Chapter III - Episode 15

»Ne znam čemu ova gnjavaža, zaista.« Došlo je vreme da Maestar Baster bude ispitan.
»Ova gnjavaža neophodan je deo veoma važne istrage, te bih Vas molio da sarađujete sa mnom, Maestre Bastere.«
»Sarađivaću, samo da što pre završimo sa tim. Moram da se pozabavim nekim privatnim poslovima... Skoro sam doživeo svojevrsnu porodičnu tragediju, koja se, hvala Bogovima, dobro završila! Da ne pričam o uništenju laboratorija u Kedariju i činjenici da će se graditi nove u mom Otiponu i da ću ja to morati da nadgledam!«
»Jasno mi je da ste Vi veoma zauzet čovek, te Vam obećavam da ovo neće dugo trajati.«
A tome se nadala i Stefana. Doduše, primetila je da njene projekcije sve duže i duže traju. Rešila je da ubuduće češće koristi svoj Dar kako bi ga dodatno usavršila.
»Šta mi možete reći o Maestri Fleti, Vašem odnosu sa njom i njenom ponašanju neposredno pred smrt« poče Oviat ispitivanje u dobro poznatom pravcu.
»Maestra Fleta je bila osobena žena, što je razumljivo ako se ima u vidu njeno prirodno stanište. I pored toga, smatram da je bila žena na mestu. Odgovorno je radila svoj posao i zauzimala se za manjine. Jeste malo postala... čudna pred svoj kraj, no to o mrtvima sve najbolje!«
»Kada kažete čudna, mislite da je slabo spavala, bila paranoična, i zainteresovana za Zabranjenu magiju i Maestru Minu? To je otprilike ono oko čega su se svi složili tokom ovog ispitivanja.«
»Vidim da ste dobro obavešteni. Da, upravo tako. Razgovarala je sa mnom o tim temama.«
»I šta ste joj Vi na to rekli?«
»Zabranjena magija je nešto o čemu ne znam apsolutno ništa. A Maestra Mina... Pa ona mi se nikada nije dopadala. Ne, ne. Previše je nadmena i nekako... odbojna. Verovatno zbog toga nikada nisam želeo da budem u njenoj blizini, pa i ne znam previše o njoj. Čak je takva i bila prema Maestru Pjetru sa kojim je nekad bila u ljubavi, koliko se sećam.«
»On mi je i sam rekao da su u lošim odnosima i da jedva da su razgovarali poslednjih godina.«
»Hm. S obzirom na tok jednog njihovog razgovora kome sam prisustvovao, to me uopšte ne čudi.«
»Zaista? O kakvom je razgovoru reč?«
»Pa dobro, tehnički nisam prisustvovao, već sam ih slučajno zatekao kako se raspravljaju na vratima njenih odaja jedne besane noći.«
»Jeste li, možda, i slučajnu načuli oko čega su se raspravljali?«
»Jesam, jesam. Sasvim slučajno, naravno. Tema rasprave je upravo bila Zabranjena magija. On je insistirao da ona napusti dvorac, jer će tako biti sigurnija, a ona da on prekine da glumi zabrinutost i ostavi je na miru.«
»Kakve to veze ima sa Zabranjenom magijom?«
»Koliko se meni čini, on je mislio da ona ima neke veze sa tim. Govorio je kako je pitanje vremena kada će je ostali dovesti u vezu sa tim, kao što Fleta već jeste. Sada kada razmislim, to i nije tako nemoguće! Ona takva kakva jeste je knjiški primer nekoga ko bi se time bavio.«
»A kako je Maestra odgovorila na te insinuacije?«
»Govorila mu je da se ne meša i da ne priča budalaštine. "Ako nisi ti kriva, ko je onda?" bile su reči koje joj je uputio, a onda ga je ona uvukla u svoju odaju i zatvorila vrata, tako da nisam mogao da čujem ništa više. Kada su se vrata ponovo otvorila nakon izvesnog vremena, potrčao sam natrag u svoju sobu, s obzirom da sam smešten u blizini Maestra Pjetra i da bi bilo nezgodno da me zatekne tu, na hodniku...«
»Možete li da vremenski odredite kada se taj razgovor odigrao?«
»Oh, da vidimo. Mislim da se to desilo oko dve noći pre nego je Maestra pronađena mrtva. Smatrate da je to važno?«
»Svaki trag je važan kada su stvari ovako ozbiljne«, Oviat zaključi.
Nakon toga se general zahvalio Maestru na saradnji i otišao svojim poslom, a Stefana natrag u svoje telo.


»Kada jednom stignemo u Baras, bojim se da će nam se putevi razići.« Klia mu reče nekako nežno, kao da mu se izvinjavala. »Sada kada je ProDef iza nas, imamo šansu da svoj život počnemo ispočetka i mislim da ću tu šansu iskoristiti. I ti bi trebalo da učiniš isto... Ne moraš ovo da radiš!«
Pokušavala je da ga razuveri otkako su krenuli iz Faeta za Baras. Nije bila njegova dužnost da isteruje pravdu, a posebno ne sada kada više nije u ProDefu, ali je on osećao da to mora da uradi. Osećao se dužnim.
Kada je kralj Rejnor ubijen i njegov ubica uhvaćen u tako brzom roku, nekome u ProDefu je mašta bila zagolicana. Bilo je jasno da će neko od njih dobiti zadatak da čitavu stvar ispita. Kao jedan od agenata sa izvrsnom reputacijom, Goran nije predstavljao iznenađujuć izbor. Goranov nadređeni mu je saopštio da je njegov zadatak da otputuje na vojnu akademiju u Speru i razgovara sa ubicom, pre nego ga pogube. Postojanje tajnih organizacija ubica nije bilo strano ProDefu, te je bilo jasno da je taj ubica jedina veza sa onom koja je njega poslala. Kada bi Estian jednom dobio tu informaciju od ubice, ona bi zauvek ostala nepoznanica ProDefu, a ako ProDefovci nešto nisu voleli, to su bile nepoznanice.
Sada, nakon čudnog niza okolnosti, Goran je konačno saznao ono što je trebalo da sazna još tog dana. Odlazak u ProDef više nije bio opcija. Čak iako bi otišao sa tom, njima značajnom informacijom, ne bi prošlo mnogo vremena pre nego ga zadesi kakav "nesrećan slučaj". On je bio dezerter, na neki način. On i Klia. Tajnost je bila jedan od osnovnih stubova funkcionisanja ProDefa i ne bi im bilo dozvoljeno da tek tako odšetaju sa svim svojim znanjem o organizaciji.
Pa ipak, Goran je osećao da ProDefu, ali i Klii i sebi, duguje da ovu stvar istera do kraja. Nije se mogao obratiti Veću, jer, osim Angelusovih reči, nije imao nikakvog dokaza. Ne, jedino što je ostalo je suočavanje sa Estianom. Zahtevaće od njega da pravda bude izvršena, a kako je Estian važio za jako disciplinovanog, ozbiljnog čoveka, računao je na to da će i on učiniti ispravnu stvar. Ako i ne učini, Goran će bar zadovoljiti svoju savest i ispuniti svoju dužnost. Onda će moći da pronađe Nalima i ostale i pridruži se potrazi za Velikim Čobanom.
»Moram, Klia. Znaš to.«
»Nažalost, znam. I razumem. I i dalje mislim da to ne treba da radiš... No, znam da ne postoji ništa što bih mogla sad uraditi da te razuverim.« Nasmejala mu se, pa brzo uozbiljila. »A šta ćeš sa njim?« Uperila je prstom u Angelusa koji je sklupčan sedeo na sedištu kočije i gledao u prazno suznim očima.
»Šta mogu? Vodim ga sa sobom... Biće mi potreban kao svedok.«
Ukoliko uopšte bude mogao da svedoči. Kada je Angelus došao sa istinom o ubistvu kralja Rejnora, odlučno je istupio i zahtevao da mu Goran kaže sve što zna o Džes. Goran ga je podsetio da je on čovek od reči i da će mu reći sve što želi da zna, ali tek nakon što mu ovaj otkrije istinu. Nakon kratkog natezanja, Angelus je konačno progovorio. A onda se nešto dogodilo. U trenutku kada je izgovorio Estianovo ime, kao da je nešto u njemu eksplodiralo. On se uhvatio za glavu, pao na kolena i počeo da glasno plače. Plač je brzo prerastao u ropac i skup gotovo manijakalnih vrisaka. Izgledalo je kao da je izgubio razum. Nakon izvesnog vremena se umirio, ali je bio daleko od dobrog.
»Žao mi je« je bilo sve što je iznova i iznova ponavljao, gledajući u nešto što je samo on mogao da vidi.
Za Džes nije ni pitao. Nije se bunio kada su ga smestili u iznajmljene kočije i poveli ka Barasu. Samo je sedeo, gledao kroz prozor i lio suze. Goran primeti da ga sažaljeva. Šta god da mu se desilo, mora da je bilo jako mučno i strašno.
»Nadam se da će uskoro biti bolje«, izusti Klia sa tugom u glasu.
»I ja«, složi se Goran dok je kočija jurila glavnim drumom na istok.


