.
Flajev otac nije govorio. Nije se ni pomerao. Oči su mu bile otvorene, ali nije gledao. Flaj nije bio siguran ni da li ga čuje, uopšte, ali se nadao da jeste. Bio je ništa više od biljke. Mogao je da jede tečnu hranu samo ukoliko bi ga neko hranio. Mleko koje mu je Flaj davao bilo je začinjeno raznim prahovima koje je kupovao od Šamana na ulicama. Rekli su mu da će od njih njegovo telo biti zdravo, što i jeste bilo tačno. Ali um njegovog oca je i dalje bio odsutan. U trenutku se setio Nalima i stanja u kome ga je zatekao u Barasu. Pitao se da li bi Leon mogao da pomogne i njegovom ocu, ali je shvatio da to ipak nema nikakvog smisla. Setio se Nalima i kada je Orbak bio uništen. Sada je mogao da razume kako su se Nalim i Stefana osećali nakon što je Štok nestao zaslugom generala Oviata. Još više je mogao da razume zašto mu je Stefana zarila makaze po sred glave.
»E, moj stari. Gledaj dokle smo došli? Ja tebe hranim mlekom! Ali šta ću. Bogovi odvedoše majku. Ostajem ti ja.«. Bilo je mnogo tuge u njegovom glasu. Tuge koju se trudio da sakrije kada je bio sa drugim Čobanima. Nisu morali da je vide. »Odlazim ti i ja uskoro, ali vratiću se.«, Rapidorog kojeg je Flaj tražio je stigao u dogovoreno vreme, ali su Čobani zbog svega što se desilo odlučili da ostanu u Orbaku još neko vreme. Flaj je bio protiv toga, doduše, ali su svi insistirali da moraju da ostanu još neko vreme, u slučaju da se pojavi još neki Raha.
Sanjica im je sada dugovala još jedno objašnjenje. Flaju, a i Jeleni, Jovani i Orlandu, je bilo jasno da Sanjica zna nešto više od njih i o tome, kao i o simbolima, ali je ona ponovo insistirala da o svemu govori tek nakon što stignu u Ispiu. Zbog traume koju je preživela, nisu mogli da je odbiju, iako su svi bili i previše željni da saznaju više.
Nakon što je nahranio svoga oca, poljubio ga je u čelo i izašao iz sobe, koju je zaključao za sobom. Zaputio se ka trpezariji za koju je predpostavljao da je prazna u ovo doba, ali ipak zateče Jelenu tamo. Ona ga pozdravi toplo i sa osmehom na licu.
»Otkud ti ovde? Gde su ostali?«, pitao je.
»Otišli su da pomažu ljudima u izgradnji, kao i obično.«
To je bila glavna aktivnost kojom su se bavili poslednjih dana, a posebno Sanjica. Gotovo da više i nije spavala. Prva je ustajala, budila ostale i terala ih da pomažu meštanima. Flaj je uvek dolazio kasnije, jer je morao da pomogne ocu, nabavi prah od Šamana i obiđe par suseda.
»Kako to da ti nisi sa njima?«
»Zar si zaboravio? Danas u Orbak stiže princ Markus! Rekao si da ćemo ići zajedno!«
»Da! To je danas! Nekako sam smetnuo to s uma...«
Prezalogajio je nešto na brzinu, pa se zaputi sa Jelenom ka nekadašnjem glavnom gradskom trgu. Ulice su danas izgledale drugačije. Bile su pune vojnika, gardista princa Markusa, ali i ljudi koji su žurili ka trgu. Flaja je radovalo što je grad ponovo izgledao živo. Radovi na obnovi grada su se za sada odvijali u zapadnom delu koji je bio najviše oštećen, tako da je centralni deo bio slobodan za okupljanja ove vrste. Kampanja princa Markusa je počinjala u Orbaku i ovo je trebalo da bude njegovo prvo obraćanje Deforanima nakon Poslanja. Zašto je Orbak odabrao kao početak, Flaju nije bilo sasvim jasno, ali nije ni bilo od velike važnosti. Kada su stigli do trga, Markus je stajao na lebdećoj platformi u samom središtu trga, ali govor mu još ne beše počeo. Lebdeća platforma na glavnom podseti Flaja na ritual Poslanja u Barasu. To je bio uobičajen način obraćanja masi u ovakvim prilikama. Jelena i Flaj nađoše mesta u gomili, pogledaše se, a zatim svu pažnju usmeriše na princa. U svojoj plavoj, plemićkoj uniformi izgledao je privlačno, mada nije bio preterano lep. Na licu mu je igrao zagonetni, samozadovoljni osmeh. Kada je podigao desnu ruku uvis, masa se umiri i on im se obrati:
