Chapter IV - Episode 9

Bili su najbolji prijatelji od kako je znao za sebe. Rođeni su gotovo u isto vreme. Njihove su majke bile prijateljice, njihovi su očevi bili nerazdvojni, pa ni oni nisu imali izbora. Čak su im se i kuće gotovo dodirivale, tu u gradu Hishi!
Džes i on. Uvek nerazdvojni. Uvek u svom svetu. Nije bilo ničega i nikoga ko bi ih mogao razdvojiti. Svi su bili ubeđeni da će se među njima jednom roditi i ljubav, ona romantična, ali oni su znali da je to bilo smešno. Ono što su oni imali bilo je mnogo više od jedne takve ljubavi i oni nikada ne bi dozvolili da to ni na koji način ugroze.
Imali su potpuno poverenje jedno u drugo. Ona bi nekad dolazila u pola noći i lupala mu na prozor, čisto jer je bila tužna ili joj je jednostavno bilo dosadno. Provodili bi sate i sate razgovarajući, često ni o čemu važnom, i to bi bilo dovoljno da odagna svaku tugu i svaku usamljenost.
Kada bi im iko slomio srce, trčali bi jedno drugom da ga zajedno sastavljaju. On je znao da uz Džes nikada neće biti sam, a bio je ubeđen da je i ona to znala. Njihovo prijateljstvo je bilo poput nečeg podrazumevanog u toku života i vremena. Kao Sunce ili Mesec. Kao život i smrt.
Dao bi svoj život za nju, bez premišljanja, bez sumnje, bez pogovora. Da je samo mogao, i onda bi ponudio da mesto nje odvedu njega, ali su Crni ljudi došli po nju.

Bio je drugačiji tada. I ime mu je bilo drugačije. Stalno je bio nasmejan i delovalo je kao da sve probleme u životu rešava sa lakoćom. Uvek bi verovao u pozitivne ishode situacija što je često nerviralo i samu Džes. Zbog njegovih čestih „sve će se srediti“ gesla ga je povremeno nazivala Sunašcem. Njemu je to donekle bilo i simpatično, što je nju samo dodatno nerviralo.
»I šta misliš, Sunašce? Hajde, da čujem kako će sve ispasti kako valja!«
«Prosto hoće! To što si ti ispala glupača pred njim ne znači da te više nikada neće pogledati. Šta više, možda si mu sada još i simpatičnija!«
»To bi značilo da voli glupače! Šta će mi čovek koji voli glupače?!«
»U pravu si! Tebi treba čovek koji voli beznadežne!«
»Vrlo si duhovit«, bila je ironična i ćušnula ga rukom. »Nego, jesi li spreman za našu ludu zabavu večeras?«
Njihovi roditelji su odlazili iz grada na par dana. Bilo je u planu da i njih dvoje krenu sa njima, mada su se oni izborili da ipak ostanu sami.
»Kako da ne! Već nas vidim kako divlje spavamo nakon par čaša vina!«
Džes je obećala da će pokušati da skuva nešto za tu priliku i samo to je obećavalo dobru zabavu. Ona nikada ništa nije skuvala. Insistirao je da joj pomogne, što je ona učtivo i kategorički odbila.
»Ti se pobrini za piće, ja ću za jelo! I vidimo se večeras! Sad odlazim da plačem u ćošku što sam oterala još jednog potencijalnog udvarača!«

Veče je obećavalo da će biti uspešno. Prvo su pojeli su Džesin pokušaj večere.
»Dobro, ovo smo nekako preživeli«, našalio se, iako je deo njega zaista to i mislio.
»Za sada«, dodala je ona, svesna svog kulinarskog neuspeha.
»Hoćeš li da speremo ovaj grozan ukus vinom?«
»Samo ako ga nisi sam pravio!«

Prešli su drugu prostoriju Džesine kuće i rešili da se opuste uz partiju karata. Kako je vreme odmicalo i vino počinjalo da deluje, bivali su sve raspoloženiji i opušteniji.
Oboje su bili saglasni da im je trebalo više ovakvih večeri. Bar do trenutka kada se naprasno nisu ugasile sve sveće. Prvi put.
»To je čudno«, rekla je Džes.
»Zapaliću ih ponovo.«
Zapalio je sve sveće još jednom, da bi se nakon par trenutaka one ponovo ugasile.
»Mora da odnekud ulazi vetar. Imamo jednu od onih svetiljki negde, pokušaću da je pronađem.« Pored sveća, svetlost domovima davale su i svetiljke kojima je bilo potrebno samo malo magije. Većina domova je sada koristila takve svetiljke, mada je Džes preferirala svetlost sveća.
»Pomoći ću ti«, ponudio se i pošao za njom.
Dok su tražili svetiljke negde u ostavi, iz druge odaje dopre prasak. Pogledaše se, oboje vidno uplašeni i uhvatiše se za ruke, pa krenuše ka izvoru buke.
U sobi u kojoj su se maločas nalazili čekala su četiri čoveka odevena u crne odore, koje su podsećale na svešteničke.
»Devojku«, reče jedan od njih i pruži ruku kao da je želeo da mu Džes bude predata.
»Ko ste vi? Šta želite od nas?«
»Devojku«, ponovi drugi.
Druga dvojica su se polako primicala.
»Ne prilazite! Ostavite je na miru!« pokušao je da je zaštiti, dok se ona tresla iza njega.
Ali nije bilo svrhe opirati se. Osetio je da mu se telo ukočilo i nije se mogao maknuti. Crni ljudi odvedoše Džes, zatvoriše vrata i svetlo se vrati u kuću. On potrča van za njima. Nije im bilo traga.


Nikada nije saznao ništa o njoj. Svi su već odavno pretpostavljali da je mrtva, no on se nije želeo pomiriti sa tim. Proveo je godine i godine tražeći je. Odustati od toga bilo je nezamislivo. Bilo bi to isto kao kada bi Sunce odustalo od izlaženja svakog dana.
Tragova je bilo malo, šta više, gotovo nisu ni postojali. I taman kada je izgubio svaku nadu da će saznati išta o Crnim ljudima, naišao je na nešto za šta je bio ubeđen da će ga odvesti do Džes.
Raspitivajući se unaokolo o Crnim ljudima, privukao je njihovu pažnju, te je bio kontaktiran od strane jednog od njih. Ubeđen da je to ključ koji će mu pomoći da pronađe svoju prijateljicu, dozvolio je sebi nezamislivo. Postao je jedan od Crnih ljudi. Postao je Angelus.
Sokolovi su tražili ljude poput njega – izgubljene i razočarane u svet, ljude koji su želeli šansu da zaborave ono što su bili i postanu sasvim neko drugi. Znao je čime se oni bave, ali nije mu ni na kraj pameti bila želja da ikoga ubije. Ne, pobeći pre nego što se to desi. Ušunjaće se među njih i saznati ono što ga zanima i pobeći. To je bio plan.
Realnost je, doduše, bila potpuno drugačija. Onoga trenutka kada je ušao u Gnezdo, dobio je zadatak da ubije. Potpuno nespreman, i pod pritiskom jednog od Trojice, prihvatio je taj zadatak. Ukoliko je jedan život cena Džes, onda će ga on platiti. To je govorio sebi i dok je zarivao nož u telo nekog čoveka kojeg je tada prvi put u životu video.
Umesto napada griže savesti, koji je očekivao, desilo se da nikada nije spavao mirnije nego te noći. A sutradan se probudio sa željom da izvrši novi zadatak. I još jedan. I još jedan. Pre nego što je mogao da shvati šta se dešava, zatekao je sebe kako uživa u tome. Bilo je to poput malih igara koje je igrao sa svojim žrtvama. Zabavljalo ga je.
Kasnije je naučio da je to sastavni deo njegovog novog zanimanja. Ubijanjem prve žrtve, Soko potpisuje svojevrstan ugovor sa Gnezdom. On predaje svoju savest (a i sećanja na prethodne žrtve) Gnezdu i dobija novu svrhu postojanja.
Ubijanje bez savesti učinilo je nešto tako nemoralno i zlo kao što je ubistvo pukom rutinom. Bio je to samo posao koji neko mora odraditi.
Džes nikada nije zaboravio, ali nije trebalo mnogo vremena da shvati da je došao do potpuno pogrešnih Crnih ljudi. Sokolovi nisu bili ti koji su oteli Džes. Bili su to neki drugi Crni ljudi. Angelus je dugo gajio nadu da će ga neki od zadataka dovesti do njih. Vremenom je i ta nada počela da bledi i nestaje...
Tada je prihvatio da ubije kralja Rejnora, prizna zločin i bude pogubljen zbog toga. Tako bi i bilo da nije sreo Gorana i dobio Beli simbol Pastira.
Potpuno neočekivano i bezmalo ironično, baš Goran je bio taj koji će mu doneti novosti o Džes.


U trenutku kada je Goranu rekao da je Estian naručilac kraljevog ubistva, shvatio o kakvoj ceni je On govorio. Uz znanje koje je dobio i preneo, vratilo mu se još nešto.
Prvo su to bili izrazi lica. Jedan po jedan bi mu dolazili i osuđivali ga. Bolni izrazi lica ljudi koji možda ničim nisu zaslužili smrt koju im je on dodeljivao. Izrazi očajanja, straha, smrti.
Onda je počeo da čuje njihove vriske. Bilo ih je tako puno... Vrištali su, proklinjali ga. I on tad oseti ono na šta je gotovo zaboravio – grižu savesti. Toliko oduzetih života.
Bio je paralisan tim osećanjem. Mogao je do govori, kao što može i sada, ali nije želeo. Nije znao šta bi, uopšte, mogao reći. Zato je odlučio da se od svih glasova brani ćutanjem. Kada bude progovorio biće to jedino da prizna ono što je učinio i dobije kaznu koju je zaslužio. Sada je već bio siguran da želi da umre. Ništa ga neće iskupiti za sve što je učinio.
Prošla je već i koja nedelja otkako su Goran i on bili zatvoreni. Goran je uporno pokušavao da ga natera da progovori, no Angelus to nije želeo. Sedeo je i posmatrao jednu tačku. Pokušavao je da isključi svoje misli, svoja osećanja.
Ostao je imun i na vesti koje je dobio o Džes. Crni ljudi koji su je oteli obično nisu ostavljali svoje žrtve u životu. Goran mu je objasnio da je u pitanju nekakav kult, što bi objasnilo njihov sveštenički izgled. Međutim, kao što ni njemu nije bilo suđeno da umre onako kako je trebalo, dogodilo se da se i Džes spasila svoje sudbine. Ukoliko je verovati Goranovim rečima, a ako ništa drugo taj čovek nije mogao lagati, Džes je bila spašena od strane misteriozne devojke poznate pod imenom Lotos. Ko je ta devojka bila i kako je spasila Džes bilo je nešto što Goran nije znao da mu kaže, kao ni to zašto ga Džes posle toga nikada nije potražila. Jedino što su njegove reči donele jeste konačno saznanje da je Džes živa i da je tamo negde i da konačno može da je pronađe.
Ali može li? Ko bi bio čovek koji bi pronašao Džes? Njen stari prijatelj, ili Angelus, ubica kralja Rejnora? Šta bi joj rekao kada bi je video? Da li ona uopšte želi da vidi njega?
To su bila pitanja koja su ga mučila gotovo istom jačinom kao i svest o svemu što je činio proteklih godina. Možda su Bogovi želeli da on sretne Gorana kako bi saznao da je Džes živa i kako bi mogao da napusti ovaj svet znajući da ona nije.
Shvatio je da je prihvatio takvo objašnjenje. Sada je samo ostalo da dočeka suđenje. Bilo je zakazano za danas.