Nalim je voleo Sunce i toplo vreme. U Štoku su dani, uglavnom, bili takvi. Tek ponekad bi padala kiša, a sneg nikada. Smešten u predelu večitog proleća, njegov rodni grad imao je, po njegovom mišljenju, savršenu lokaciju u Defori. Čak su i noći bile tople i prijatne.
Pustinju i njenu vrelinu, sa druge strane, nije voleo. Činilo mu se da mu kretanje nikada nije teže padalo nego tih dana. Išli su ka severoistoku, gde su pustinje porako prerastale u kamenjare i pustare, no vreme je bilo podjednako vrelo i nesnosno.
Činilo mu se da jedino Filip i donekle Ana nemaju problem sa vrelinom, ili bar ne u tolikoj meri kao njegovi ostali saputnici. Lejdi Kase bila je nervoznija nego ikada, Zlatko takođe, a Tea je već par puta gubila svest od vrućine, što ih je malo usporavalo i dolivalo ulje na vatru njegovim nervoznim saputnicima. Šta više, više se bojao da će oni ubiti Teu na spavanju, nego da će to biti obrnuto, kao što su ga stalno upozoravali.
San mu je bio slab i budio se na svaki glasniji šum. Tea je bila njegova odgovornost i on je stalno motrio na nju, kako ne bi učinila nešto nepromišljeno. Ona je, sa druge strane, spavala kao beba, činilo mu se. Bila je tek devojčica, mlađa od Stefane čiji jedini greh i nije bio njen, već njenih roditelja. Nije bilo fer da ona zbog toga ispašta. Njegova odlučnost da joj pomogne je rasla svakoga dana.
Nije dozvoljavao da nedostatak sna, niti vrućina utiču na njegove "treninge" sa Zlatkom. Redovno je vežbao gađanje lukom i strelom i postajao je sve bolji. Kada bi posustao, setio bi se ožiljka na svom licu i obećavao sebi da više nikada neće biti tako bespomoćan. Uostalom, sada kada nisu mogli da se oslone na Vesnikine Elekugle, situacija je bila još ozbiljnija. I pored svega toga, morao je da štiti još i Teu, tako da nije bilo mesta lenčarenju.
»Koliko još do tih Pticolikih?« pitala je lejdi Kase Filipa.
Filip zastade, podiže pogled ka jednoj od viših stena i pokaza prstom u pravcu vrha.
Taman kada je pomislio da ne postoji ništa gore od kretanja po toj vrelini, dogodilo se kretanje uzbrdo i penjanje po vrelini. To je bilo toliko naporno da se par puta zapitao da li će uopšte stići živi na vrh.
Dok su se uspinjali, Filip im je pokazao na Pticolike koji su leteli oko stene. Bili su ogromni i veći od bilo koje ptice koje je Nalim ikada video. I znali su da imaju posetu. Niko nije mogao da pretpostavi kako će ih dočekati, mada ih je Filip uveravao da nemaju razloga za strah.
»Pticoliki su miroljubivi«, uveravao ih je. »Čudni i miroljubivi.«
Šta bi to "čudni" trebalo da znači, Nalim nije znao, ali je bilo samo pitanje trenutaka kada će saznati. Kada su, konačno, došli do vrha, bili su začuđeni onim što su videli.
Filip je napomenuo da su te stene, zapravo, ostaci nekog prastarog hrama, ali se to iz podnožja nije moglo primetiti. Na vrhu je to postalo očigledno. Zaravan na vrhu je bila ogromna i to tako da je građevina koja se tu gore nalazila stajala... ni na čemu! Nalim se seti magijom skrivenog Kiolota i zaključi da je po sredi nešto slično. Četiri široka stuba, kojima se vrh nije video, okruživala su nešto što je ličilo na presto u sredini ogromne odaje oivičene srušenim zidovima. To možda nije bila jedina prostorija hrama, kakav je nekad postojao, ali je sada jedina koja se održala kroz dugi niz milenijuma.
Nalim izvadi svoju mapu. »U srcu pustare na severoistoku Loselara, skriven u pustinjskim stenama, nalazi se drevni hram nepoznatog porekla. Skriven magijom tako da se ne vidi sa tla, poput šumskog carstva Kiolota, nije često odredište putnika. Šta više, njegov nezavidan položaj odbija turiste od sebe što čini da sve više i više tone u zaborav. Crkvene knjige govore da je hram bio posvećen Bogovima i da svaki od stubova predstavlja jednog od njih, mada postoje oni koji smatraju da one prikrivaju pravu istinu i da je hram bio posvećen biću još i moćnijem od Bogova, a koje je sedelo na tronu koji okružuju ti stubovi. Danas, jedini koji sede na tronu jesu Pticoliki koji žive u tim stenama i samom hramu i služe kao njegovi čuvari, te zbog toga nisu proterani sa ostalim pripadnicima svoje rase. Njihov vođa zove se Khrk i veruje se da je on najstariji i najmudriji od svih Pticolikih koji danas žive u Defori.«
»Ta mapa je pravo blago«, začu se dubok i spor glas koji je dolazio iz nepoznatog pravca i odjekivao hramom bez zidova.
A onda se pojavio on. Doleteo je i stao na tron. Bio je to Khrk, u to nije bilo sumnje. Samo jedan pogled na to biće bio je dovoljan da se, na neki neobjašnjiv način, oseti sva njegova veličanstvenost i mudrost. Nalim se, za trenutak, osetio kao da stoji pred samim Bogovima. Poklonio se i primetio je da su i ostali to učinili, a onda su stali povijenih glava.