»Ja sam Markus Rauč, najmlađi sin kralja Rejnora Rauča koji je vešto i mudro vladao Deforom posle njegovog oca Foska Rauča. Svi vi dobro znate kakav je kralj bio Rejnor Rauč, i ja vam danas neću govoriti o njemu. Neću veličati njegova dela. Neću se pozivati na njegovu krv i tvrditi da mi je ona garancija da ću biti jednako dobar, ili bolji vladar od njega. Šta više, ja neću tvrditi ništa. Neću davati lažna obećanja. Neću vam povlađivati i laskati. Neću raditi ništa od toga. Sigurno među vama postoje oni koji se pitaju zašto sam odabrao ovaj grad za početak svoje kampanje. Neću vas lagati i govoriti vam da treba da se osećate počastvovanim. Orbak je samo grad u Defori kao i svaki drugi. I svaki grad mora biti jednako dragocen i važan čoveku koji želi da jednog dana vlada njima! Razlog zbog kojeg sam odabrao vaš grad je jasan, konkretan i sasvim logičan. Svi ste vi svedoci onoga što se ovde zbilo pre izvesnog vremena.«, govorio je Markus, polako, razgovetno praveći pauze na tačno određenim mestima, pa je čitav govor zvučao baš kao što bi i jedan tako važan govor trebalo da zvuči. »Senka je hodala ulicama Orbaka. Senka je hodala i sejala smrt i uništenje. Mrak je progutao vas i vaše voljene i zarobio vas kao bespomoćne miševe. Ne znam koje je vaše mišljenje o tome, narode Orbaka, ali ja smatram da je to loš znak. Smatram da je to upozorenje. Znamenje da dolaze mračna vremena u Deforu. A mračna vremena zahtevaju jakog vladara koji će umeti da odagna mrak. Vladara koji neće gubiti vreme na trivijalnosti i koji će biti dovoljno jak i odlučan da se suprotstavi svakom mraku i svakoj opasnosti koja preti njegovom kraljevstvu. Ali isto tako i vladara koji će biti mudar i koji neće verovati da će silom rešiti sve probleme Defore.«. Začuše se ovacije iz mase, a Markus se smešio, naizgled još zadovoljniji sobom. Flaj i Jelena se ponovo pogledaše, ali pre nego što išta izgovoriše, masa se opet umiri i Markus nastavi: »Ko može biti taj vladar?! Ne moj brat Rišer kome bi na pameti jedino bila ratna osvajanja i vojnička disciplina! Ne moja ravnodušna sestra Mirona kojoj je do vladavine stalo kao mački do psa, niti brat Hasel koji bi se više brinuo o svom ugodnom životu na dvoru, nego o životu ljudi Defore! To ne može biti ni moja podmukla sestra Džilijan čiji bi špijuni harali Deforom i koja bi koristila svoj položaj za zgrtanje bogatstva i moći! To nikako ne može biti Glazor koji je podlom prevarom i bio Poslan u potragu za draguljima iz Štita Poslanja i koji je trovao um mog gospodara oca! Ne, ne. Niko od njih nema ono što je Defori potrebno, a posebno u ovakvim vremenima. I ko nam onda ostaje? Ostajem ja. Ja, Markus Rauč. Ukoliko podržite mene, ja ću se postarati da se ono što se dogodilo u Orbaku više nikada ne ponovi! Najugledniji čarobnjaci već sada su u vašem gradu i pokušavaju da otkriju šta je uzrok dolasku Senke, ali i njenom odagnanju! Ja ću upotrebiti svu svoju snagu i mudrost, zaštititi narod Defore od Mraka i doneću svetlost!«. Iz mase se začuše pokliči oduševljenja. U tom trenutku, Flaj je znao da je Markus kupio Orbak. Princ nastavi: »Zato, ukoliko pronađete kraljevske dragulje, pošaljite ih meni! Zakunite mi se na vernost i zajedno ćemo osloboditi Deforu!«
Bio je to kraj njegovog govora, ali on ostade na platformi još neko vreme, uživajući u oduševljenju mase.