»Hoćeš li mi bar učiniti čast i reći mi koju reč za oproštaj?«, pokušavao je Goran, po ko zna koji put.
Nije planirao da mu odgovori.
»Ne, a? Od svih mogućih ljudi, mene baš da zatvore sa tobom! Znaš li koliko bih se ispričao da su me zatvorili, na primer, sa Milenom?! Ih, pa to bi sve stalo u više tomova. Mislim, u redu je i ova varijanta. Pričam tebi, ti slušaš, postavljam pitanja, odgovaram sam sebi i sve ostalo. Ali ipak bi mi više prijalo da si aktivan učesnik u razgovoru.«
Nije ga bilo briga. Uskoro će svakoj priči doći kraj.
»Danas suđenje, ha? Pitam se šta će nam sve nakačiti. Možda ispadne da smo ubili i kralja Bileza i kraljicu Nejlu!«
Goran je nastavio da nešto blebeće. Angelus ga nije slušao. Samo još malo, mislio je u sebi.
To malo prošlo je poprilično brzo. Čuvari su došli po Gorana i njega. Po pravilu, suđenja ovih razmera su se održavala u posebnoj zgradi u Arinobu koja se koristila u te svrhe. Ličila je na ogromno sportsko igralište, sa sve tribinama koje su bile pune, s obzirom da je suđenje bilo otvoreno za javnost.
Suđenje je vodio otac Mateas, kao što je Angelus i očekivao. On je sedeo na uzvišenoj stolici pored druge, još uzvišenije na kojoj bi sedeo kralj. Te dve stolice su bile postavljene na kraju na kom nije bilo tribina, tako da su sve tribine gledale pravo u njih. Gorana i njega, u okovima, postaviše ispred „sudije“, dok su iza njih, na posebnim mestima bili posađeni ostali Maestri i kraljeva deca. Ili bar onoliko njih koliko je odlučilo da dođe. Prepoznao je sve Maestre, uključujući i Maestra Estiana i Maestra Glazora koji se pojavio na suđenju. Princeza Džilijen i princ Hasel bili su jedini članovi kraljevske porodice koji su se tu zatekli.
Nešto dalje, iza njih, video je Stefanu, devojku koja je posećivala Gorana dok su bili zatvoreni. Goran mu je objasnio da je ona jedan od Pastira, poput njih dvojice i čuo je priču o tome kako je završila u dvorcu.
Ostala lica su mu bila nepoznata.
Otac Mateas podiže ruku, nakon čega se sve utiša. »Pred nama stoje dvojica čoveka. Jedan od njih optužen je za zločin najvišeg reda – kraljeubistvo. Drugi, za saučešništvo u tom činu. Slučaj je, verujem svima dobro poznat, no ja ipak pozivam Maestra Estiana da nam, još jednom, ukaže na detalje zločina, kao i optužbe.«
Maestar Estian ustade i došeta skoro do mesta gde su njih dvojica stajali, zatim se okrete „publici“. »Kao što svi znamo«, počeo je, »Ubica kralja Rejnora se ušunjao u dvorac i hladnokrvno ubio kralja Rejnora, nakon čega je pobegao sa mesta zločina. Nakon izvesnog vremena biva uhvaćen i odveden u Speru na ispitivanje odakle beži uz pomoć osobe koja uspeva da prevari čuvare, izdajući se za dvorskog tamničara. Verujemo da pred nama danas stoji ta osoba.« Estian pokaza na Gorana, pa nastavi: »Njih dvojica beže iz Spere na planinu Veniu kako bi pili iz bunara Obnove i zatrli trag. Anticipirajući njihov potez, poslao sam odred na planinu Veniu, ali se taj poduhvat loše završava usled napada planinske zveri. Optuženima se, nakon toga, gubi svaki trag. Sve dok sami nisu došli pred mene u želji da oduzmu i moj život.« Estian podiže ranjenu ruku. »Sada stoje ovde, pred nama, gde ćemo svi mi imati prilike da vidimo pravdu Bogova i Ljudi na delu!«
»Optužba je, dakle, jasna. Prvi optuženi, koji se krije iza imena Angelus, optužuje se za ubistvo kralja Rejnora. Drugi optuženi, sa imenom Goran Savlig, optužuje se da je, pod lažnim identitetom, pomogao prvom optuženom da pobegne iz Spere. Pored ovih optužbi, obojica se optužuju za pokušaj ubistva Maestra Estiana, u njegovim odajama u Kraljevskom dvorcu. Prvo ćemo saslušati optuženog za teži od dva zločina.«
To je bilo to. Prilika da se makar na neki način iskupi za sve bila je pred njim.
»Kako se izjašnjavate po pitanju zločina za koji ste optuženi?« upita otac Mateas.
»Izjašnjavam se... Krivim.«
Njegove reči izazvaše metež. Osećao je osuđivačke poglede na sebi, ali se oni nisu mogli meriti sa pogledima koje je osećao svakoga trenutka otkako su mu se sećanja vratila.
Otac Mateas zatraži mir. »Zamolio bih Vas, onda, da nam pojasnite detalje zločina.«
»I ja ću Vam ih rado izneti.« Pogledao je Gorana, a zatim i lica Maestara. Goreli su od neizvesnosti. »Istina je da sam ubio kralja Rejnora. Ušao sam u sobu sa prestolom, izvukao nož i ubio ga. Kralj se nije ni opirao. Očekivao sam da će podići svoje zaštitno polje, ali nije to učinio, što je samo olakšalo posao.« Ljudi su se komešali. »Nikada u tome ne bih uspeo, da nisam imao pomoć.«
»Je li ta pomoć došla od strane gospodina Savliga?« upita otac Mateas.
»Od Gorana? Ne. On mi u tome nikako nije mogao pomoći, ne. Pomoć je došla iznutar dvorca.«
Ponovo nastade žamor.
»Šta želite time da kažete?!«
»Upravo to što govorim. Bila je to neka žena. Nosila je crnu haljinu i prikrila lice maskom. Nisam nikada saznao njeno ime, niti mi je bilo važno. Ona me je pomogla da uđem i pobegnem iz dvorca. Onda sam uhvaćen i odveden u Speru.«
»I tu dolazi Vaš saučesnik da Vas izbavi.«
»Goran nije moj saučesnik u ubistvu. On sa tim nema veze.«
Buka se pojačavala.
»Ali Vam je pomogao da pobegnete? Zašto?« Otac Mateas je pitanja postavljao staloženo. Angelus nije bio siguran da li mu se to dopadalo ili ne.
»Ja...«, zaustavi se. Govoriti o Pastirima i simbolima bilo je nepotrebno. Odlučio je da izostavi taj deo. »To ćete morati da čujete od njega. Predložio mi je da pođemo na Usamljenu planinu i ja sam to prihvatio. Nisam imao zašto da budem izbirljiv. Ostatak priče vam je poznat.«
»Zašto ste se vratili u dvorac?«
»I to ćete pitanje morati da postavite Goranu. Ja sa tim nemam ništa.«
»Ukoliko su se stvari odigrale tako kako Vi kažete da jesu, ostaje još samo jedno pitanje. To je pitanje motiva. Zašto ste ubili kralja Rejnora?«
Angelus primeti da su se svi ponovo stišali. Osvrnuo se i pogledao ka Maestru Estianu koji je mirno sedeo na svom mestu. »Dobio sam naređenje.«
»Naređenje od koga?«
»Mojih nadređenih... Bivših nadređenih. U pitanju je...« u trenutku kada je pokušao da otkrije Gnezdo, osetio je jaku glavobolju i nemogućnost da te reči prevali preko svojih usana. To je bio jedan od odbrambenih mehanizama udruženja. Morao je ići zaobilaznim putem. »U pitanju je udruženje Asasina.«
»Svi smo čuli priče o postojanju takvih udruženja, iako to nikada nije dokazano. Postoji li način da dokažete svoje tvrdnje?«
»Nažalost, ne. Kao što sam nagovestio, ja više nisam član tog udruženja, a samim tim ne postoji način da ih na ikakav način ugrozim. To tako funkcioniše.«
»U svakom slučaju, tvrdite da Vas je neko unajmio da ubijete kralja.«
»Ne mene lično, već udruženje. Ja sam bio izabran.«
»Pretpostavljam da ćete sada reći da ne znate ko je unajmio to Vaše udruženje«, otac Mateas zaključi ono što je bilo logično.
»U normalnim slučajevima to je tako. Ubica nikada ne zna za koga ubija, već samo svoju metu. Međutim... Dogodilo se da u ovom slučaju ishod bude drugačiji.«
»To znači da ste došli do imena naručioca?«
»Upravo tako.« Angelus se gotovo teatralno okrenu ka okupljenima. »Naručilac sedi među nama.«
»Možete li nam dati njegovo ime?«
»Mogu. U pitanju je Maestar Estian!«
Ljudi granuše, a svi pogledi bili su uprti u Maestra. Na Angelusovo zaprepašćenje, Estian se ni ne pomeri s mesta, niti mu je sa lica silazio smešak. Ustao je.
»Maestre Estiane, šta imate da kažete na ovu optužbu?« otac Mateas mu se obrati.
»A šta bih mogao reći?« odgovori Estian. »Ono što ovaj čovek govori su prazne reči. Ukoliko se njegove tvrdnje ne potkrepe dokazima, on je mogao nasumično izabrati bilo kog od nas kao naručioca ubistva.«
»Postoje načini«, umeša se Maestar Glazor, »da se istina izvuče iz njega.«
»Izvucite je onda!«, smireno uzvrati Maestar Estian. »Videćete i sami.«
Angelus nije imao pojma o kakvim načinima je govorio Maestar Glazor, ali ih se nije bojao. Naposletku, on jeste govorio istinu.
»Vrlo dobro«, otac Mateas se oglasi. »Saslušali smo iskaz optuženog. Zbog novonastalih okolnosti, kao i same prirode slučaja, ne možemo doneti konačnu odluku danas. Preduzećemo neophodne radnje, te celu stvar razmotriti ponovo nakon izvesnog vremena. Predlažem da tom prilikom ispitamo i drugog optuženog. Želim da se posvetim ovom slučaju.« Otac Mateas pozva čuvare. »Možete vratiti zarobljenike u ctamnie. Proglašavam današnje zasedanje završenim.«
»Mogu li išta dokazati?« upitao ga je Goran kada su se vratili u tamnicu.
»Možda« Angelus je rešio da progovori. »Mene svakako nije briga.«
Te noći, pre nego je zaspao, među licima koja su nastanjivala njegov um, Angelus jedno od njih više nije video. Lice kralja Rejnora.