»Ne obarajte glave, neobični putnici. Ne skrivajte poglede. Ja sam samo jedan od vas.« Ipak, nije tako izgledao. Sa ogromnim, uspravnim telom i glavom orla, Khrk je bio sve samo ne jedan od njih. Perje na glavi bilo mu je belo poput snega, dok mu je ostalo perje bilo crno kao ugalj. »Proživeo sam bezbrojne živote i video nebrojeno mnogo stvari, no ipak su posetioci ovog hrama redak prizor. Recite mi, kojim dobrom, ili možda zlom dolazite u ovaj hram?«
»Dolazimo po savet i pomoć... Vaša Mudrosti.« Ana progovori, kako se niko drugi nije usudio.
Ona je, valjda, još imala i najviše iskustva u razgovorima sa tako značajnim entitetima.
»Savet? Pomoć? Dakle, vi ste tražili mene, a ne ovaj hram.«
Još dvojica Pticolikih doletoše u tom trenutku i stadoše pored Khrka. Jedan je imao glavu vrapca, a drugi jastreba. Bili su niži i sveukupno manji od Khrka, ali opet viši od svakog čoveka i podjednako graciozni kao i njihov vođa. Jedan od njih, onaj sa glavom vrapca, nešto šapnu vođi nakon čega on nastavi:
»Ispružite ruke, putnici. Pokažite mi!«
Znao je za simbole. Njih je želeo da vidi, a to su svi razumeli, te lejdi Kase, Ana, Zlatko i Nalim istupiše ka Khrku, a Tea i Filip ostadoše pozadi.
»Četvoro. Ne jedan, već četvoro«, govorio je Khrk. »Imam tu čast da stojim pred vama nakon toliko vremena... Ja sam taj koji treba vama da se klanja.«
Ana se ponovo oglasi: »Vi? Ne, to nije potrebno... Mi smo samo...«
»Vi ste mnogo više od onoga što sada mislite da jeste«, prekide je Khrk. »Ali nije na meni da vam o tome govorim. Još manje kada znam da ste prevalili ovoliki put da biste vi govorili sa mnom. Kakav savet ili pomoć vam ja mogu pružiti?«
»Mi tražimo kulu... Kulu od trave koja se uzdiže iz peskovitog i stenovitog mesta sa belim simbolom poput njegovog i njenog na njenom vrhu«, ona pokaza na Zlatka i lejdi Kase, s obzirom da se se Nalimov i njen simbol izmenili kada su pronašli Leona i Konsuelu, pa nastavi »Još uvek nismo sreli nekoga ko bi nam mogao reći gde se ta kula nalazi, pa smo mislili da ćete Vi, u svojoj mudrosti, imati taj odgovor.«
Khrk je ćutao neko vreme pre nego je odgovorio. »Dakle, sudbina je htela da ja budem taj koji će vam pomoći na vašem putu. Ne krijem da me to čini ponosnim u ovom trenutku, no vi ćete mi to oprostiti, jer je ovo čast kakva mi nije ukazana milenijumima.« Nakon još jedne pauze, Khrk dodade: »Nije nikakvo čudo što vam niko nije rekao za tu kulu, jer ne postoji mnogo onih koji za nju znaju. Ta je kula stara koliko i ovaj hram i njena priča je podjednako izgubljena u vremenu. U pitanju je kula Stvaraoca, a vaši Bogovi, i oni koji u njihovo ime govore, su se postarali da se sve što je njegovo zatre i sakrije pod prašinu zaborava. Stvaraočeva kula je sveto mesto, a vi, njegovi ratnici, ste jedini koji će je videti kako se ponosno uzdiže sa tla jugoistočnog poluostrva Rotaer, najjužnijoj tački Loselara. Tamo pođite.«
»Hvala Vam, Mudrosti!«, Ana još jednom progovori u ime svih. »Ako Vam se ikako možemo odužiti...«
»Možete i hoćete«, rekao je Khrk. »I to je dan koji ću željno iščekivati.« Njegova ogromna krila se raširiše i on polete u nebo praćen drugom dvojicom Pticolikih.
Kada su nestali sa vidika, Čobani i njihovi prijatelji su dugo nemo stajali i gledali se međusobno. Nalim je znao da su osećali isto što i on - mešavinu straha, neverice i spoznaje.
»Poluostrvo Rotaer je gotovo na drugom kraju kontinenta« objasni Zlatko. »Ukoliko bismo putovali kao do sada, put bi bio predug i preopasan.«
»Zbog toga ćemo prvo otići na istok, u luku Dže« umeša se lejdi Kase. »Tamo ćemo se odmoriti i ukrcati se na brod koji će nas odvesti do poluostrva. To je sigurniji i brži način.«
»Ukoliko imamo sreće sa vetrom«, upozori Ana.
»To neće biti problem i to će ti biti jasno kada stignemo u luku«, lejdi Kase izloži.
»Krenimo onda tamo!« Zlatko reče, pa pogleda u Filipa. »Hvala ti, Filipe! Bez tebe nikada ne bismo pronašli ovaj hram!«
»Nema na čemu! Uostalom, ja sam i krenuo u luku Dže, tako da ćete mi se odužiti tako što ćete me sigurno odvesti tamo!«
Dok su ostali razgovarali, Nalimu se učini da ugleda nešto na mestu gde je stajao Khrk.
»Šta je to? Šta vidiš?«, pitala ga je Tea, koja je to, izgleda, jedina primetila.
On priđe tronu da bolje pogleda i tamo nađe jedno dugačko i lepo, belo pero.
»Prelepo je!«, primeti Tea.
»Jeste!«, složio se sa njom i stavio ga u svoju magičnu torbu. »Možda nam posluži!«
»Hajde vas dvoje!«, dozva ih Ana, »Nemamo vremena za gubljenje!«
»Stižemo!« reče Nalim, uhvati Teu za ruku i pođe sa njom ka ostalima.