»Je li to stvarno sve što je potrebno?«, Flaj postavi pitanje, dok su se Jelena i on kretali natrag ka njegovoj kući. »Zar je tako lako pridobiti ljude? Jer, ako nisi primetila, on ih je pridobio.«
»Primetila sam.«, odgovori mu Jelena zamišljeno. »Vešt je sa rečima, ako ništa drugo. I tajming mu je dobar. Sad su ljudi u Orbaku uplašeni i slabi, a on će to iskoristiti u svoje svrhe. Mene, recimo, nije ubedio.«
»Ni mene. Ali je to verovatno zato što ti i ja znamo ko je zapravo pobedio tog... Kako se zvaše? Tog Rahu.«
»I ne samo to. Blatio je svoju braću i sestre. Meni to dovoljno govori o njemu.«
»Bilo bi dobro kad bi se samo na blaćenju završilo.«, dodade Flaj mračno. Borba za prestolom je uvek bila duga i krvava. Vrlo lako bi moglo da se desi da braća i sestre i zarate jedno protiv drugoga.
»Budale!«, odnekud je dopirao glas. »Samo Svetlost može oterati Mrak!«. Govorio je neki čudni starac oko koga se okupila manja skupina ljudi. »Pustite vi prinčeve i princeze! Nama treba Svetlost! Povratak Svetlosti u Deforu! Novi početak! To je značio napad Senke! Obuzela nas je tama! Postali smo grešni i moramo pročistiti Deforu!«
»O čemu ovaj priča?«, bila je zbunjena Jelena, dok su prolazili pored okupljenih ljudi, ne zaustavljajući se.
»Ludaka nikad dosta.«. Flaj je zvučao nezainteresovano i hladno.
»Kako je tvoj otac?«
Nagla promena teme ga je zbunila, i pomalo žestila, jer nije voleo da o tome priča, ali trenutno nije imao snage da se ljuti. »Isto.«, odgovori kratko.
»Možeš da pričaš o tome, znaš? To neće ništa promeniti, a samo ti može biti lakše.«
Bila je ljubazna i osećao je da je iskreno mislila ono što je rekla. Naposletku, možda je i bila u pravu. »Moja majka... Umrla je od tuge.«. Nije pogledao Jelenu u oči, ali je mogao da zamisli njen pogled u tom trenutku. »Kada je moj otac postao... ovakav. Ona nije bila previše jaka. On je bio uz nju praktično od detinjstva. Odrasli su zajedno. A onda ga nije bilo... I ona nije znala bez njega.« Ćutao je neko vreme. Jedva da je imao snage da govori. »On možda to i ne zna. Nije zaplakao. Nije se pomakao...« I reči su zastale. Ostatak puta do njegove kuće su prešli u tišini.
Oglasio se tek kada su stigli do kuće. »Odoh da ga obiđem. Čekaj me tu dole.«. Jelena klimnu glavom i uđe u dnevnu sobu, a Flaj se pope uz stepenište. Vrata su bila otključana. »A bio sam siguran da sam ih zaključao.«, rekao je za sebe i zakoračio u sobu. »Evo me, stari. Kad bi samo znao da je naš grad obišao princ! Zamisli! I nas su se... « Trebalo je da prođe par trenutaka da shvati da govori sam sa sobom. Krevet u kome je spavao njegov otac bio je prazan. Još uvek zbunjen, strčao je niz stepenište. Oca je zatekao u dnevnoj sobi kako čvrsto drži Jelenine ruke iza njenih leđa jednom rukom, a drugom je stezao oko vrata. Flaj dohvati obližnju stolicu i udari oca po leđima. Stolica se polomi, ali se starac i ne pomeri. Jelena nije mogla da se odupre. Flaj se celom svojom težinom baci na čoveka koji više i nije ličio na njegovog oca i nekako uspe da ga odvoji od Jelene. Njih dvojica su se neko vreme rvali, a onda ga otac zbaci sa sebe i tresnu o zid. Jelena je polako došla do daha i potrčala ka Flaju.
»Jesi li dobro?«, pitala ga je, dok je njegov otac stajao i ispuštao čudne krike.
»Jesam. Bežimo odavde...«, govorio je Flaj, ali nije mogao da ustane.
Njegov otac krenu ka njima, ali Jelena u tom trenutku otkači bumerang sa svog pasa i baci ga na njega. Bumerang ga udari posred čela, nakon čega se čovek samo za trenutak zaustavi i otrese glavom, da bi nastavio da se kreće ka njima.