END OF EPISODE 9

Chapter IV - Episode 8

Bio je tek mali dečak, napušten u snegu. Niko i ništa. Uplašen i usamljen. Nikada nije zaboravio namrštena lica koja su ga dočekala kada su ga uveli u pećine.
Lica nisu bila ništa prijateljskija ni kasnije, kada je njegov život u plemenu već počeo uzimati maha. On je za njih bio tuđin i uljez. Branko je to znao, jer se niko nije ni ustručavao da mu to kaže.
Često je želeo da su ga pojeli, baš kao i njegove roditelje. No, Starešina mu je objasnio da decu ne jedu, tako da ta opcija nije postojala. Umesto toga, on je morao postati jedan od njih.
To mu, uglavnom, nije polazilo za rukom. Kada je trebalo da pojede prvog čoveka, njegov je stomak burno reagovao. Dok je povraćao, svi su ga gledali sa gađenjem.
»Nikada taj neće izrasti kako valja«, govorili su.
Ni kasnije, kada mu se stomak navikao na ljudsko meso, nisu mu bili ništa naklonjeniji. Uvek su nalazili novi razlog zbog koga on nikada neće biti kao oni.
»Koža mu je previše bleda.«
»Kosa mu je previše ravna.«
»Noge su mu previše kratke.«
»Oči su mu previše krupne.«
»Hod mu je previše trapav.«
Sve su to bili komentari koji bi, s vremena na vreme, isplivavali i dopirali do njega. Svaki kao podsetnik da će on tu zauvek ostati uljez.
A onda je upoznao nju. Maljinda nije bila kao ostali Ljudožderi. Šta više, ona nije ni bila Ljudožder. Bila je sa Severa. Našli su je na putu kao devojčicu, nešto stariju nego što je on sad, s tim što je ona sada već bila odrasla žena. Odlutao je tog dana dublje u pećine i ona mu se približila čim ga je ugledala.
Piljio je u nju. Bila je jako lepa i pravo osveženje u odnosu na Ljudožderke. Dok su one imale crne, guste i neuredne kose, njena je bila plava i očešljana. Njene, tamne, tople, velike oči bile su kontrast ledeno plavim, polu-zatvorenim očima Ljudožderki. Njeni udovi su bili proporcionalni, ne predugački, a njen glas milozvučan, umesto grubog.
U prvi mah je pomislila da je i on Severnjak, ali joj je on objasnio da je iz grada Kala, tu na jugu.
»Hajde, pođi za mnom! Skuvaću ti toplu supu«, rekla mu je.
Supa koju mu je skuvala bila drugačija od one koju je očekivao. Bila je to supa od povrća.
»Ti ne jedeš ljude?« upitao ju je, iznenađen.
»O, ne. To mi je nekako... Divljački.«, odgovorila je sa gađenjem.
»Ali meni su rekli da će pojesti mene, ako ja nekoga ne pojedem!«
»I meni su. Isprva nisam imala izbora... Ali sada znam da me neće pojesti. Previše sam im vredna.«
»Kako to?«
»Ja sam Travarka. Jedina u plemenu. Spasila sam mnoge živote. Zato mi je Starešina dozvolio da se držim svojih navika.«
»Ja nisam Travar. Mene će pojesti. Oni su kao životinje.«
»Zapravo... Ako izuzmemo njihove izbore u ishrani, oni nisu ništa drugačiji od tebe i mene. Upoznala sam puno njih. No, takva im je priroda. Instinkti. Ne možemo to promeniti...«
Branko poćuta malo, pa reče: »A zašto onda oni hoće da promene moju prirodu?«
Maljinda se nasmešila. »Ti si pametan dečak. Nisi mi rekao svoje ime!«
»Branko.«
»Pa, Branko... Ja sam Maljinda. Od sada me možeš posećivati kad god želiš. Ili kad god si željan supice.«

I on je tako i činio. Vremenom, Maljinda mu je postala poput majke. Lečila mu je sve rane i Kletve, davala mu savete, učila ga različitim stvarima o Defori i Hebealu, uopšte. Vreme provedeno sa njom bilo mu je dragoceno. Sa njom je konačno osećao da može tu da pripada.
Na žalost, nije mogao da sve svoje vreme provodi sa njom. Imao je dužnosti prema plemenu. Morao je da se, sa drugim mladićima, uči borbi i lovu na ljude. To za njega nije bilo preterano prijatno iskustvo. Drugi ga nisu previše voleli. Često su mu se podsmevali i vređali ga, udruživali protiv njega, davali mu najteže poslove, ili ga uvaljivali u nevolje. Svojim postupcima su ga samo podsećali da, bez obzira na Maljindu, on nikada neće biti deo plemena. Ipak, nije imao izbora. Ćutao je i trpeo i izvršavao svoje dužnosti.
Kako su godine prolazile, on se već navikao na status tuđina. Usvojio je njihove stavove, navike, običaje, verovanja, svakodnevnicu, ali je samo jedan pogled na njega bio dovoljan da se shvati da on nije bio jedan od njih. I taman kada se navikao da će tako ostati doveka, dogodilo se čudo.

Lovio je tog dana na putevima, kao i obično, ali mu je plen bio jako neobičan. Nije to bio ni prvi, ni poslednji Severnjak koji se kretao ovim putem na jug, no kod ovog je nešto bilo drugačije. Branko nije mogao tačno odrediti šta. Njegova Aura je, jednostavno, bila posebna, iako se po njegovom izgledu to ne bi nikada reklo.
Bio je gotovo u potpunosti pokriven nekakvim tamnim, braon plaštom. Kapuljača mu je skrivala lice. Držanje mu je bilo drugačije od drugih koji su obično nailazili tuda.
U to vreme još uvek nije bio ovladao svojim Darom, tako da se nije oslanjao na zaustavljanje vremena u lovu. Umesto toga, morao je da čeka pravi trenutak da presretne putnike. Međutim, zbog posebne prirode ovog sadašnjeg, odlučio je da malo sačeka sa tim. Bio je znatiželjan, te je odlučio da malo prati tog neobičnog čoveka.
Posle izvesnog vremena kretanja tu po glavnom drumu, čovek je skrenuo i nastavio utabanim snežnim puteljkom ka istoku. Branko se držao na odstojanju i skrivao se najbolje što je mogao.
Ubrzo se na vidiku pojavila još jedna figura. Južnjak, svakako. Vodio je nekakvog čudnog konja... Ili je to bio jednorog? Nije bio siguran, ali to nije ni bilo važno. Prišao je dovoljno blizu da bi mogao da čuje šta govore. Na njegovu sreću, nad mestom sastanka dvojice čoveka nadvijala se nekakva stena, pa se on mogao tu smestiti, a da ga ne spaze.
»... i biće isti ovakvi«, govorio je južnjak, pokazujući na životinju pored sebe.
»U redu. Uskoro će ti se javiti neko po mojoj preporuci. Postaraj se da dobije prave životinje.«
»Naravno. Kada bude došao, ubrizgaćemo Virus. Životinja će umreti za kratko vreme i tada će se raširiti.«
»Odlično.« Severnjak izvadi poveći svežanj i dade ga južnjaku. »Ovo je prvi deo. Prava nagrada će uslediti u dogledno vreme.«
»Strpljivo ću čekati. Ovo će biti dovoljno za sada.« Južnjak se pope na svog konja/jednoroga i odjaha sa mesta sastanka zapanujućom brzinom.
Severnjak je pošao natrag putem koji je došao. Sada je već bilo vreme da ga Branko „ulovi“. Pošao je za njim i pratio ga do tačke koja se nalazla nedaleko od pećina. Taman kada se spremao da načini prvi korak, shvatio je da ga je neko već pretekao. Bili su to drugi lovci iz plemena Ljudoždera. Trojica. Među njima se nalazio i Bok, sin plemenskog Starešine.
Za razliku od diplomatskog pristupa koji je Branko primenjivao, Bok je voleo agresivniju varijantu lova. Branko bi prišao i ponudio pomoć putnicima, a silu primenjivao tek u slučaju da je to zaista neophodno. Bok bi, sa druge strane, istupao napadački. Pristup je bio nevažan dokle god bi pleme imalo glavno jelo za gozbu.
Ovoga puta, Bokov pristup nije bio najplodonosniji, činilo se. Severnjak je stajao nepomičan i nimalo nije delovao uplašeno. Lovci su mu se primicali, sa tri različite strane. Kada jeshvatio da je opkoljen, severnjak jednim pokretom ruke zapali jednog od lovaca. Koji trenutak kasnije, isto učini i sa drugim.
Bok potrča ka „plenu“ pre nego se i njemu dogodi isto što i njegovim saborcima. Severnjak je mirno stajao i samo podigao ruku, uperivši dlan ka Boku, trenutak pre nego što bi ovaj uspeo da ga odalami svojiim buzdovanom.
»Tebe ću lagano«, izgovori severnjak dok je Bok ispuštao bolne krike.
Branko shvati šta se dešava. Želeo je da ga zapali iznutra. Ne razmišljajući previše, on se ustremi ka severnjaku, skoči i ugrize ga negde ispod pazuha. Bok pade na kolena, a severnjak na bok, u sneg.
Plamen je jurio ka Branku i on podiže ruke, kao da se mogao odbraniti od njega. Žmurio je i čekao trenutak kada će ga vatra dodirnuti. To se nije dogodilo. Otvorio je oči i primetio da su i severnjak i plamen i Bok stajali u mestu, kao zaleđeni.
Ne pokušavajući da shvati što se dogodilo, zgrabio je Boka i povukao ga niz put ka pećini. Ranjenik se „otkočio“ u trenutku kada ga je Branko zgrabio i nastavio da vrišti u agoniji. Njihov bučni ulazak u pećinu privukao je pažnju, te su se svi sjurili ka ulazu. Branko je rukama pokušao da ućutka Boka, kako ne bi odao njihov položaj severnjaku koji se, do sada, možda već pokrenuo.
»Treba mu pomoć! Vodite ga Maljindi!« Okupljeni pritrčaše i povedoše Boka dublje u pećinu.
»Ko je ovo učinio?! Šta se dogodilo mom sinu?!«, Starešina se besno obrati Branku.
»Bok je lovio... Nekakav čudni severnjak ih je napao... Ostali su mrtvi.«
»Ti si ga spasao? Ti si spasao mog sina?«
Branko klimnu glavom. Čuo je došaptavanja oko sebe.
Starešina priđe i zagrli ga. »Od danas... Ja imam dva sina.«

Vest o Brankovom herojskom podvigu se brzo pročula. On je navikao da ga svi gledaju i šapuću u njegovom prisustvu, tako da mu ta situacija nije bila nimalo čudna. Jedino što je primećivao jeste da su se ti pogledi sada malo izmenili. Više ga nisu gledali osuđivački. Još uvek nije želeo sebi da dozvoli da pomisli da su ga konačno prihvatili, mada je počinjalo da liči na to.
Otišao je da poseti Boka, koji se odmarao u Maljindinim odajama. Bio je bez svesti.
»Dala sam mu napitak za spavanje kako ne bi osećao bol«, objasnila je Maljinda.
»Mislim da je goreo iznutra. Šteta može biti velika.«
»Još uvek je živ, što znači da nije nepopravljiva. Postaraću se ja za njega. To je najmanje što mogu, u poređenju sa onim što si ti već učinio.«
Postideo se. »Bilo je to nesmotreno. Ali nisam mogao da ga ostavim...«
»Naravno da nisi. Od tebe to ne bih ni očekivala.« Pogledala ga je sa puno topline. »Ponosim se tobom, Branko.«
Zagrlila ga je, a on oseti kako mu se suze stvaraju u očima.


Bio je to možda najbolji dan u njegovom životu. I uporno je pokušavao da otera sećanje kako ne bi činilo sve još bolnijim.
Po povratku iz Ans Grifta dočekao ga je Starešina sa turobnim izrazom lica. Ispričao mu je da se Flaj probudio. Burno. Bio je kao zver i divljački napadao sve pred sobom. A prva osoba koju je zatekao kada se probudio bila je ona koja ga je negovala. Maljinda. Napao ju je i ona je sada bila mrtva. Mrtva. Samo tako. Nije je više bilo.
Bila je to posledica Kuge kojom je bio zaražen Flaj. One iste za koju je Jelena tražila lek u Ans Griftu. Po njenim rečima bilo je potrebno šest gubitaka svesti pre ovakvog buđenja, ali ih je uveravala da je Flaju ovo tek peti put. Branko nije mogao da zna da li bi ona lagala, niti ga je to sada zanimalo. U njegovoj glavi se rodila jedna potreba i želja i on će je ostvariti. Naći će onog koji je ubio Maljindu.
Pokupio je ono malo stvari što je imao i pošao na sever. Starešina je pokušao da ga zaustavi, čak ga je i Bok molio da ne čini glupost, no samo su gubili vreme. Nije postojala osoba u njegovom životu koju je voleo više od Maljinde.