END OF EPISODE 15

Chapter III - Episode 14

Jelena je primetila da joj zima i hladnoća manje smetaju otkad je izbegla da bude skuvana i pojedena. Šta više, jedva je čekala da napusti one pećine i krene dalje na jug. To što je Branka morala da vuče sa sobom bilo je nešto čime nije bila preterano oduševljena. Još manje time što je Flaja morala da ostavi u pećinama.
Da nije bilo njega, ko zna šta bi im se dogodilo. Ona ne bi dozvolila da bude pojedena bez da je pre toga učinila sve u njenoj moći da se odbrani! Iako je tih ljudoždera bilo previše, spremila je bumerange i telekinezu i naoštrila se da makar napravi malo štete. No ispostavilo se da joj ništa od toga nije bilo potrebno kada je Flaj doživeo još jedan napad. Počeo je mahnito da podrhatava, a zatim se sručio na tlo. Kada su to ugledali, ljudožderi su se uplašili. Starešina je prišao Flaju i umalo i sam se nije sručio pored njega kada je na njegovoj ruci ugledao simbol Čobana.
Izvinio se Jeleni zbog tih neprijatnosti, a Branka ukorio zbog njegove nesmotrenosti. Onda je dozvolio Jeleni da ispriča zbog čega su se zaputili na jug. Starešina joj je rekao da Flaj može da ostane u pećinama dok god se ne probudi i da će oni paziti na njega dok ona nastavi svoje putovanje ka Ans Griftu. Takođe je naredio Branku da je lično odvede tamo i postara se da joj se ništa ne dogodi na putu. Branko nije bio preterano srećan zbog toga, a ni Jelena, ali ipak su pristali na takav aranžman.
Nije mu previše verovala, s obzirom da je umalo nije pojeo, tako da je deo nje uvek bio u fazi pripravnosti u slučaju da on pokuša nešto sumnjivo. On, pak, nije pokušavao ništa. Vodio ju je glavnim drumom i jedva išta progovarao.
»Skroz si zabavan« rekla mu je, pokušavajući da ga natera na razgovor. »Vreme sa tobom mi baš onako leti.«
On frknu i ne pogledavši je.
»Koliko još imamo do Ans Grifta?« pokuša ona ponovo.
»Ne previše. Zastaćemo u još jednom selu da se odmorimo i to je to.«
»Odlično!« reče Jelena, a onda nastaviše da hodaju u tišini.
Bio je ovo Flajev četvrti napad. Ostao je još jedan. Vreme joj je isticalo.
Nakon što su još neko vreme koračali, Jeleni se učini da vidi nešto na drumu. Ona pusti korak i potrči ka tome što je ugledala. »Pas!« rekla je, »I to povređen!«
»To nije dobro! Šta god da ga je povredilo, još uvek je tu negde. Moramo da se sklonimo sa druma!«
»Ne možemo da ga ostavimo ovako!«
»Ukoliko nemaš isceliteljske moći, mislim da nemamo drugog izbora.«
Pas ju je tužno gledao. Jelena shvati da neće moći da ga ostavi tu ni po koju cenu. »Pomozi mi da ga podignemo!«
»Nema šanse!«
»Nemoj da si tako bezosećajan! Umreće ovde!«
»Onda neka umre! Ja ne prilazim tom psu!«
Jelena ga pogleda i tad shvati. »Ti ga se bojiš?!«
»Bojim, nego šta! Jedan takav mi je odgrizao prst na nozi još dok sam bio mali! Ja bih se sklonio od njega da sam na tvom mestu!«
»Ne mogu da ga ostavim...« Jelena reče tiho, više za sebe i podiže pogled ka Branku još jednom. Uzviknula je njegovo ime kada vide da mu se sa leđa prikrada neki čudan stvor.
Imao je oblik jako mršavog, ljudskog tela. Gotovo kao hodajući mrtvac, ali je bio crn kao Raha. Jedino su mu oči sijale jakom, ledenom, plavom bojom.
Branko se uhvati u koštac sa stvorom i obori ga na tlo gde poče sa njim da se rva. Za nešto tako mršavo, posedovalo je ogromnu snagu, s obzirom da je bar dva puta krupnijeg Branka držalo prikovanog za tlo. Stvor zinu i iz njegovih usta izađe nešto poput ledenog šiljka. Jelena im u taj mah priđe i odmahnu rukom što stvora odbaci par metara dalje, i to mnogo manje nego što se ona nadala. Stvor zatim potrča ka Jeleni, odbijajući njene bumerange svojim telom, i zgrabi je za obe ruke. Ubrzo, on odlete par metara od nje. Ona nije umela da koristi Telekinezu očima, a Branko je tek potrčao ka njoj. Okrenula se i pogledala u psa. »Može li biti?!« Siva svetlost iz njenog dlana proguta psa i ona dobri svoj odgovor. Branko se ponovo uhvatio u koštac sa stvorom. Ona ponovo baci svoje bumerange koji se ponovo odbiše o stvora, koji se ovoga puta nije ni okrenuo. Tada joj sinu! Otrčala je iza Branka koji se nalazio licem u lice sa stvorom i čekala je. Kada stvor ponovo otvori usta i iz njih izbaci ledeni šiljak, Jelena baci svoje bumerange i malo ih usmeri Telekinezom tako da jedan pogodi šiljak, a drugi stvora u unutrašnjost usta. Šiljak se polomi i stvor kriknu. »To mu je slaba tačka!« Branko je, očigledno, znao šta mu je činiti. Izvadi nekakav bodež iz svoje čizme i svom snagom probode stvora iznutra, zavukavši ruku do lakta unutar stvora. Stvor kriknu ponovo, ovoga puta duže i jače, pa pade na tlo i nestade.
»To je bilo zabavno!« reče Jelena u pokušaju da umiri Branka koji je unezvereno stajao i gledao u jednu tačku.
Okrenuo je glavu ka njoj, sa istim izbezumljenim izrazom lica, da bi trenutak kasnije počeo gromoglasno da se smeje.
Jelena se pridruži smehu i oni tako provedoše par trenutaka, pre nego su nastavili svoje putovanje.