»A da vidimo kako se nosiš sa telekinezom!«. To je bila dobra ideja, pošto ga je Jelena samo jednim pokretom ruke odbacila nazad tako da sada on tresnu o zid.
Čovek kao da nije osećao bol. Kako je pao, tako je i ustao i ponovo krenuo ka njima. Jelena ponovi što je i ranije učinila i on opet pade, ali je ubrzo ponovo ustao.
»Nema svrhe! Ovako možemo do sutra!«. Očajavala je.
Flaj u tom ustade. »Zadržavaj ga tako još neko vreme!«. Otrčao je do kuhinje i vratio se sa najdužim nožem koji je mogao da nađe. Bez oklevanja, iskoristi trenutak kada je njegov otac po ko zna koji put ustao sa poda i zari mu nož pravo u srce.
Moralo je proći par trenutaka da postane svestan onoga što se odigralo. Njegov otac, ili ono što je postao, zgrabi ga za obe mišice, prinese mu izobličeno lice i pade beživotan pred njegova stopala. Flaj je stajao, posmatrao ga je, ćutao i ubrazano disao.
»Stari!«, povika on glasom punim bola. Primetio je Jelenu koja je dotrčala i stala pored njega, ali ako je i govorila, on ništa nije čuo. Ruke počeše da mu se tresu, a kolena mu klecnuše i on pade pored svoga oca i zagrli ga po poslednji put. Gorko je plakao dok ga je stezao sve jače.
Izgubio je on oca još mnogo pre tog dana. Ono što je bolelo je saznanje da ga više nikada neće vratiti.

END OF EPISODE 4

II Senke i Spletke - 3. Goranov zatvorenik

Jahanje Rapidoroga je svakako imalo brojne prednosti. Rapidorozi su se kretali vrtoglavim brzinama i bilo im je potrebno oko šest puta manje vremena da stignu na odredište u poređenju sa konjima. Goran je čuo priče da Rapidorozi poreklo vode sa nekog od ostrva nedaleko od luke Dže, gde su nastali korišćenjem Divlje magije na jednorozima. Na Loselaru su se prvi put pojavili u Speri gde su dovedeni kako bi se koristili u vojne svrhe. Goran je pretpostavljao da ih je Pjetar "otkrio" na ostrvu i preporučio Estianu da ih iskoristi za potrebe vojne akademije u Speri. Činjenica da su nastali Divljom magijom izgleda da nikoga nije brinula, bez obzira što je ona gotovo uvek bila praćena neželjenim dejstvima. Da razmišlja o evenutalnim neželjenim dejstvima stvaranja Rapidoroga, Goran nije imao vremena, kao ni o tome kako je neko kao Flaj završio sa Rapidorozima u svom posedu. Važno mu je bilo da su mu putovanje višestruko ubrzali i olakšali.
Voleo bi da su mogli i da mu pronađu ubicu kralja Rejnora, pošto tragova gotovo da i nije imao. Već deset dana je lutao zapadom Loselara, obilazio sela, gradove, čak i pećine, ali nije uspevao da sazna išta o mističnom čoveku sa kapuljačom. Nedaleko od Barasa naišao je na ostatke kočije koju je čovek sa kapuljačom ukrao, a u prvom naseljenom mestu zapadno od Barasa pronašao je jednog od konja koje je on tu ostavio. Meštani su potvrdili da je u njihov gradić stigao neki stranac u vreme kada je Goran procenio da bi čovek sa kapuljačom tamo trebalo da je stigao, ali nije nosio crnu kapuljaču. To i nije ništa značilo, jer Goran nije ni očekivao da će čovek sve vreme nositi odeću koja bi privukla previše pažnje. Stranac je otišao u obližnju krčmu, popio vode i piva, zatim je od nekoga iz krčme kupio novog konja i odjahao dalje na Zapad. Goran je zaključio da se čovek verovatno uputio u Speru, pa je krenuo ka njoj obilazeći usput sva naseljena mesta koja nisu bila previše udaljena od glavnog puta. To je otprilike bio trenutak kada je izgubio svaki trag potencijalnog atentatora. Mesta koja je obilazio bila su živopisna, a ljudi uglavnom ljubazni, ali nisu posedovali informacije koje su ga zanimale. Spera mu je bila poslednja nada.