Jug se spremao za rat, u to nije bilo sumnje. I to više ne samo idejno. Dok se kretao ka Granici (kako su južnjaci nazivali novopodignuti zid), uverio se u to svojim očima. Mobilisali su vojsku i slali je u Ans Grift. Naređenja princa Notusa. Neke trupe su već bile oformljene i krenule ka zidu. Možda je i bolje što je krenuo na sever... Rat nije bio za njega.
Čuvari na kapiji su ga dobro osmotrili i pretresli pre nego su ga pustili da prođe. Kada je već zašao sa druge strane Granice, okrenuo se i obratio čuvarima:
»Zar sad pretresate i nas?« Čuvari su lako mogli razlikovati severnjake i južnjake, ako ni po čemu drugom, ono po stilu odevanja južnjaka koji je bio, u krajnju ruku, karakterističan. Uglavnom su nosili životinjska krzna na sebi, kao i čudne šešire.
»Pojačano obezbeđenje. Dve prethodne garde su gadno prošle. Prvi zato što su pustili dvoje da se uvuku sa severa. Drugi zato što su pustili jednog od njih da se tamo vrati.«
Flaj i Jelena. I ponovo Flaj.
»Nećemo dozvoliti da se i nama dogodi isto«, dobaci drugi čuvar. »Već smo zaustavili jednog koji je pokušao da se ušunja.«
»Šta ste uradili sa njim?«
»Ma ništa. Tu je još uvek. Vreba. Misli da će nas uhvatiti nespremne. Neka pokušava. Slaba mu vajda. Obezbeđenje je sada na vrhunskom nivou. Niko i ništa neće se provući više ovuda.«
Branka iznenadi iznenadni bol u leđima. Udarac je došao niotkuda. Crnokosi mladić ga hitro preskoči i pohita ka kapiji. To mora da je bio taj nesrećnik koji je želeo da iskoristi trenutak. Ali grdno se prevario. Branko zaustavi vreme. Niko njega neće udarati!
Ustade sa tla i potrča ka mladiću samo da bi shvatio da je mladić već bio u pokretu. Čuvari su, sa druge strane, još uvek stajali nepomično. Mladić se provuče ispod njihovih kopalja i nađe se na drugoj strani zida.
»Hvala ti, debeli!« dobacio je dok je nestajao sa vidika.
Iako je bio besan, Branko odluči da ne juri za njim. Umesto toga, potrča dalje od kapije, na sever. Nek se čuvari pitaju šta se dogodilo. On je imao važnijeg posla.
S obzirom na pretpostavljeno Flajevo stanje, njegov trag će lako pratiti, kuda god ovaj krenuo.
Te noći je sanjao čudan san. Sedeo je za stolom i čekao da mu Maljinda donese supe. Prinela mu je tanjir. Umesto uobičajene supe od povrća, u njemu je zatekao Flajevu glavu. Piljio je par trenutaka u nju, a zatim podigao pogled. Maljinda se smešila.
»Hajde! Navali!« rekla mu je. »Znam da jedva čekaš!«
Branko uze nož i poseče posred čela.

END OF EPISODE 8

Chapter IV - Episode 7

“... I ponizno molim boga Fiera da mi da svoju Vatru i da je održava živom i jakom, u meni“, završiše molitvu pred spavanje.
»Odlično«, reče otac Gregorijan, »sada možeš spavati.«
Sanjica klimnu glavom i sačeka da je otac poljubi u čelo, kao što je to činio svaki put pred spavanje.
»Hoćeš li da ti čitam priču za spavanje?«, upitao ju je nežno.
»Ne treba, tata. Već sam pospana.«
»U redu onda. Postaraću se da ti sutra iz Hrama donesu doručak. Vraćam se tek prekosutra, ako sve prođe kako valja.«
Tata joj je rekao da ide u Baras na proslavu dana boginje Aile. Kralj Bilez i kraljica Nejla su pravili veliki bal. Jako je želela da ide sa njim, ali joj je tata objasnio da bal nije mesto za tako malu devojčicu. Obećao joj je da će je povesti kada bude bila malo starija i tako ju je umirio. Tata je uvek održavao svoja obećanja.
Brzo se uspavala, kao što je i očekivala. Probudila se uz miris pite koju je pekla jedna od sveštenica iz hrama za doručak. Tata nikad nije dozvoljavao da ona ostane potpuno sama. Svaki put kada bi morao negde da ide, on bi se postarao da neko iz Hrama vodi računa o njoj dok se on ne vrati. Kako mamu nikada nije upoznala, on joj je bio sve na svetu.
Uveče je ta ista sveštenica ostala sa njom dok nije zaspala, a i sama je sebi namestila za spavanje na kauču u dnevnoj sobi. Bila je sigurna u svom domu i bez tate i imala je sve što joj je potrebno, ali je ipak željno iščekivala da se on, sutradan, vrati iz Barasa. No, kada se probudila narednog jutra, njenog oca i dalje nije bilo. Isto se ponovilo i narednog jutra. I narednog. I narednog.
Sanjicu su uveravali da ne treba da brine i da je njen otac dobro i ona je znala da oni ne lažu, pa ipak... Nešto nije bilo u redu. Tata nikada nije bio tako dugo odsutan. A i obećao je da će doći brzo...
Plakala je često tih dana, jer nije navikla da bude bez njega.
Njena sreća kada ga je ugledala na vratima svoje kućice bila je brzo raspršena. Zagrlio je kada ju je video, jeste, ali ne onako kako je umeo.
»Zar ti nisam nedostajala, tata? Rekao si da ćeš doći brzo...«
»Imao sam posla, Sanja.« Ton mu je bio hladan i oslovio je sa „Sanja“, što je činio samo kad je ona bila nevaljala.
»Hoćeš li da se igraš sa mnom malo?«, rekla je tužno.
»Moraćeš sama da se igraš neko vreme. Jesam se vratio, ali još uvek imam puno posla. Više nego ikada.« Jedva da ju je i gledao dok su razgovarali.
»U redu«, rekla je kroz suze i otrčala u svoju sobu.
Tako je jako želela da joj se tata vrati. A sada kada se vratio, to uopšte nije bio on.

U danima koji su usledili to je postali još izvesnije. Gregorijan je sve češće bio odsutan, a i kada bi bio u Ispii, vreme je provodio ili u Hramu, ili uz svoje knjge. Bile su to neke čudne knjige koje ona nije razumela.
Načula je kasnije da se onog dana, na praznik boginje Aile, nešto strašno desilo kralju i kraljici i da su sada imali novog kralja i kraljicu, ali nije znala kakve je to veze imalo sa njenim tatom.
»Jesu li novi kralj i kraljica loši prema tebi, tata?«, upitala ga je jednom, na šta se on ovlaš nasmejao i rekao:
»Kralj i kraljica su najmanji problem, Sanjice. Drugih se stvari ja bojim...«
»Kojih stvari?«
»Zlih«, odgovorio je mračno i vratio se svojoj knjizi, a ona ga više ništa nije pitala.

I tako su dani postali nedelje, nedelje meseci, meseci godine, a njen otac se više nikad nije vratio na staro. Naučila je da živi sa svojim ocem takvim kakav je postao – stalno zauzet, hladan, dalek. Još bi je povremeno tek zagrlio i oslovio sa „Sanjice“, ali je tih dana bilo manje i manje.
Nije bila jedina koja je primetila te promene. Ljudi su je sada drugačije gledali na ulici. U početku nije razumela zašto, bila je i previše mala. Kasnije je bivalo sve jasnije. Sažaljevali su je. Otac Gregorijan bio je ugledan čovek i svi su poznavali njegovu kći. Svako je lako mogao da primeti koliko često je on sada bio van Ispie, ili van kuće i koliko malo vremena provodi sa svojom Sanjicom. Nju je to sve više žestilo. Počela je to da oseća kod svih koji su imali ma kakvu interakciju sa njom. Čak i kod druge dece. Svi su je tretirali kao da je od stakla i nju je to umaralo. To sve nije prestajalo i kada ona više nije bila mala devojčica. Zbog toga se postepeno povukla u sebe i i sama sve više vremena provodila čitajući svoje knjige.
Jednom je doduše, naišla na jednu sasvim drugačiju knjigu.
Kako je ona odrastala, tako je njen otac postajao tajnovitiji kada je u pitanju bilo ono što ga je zaista mučilo. Jednom je pokušala da ga natera da podeli sa njom svoje strahove i naišla je na zid i grube reči, te je od te namere sasvim odustala. Njegova tajnovitost je prerasla u paranoju, pa se tako dogodilo da je jednog dana pokupio sve svoje knjige i odneo ih u Hram. Sve osim jedne. Bila je to knjiga kakvu Sanjica nije do tada videla. Izgledala je prastaro i njen naslov nije otkrivao previše. Samo jedna reč pisala je na koricama – Rahe.
Pažljivo je čitala knjigu i pročitala je više puta. Postalo joj je jasno čega se njen otac toliko bojao. Ukoliko je ono napisano u knjizi bilo tačno, moć veća od moći bogova postojala je u Hebealu. Ta moć, doduše, postojala je od davnina. Zašto je se onda njen otac, najednom, toliko bojao? Nije joj trebalo dugo da shvati - ubistvo kralja i kraljice.
Iako je od tog trenutka više razumela svoga oca, to nije mnogo promenilo njihov odnos. On nije smeo znati da je ona došla u posed te knjige, te je svaki pokušaj približavanja po tom osnovu bio nemoguć. Barijera među njima nije mogla biti probijena. Šta više, vremenom je samo dodatno ojačala.
Mnogo, mnogo godina kasnije, kada je na prestolu već sedeo kralj Rejnor, dogodila se još jedna poseta Barasu nakon koje je i ono malo starog oca Gregorijana zauvek nestalo.
Poseban razlog ove posete čak nije ni znala. Njen je otac spakovao svoje stvari i rekao joj da će otići za Baras i da ne zna kada će se vratiti. Poljubio ju je u čelo pri odlasku i to je bio poslednji put da je to učinio sve do današnjih dana.
Vratio se gore raspoložen nego ikada. Otvorio je vrata tako naglo i silovito, da je Sanjica pomislila kako su se polomila. Na isti način ih je i zatvorio.
»Propali smo«, rekao je, više za sebe, nego njoj.
Ništa ga nije pitala, a on ništa više nije ni rekao. Otišao je pravo u Hram.
Prošlo je bilo desetak dana od njegovog povratka u Ispiu kako se nije vratio u kućicu kada je odlučila da učini poslednji pokušaj da povrati svog oca. Otišla je u Hram i zahtevala da razgovara sa njim. Tek nakon dosta insistiranja, uspela je da dođe do njega.
Bio je sada sasvim mršav. Podočnjaci su mu prekrivali gotovo pola lica. Pogledao ju je namršten. »Šta hoćeš?«
»Hoću svoga oca«, rekla je direktno i odsečno. »Hoću da se vratiš kući. Hoću da razgovaramo. Hoću da me zagrliš.« Njene reči kao da su ga zaobilazile. Nikakvu reakciju nije videla na njegovom licu. »Hoću da ti pomognem.«
»Pomogneš?« Ipak ju je čuo. Ustao je sa svog mesta i prišao joj. »Ti hoćeš da pomogneš?« rekao je sa snishodljivo. »A zašto bi meni bila potrebna tvoja pomoć?!«
»Zato što se nešto događa sa tobom! Ćutala sam sve ove godine...«
»Učinićeš mi uslugu«, prekinuo ju je, »i nastavićeš da ćutiš. Nisi više dete, Sanja, pa te molim da se u skladu sa time i ponašaš.«
»Onda nemoj da me tretiraš kao dete! Reci mi šta se događa! Imaj poverenja u mene! Nisam više dete, ali jesam tvoja kćerka!« Glas joj je drhtao, no znala je da ne sme da zaplače. Ne sada. »Mi smo porodica. Imamo samo jedno drugo na ovom svetu. Ili smo barem imali... Tako sam sama...« Nije reagovao. Uhvatila ga je za nadlakticu i pogledala pravo u oči. »U mamino ime...«
Istrgao je ruku tako jako da ju je umalo udario po sred lica. »Oh«, izusti, »Da je sreće da te je odvela sa sobom.«
Reči posekoše. Gledala je čoveka pred njom i shvatala... To nije njen otac. Bio je to neko drugi. Neko ko je zauzeo njegovo mesto.
»Odlazi već jednom! Imam posla!«
I ona ode, zaklinjući se sebi da će ponovo videti i zagrliti svoga oca.