»Maestra Fleta i ja nismo bili bliski. Šta više, mislim da ona nije bila ni sa kim bliska, osim sa princezom Džilijan, naravno. Ako mene pitate, tu je možda postojalo i više od prijateljske ljubavi!«, govorio je Maestar Pjetar, u svom maniru, prilikom ispitivanja. »Ko zna? Uostalom, Maestra Fleta nam dolazi iz Horta. Žene se tamo prilično poštuju kako čujem. A i, s obzriom na njen Dar, mogla je biti ko god princeza zatraži! korisna je ta Mimikrija, zar se ne slažete sa mnom, generale? Prosto je nekako idilična za ljubavni život. Naravno, pod uslovom da niste sujetni i da Vam ne smeta što Vaš partner želi da Vas gleda u tuđem obličju...«
»Maestre Pjetre!«, prekide ga, uvek ozbiljni, general Oviat, »Zamolio bih Vas da se držimo onoga zbog čega smo ovde.«
»Ah, ta vojnička strogoća! Trebalo je da pretpostavim. Izvinjavam se, generale. «
»U redu je. Mimikrija rekli ste? To je interesantno. Mislim da do sada nisam imao predstavu o tome koji je Dar Maestra Fleta posedovala.«
»Niste jedini! Mislim da je ona to čak i pokušala da sakrije. Razumljivo je to, naravno. Ljudi bi postali sumnjičavi kada bi znali da u svom prisustvu imaju Mimika. Zamislite samo! Mogla je biti bilo ko u bilo kom trenutku i kretati se dvorcem kako je želela. Naravno, to baš i nije poželjno za ovu istragu...«
»A kako to ste vi znali da je ona Mimik, ukoliko niste bili bliski sa njom?«
»Eh, to je već prosto! Ja imam Dar Čitača. Mogu da osetim tuđe Darove. Kao recimo Vaš... Vi ste Portaler? Eto i to je zabavno! Otvoriti Portal za gde god zatreba!«
»U pravu ste, Maestre. A recite mi... S obzirom da ste mogli da Čitate tuđe darove, da li ste mogli da znate da li je osoba pred Vama u svom pravom obliku?«
»Zavisi na kojoj je daljini od mene i koliko je osoba u prostoriji. Ukoliko je previše gužve, ne bih mogao da izolujem tu jednu osobu i nju Čitam. Isti je slučaj i ako je previše daleko od mene. Sad, ako stoji preda mnom, kao što ste pitali, onda bih svakako znao da je preda mnom Mimik. Ne bih mogao da tvrdim koji, ali kako ih nema previše...«
»Jeste li, onda, ikada naišli na Maestru u nekom drugom obliku?«
»Jednom. Došla je u moje odaje u obliku, tada Carice, Mine. Bila je to dvostruka greška, naravno. Maestra Fleta nije znala da ću ja znati ko je ona u stvari, a takođe nije znala ni da Mina i ja izbegavamo svaki mogući vid međusobnog razgovora već duže vreme.«
»Mogu li Vas pitati zašto je to tako?«
»Iz ličnih razloga. Verujem da znate za našu zajedničku prošlost. Znala je i Maestra Fleta. Zato je i došla kod mene.«
»Nastavite. Želim da čujem sve o toj neobičnoj poseti.«
»Maestra Fleta je, iz nekog meni nepoznatog razloga, verovala da je Mina upletena u čitavu priču sa Zabranjenom magijom. Računajući na moju bliskost sa Minom, ona je verovatno računala da će iz našeg razgovora izvući nešto što će tu njenu sumnju potvrditi. Igrao sam njenu igru i razgovarao sa njom kako bih, inače, razgovarao i sa Minom. Verujem da je otišla od mene krajnje nezadovoljna. Obično ne puštam devojke da odu nezadovoljne iz mojih odaja, ali za sve postoji prvi put.«
»A postoji li uopšte išta što bi tu njenu sumnju potvrdilo?«
Stefani je već bilo jasno da Oviat sumnja na Minu, te je to Mini i prenela. Mina ju je uveravala da je ona to i očekivala. I zaista, nakon Fletine smrti, ona je zauzela njenu poziciju u Veću. Na prvi pogled je delovalo da je Mina imala najviše koristi od tih okolnosti. Takođe se nalazila u dvorcu od Poslanja, pa nije bilo nemoguće da je umešana u korišćenje Zabranjene magije. Ipak, Stefani su te insinuacije i sumnje smetale. Ona je u sebi znala da Mina nije takva.
»Naravno da ne«, odgovori Maestar Pjetar.
»Maestra Fleta je, očigledno, imala razloga da veruje u umešanost Maestre Mine. Ostali Maestri sa kojma sam do sada razgovarao su, takođe, posvedočili postojanje tih njenih sumnji. Ne verujem da su u pitanju slučajnosti.«
»Ne mislite valjda da bi Maestra Mina...?«
»Zašto da ne? Ona je imala najviše koristi od smrti Maestre Flete. I sama je dobila poziciju u Veću.«
»Koju je ranije odbila!«
»Ali ne i sada! Okolnosti se menjaju. Ljudi se menjaju. A njeno ime se često javlja u dosadašnjem toku istrage!«
»Verujte u šta želite da verujete. Ja sam ubeđen da Maestra Mina nije imala ništa sa tim. Ako je iko poznaje, to sam onda ja!«
»A opet, izbegavate svaki vid razgovora sa njom.«
»Ovaj razgovor je završen!«, Maestar Pjetar je zvučao veoma uzrujano.
»Ako vi tako kažete. Ne brinite, Maestre. Ukoliko je Maestra Mina zaista nedužna, nemate razloga za uzrujavanje. Ukoliko, pak, nije... Postaraću se da pravda bude zadovoljena.«
Bilo je to prvo ispitivanje koje je Stefana uspela da čuje do kraja. Kada se malo odmorila od duge projekcije, otrčala je da Mini prenese sve što je saznala.

»Nisam zadovoljna! Ne, ne! Nikako, Nikako!« govorila je Vihana jutro nakon velike proslave u Hortu, uzrujanija nego što ju je Jovana ikad videla za vreme svog boravka tamo. »Kako se to uopšte dogodilo?!? Takav nemar! Ne mogu da verujem!«
»Ali proslava je bila...« pokuša jedna od Vihaninih devojaka da objasni, što samo još više razgnevi gospodaricu.
»Ko govori o proslavi!?« Vihana planu i pogledom prostreli devojku. »Naša gošća... Naša uvažena, divna gošća izgubila je nešto njoj jako vredno! Nešto za šta sam joj obećala da će biti na sigurnom u Hortu! Nešto za šta sam joj garantovala da može da stavi pod moju zaštitu! A šta ste vi uradile?! Izgubile ste to! Upozorila sam vas da stiže važna pošiljka sa juga! Kako se ovaj propust mogao dogoditi?! Oh, pa trebalo bi da vas sve ubijem ovde!«
»Vaše Blaženstvo!«, obrati joj se jedan od stražara koji ušeta u prostoriju. Obično bi devojke uzdahnule ili bi se zakikotale kada bi neki muškarac ušao tu gde mu nije bilo mesto, ali izgleda da su danas bile i previše uplašene. »Pretražili smo sve, kao što ste i naredili. Nema ni traga nikakvom dragocenom predmetu.«
Na te vesti Vihana vrisnu i naredi da se pretraga ponovi. »Ukoliko ne nađete ništa, obesiću vas! Naša gošća je napustila Hort i dala nam rok da nađemo ono što joj pripada! Ne želim ni da mislim šta će se desiti ako se vrati ovde i čuje isto što i ja danas! A sada svi napolje! Želim da budem sama!«
Jovana je bila tužna što je gospodarica tako nezadovoljna! Volela bi da može da je oraspoloži. To bi zaista volela!
To je, nažalost, bilo van njenih moći. Pošla je svojoj kućici da vidi da li su napravili previše loma prilikom pretrage. Na putu do tamo Bogzi ponovo iskoči iz njenog dlana i prozuja oko nje. Činio je to sve ređe, ali ipak joj dosađivao kada se tako ponašao. Mogao je da leti unaokolo i zuji koliko hoće, zašto je uporno nju zamarao?!
Kućica je bila u lošem stanju i Jovana shvati da će morati da provede dobar deo dana sređujući je. Kada je bolje razmislila, to i nije bilo tako loše! Gospodarica je želela da danas bude sama i Jovana nije imala niakvih zaduženja da obavi za nju danas. Ovako će bar ispuniti to slobodno vreme i brže će joj proći do sledećeg viđanja sa gospodaricom.
A pre toga, moći će da ode do reke! Ta misao je ispuni radošću! Jedino su još njeni odlasci do reke mogli da se mere sa zadovoljstvom služenja gospodarici!
Završila je sa pospremanjem što je brže mogla, a onda otišla do onog dela reke gde ostali nisu odlazili, jer je reka tu bila nemirna i brza. Postarala se da nema nikoga u naokolo, skinula odeću i uskočila. Zaronila je dublje, do samog dna i pronašla skrovito mesto. Pomerila je kamenje, zavukla ruku u rupu i izvukla iz nje ono što je tamo sakrila.
To divno, divno ogledalo! Ukrašeno zelenim dragim kamenjem i tako sjajno i lepo i dragoceno! Jovana nije želela da ga deli sa bilo kim! Uzela ga je i počela da se u njemu ogleda. Bilo joj je krivo što je to mogla da čini ovako na dnu reke, no to je bilo jedino mesto gde je samo ona mogla da ga nađe. Kada bi ga našli, uzeli bi joj ga! Gošća gospodarice Vihane bi joj ga ukrala i ona ga više nikada ne bi videla! To nije dolazilo u obzir!
Zato ja ona došla do reke i sakrila ga tu gde će biti samo njeno i gde će moći da dođe kad god zaželi i posmatra svoj odraz u njemu dokle god joj je Sunčeva svetlost to dozvoljavala.