A u Speri, kao što je i očekivao, čekala ga ja Klia. Najavio je svoj dolazak poslavši joj Glasnika i ona ga je dočekala na južnoj kapiji Spere koja je bila najbliža glavnom putu. Radovao se njihovom ponovnom susretu i još i sada se sećao njihovog čitavog razgovora.
»A gle ko nam to dolazi!«, bilo je prvo što je Klia rekla kada ga je ugledala.
Bila je lepa kao i uvek, a na licu joj je zaigrao iskren osmeh kada ga je ugledala. "To mora da je dobar znak.", mislio je Goran, dok je posmatrao njene krupne plave oči. Plava, ravna kosa padala joj je do ramena i bila je odevena u tamne pantalone i belu majicu preko koje je bio navučen ružičasti bolero. I on se njoj nasmeja i naposletku progovori »A gle ko me to čeka!«
»Znala sam da ćeš doći po pomoć, samo je bilo pitanje vremena kada ćeš progutati taj svoj prokleti ponos.«, šalila se sa njim.
Znao je da njene reči nisu bile zlonamerne, pa joj odgovori u istom stilu »Pomoć? Nikako! Samo mala konsultacija. Imam čitavu situaciju pod kontrolom.«
»Nisam ni sumnjala.«. Napravila je pauzu. »Hoćemo li odmah do Štaba?«
»Naravno da nećemo. Prvo želim da me uputiš u sve što sam propustio.«
»To neće potrajati, veruj mi. Ali ne brini! Imamo situaciju pod kontrolom, baš kao i ti!«
»Toga sam se i bojao.«
Spera je bio hladan grad, baš kao što je vojni centar i morao da izgleda. Zgrade su bile sive, kockaste i neupadljive, a široke ulice sekle su se pod pravim uglom. Zapravo, čitav grad je bio pravilnog oblika. Iz vazduha je izgledao kao kvadrat koji jednim svojim uglom dodiruje glavni put. Nije imao palatu, već se u samom, geometrijskom centru grada nalazila visoka zgrada vojne akademije. Okruživale su je redom ulice, pa zgrade koje su se gradile oko puteva, tako da je grad zapravo izgledao kao skup koncentrinih kvadrata u kome su se smenjivale ulice i zgrade. Parkova i površina pod zelenilom nije bilo, pa su vlasnici nekih zgrada pravili svoje veštačke parkove na krovovima ili u malim dvorištima, ukoliko su ih posedovali. U jednom takvom veštačkom parku koji se nalazio na vrhu zgrade koja je bila svega par "kvadrata" udaljena od akademije, sedeli su Klia i Goran nakon njegovog dolaska u Speru. Rapidoroga je morao da sakrije nakon što ga je Klia upozorila da ne bi smeo da se nalazi u njegovom posedu.
»Rapidorozi su na neki način vlasništvo kraljevske vojske. Ne znam kako je taj tvoj prijatelj mogao da sebi nabavi jednog, ali znam da nije dozvoljeno koristiti ih u civilne svrhe. «, objasnila mu je ona.
Imao je sreće što mu je partnerka bila jako dobro informisana, ali i odana. Neko od drugih iz službe ProDefa bi ga verovatno prijavio nadležnima i on bi ostao bez jako kvalitetnog prevoznog sredstva. A, istini za volju, bio se pomalo i vezao za to stvorenje koje ga je tako dugo nosilo na svojim leđima. Ali Klia nije bila takva. Njih dvoje su bili tim i nikada jedno drugom ne bi zabili nož u leđa. To su i svi ostali u službi znali, pa bi često bili razjareni zbog načina na koji bi pokrivali jedno drugo kada bi Goran ili Klia uradili nešto što je prevazilazilo njihove nadležnosti. Ali oni su, sa druge strane, bili i više nego zadovoljni zbog toga.