Da li se i Jovani dogodilo isto što i njemu? Kao što joj je nekada bilo jasno da pred njom ne stoji njen otac, sada pred njom nije bila ona ista Jovana. Ili bolje rečeno, nije stajala pored nje. Stalno.
Bilo je to zbog ogledala. Jovana je gotovo konstantno gledala u pravcu Sanjine torbe i čekala trenutak nepažnje. To je bilo i više nego očigledno. Međutim, Sanjica je znala da se to ni po koju cenu ne sme dogoditi. Ono malo što je spavala noću, spavala je sa torbom u rukama i više polubudna, sve dok ne bi bila sigurna da je Jovana sasvim zaspala. Bila je to iscrpljujuća igra, a još i više u uslovima u kojima su je igrale.
Adena ih je vodila negde, u to nije bilo sumnje. Ali kuda?
»Usluga za uslugu. Prosto je!«, govorila je Odbegla Vila smeškajući se, ne otkrivajući o kakvoj je tačno usluzi reč. Rekla joj je da će jedino tako odužiti svoj dug prema njoj i ništa više.
Sanjica se bojala da joj se ta usluga neće nimalo dopasti. Već joj je učinila jednu i sada je čitav jedan grad bio uništen. Vrisci iz Horta su je pratili na svakom koraku, osuđujući je.
Kretale su se, naravno, kroz Kiolot, kao i ranije. Carstvo kao da je ostalo bez Vila. Tek su po koju mogli spaziti s vremena na vreme, i to samo na trenutak, pre nego što pobegne glavom bez obzira.
Vile su se bojale Adene. Na prvi pogled, Adena nije izgledala zloćudno, no možda su one videle ono što je Sanjici promaklo? Možda su one jasno videle zlo koje spava u Odbegloj Vili, nekada njihovoj sestri?
Putovale su danima, hraneći se ukusnim voćem iz raznih šuma i spavajući sigurne u krošnjama drveća, pre nego su stigle do svog odredišta.
»Tu smo! Mmmmm, da« rekla je Adena negde na izmaku Mirišljave šume. »Idemo dole sad!« Izvukla je sviraljku i zasvirala.
Sišle su stazom od lišća na tlo.
»Gde smo sada?«, upita Sanjica.
»Tamo gde treba da budemo!«
»Ali...«
»Šuma Skrivalica!«, prekide je Adena. »Tajnu jednu krije u krošnjama punim ptica. Otkriće je kad onaj što je vazda traži u sebi nosi srca sjaj.« Adena se naglo okrete ka Sanjici. »Je li sada jasno?«
»Ne bih rekla«, Sanja odgovori, iskreno.
Adena prevrnu očima. »To je stara vilinska pesma. Šuma Skrivalica je pred nama. A u njoj je nešto što meni treba.«
»I želiš da ja to pronađem?«
»Oh, bravo! Konačno kapiraš!«
»Ne razumem. Zašto ne bi sama našla to što...«
»Zato što ne mogu!!« viknu Adena, iznenada, pa nastavi sasvim smireno. »Otkriće je kad onaj što je vazda traži u sebi nosi srca sjaj. Ja nisam ta. Ne mogu ni da uđem u prokletu šumu. Ali ti... Ti ćeš moći!«
»Čak i ako uđem u šumu, kako znaš da ću pronaći to što tražiš?«
Adena se nasmeja. »Ako ne pronađeš to što tražiš, onda si mi sasvim beskorisna, draga. Sad idi tamo i ne vraćaj se dok to ne pronađeš.«
Sasvim beskorisna. Sanjica je zamislila šta Adena radi sa sasvim beskorisnim ljudima. »Možeš li mi bar reći šta tražim?«
»Znaćeš kada budeš pronašla. Hajde sad. Ah, da! Tvoj pas ostaje sa mnom.« Adena pokaza u pravcu Jovane. »I tvoja torba.« Adena pljesnu dlanovima i Sanjina torba se stvori na njenom ramenu. »Za svaki slučaj!«

Šuma Skrivalica je ispuni nekim čudnim mirom kada je u nju kročila. Ako ništa drugo, bar je uspela da uđe u šumu. Osvrnula se oko sebe kako bi spazila bilo šta što bi moglo biti ono što je tražila, ali joj ništa nije upalo u oči. Ono što joj jeste upalo u oči jeste to da Šuma Skrivalica uopšte nije bila šuma. Beše to jedan omanji prostor omeđen drvećem susednih šuma, sa samo jednim drvetom u sredini.
Kako joj ništa drugo nije preostalo, prišla je drvetu i krenula da ga obilazi. Nije bilo ničega. Možda da se uspenje? Najniža grana bila joj je nedostižna. A možda bi mogla...? Naježila se i na samu pomisao!
Jednom u životu je pokušala da poleti i to se neslavno završilo. Obećala je sebi da više neće pokušavati tako nešto! Ali je li imala izbora? Adena ju je čekala tamo, a Jovana je bila lak plen. Samo jedna greška i prijateljica bi joj završila kao Des. To nije mogla da dozvoli.
Gotovo je zaboravila kako da koristi svoj Dar. Malo se odvojila od drveta i jako zažmurila. Ako ništa drugo, mir koji je osećala ovde joj je olakšao da se opusti i skoncentriše. Srce joj je ubrzano lupalo kada oseti kako joj se stopala polako odvajaju od tla.
»Oh, Aila! Drži me sada!«, obrati se ona boginji Vetra.
Sada bi već morala da otvori oči, ali... Može li to? Tako je mrzela visinu! Osećala je kako se mir ove šume gubi u njoj. Vrtlog u stomaku ga je uvlačio u sebe. Ona oseti hladan znoj kako je obliva. Gubila je koncentraciju. Otvorila je oči taman na vreme da pred sobom ugleda granu i uhvati se za nju kako bi izbegla pad. Plakala je. Strah ju je u potpunosti obuzeo. Snaga ju je napuštala i dlanovi boleli i ona shvati da će za koji trenutak pustiti granu i pasti.
»Ne! Ne ovako!« rekla je, prkoseći svemu i svima – ovoj šumi, svom ocu, Adeni, bogovima. Pustila je granu. Padala je par trenutaka, ali ne udari o tlo. Zaustavila se tačno na vreme za nespretno sletanje. Noga joj se iskrivi i ona naposletku, svakako, pade. Glasno se nasmejala.
Ustala je ponovo na noge. Sa mnogo više lakoće, mada još uvek nespretno, dolete do iste one grane. Sada je već mogla da nastavi sa uspinjanjem. Dohvatila se sledeće grane i nastavila polako ka vrhu. Pitala se je li zašla u deo koji je bio Kiolot, skriven od tuđih očiju. Trudila se da ne gleda dole, mada je sada već bila sigurna da joj pad neće naškoditi. Uspela se za još koju granu pre nego dođe do jednog povećeg otvora u stablu drveta. Prišla mu je što je spretnije mogla i pogledala unutra. Drvo je bilo sasvim šuplje, a na dnu se nešto sjajilo. Sanjica se pažljivo uvuče u otvor i dozvoli sebi da lagano pada ka dnu. Svetlost je dopirala kroz rupice u stablu i sve je izgledalo nekako nestvarno. Kada se konačno skroz spustila, saže se da podiže sjajan predmet sa tla. Bodež. Bio je gotovo potpuno beo, sa providnim dragim kamenom u korenu sečiva. U trenutku kada ga je dotakla, stablo pred njom se otvori poput vrata i dozvoli joj da izađe.
Iako nije znala o kakvom je bodežu reč, sama činjenica da ga je Adena želela nije joj se dopadala. Taj bodež neće biti upotrebljen za bilo šta dobro. Ipak, ona je Adeni dugovala uslugu na koju se obavezala Magičnom Pogodbom. A pored toga, nije mogla da rizikuje svoj i Jovanin život.
Vratila sa ka mestu gde su je čekale. Adena je stajala sa ogledalom u rukama, ogledala se i nameštala kosu, dok je Jovana bila vezana za obližnje drvo i kao besna životinja pokušavala da se otrgne poveza i zgrabi ogledalo.
»Šta to radiš?!« upita je Sanjica.
»Lepo ogledalo.« Adena reče, potpuno mirno. »Jasno ti je da je začarano, zar ne? Gledaj je samo kako cvili!« Jovana je zaista plakala dok je svim silama pokušala da se oslobodi konopca koji ju je vezivao.
»Donela sam ti ono što želiš! Sada nas pusti na miru!«
»Jesi?!« Adena poskoči i zatapša. »Sjajno! Divno!«
Sanjica izvadi bodež i pruži joj ga.
»Onda se možemo zameniti! Tvoje ogledalo za moj bodež.«
Gotovo istovremeno zgrabiše svaka svoje.
»Torba ti je tamo!« Adena pokaza ka obližnjoj grani sa koje je visila Sanjičina torba. »Sve je unutra. Nisam ja nekakav sitni kradljivac.« Rekla je to, gotovo uvređeno, pa opet pokaza ka Jovani i dodade: »I uradi nešto sa njom!«
Svirnula je u sviraljku. Dok se uspinjala ka Kiolotu reče: »Srešćemo se opet!« i puknu prstima.
I dok je Sanjica gledala u pravcu Adene koja je nestajala u krošnji, nije primetila da je konopac koji je vezivao Jovanu sasvim nestao. Već u sledećem trenutku su se borile za ogledalo.
»Ostavi to!« Sanjica joj se obrati kao detetu.
»Moje je!« Jovana odgovori baš poput deteta.
Nekoliko trenutaka su se borile, ali Sanjica oseti bol u dlanovima, baš kao kada se držala za onu granu maločas. Njen stisak je popuštao. U poslednjem pokušaju da otme ogledalo, Jovana ga snažno povuče i ono polete iz Sanjičinih ruku pravo ka njenom licu.
Prvo je osetila tup bol u čelu, a zatim hiljadu ledenih ugriza u svojim očima.