END OF EPISODE 14

Chapter III - Episode 13

Danas je taj dan. Ključ koji će mu pomoći da pronađe Džes biće u njegovim rukama. Prvi će mu otkriti ko je bio toliko smeo da zatraži smrt kralja Rejnora. Shvatio je da je i njega samog to dosta zanimalo. Da nije bilo Goranovog insistiranja i te podle ucene verovatno niko nikada ne bi saznao. Sve se odvilo mnogo drugačije od planiranog.
Za ubistvo kralja Rejnora tražio se poseban Ptić. Onaj koji se nije bojao smrti. Šta više, ubica je morao biti spreman na smrt. Kada je Angelus čuo za to, srce mu je zadrhtalo. Ubiti kralja i umreti. To je bilo ono što je čekao. Njegov život je odavno izgubio smisao. Sitna ubistva nebitnih ljudi tu i tamo nisu mu pružala nikakav osećaj zadovoljstva. Trebalo mu je nešto veliko, nešto posebno. Završni potez. Njegov potpis.
Otišao je po zaduženje. S obzirom na prirodu slučaja, čekala su ga sva Trojica. Bila je to jedna od mera predostrožnosti. Ubistvo kralja će pratiti ozbiljnija istraga nego inače i hteli su da izbegnu ono što Angelus danas pokušava - sticanje znanja. Dali su mu zaduženje i objasnili njegove obaveze. Ubiće kralja, biće uhvaćen, priznaće ubistvo i umreće. Ni pod kojim okolnostima neće govoriti o Gnezdu. Sa njim bi umrla istina o ubistvu i niko je nikada ne bi doznao.
A onda se pojavio Goran i taj beli simbol koji su za njega značili da njegov život još uvek nije gotov. Povrh svega, na površinu je ponovo isplivala i ona, Džes. Sada kada je znao da je može ponovo naći, imao je i zašto da živi. »Drži se, Džes! Još samo malo!« rekao je sebi i ušao u odaje Prvog. Prvi je sedeo za stolom u jednom kraju sobe i nešto piskarao. Nosio je tamnozeleni ogrtač.
»Tvoje zaduženje. Otipon, sveštenik boga...« progovorio je, ne podižući glavu i ne prestajući da piše.
»Nisam došao po zaduženje.« Ohrabren prethodnim iskustvima, Angelus je nastupao sa mnogo više samopouzdanja. »Želim znanje.«
Prvi nije odgovarao.
Angelus se pokoleba na trenutak. Ćutanje Prvog ga je plašilo. »Poslali ste me da ubijem kralja, a sada želim da znam i u čije ime.«
Tišina.
Angelusa obli hladan znoj. Hoće li ga ubiti? »Ja... Znam da to nije uobičajeno i da je protivno pravilima. I znam koliko rizikujem. Pa, ipak, stojim ovde pred Vama, očajan u svojoj nameri da dobijem ono što tražim.«
I još tišine.
»Hoćete li mi... Dati znanje?«
»Ti se ne bojiš smrti, to već znam. Znam i da si svoj zadatak ispunio. Ali ne znam zašto još živiš.«
»Živim tuđom zaslugom...«
»I sada se još usuđuješ da tražiš znanje. Šta treba da mislim o tome? Da si izdao Gnezdo i da želiš da nas otkriješ javnosti? Da želiš da nas uništiš? Da nas izdaš?« Ton kojim je Prvi govorio nije bio niti malo povišen.
»Ništa slično...«
»Tvoji razlozi mene ne zanimaju«, prekide ga. »Ali će zanimati Njega.« Prvi prestade sa pisanjem, pogleda Angelusa i uperi prstom u njega.
Iznenada, Angelus oseti pred sobom moćno i mračno prisustvo.