»Nikome nisi nedostajao, da znaš.«
»To znam. Tebi najmanje.«
»Eh, sad. Meni možda malo i jesi. Nisam imala sa kim da delim svoje interesantne teorije.«
»Evo sad sam tu. Možeš podeliti sa mnom šta hoćeš.«
»Verovatno si već i sam svestan da kralja nije ubio jedan čovek.«
»Ih, Klia! Za šta me ti smatraš?!? Naravno da jesam. Jedan čovek mu je zario nož u srce, ali sve ostalo...«
»Upravo tako. Upasti u Arinob je dovoljno teško samo po sebi, a upasti u kraljevski Dvorac je ravno nemogućoj misiji.«
Goran se seti Orlanda i njegove moći Banovanja i kako su lako upali u kraljevsku tamnicu. Ništa nije nemoguće. Ali je bilo dovoljno teško izvesti tako nešto i bila je potrebna saradnja mnogo više ljudi da bi se čitava stvar izvela bez greške kao što jeste. »Imaš li predstavu ko bi to mogao biti?«
»Imam teoriju o tome ko bi to mogao biti.«
»Svakako je iznesi.«
»Nisam ni mislila da je zadržim za sebe. Kao što možeš da predpostaviš, većina ljudi iz ProDefa gleda na stvari suviše usko. Ubeđeni su da je iza svega Glazor ili neko od kraljeve dece među kojima vodi Džilijan. Ali ja mislim da je u pitanju nešto sasvim treće. Postoje i te glasine...«, zastade Klia, a u očima joj zasijaše iskre koje je Goran dobro poznavao. Javile bi se svaki put kada bi Klia iznosila neku od svojih fantastičnih teorija. Voleo je te iskre.
»Glasine?«
»Glasine o tome da u Defori postoje oni koji žele da na prestolu vide potomke prave dinastije.«
»Misliš izumrle dinastije?« Koliko se Goran sećao, kralj Bilez koji je vladao pre Rejnorovog oca kralja Foska bio je poslednji kralj prave dinastije. Nakon što su on, njegova supruga Nejla i njihove tri kćeri izgubili život prilikom incidenta na dvoru koji je bio povezan sa Zabranjenom magijom na vlast je došao njegov polubrat Fosk. Bilez i Fosk nisu imali istog oca i po zakonima Defore, Fosk nije imao pravo na presto, ali kako je bio najbliži živi rođak kralja Bileza, bio je jedini koji je mogao da ga nasledi. Narod nije smatrao Foska za pravog kralja, ali nije imao izbora osim da ga prihvati.
»Pa vidiš, ta se glasina očigledno oslanja na drugu glasinu. Postoje oni koji smatraju da su se kćeri kralja Bileza zapravo preživele i da se nalaze negde u Defori. Ukoliko se sećaš, njihova tela nikada nisu pronađena.«, Klia je govorila sve brže i vatrenije.
Sećao se da je jedva uspevao da je prati. Fascinirala ga je, a najviše kada bi u njoj proradila ta njena prirodna znatiželja i avanturistički duh. Nekako je ipak uspevao da u njenim rečima pronađe smisao, ali i da formuliše svoje rečenice. »Da, sećam se. Ali ipak mislim da to ide predaleko. Uostalom, čak i da postoje oni koji u to zaista veruju, zar misliš da bi neko bio dovoljno fanatičan da ubije jednog kralja zbog običnih glasina?«
»Ljudi su spremni na mnogo toga kada u nešto iskreno veruju. A ko zna? Možda oni znaju nešto što mi ne znamo?«
»Pod uslovom da postoje. Recimo da si u pravu i da ovde negde u Defori postoji organizacija ljudi koja zna da su kćeri kralja Bileza žive i da žele da njih ili njihove potomke vrate na presto. Šta dobijaju ubistvom kralja Rejnora? Njega će svakako naslediti njegova deca, ili eventualno Glazor. Ne verujem da bi se upustili u nešto tako ozbiljno, a da nisu o tome dobro promislili...«
»Upravo tako!«, gotovo ga je prekinula. »Ko, uopšte, kaže da nisu promislili? Možda već sada preduzimaju sledeći korak.«
»Ono što znam je da mi ne preduzimamo nikakav korak. Imaš li ideju gde bi naš misteriozni čovek mogao biti?«
»Nego šta. Upravo ovde, u Speri. Privukao je pažnju jednog od naših kada se otarasio svoje kočije, pa smo motrlii na njega od tada.«
Nekako je znao da su ga već pronašli. Neko bi se čudio što to nije bila prva stvar koju ju je pitao, ali je ovo opušteno čavrljanje, uprkos ozbiljnosti situacije, neodoljivo ličilo na njih dvoje. »Gde je on sada? Imamo li ga?«
»Ne baš. Ali se nalazi u kraljevskoj vojnoj akademiji. Tu ti stupaš na scenu.«
Te reči su ga obradovale i na njegovim usnama se pojavio vragolasti osmeh koji nije skidao sa lica neko vreme.