END OF EPISODE 7

Chapter IV - Episode 6

Slušala je o Akadenci i ranije, mada joj je sve to delovalo nestvarno dok nije videla svojim očima. Akadenca, Gubitak vremena, kako su je u narodu zvali, kada jedan dan postaje mesec, godina ili desetina njih. Volela bi da nikada nije saznala ništa o njoj.
Nažalost, videla ju je i viđala ju je svakog dana od dana kada je Maja otišla. U očima njenog oca, na njegovom licu, godine su se ređale i ređale, činilo se iz sata u sat. Kada je sav inicijalni bes prošao i sve teške reči odletele u vetar, nastupila je Akadenca.
Kažu da roditelj uvek podjednako voli svu svoju decu. Ili to bar roditelji kažu. Ali dete oseti. Ana je znala da, koliko god se trudila, nikada neće zameniti Maju. Kao mala je bila jako nesrećna zbog toga. Uživala je punu pažnju i roditeljsku ljubav, a onda je na svet došla Maja i stvari su se promenile. Mama je i dalje bila ista, ali tata ne. Ana ga nikad nije nasmejala onako kako Maja jeste. Ana nikada nije izbegla kaznu za nestašluke onako kako Maja jeste. Ana nikada nije bila ono što Maja jeste. I nikada nije znala zbog čega je to tako.
Kako je rasla, ubeđivala je sebe da je to sve u njenoj glavi i da je sebično od nje da tako posmatra oca i sestru, mada je uvek ostajao taj delić nje koji je vapio za očevim priznanjem. Verovatno ju je zato i zanimala politika i verovatno se zato trudila da na svim poljima bude savršena kći svoga oca i verovatno je zbog toga u tome i uspevala. Pa ipak, taj osnovni pokretač i razlog iza svega nikada nije bio „nahranjen“. Vremenom je prihvatila da je otac zaista puno voli, ali i da nikada neće onako kako bi ona htela.
A onda je Maja otišla. Znala je da ni majka, ni otac to neće lako prihvatiti. Ali nije ni zamišljala da će se stvari odviti tako kako jesu.
Majka kao majka, plakala je i gušila sebe svakodnevnim stvarima, dužnostima, poslom i obavezama kako ne bi razmišljala. Ana bi je čula noću u svojoj sobici kako jeca. Ponekad bi odlazila do nje i samo bi je zagrlila, ili je razuveravala svaki put kada bi izgovorila „Ja sam za ovo kriva.“
Krivaca, međutim, nije bilo. Ana čak nije krivila ni Maju. Ili bar ne u početku.
Otac je, isprva, bio ljut na Maju. Ponavljao je kako je nezahvalna i sebična i kako je bolje što je otišla. Menjao bi temu svaki put kada bi neko progovorio o njoj. „Uvek je bila buntovna“, govorio je. „Trebalo je da znam kako će to završiti.“
Sa druge strane, Anu je dizao u nebesa. „Ti si tatina kći!“ govorio je i mazio po kosi. „Ti si tatin ponos!“ I dok je, sa jedne strane, to Ani prijalo i jedan njen skriveni, sebični deo voleo što je Maja otišla, sa druge strane, bilo joj je jasno da to, ipak, nije ono što je ona želela. Ne na taj način.
Kada bi neko gledao sa strane, delovalo bi kao da je Nargo omrzao Maju i u potpunosti je odbacio. No izgled, kao što to često biva, bio je varljiv.
Ana je znala da je on čekao da se Maja vrati. Dok je majku čula kako jeca, očevi jecaji bili su prigušeni, tajni. Svetlo u njegovoj sobi je gorelo do dugo u noć, a zavese na njegovom prozoru su se micale svaki čas, u nadi da će ugledati svoju miljenicu kako se, pokunjene glave, vraća svom domu. Par njenih reči, jasno je, i tata bi je zagrlio i sve joj oprostio.
Iako je Nargo mislio da se to ne primećuje, i Ana i njegova supruga su znale šta se zbiva i puštale ga da veruje kako vešto krije svoja prava osećanja.
Ubrzo je došla Akadenca i u potpunosti ga razotkrila. Svaki dan bez Majinog povratka, oduzimao mu je par godina života. On je stario. Pronašli su najbolje Vračeve, Šamane, Travare, Iscelitelje, ali ništa nije pomagalo.
Jedan od Šamana je bio taj koji im je saopštio tu bolnu vest. »Da je u pitanju bolest, poput onih van Defore, mogli bismo mu pomoći. Ali avaj, telo ovog čoveka ne boluje. Boluje njegov Duh.« Akadenca nastupa u slučajevima kada se pretrpi veliki gubitak ili patnja. Nije bila česta pojava, ali se, eto, u ovom slučaju dogodila.
Kažu da je Vreme nešto što čak ni Bogovi ne mogu da kontrolišu. Dvesta godina podareno je svakom živom biću i jedino ljudi sami mogu umanjiti taj broj. Maja je to činila svome ocu svakog dana svoga odsustva.
Otprilike u to vreme se u Ani prvi put javio onaj osećaj. Bilo je to nešto blisko preziru i javljalo bi se na svaku misao o njenoj sestri. Svojski se trudila da ne misli tako, jer to nije bilo ispravno, ali nije joj polazilo za rukom. Jasno, to nije bio potpuni prezir. Maja je njena sestra i ona ne može da je prezre u potpunosti. No sada je već, u njenim očima, Maja postala krivac za ono što je snašlo njihovog oca. A to je već nešto protiv čega nije mogla da se bori.
Uprkos tome, potražila je pomoć Tragača i poslala ih da pronađu njenu sestru. Ukoliko je nešto moglo da odagna tamnu senku koja se svakim danom sve više približavala njenom ocu, onda je to bio Majin povratak.
Dani su odmicali, a Nargo je stario. Njegovo je telo postalo slabo i on je pao u postelju. Veći deo dana bi provodio uspavan, a i kada je bio budan, delovao je odsutno.
Smrt je došla po Narga jednog lepog, jesenjeg dana. Sećala se da je tog jutra izgledao kao da mu je bilo malo bolje. Više je jeo i čak je življe razgovarao sa njima. Međutim, kako je dan odmicao, i taj boljitak je polako nestajao.
Nije bilo nikakvog napada, nikakvog znaka.
Ana je sedela, držala ga za ruku i čitala mu njegovu omiljenu knjigu. Delovao je spokojno i gotovo bezbrižno dok ga je gledala kako žmuri.
»Maja! Gde je Maja?!«, brecnuo se naglo. »Opet igra? Tatina mala devojčica...«
Ana proguta knedlu. »Da, tata. Igra.«
»Biće ona tatina plesačica! Videćeš! Nije za nju politika, niti neki dosadan posao...«
»Nije, tata«, jedva je izgovorila.
»Pozovi je da dođe...«
Suze su joj klizile niz lice. »Hoću, tata. Sad ću ja...«
Promumlao je nešto u znak odobravanja.
Ana ustade i otrča do kuhinje, ne bi li se malo umirila, a onda se vrati u dnevnu sobu, gde je njen otac ležao. »Maja će doći uskoro«, slagala je, jer ništa drugo nije mogla. »Hoćeš da ti čitam još malo?«
Otac ponovo nešto promumla i ona nastavi da mu čita, držeći ga za ruku, sve dok njegov stisak nije potpuno popustio...

Maja se pojavila par dana kasnije. Tragači su je našli. Ana je otvorila vrata, očekujući nekog od porodičnih prijatelja sa izrazima saučešća i ugledala sestru sa suzama u očima.
Maja pokuša da je zagrli, ali se Ana izmiče. Nije bilo prezira više, ne. Nije ni mrzela svoju sestru. U tom trenutku, nije osećala ništa.
»Našli su me... Došla sam odmah... Videla sam barjake...«, govorila je Maja nepovezano, boreći se sa suzama.
»Zakasnila si.«
»Žao mi je... Nisam znala... Nisam mogla da znam...«, iskrenost njenih reči bila je neporeciva.
»Nisi, Majo.«
»Gde je majka? Hoću da je vidim... Moram...«
Ana se ne pomaknu. »Ne, Majo. Ne možeš.«
»Ana, šta to govoriš?!«
»Otišla si, Majo. Otišla si... Nije te bilo...«
»Vratila sam se!«
»Otišla si!« povisila je ton, ali ne previše, da je majka ne bi čula, pa je ponovo mirno nastavila, »Nema povratka. Idi sad, pleši... Tata je voleo kad ti plešeš.« Nije pokušavala da zadrži suze.
»To nije fer! Imam prava da vidim majku! Ja...«
»Nije fer, Majo. Nije.« Zatvorila je vrata sestri.
Koliko je vremena Maja tu ostala, ona nije znala. Ujutru je više nije bilo.
»Ko je to bio?« upita je majka kada se vratila.
»Niko bitan.« odgovorila je Ana, i otišla u kuhinju da naspe sebi čaja.


Često su joj se vraćale slike tog dana u poslednje vreme. Zlatko, naravno, nije imao posla sa Akadencom, ali se činilo da nad njim vidi istu onu senku koju je videla nad svojim ocem.
Brodolom je bio strašan i bilo je pravo čudo da ga je iko od njih preživeo. Nastradali su, jedino, mornari koje je voda odnela sa palube. Ostali su bili gotovo neozleđeni. Svi osim Zlatka.
Noga mu je bila slomljena, a trbuh probušen. Izgubio je mnogo krvi pre nego što je Lejdi Kase uspela nekako da zaustavi krvarenje. Stanje mu je bilo relativno stabilno, ali se Ani činilo da je svakog dana bivao sve slabiji. Vreme mu je izmicalo.
Lejdi Kase, Nalim, Tea i žuti sveštenik, koji se, takođe, spasao otišli su u potragu za žezlom. To, naravno, nije prošlo bez dugog ubeđivanja, no svi su se, naposletku, složili da je najpametnije da što pre pronađu Artzain i izlaz sa tog ostrva. Zlatko je insistirao da i Ana krene u potragu, no ona je to kategorički odbila.
Neka ostali traže žezlo, ona je sebi postavila važniji zadatak. Ona će njega spasiti.
Dani su joj prolazili u traganju za lekovitim travama ili bilo kakve pomoći na ostrvu Devzeal. Ostrvo je, bar iz onoga što je ona do tada videla, bilo pusto. Doduše, ona je svoje traganje ograničila na udaljenost od najviše sat ili dva od olupine broda, gde je Zlatko svakoga dana čekao da se ona vrati iz svojih „pohoda“.
Ponestajalo joj je opcija za traganje. Pronašla je neke trave za koje je znala da imaju lekovita svojstva i one jesu pomogle Zlatku, ali nisu ga i iscelile. Pored senke koja se nadvijala nad Zlatkom, njoj se približavala i senka očajanja. Postojala je nada da će Nalim i ostali pronaći nekoga i poslati im pomoć. Ta nada je, nažalost, svakim danom bledila i Ana više nije mogla da se u nju uzda.
»Po poslednji put ti govorim... Ostavi me ovde i pronađi ostale!«, govorio je Zlatko dok mu je ona kuvala lekoviti napitak.
Prostrelila ga je pogledom.
»Ana, zaista...«
»Ne«, rekla je odsečno. »Popićeš ovo, utoplićeš se, a ja ću danas otići malo dalje.«
Zlatko se slabašno nasmešio. »Da sam znao da si tako tvrdoglava...«
Više joj nije persirao i njoj se to dopadalo. »Zahvaljivaćeš mi vrlo brzo zbog ovoga!«
Postarala se da ispije sve do poslednje kapi, a onda je rešila da ponovo zađe u divljinu. Naučena prethodnim iskustvima, opasala je mač, ostavila je sve nepotrebne stvari za sobom i spremila se za istraživanje.
Pogledala je Zlatka i nasmešila mu se. »Ako ništa drugo, sve sam bolja u svojim susretima sa prirodom.«
To nije bilo preterivanje. Toliko puta je već pala, povredila se i bežala od razjarenih životinja da se gotovo na sve to navikla. Jela je raznorazno voće, često totalno bezukusno, a čak je i sama ubijala životinje i kidala meso sa njih kako bi se nahranila. U početku se kretala polako i uplašeno. Ceo svoj život provela je u gradu i sve je ovo za nju bilo strano i opasno. Prvih par noći provela je plačući, sva uplašena i pod utiscima onoga što je preživljavala u toku dana. Onda je plakanje nestalo. Shvatala je da mora biti jaka, ako ne zbog sebe, onda zbog Zlatka. Kako je on slabio, ona je morala biti jača. Obećaval je da će mu pomoći i planirala je da to obećanje održi.
Nije tačno znala kuda će danas poći. Uspenjala se uz padinu i par stena koje su je odvele do višeg nivoa ostrva, gde je počinjala gusta šuma. Džungla, tačnije.
»Danas moram uspeti«, ponovila je sebi više puta, pa zašla među drveće.
Hodala je poznatim joj puteljcima dublje i dublje u džunglu. Naučila je da se ne osvrće na svaki šum i da ide svojim putem. Sekla je mačem tamo gde nije bilo puta i pažljivo se pentrala i spuštala sa brda, probijala kroz šiblje... Čak se i insekata sve manje bojala. Imala je cilj pred sobom i ništa je nije smelo omesti.
Isto je važilo i za divljeg vepra koji se u nekom trenutku stvorio pred njom. Ranije bi pobegla glavom bez obzira, ali sada... Spremila je svoj mač i spremno čekala njegov napad. Naravno, Konsuelo je, takođe, bila sprema za napad svakog trenutka! Mala veverica se jako spretno nosila sa ovim okršajima. Gotovo kao da je znala tačno koji će pokret druge životinje načiniti. A verovatno i jeste, mislila je Ana. Baš kao što je Leon imao Nalimovu Empatiju, verovatno je Konsuelo imala njen Dar čitanja misli... I bila mnogo bolja u tome od Ane.
Par zamaha mačem u pravom trenutku i vepar je bio poražen. Isekla je nekoliko komada mesa i smestila u torbu kako bi ga kasnije pripremila za Zlatka i nju.
Gotovo je i samu sebe začudila kako je Zlatko u njenom životu od običnog kočijaša postao neko za nju tako bitan. »I on bi isto učinio za tebe. Moraš mu pomoći!«, bodrila je sebe neprestano. I verovala je u to. On je pokazao veliku privrženost njoj i ona se njemu morala odužiti.
Nastavila je da se kreće kroz džunglu, ne osećajući više bol u posečenim nogama. Neko vreme se kretala, relativno mirno, a onda oseti neku čudnu nelagodnost, praćenu šuškanjem u blizini.
Mora da je bila u pitanju velika zver. Anu ta misao uplaši. Koliko god da se do sada navikla na divljinu, tu je svega samo par dana. Možda može uz Konsuelinu pomoć da nadmaši divljeg vepra, ali medveda...
Ponovo šuškanje.
Shvatajući koliko je to možda glupo u datom trenutku, i ne obazirući se na to, uzviknu: »Ko je tamo?«
Tišina. Oklevajući, Ana se pope na obližnju stenu. To je bila tačka do koje je išla prethodni put. Posle te stene, sledila je strmoglava nizbrdica, niz koju Ana nije želela da se spušta ranije. Zastala je na vrhu da malo udahne, ali joj nešto izbi vazduh iz pluća.
Padala je, ali kratko, jer brzo udari o tlo i poče da se kotrlja. Pokušala je da se rukama uhvati za nešto, no ruke je nisu slušale. Kotrljala se niz onu veliku nizbrdicu, sve vreme se moleći Bogovima da je poštede i da ne udari glavu o neki kamen. Činilo joj se da je prošla čitava večnost pre nego je kotrljanje prestalo, a ona upala u nešto mekano i sluzavo. Svom preostalom snagom ona se uspravi i nakon trenutka dezorijentisanosti shvati da je upala u nekakav mulj.
Njena duga, plava kosa bila je sva umazana i ljigava. Srećom, mač joj je ostao vezan oko pojasa. Isukala je mač iz korica i u trenutku odlučila.
»Izrašće ponovo«, utešila se i mačem odsekla svoju dugu kosu tako da joj je sada jedva padala do ramena.
Osetila je neku čudnu euforiju, stojeći tu u tom mulju, odsečene kose i krvavih ruku. Osetila je snagu kakvu nije znala da poseduje. Osetila se živom.
Opijena tom snagom, nije primetila da joj se neko primicao sa leđa i stavio nož pod vrat.
»Ni makac!«, nepoznati ženski glas je upozori. »Sad si moja!«