Stefana je želela da promeni mesto skrivanja za drugo ispitivanje, ali soba Maestra Estiana nije joj ostavljala previše izbora. Promeniće neki drugi put, odlučila je. Sada će ponoviti isti postupak kao i sa Maestrom Ludvigom. Projektovala se pod krevet i čekala da ispitivanje počne.
»Nadam se da razumete koliko mi je neprijatno da Vas stavljam u ovu situaciju«, počeo je Oviat.
»Ti si general i moraš svoje odgovornosti izvršavati ozbiljno i posvećeno. Tako smo učeni na Akademiji.«
Stefana zaključi da se njih dvojica verovatno bolje poznaju, nego što je to slučaj sa Oviatom i drugim Maestrima. Vezivala ih je Vojna akademija u Speri. Estian je bio na čelu iste, a Oviat jedan od istaknutijih generala.
»Zato mi je i bilo mrsko da prepustim Žigosanje nekom drugom. Ali lejdi Džilijan...«
»Poznati su mi Vaši motivi, generale, ne morate se pravdati. Ukoliko se ne varam, Žigosanje je privedeno kraju. Verujem da će Vaši podređeni to završiti bez ikakvih poteškoća. Nego, dajte da mi završimo sa ovim ispitivanjem. Ne gubimo vreme.«
»U redu. Recite mi nešto o Vašem odnosu sa Maestrom Fletom.«
»Bio je to strogo formalan i poslovan odnos, mogu Vam reći. Ona je bila... Osobena žena. Ne volim da imam posla sa takvim ljudima. Deluju kao da žive u svojim svetovima, a ne u realnom. Uzaludno je takvo ponašanje. Begom od stvarnosti ne postižemo ništa.«
»Jeste li ikada komunicirali sa njom van sednica Veća?«
Stefana primeti da je Oviat bio direktniji i konkretniji sa pitanjima ovog puta. S obzirom da je njeno vreme u projektovanom stanju bilo ograničeno, to joj je i odgovaralo.
»Oh, pa naravno da smo se susreli par puta u dvorcu. Posebno nakon što smo počeli da živimo ovde. Naši razgovori, međutim, nisu zalazili ni u kakve lične teme. Komentari društva, u najvećem broju slučajeva.«
»Jeste li primetili neke promene u njenom ponašanju pre tog kobnog događaja?«
»Sada kada razmislim... Delovala je nekako... Usplahireno. Uznemireno. Govorila je o Zabranjenoj magiji i čudovištima i slično. Način na koji je skončala pun je ironije, u najmanju ruku.«
»Kako to mislite?«
»Njena smrt je, očigledno, uzrokovana magijom. A Vi dobro znate da, osim par retkih izuzetaka, samo jedan vid magije može uzrokovati smrt. Možda je njeno zanimanje za Zabranjenu magiju uznemirilo neke ljude... Ali o tome razovarajte bolje sa ocem Mateasom. On će, verovatno, imati mnogo više da kaže na tu temu.«
»Svakako hoću. A imate li ikakvu ideju o tome ko bi mogao želeti smrt Maestre?«
»Svi mi imamo svoje neprijatelje, generale. Za neke možda ne znamo ni da postoje. To ne znači da oni nisu tamo, motre na naše greške i čekaju da se sapletemo. Ne vidim zašto bi Maestra Fleta bila izuzetak. No, kao što sam već rekao, naš odnos bio je strogo profesionalan. Ukoliko je i imala neprijatelje, ja za njih nisam mogao da znam.«
»Razumem.»
»Mada... Setio sam se nečega... Par dana pre nego je ubijena, zaustavila me je u prolazu da mi postavi par pitanja o Maestri Mini.«
»Maestri Mini? Interesantno. Šta mi možete reći o Vašem odnosu sa njom?«
Stefana oseti uznemirenost. Bilo je jasno da će i Minu uplesti u čitavu priču nakon što je zauzela Fletinu poziciju u Veću. Nije očekivala da će je to tako pogoditi.
»Ništa drugačije od mog odnosa sa Maestrom Fletom, bojim se. Sarađivali smo na jednom projektu, doduše. Upotreba Vilinskog praha u ratne svrhe, čuli ste za to.«
»I osetio. Rečeno mi je da sam izgubio oko zbog tog projekta. Indirektno, naravno.«
»Ah, da! Ona devojka, Stefana... Eto, vidite kako je sve povezano. Maestra Mina i ja...« bilo je poslednje što je Stefana čula od Estiana pre nego se vratila u svoje telo.

Bila je van sebe otkako se vratila sa sastanka sa Glazorom. Nije mu rekla ništa gotovo ništa o tome, kako je on i očekivao da će biti. Zašto bi mu i govorila? On je samo kočijaš. Politika ne bi trebalo niti malo da ga zanima.
Dogovorili su se sa ostalima da će se naći pre ručka na glavnom trgu kraj jezera Oe. Nalim i Tea su već bili tamo, Vesnika i lejdi Kase još uvek ne.
»Šta ih je toliko zadržalo?!« bila je nervozna Ana.
»Siguran sam da će doći uskoro.« bezuspešno je pokušao da je umiri.
Kada se Vesnika naposletku pojavila, Ana umalo nije skočila na nju.
»Našla sam tvoju sestru!« rekla joj je, na zaprepašćenje svih.
»Fjelu?! Gde? Kako?« Vesnika je bila uzbuđena.
»Ona je u palati starešine Mekenlea. U glavnom hodniku sa statuama jedna statua krije put do tamnica.« Ana izvadi parče hartije i gurnu je Vesniki u šaku. »Nacrtala sam ti gde je i kako da je pomeriš. Uđi u tamnice i nađi svoju sestru.«
»Ne razumem! Zašto joj nisi pomogla kada si već bila tamo?!«
»Kako je to trebalo da uradim?! To bi bilo... Protivzakonito.«
»Moja sestra je zatvorena bez ikakvog razloga! Ne bih rekla ni da je to preterano zakonito! Zašto bi je, uopšte, banditi odveli u palatu?!«
»A kako bih ja to mogla da znam?! Je li to uopšte i važno?! Našli smo je, kao što smo ti i obećali i sada možeš da joj pomogneš. Na koji način ćeš to učiniti je tvoja odluka. Ja ne želim da budem deo toga!«
»Zar da je sada ostavimo samu?! Moramo da joj pomognemo!« umeša se Nalim.
»Već smo joj dovoljno pomogli! Doveli smo je do njene sestre! Mi se moramo pozabaviti sopstvenom potragom!«
»Ali...« poče Nalim, ali ga Vesnika prekide.
»U redu je! Mogu ja ovo i sama. Hvala vam na svemu što ste učinili. Nalime, znam da ti je teško da odbiješ poziv u pomoć, pa ga zato neću ni uputiti. Mogu ovo i sama! Oslobodiću je kako umem i znam.«
»A šta ako ne uspeš? Šta ako i tebe zarobe?« brinuo se Nalim.
»To se neće desiti! A i to nije vaša briga. Vi imate vašu borbu, a ja svoju. Ako bogovi tako žele, naši će se putevi ponovo ukrstiti.«
»Nedostajaćeš nam!« reče Nalim.
»A posebno tvoje Elekugle!« iskreno će Zlatko.
»Umalo da zaboravim!« Vesnika izvadi zamotuljak iz svoje torbe. »Rekla sam da ću vam se odužiti. Naravno, ovo je samo deo onoga što sam obećala. Ostatak ćete dobiti od mog oca kada vas put ponovo nanese u Otipon.« Pružila je ruku ka Nalimu koji uze zamotuljak iz njene ruke. »U pitanju je prsten. Moja baka je govorila da je magičan, mada ni Fjela, ni ja nikada nismo saznali u čemu je njegova magija. Možda ćete vi moći. Do našeg sledećeg susreta!« Ka palati je krenula trčećim korakom.
Ubrzo nakon što je Vesnika otišla, pojaviše se lejdi Kase i Filip.
»Filipe, nismo očekivali da te ponovo vidimo tako brzo« iznenadio se Zlatko.
»Ispostavilo se da moram dalje na istok, pa sam hteo da proverim da li ćemo biti saputnici još neko vreme.«
»Iskoristila sam ovo vreme da se raspitam o toj našoj mističnoj pustinjskoj kuli. Niko od Pivljana nema predstavu gde bi tako nešto moglo biti« objasni lejdi Kase.
»To su jako loše vesti. Ne možemo nasumično tumarati pustinjom.« Zlatko se zabrinuo.
»Ostaje nam još jedino luka Dže« Ana zaključi.
»Sumnjam da iko tamo zna nešto više. A to je moj rodni grad, tako da znam o čemu govorim« lejdi Kase će na to.
»Ako mogu da se umešam«, poče Filip, »mislim da postoji neko ko vam može pomoći da pronađete tu kulu.«
»Zaista? Ko?« Nalim se oglasi.
»Severoistočno od Piva, među pustinjskim stenama, nalaze se ruševine jednog hrama. Veruje se da je taj hram star koliko i sama Defora.« počeo je Filip priču.
»I u ruševinama tog hrama žive Pticoliki« lejdi Kase ga dopuni. »Njihov vođa stariji je od bilo koga u Defori.«
»Tako je! I ukoliko iko zna išta o toj vašoj kuli, onda je to on« Filip nastavi.
Nastade kratka tišina koju Ana prekide rečima: »Pa šta čekamo onda?!«
I njihovo naredno odredište beše jasno.