Doduše, sada kad se približavao vojnoj akademiji, počela je da ga hvata nervoza i mada je on nikada ne bi pokazao, nije voleo ni kada je sam znao da se tako oseća. Morao je ostati smiren. Maestar Estian koji je bio na čelu vojne akademije je bio u Barasu zbog nadležnosti u Veću, ali je njegov zamenik, general Bernut bio spreman na saradnju sa Goranom, koji se kao i mnogo puta pre toga predstavio kao dvorski istražitelj. Dozvolio mu je da se sastane sa osumnjičenim i to unutar same akademije. Goran je već imao razvijene metode da obezbedi sebi pristup takvim mestima. Sretao se i mnogo puta ranije sa ubicama, ali ni samom mu nije bilo jasno zašto mu je u ovom slučaju sve delovalo opasnije. Kada je ušao u prostoriju u kojoj ga je čekao glavni osumnjičeni, obuze ga jeza. Pogledao je ka drugom kraju ogromne bele sobe i ugledao čoveka odevenog u crno. Bio je viši od njega i kosa mu je bila svetlija. Po fizičkom izgledu nije se previše isticao u gomili. Jedino što ga je činilo posebnim bile su oči, blede, gotovo bele koje kao da su videle i mnogo više od fizičke manifestacije pojava. Ruke su mu bile prekrštene kada je podigao glavu, pogledao Gorana pravo u oči i rekao:
»A nisam ni bio svestan da imam obožavatelje.«
»Imate? A gde su?«, rugao se Goran.
»Domišljato, nema šta.«
»Moje ime je Goran.«, rešio je da se predstavi.
»Drago mi je, Gorane.«. Lagao je, a Goran je to znao.
»Koliko i meni, verovatno. Mogu li čuti Vaše ime?«
»Možete me zvati... Angelus. To je moje ime.«. Opet je lagao, mada to nije ni bilo važno.
»Angelus, je li? Koliko ste dugo na akademiji, gospodine Angeluse?«
Na uglu Angelusove usne se pojavi osmejak. »A da me ipak pitate šta Vas zaista zanima? Ne volim da gubim vreme na isprazne razgovore.«. Ovoga puta nije lagao.
»Vrlo dobro. Ni ja ne volim okolišanje.«
»Eto, tek se upoznasmo, a već imamo nečeg zajedničkog.«, rekao je ironično.
Goran se nije obazirao. »Da li ste Vi, gospodine Angeluse, kojim slučajem ubili kralja Rejnora zabivši mu nož u srce pre nešto više od deset dana u kraljevskom dvorcu u Barasu?«
Angelus se nasmeja, ovoga puta poluglasno. »Da, jesam.«
Nije lagao. I to je tek tako izgovorio. Da, jesam. Kao da je najjednostavija stvar na svetu ubiti jednog kralja. I ta drskost u njegovom osmehu. Goran nije mogao da veruje onome što je čuo. A ipak, bilo je istina. »I to tako otvoreno priznajete?«
»Častan čovek uvek stoji iza svojih postupaka.«
Častan? Da li ovaj čovek uopšte zna o čemu govori? O kakvoj časti može biti reč u jednom delu kao što je ubistvo? Goran je bio zgrožen. »I, koliko vidim, niste preterano uzbuđeni zbog toga. Kajete li se možda?«. Morao je to da zna. Više zbog sebe i Angelusovog profila ličnosti koji je želeo da stvori u svojoj glavi.
»Zašto bih pristao da ubijem nekoga, ako bih se kasnije zbog toga kajao?«. Angelus je odgovarao hladno, ili je bar tako izgledalo.
»Pristali ste, kažete? Znači li to da Vam je to neko ponudio?«
»Ukoliko to niste do sada shvatili, bojim se da sam Vas precenio.«
»Ne brinite, niste. A hoćete li mi reći ko Vam je izneo jednu takvu suludu ponudu?«
»Ne.«, odgovorio je kratko.
»Smatrate li da imate izbora?«
»Svakako. Čovek uvek ima izbora. Ili se ne slažete?«
»Da preformulišem onda. Hoćete li mi reći ko stoji iza svega ovoga, ili smatrate li da će Vam se alternativni razvoj situacije dopasti?«. Goran nije gubio strpljenje. "To je dobar znak.", pomislio je.