END OF EPISODE 6

Chapter IV - Episode 5

Pišem ovo kako nikada ne bih zaboravila, mada sumnjam da bih ikada i mogla. Toliko stvari je zauvek promenjeno i svaka od njih ponaosob biće mi podsetnik na taj dan. Pokušaću da zabeležim sve onako kako se zbilo, jer će možda neko nekada ovo čitati i shvatiti ono što je meni promaklo. Možda će neko nekada razumeti zašto.
Jedva da sam i spavala večeri pre, mada bih lagala kada bih rekla da je to bilo usled nekog predosećanja onoga što dolazi. Ne, potpuno suprotno. Bila sam ushićena! Dan kojem sam išla u susret bio je praznik i to, ni manje, ni više, do praznik boginje Aile, najvažniji praznik u Barasu, a posebno u Arinobu! Otvorila sam oči i gotovo skočila sa kreveta. Nije bilo vremena za traćenje! Trebalo je iskoristiti svaki trenutak!
Umila sam se, obukla i namirisala parfemom koji mi je Judit poklonila. Znala sam da je to učinila isključivo zbog toga što se njoj taj parfem nije nimalo dopadao, a ne iz neke plemenite namere, ali to i nije bilo važno. Judit je bila princeza i svaki njen dar je trebalo da bude čast za devojku poput mene. Uostalom, Judit i ja nikada i nismo bile previše bliske da bih išta od nje očekivala. Meni se taj parfem dopadao, njoj ne i jednostavno se to lepo poklopilo. Nisam stavila previše parfema, jer je odevanje za svečanost tek sledila kasnije tog dana, no ipak sam želela da ceo taj dan bude poseban.
Zato sam želela i da haljina koju obučem bude drugačija od onih koje, inače, nosim. Otvorila sam škrinju sa haljinama i sve ih izvadila. Prošla me je jeza kada sam ugledala dugu, crnu haljinu koju sam samo jednom nosila i to onda kada su moji roditelji stradali. Vratila sam je nazad u škrinju i otresla crne misli. Možda je ipak trebalo da ih se držim. Možda se onda ne bih uljuljkala u taj osećaj bezbrižnosti i bila bih spremnija za stvarnost. Odmah sam znala koju ću haljinu nositi tokom svečanosti. Tu sam haljinu ostavila po strani, a od preostalih izabrala neku dovoljno dobru za taj dan. Haljina boje noćnog neba. Nisam ni slutila kako zaista izgleda noćno nebo.
Zaključila sam da izgledam dovoljno dobro i zaputila se ka Sealinoj sobi. Ona je, sigurno, bila budna i pre mene. Dvorac je vrveo od života! Posluga je jurila da završi sa spremanjem i par puta sam bila blizu toga da se sudarim sa nekim od njih dok sam se probijala ka stepeništu.
Kralj Bilez i kraljica Nejla su očekivali mnogo gostiju toga dana. Očekivano je da će svi Maestri biti prisutni, kao i mnogi drugi poglavari i starešine Defore. Gozba za praznik boginje Aile bila je najraskošniji i najluksuzniji događaj u godini.
Na poslednjem spratu, pre nego što sam došla do sobe princeze Sealie, srela sam, po prvi put toga dana, lejdi Adelinu. Nikada pre toga je nisam videla, a malo sam šta o njoj i znala, s obzirom da je Sealia retko govorila o ženi svog strica. Sećam se sada da sam u njenom prisustvu osetila neku neobjašnjivu nelagodnost. Bila je mršava do te mere da sam se zatekla kako nepristojno piljim u nju u čudu. Nosila je tamnoljubičastu, možda čak i previše upadljivu, haljinu koja joj je loše pristajala. Doduše, teško da je i postojala haljina koja bi dobro izgledala na njenom premršavom telu. Zatekla sam je na vratima, dok je izlazila iz Juditine sobe.
Pitala me je ko sam i tako prekinula moje neprikladno ponašanje. Predstavila sam joj se, ali se ona meni nije predstavila i tek sam kasnije od Sealie saznala sa kim sam uopšte razgovarala. "Drago mi je" koje je izustila je bilo izrečeno više iz pristojnosti, nego zbog toga što joj je zaista bilo uopšte stalo da me upozna. Pogledom mi je stavila do znanja da treba da se pomerim odatle, te sam produžila i pokucala na Sealiina vrata.
Čak i neposredno nakon buđenja i pre bilo kakvog ulepšavanja, Sealia je izgledala predivno. Blistala je u svojoj beloj spavaćici, još neočešljane, duge, plave kose, na kojoj sam joj uvek zavidila. Sedela je na krevetu i nimalo nije ustuknula kada sam se ja pojavila. Uostalom, i zašto bi? Ona i ja smo toliko bliske da je znala da sam to ja na njenim vratima i pre nego sam ušla.
Bila sam zbunjena što je još u krevetu, s obzirom da to nije ličilo na nju. No, uskoro, i to beše razjašnjeno. Volela bih da sam mogla da vidim izraz svoga lica kada mi je naprasno, bez ikakvog upozorenja, saopštila vest koja je istog trenutka umanjila značaj praznika boginje Aile. »Trudna sam«, rekla je osmehujući se od uha do uha, a ja sam gotovo mogla da osetim njenu sreću kako prodire pod moju kožu. Zagrlila sam je i čestitala joj. Mior i ona su žarko želeli dete i sada će njihova sreća biti potpuna.
Više se i ne sećam o čemu smo pričale dok se ona lagano oblačila i spremala, samo znam da smo se tako puno smejale. Da sam samo znala da će to biti poslednji put, upamtila bih svaku reč i urezala je u sećanje...
U toku dana su polako pristizale sve kraljeve zvanice i Sealina dužnost je bila da ih sve pozdravi, zajedno sa sestrama i roditeljima. Dok je ona obavljala svoje dužnosti, ja sam stajala sa strane i sve ih posmatrala, pokušavajući da povežem priče koje sam o njima čula sa onim što sam videla.
Kao što sam i očekivala, nisam ih sve ni prepoznala. Maestre sam koliko-toliko viđala na dvoru, te sa njima nisam imala problema. Maestar Hedin iz Makatea, Miorov otac, stigao je prvi. Naočit i beskrajno šarmantan i duhovit, zasmejavao je kralja i kraljicu šaleći se na račun njihove dece. Njegova supruga je kolutala očima na njegove dosetke. Mior mi je rekao da se ona uvek bojala da će njen suprug otići predaleko sa šalama i uvrediti kralja na koji način, mada sam ja bila ubeđena da je to bilo nemoguće. Kralj Bilez je uvek bio raspoložen za šalu, a posebno sa tim čovekom koji je, praktično, bio deo porodice otkako su se Sealia i Mior venčali.
Nešto kasnije je stigao Maestar Gromur iz Barasa sa svojom suprugom i sinčićem kojeg je često dovodio na dvor. Glazor je bio drag dečak, ali uvek povučen. Jedva sam po koju reč izvlačila iz njega kada bih ga srela kako se igra u vrtu. Maestar Gromur bio je ozbiljan, kao i obično. Pozdravio se sa svima kako dolikuje i produžio u odaje koje su mu bile namenjene sa svojom porodicom.
Maestar Ik-Bert iz Faeta i Maestra Mikaela, carica Kiolota su bili sledeći, oboje bez pratnje svojih porodica. To me nije previše iznenadilo, s obzirom da se u dvorcu pričalo kako su njih dvoje u tajnoj vezi. Pokušala sam da uhvatim neki skriveni osmeh ili pogled koji će, neizostavno, uputiti jedno drugom i gotovo se glasno nasmejala kada sam u tome i uspela.
Maestri Estian iz Spere i Baster iz Otipona su došli jedan za drugim i ni jedan, ni drugi nisu mi bili previše interesantni. Maestar Jardo iz luke Dže, sa druge strane, privukao mi je pažnju svojim neuobičajenim izgledom. Imao je dugu kosu, vezanu u rep i nosio je tipičnu "mornarsku" odeću, kako mi je Sealia kasnije pojasnila. Pojasnila mi je i da je njegovo, nimalo plemićko, držanje posledica toga što je on, zapravo, trgovac, a ne plemić.
Poslednji od Maestara, otac Mateas, pristigao je u pratnji ostalih Vrhovnih Sveštenika - Oca Gregorijana, Majke Bernarde i Majke Ditle.
Ostale zvanice su pristizale između i nakon Maestara, ali o većini nisam ništa znala. Petoro Generala i Starešine većih gradova su bili neki od njih, kao i neke plemićke porodice iz Barasa.
Gotovo čitav dan protekao je u dočekivanju svih ovih ljudi, sa manjim predasima, koje smo Sealia i ja koristile mahom kako bismo tračarile o njima. A onda je stiglo veče...