On je bio Pticoliki. Pa da, to je imalo smisla. Gnezno i Sokolovi. Njegova odaja bila je veća od odaje Trojice i daleko, daleko viša. Angelus nije mogao da ugleda plafon nad sobom, no to je sada bilo najmanje važno. Ispred i iznad njega leteo je On. Obleteo je par krugova oko Angelusa, a zatim se dočekao na noge pred njim.
Angelus je Pticolike viđao samo u knjigama i susret sa Njim je bilo svojevrsno iznenađenje. Bio je za dve glave viši od njega, sa krilima toliko dugačkim da se Angelusu činilo da bi ga njima mogao bar dva puta obmotati. Ramena i leđa su mu bila pokrivena perjem, kao i prednji deo nogu i stopala, koja su bila čovečja. Imao je glavu sokola.
Nije mogao da išta progovori. Strah ga je paralisao i On je to znao. Znao je to i njegov soko koji je doleteo i stao mu na rame. Angelusu se činilo da mu se ptica podsmeva.
»Poštedeću te neprijatnosti koje si morao da prođeš u razgovoru sa Trojicom. Pratio sam vaše razgovore. Baš kao što pratim sve što se dešava u Gnezdu. Poznajem te, Ptiću. Angeluse.« Glas mu je bio dubok, govorio je otežano i zatvorenih usta.
Bio je to prvi put da ga je iko u Gnezdu oslovio imenom.
»Znam kojeg si dana ovde došao. Znam koga si sve ubio. Znaš li i ti? Pamtiš li one kojima si oduzeo živote? Sećaš li se njihovih izraza lica?«
»Ja...« pokušao je da se seti. Bilo ih je dosta, ko će ih sve upamtiti? Bio je tu onaj... I onaj... I bila je... Ili nije? Zar je moguće da se nije mogao setiti niti jedne osobe koju je ubio?!
»Ne trudi se, Ptiću. Ne sećaš ih se. Ne treba da ih se sećaš.«
»Sećam se... Kralja.«
»To, naravno. Kako bi inače mogao da priznaš zločin kojeg se ne sećaš?«
»Ne razumem...«
»Obazrivost je ključ našeg uspeha, Angeluse« rekao je i napravio dugu pauzu. »Promenio si se. Više nisi samo Ptić, ne.«
Angelusova zbunjenost rasla je svakog časa sve više i više. Srce mu je ubrzano lupalo. Noge su mu klecale. Osetio je hladan znoj kako mu se sliva niz leđa. Šta će mu uraditi? Ako mu je namenio smrt, neka mu je i da već jednom! Neizvesnost je bila gora od svega.
»Nosiš simbol na svom dlanu, Ptiću. Simbol drevne moći. Hoćeš li moći da je nosiš?« Soko odlete sa njegovog ramena i spusti se na Angelusovo. »Pois očigledno misli da hoćeš.«
Pronašao je i poslednji atom hrabrosti u sebi. »Znanje... Treba mi... Preklinjem Vas... To je sve što mi treba...«
»Preklinješ? Ko sam ja da bi me ti preklinjao? Možda je Pois u pravu. Prošao si mnogo toga da bi došao do tog znanja. Možda je upravo u tome tvoja vrednost. Ali reci mi... Kada jednom budeš dobio znanje... Šta ćeš učiniti sa njim?«
Tračak nade zasija u Angelusovim očima. »Ja... Neću učiniti ništa protiv Gnezda... Znanje ću zameniti za znanje... Samo to...«
»Želiš da pronađeš onu zbog koje si ovde i došao.«
»Džes... Da. Želim da je pronađem... Ovo je jedini način...«
»Onda ćeš dobiti svoje znanje, nosicoče Svetlosti. Ali ćeš za njega platiti i cenu.«
»Koja god da je... Kakva god da je... Platiću Vam.«
»Meni? Ah, ne. Ja sa njom nemam nikakve veze...«
Začudo, te reči ga uznemiriše. »Kakva je cena u pitanju? Moj život?«
»Toga si se bojao od samog početka. Postoje i mnogo gore stvari od smrti. Smrt je trenutak. Života se treba bojati... Tvoja cena biće visoka i platićeš je samom sebi. Onoga trenutka kad znanje budeš preneo onome zbog koga si ga tražio, znaćeš.«
Prošla ga je jeza, a onda je osetio olakšanje. Da, platiće cenu, ali živeće. Živeće i naći Džes. Svaka cena je za to niska.
»Jesi li spreman da saznaš?« upitao ga je.
»Jesam« odgovori Angelus, najodlučnije što je mogao.
Pois kriknu. Plava svetlost ga okupa i on nestade u Angelusovom dlanu.
»Interesantno. Sa sobom ćeš odvesti i mog sokola. Dobro će te služiti. Čuvaj ga dobro.«
»Hoću!«
»Od trenutka kada budem izgovorio ime onoga ko je želeo smrt kralja Rejnora više nećeš biti Ptić. Napustićeš Gnezdo i u njega se više nećeš moći vratiti. Sećaćeš se isprva. Ovog razgovora, mene, Trojice... A onda ćeš zaboraviti. Postaćemo slike zarobljene u tvojoj podsvesti koje će se tek povremeno pojaviti u tvojim snovima. To je prvi deo tvoje cene. Drugi ćeš platiti kada znanje preneseš dalje«, zastao je, napravio kraću pauzu, pa nastavio, »Čovek koji je od Sokolova zatražio smrt samog kralja je čovek kojeg je kralj poznavao. Šta više, svi ga na neki način poznajemo. Reč je o uglednom čoveku. Toliko uglednom da je zaslužio mesto u kraljevom Veću«, zastao je još jednom. »Njegovo ime je... Estian.«

END OF EPISODE 13