»Tvrdite da možete predvideti razvoj ove situacije? Jeste li možda vidoviti?«
»Voleo bih da jesam, ali nisu mi potrebne čarobne kugle da vidim Vašu budućnost, gospodine Angeluse. Šta više, mislim da je izvesna kao to da je u luci Dže sada leto.«
»Hoćete li onda biti ljubazni da mi predočite moju budućnost?«
»Vrlo rado. Ukoliko odlučite da sarađujete i otkrijete mi ko stoji iza atentata na kralja Rejnora, lično ću se založiti za Vas pred Većem i pokušati da izdejstvujem brzo i čisto oduzimanje duše.«
»Učinili biste to za mene?«, sarkastično će Angelus.
»O, naravno. Ali ukoliko odlučite da i dalje ćutite o ovome, postaraću se da budete mučeni najgorim metodama dok ne progovorite, a kada jednom progovorite, od Veća ću zatražiti da budete prognani van teritorije Loselara i ostavljeni na milost i nemilost čemu god se nalazilo na nekom od ostalih kontinenata.«
»Obe opcije su jednako primamljive. Nudite mi trenutnu smrt ili goli život? Da niste malo permutovali ishode? Možda da malo prebrišete kuglu?«
»O, ali ne. Ako mene pitate, smrt može biti daleko lakša kazna od onoga što jednog osakaćenog i izmučenog čoveka može zadesiti na nepoznatoj teritoriji.«
»Još ako bi osećao grižu savesti! Zamislite kakva bi to kazna bila!«. Angelus se sada glasno nasmeja.
Goran je bio zbunjen. Zar je ovom čoveku sve igra? Ili je tako dobar glumac? Ukoliko je planirao beg, Goran nije mogao da vidi kako je on izvodljiv. Ova prostorija je služila za saslušavanje i pravljena je tako da su njeni zidovi otporni na magiju, pa su sprečavali da iko putem magije iz nje izađe. Bilo kako bilo, bio je nepredvidiv. A to se Goranu nije dopadalo. Morao je privesti ovaj razgovor kraju. »Mogu li čuti Vašu odluku?«
»Već ste je čuli. Moje su usne neme.«
»Onda mi ne ostavljate izbora.« Goran otkide jednu nit sa pojasa koji mu je Klia dala pre nego što je krenuo ka akademiji i ona se pretvori u magično uže koje sveza Angelusove ruke iza leđa. Goran položi ruku na zarobljenikovo rame i pogura ga ka izlaznim vratima. Nije video nijedan razlog da ga ne odvede u Štab ProDefa i iscedi istinu iz njega. Nijedan, sve dok Angelus ne trže ruku zbog osećaja peckanja dok se na njegovom desnom dlanu iscrtavao beli simbol.


END OF EPISODE 3
zatražiti da budete prognani van teritorije Loselara i ostavljeni na milost i nemilost čemu god se nalazilo na nekom od ostalih kontinenata.«
»Obe opcije su jednako primamljive. Nudite mi trenutnu smrt ili goli život? Da niste malo permutovali ishode? Možda da malo prebrišete kuglu?«
»O, ali ne. Ako mene pitate, smrt može biti daleko lakša kazna od onoga što jednog osakaćenog i izmučenog čoveka može zadesiti na nepoznatoj teritoriji.«
»Još ako bi osećao grižu savesti! Zamislite kakva bi to kazna bila!«. Angelus se sada glasno nasmeja.
Goran je bio zbunjen. Zar je ovom čoveku sve igra? Ili je tako dobar glumac? Ukoliko je planirao beg, Goran nije mogao da vidi kako je on izvodljiv. Ova prostorija je služila za saslušavanje i pravljena je tako da su njeni zidovi otporni na magiju, pa su sprečavali da iko putem magije iz nje izađe. Bilo kako bilo, bio je nepredvidiv. A to se Goranu nije dopadalo. Morao je privesti ovaj razgovor kraju. »Mogu li čuti Vašu odluku?«
»Već ste je čuli. Moje su usne neme.«
»Onda mi ne ostavljate izbora.« Goran otkide jednu nit sa pojasa koji mu je Klia dala pre nego što je krenuo ka akademiji i ona se pretvori u magično uže koje sveza Angelusove ruke iza leđa. Goran položi ruku na zarobljenikovo rame i pogura ga ka izlaznim vratima. Nije video nijedan razlog da ga ne odvede u Štab ProDefa i iscedi istinu iz njega. Nijedan, sve dok Angelus ne trže ruku zbog osećaja peckanja dok se na njegovom desnom dlanu iscrtavao beli simbol.

END OF EPISODE 3