Vratila sam se u svoju sobu i obukla haljinu koju sam ranije izabrala. Sealia je poslala svoju ličnu sluškinju da mi dotera kosu i ja sam joj, nerado, to dozvolila. Osećala sam se nekako glupavo pri pomisli da bi meni uopšte bila potrebna sluškinja, ali sam, posle neuspelog pokušaja nameštanja frizure, shvatila da nemam previše izbora. Devojka mi je pomogla i sa šminkom, uverila se da je obavila sve što se od nje očekivalo i povukla se.
Nikada nisam bila preterano zaljubljena u svoj izgled, ali to nije bio slučaj i te večeri. Pogledala sam se u ogledalo i bila prilično zadovoljna onim što sam ugledala. Izgledala sam baš onako kako sam želela da izgledam. Naravno, gotovo sam bila ubeđena da to niko drugi neće primetiti, no to nije ni bilo važno. Važno je bilo da sam ja osetila zadovoljstvo. Krenula sam po Sealiu sa osmehom na licu.
Bilo je suludo pomisliti da bi me iko i primetio pored Sealie. Ako sam ja i bila lepa te večeri, onda je ona bila sama lepota. Nosila je haljinu zlatnih tonova, ne previše upadljivu, već odmerenu i ljupku koja se odlično uklapala sa isto tako zlatnom kosom, puštenom da slobodno pada preko njenih leđa. Čula sam i ranije da žene u blaženom stanju imaju neki poseban sjaj, a tada sam se u to i sama uverila. Pomislila sam da joj je u tom trenutku zavidila i sama boginja Aila. Možda sam i bila u pravu.
Zaputile smo se zajedno u veliku, svečanu odaju, a onda je svaka otišla tamo gde joj je bilo mesto. Probala sam da se izdvojim od ljudi i stanem u deo odaje u kome nije bilo gužve , pa sam se poslužila pićem. Sealia se zaputila ka uzvišenom delu prostorije, gde ju je čekao ostatak njene porodice.
Judit, naoko, nije posvetila posebnu pažnju svom izgledu te večeri i izgledala je gotovo kao i svakog drugog dana, dok je Mahte nosila smernu i jednostavnu, belu haljinu koja je u potpunosti pasovala njenoj skromnoj, religioznoj duši. Kralj je bio posebno naočit i otmen u žutim tonovima koji su bili u skladu sa praznikom, a kraljica je gotovo mogla da parira Sealii po lepoti. Njihove lepote su, doduše, bile različite. Sealina je bila mladalačka, energična i prodorna, a kraljičina mirna i graciozna. Tada mi nije ni palo na pamet da kraj Sealie ne vidim Miora iako je to bio prvi znak da nešto nije sasvim u redu.
Svečanost je počela kraljevim govorom, a nastavio se plesnom tačkom koje su izvele Vile u pratnji kraljevskog orkestra. Usledile su glumačke tačke, pa još plesnih i muzičkih tački, a onda je taj deo večeri bio završen. Kralj i njegova porodica su sada mogli da se sklone sa svog "uzvišenja" i pridruže se gostima u jelu, piću i razgovoru. To je, naravno, značilo da sam, konačno, mogla da pričam sa Sealiom.
Judit je, iz nekog razloga, napustila svečanost i povukla se u svoje odaje. Sealia mi je objasnila da se njena sestra ne oseća dobro i da je tvrdoglavo odlučila da ode, uprkos insistiranju njihovih roditelja da to ne bi bilo podesno.
»Uvek je takva« bilo je sve što sam rekla u njenu odbranu.
Sealia odmahnu rukom i tim pokretom kao da otrese nezadovoljstvo sa svog lica. Pogledala me je pravo u oči i nasmejala se. Sećam se svake reči koju mi je tada izgovorila.
»Nisam ti sve rekla danas, znaš. Ostavila sam ti jedno iznenađenje.«
Trebalo je da pogodim o čemu se radi. Čini mi se da toga dana uopšte nisam razmišljala kako valja. Zbog toga, njene su me reči iznenadile i rasplakale.
»Želim da budeš Garda mom detetu.«
»Oh, Sealia« bilo je sve što sam rekla pre nego što su mi se suze otrgle kontroli. »Ne mogu zamisliti veću čast...«
»Zaista, Mina. Pa nisi valjda mislila da će biti drugačije?«
Zagrlile smo se, pa nazdravile njenom detetu čašom nekog čudnog, jakog pića nazvanog po nekoj obližnjoj planini čije ime nisam zapamtila.
Svi gosti su bili daleko otmeniji nego ranije toga dana, osim lejdi Adeline koja je nosila istu onu ljubičastu haljinu u kojoj sam je srela na hodniku. Tu sam misao podelila sa Sealiom, na šta je ona zavrtela glavom i tada mi, zapravo, mi objasnila ko je ta žena sa kojom sam razgovarala na hodniku. Nije mi otkrila previše o lejdi Adelini. Iz njene priče sam zaključila da je ta žena, u najmanju ruku, osobenjak. Uostalom, to i nije bilo važno i verovatno ne bih o njoj ni pisala da je nisam srela još jednom u toku večeri kada je ostavila još jači utisak na mene.
Nasmejala sam se na Sealiino zadirkivanje da neki od starešina ne skida pogled sa mene.
»Sigurno je gledao u tebe«, rekla sam joj, zaista uverena u to.
»Previše si skromna, Mina«, odgovorila mi je na to.
Još neko vreme smo se raspravljale o toj i sličnim temama, dok nas nisu prekinuli Miorovi roditelji. Miora nigde nije bilo. Tek tada sam postala svesna činjenice da je princ propustio veliki deo svečanosti i da nešto nije bilo u redu.
»Ja ću ga pronaći!« samouvereno sam izustila to obećanje.
Napustila sam svečanost i pošla ka stepeništu. Odlučila sam da prvo pretražim poslednji sprat.
»Jeste li ga pronašli?« čula sam odnekud, ali ne i odgovor na to pitanje. To su, verovatno, bili vojnici koji su i sami tražili princa Miora. Pretražila sam Sealiinu sobu, a zatim sobu princeze Mahte. Posetila sam i Judit koja mi je rekla da ni ona nije videla Miora, pa sam nastavila pretragu. Srećom, vojnici su me dobro poznavali i nisu mi uskratili pristup nijednoj odaji, osim odaji kralja i kraljice, što je i bilo očekivano.
Sišla sam sprat niže i krenula ka istočnom delu. Tada sam ponovo ugledala lejdi Adelinu kako stoji na sredini hodnika, meni okrenuta leđima. Taj mi je susret ostao urezan u sećanju, možda kao drugi predznak nesreće koja će nas zadesiti.
Prišla sam joj pažljivo, da je ne uplašim i pitala je li sve u redu.
»Moram u salu za svečanosti«, rekla je drhtavim glasom.
»Na dobrom ste putu, onda. Samo nastavite...«
»Ne!« rekla je uplašeno. »Ide se ovamo«, pokazala je u južnom pravcu, odakle sam ja stigla.
Objasnila sam joj da je hodnik u obliku kvadrata oko središnjeg dela dvorca i da se njime može obići krug, te da joj je svejedno kojim će putem krenuti ka sali za svečanosti. To kao da ju je još više unervozilo.
»Ne, ne. Ne mogu tamo. Tamo nisam bila«, rekla je posmatrajući i dalje pravo, ka severnom delu.
»Onda se svakako možete vratiti putem kojim ste došli...« rekla sam joj pre nego se iza nas pojavio njen suprug, lord Fosk.
»Draga! Opet si se izgubila«, rekao je i poveo natrag, gledajući me kao da se izvinjava.
Čitav taj događaj je u meni izazvao neprijatnost, a još više sada kada znam da pišem o sadašnjem kralju i kraljici.
Pretražila sam i ostale prostorije na tom spratu, zatim i one na najnižem nivou, ali Miora nisam pronašla.
Nisam dovoljno obratila pažnju na stvari koje su se odvijale oko mene. Da je drugačije, možda bih sada mogla da razumem i shvatim šta se tačno dogodilo... Možda sam mogla da primetim vojnike na ulazu dvorca kako spremno drže svoje mačeve, ili koga god drugog kako plete mrežu koja će nas sve uhvatiti. Umesto toga, projurila sam dvorcem, kao slepa, i propustila da vidim bilo šta što bi sada moglo da mi pruži odgovore na pitanja koja su mi neprestano na pameti.
Pohitala sam natrag Sealii. Ubrzo je sve počelo.
Da li zbog šoka, ili straha, tek sada su mi sva sećanja na to isprekidana i nepotpuna. Kao da sam sve sanjala... Sećam se koliko se Sealia zabrinula kada sam joj saopštila da ne mogu da pronađem Miora. Uhvatila se za trbuh, mahinalno, zaštitnički. Zar je materinski instinkt tako jak?
Ne znam da li su se prvo čuli vrisci, ili prasak. Od haosa koji je nastupio, sećam se samo da sam zgrabila Sealiu i izvukla je iz svečane odaje. Ni sama ne znam kuda sam je vodila. Što dalje od tog mesta. Što dalje od Senke. Pojavila se niotkuda i napala. Kraljica je bila mrtva, a pretpostavila sam da je isto i sa kraljem. A onda se negde na hodniku pojavio on, princ Mior, krvav i u modricama zajedno sa princezom Mahte. Sealia mu se bacila u zagrljaj.
»Judit je mrtva«, rekao je princ i tom jednom rečenicom ubio nešto u njenim sestrama. Gotovo da smo morali da ih vučemo kroz dvorac od tog trenutka na dalje.
Uputili smo se ka izlazu, ali neprijatelj je čekao i tamo. Vojnici koji su čuvali ulaz isukali su svoje mačeve. Mior se kratko borio sa njima pre nego što se stvoriše neki drugi vojnici koji borbu preuzoše na sebe.
Puč.
Vremena je bilo sve manje. Morali smo pronaći drugi izlaz.
»Moja soba«, izusti Mahte malodušno. »Postoji prolaz.«
Tračak nade koji sam osetila kada smo stigli do Mahteine sobe na trećem spratu nestao je sa otvaranjem vrata... Senka je čekala.
Tada nisam imala vremena da razmislim zašto je tajni prolaz već bio otvoren, a i sada kada o tome mislim ne mogu pronaći odgovor.
»Moraš ih zaštiti. Pođi sa njima. Ja ću zadržati Senku.« Princ Mior je isukao svoj beli mač i gotovo gurnuo sve tri u prolaz. »Hajde!« viknuo je.
Povukla sam princeze. Vrisak princa Miora i dalje odzvanja u mojoj glavi. Odzvanjaće do kraja moga života.
Sealia nije vrištala. Pognula je glavu i prepustila se mojoj sili. Stigle smo do Teleportera.
Prošlo je nekoliko dana od našeg rastanka. Mahte i Sealia više nisu postojale. Ne znam hoću li ih ikada ponovo sresti. Na moju sreću i zbunjenost, Maestar Estian mi je pomogao da se, neopažena, vratim u dvorac i potvrdim priču o smrti dveju princeza. Je li i on imao udela u tom napadu? Hoću li ikada saznati? Sada kada nema kralja, kraljice niti princeza, nema mesta ni meni u Arinobu. Novi kralj i kraljica imaju trenutno važnijih pitanja, ali slutim da će moj boravak ovde biti kratkog veka.
Neću više sada pisati. Umorna sam. Nadam se da istine napisane u ovim redovima neće pasti u pogrešne ruke. Tajna o Sealii i Mahte mora ostati tajna, ako ni zbog čega drugog, onda zbog deteta u Sealiinoj utrobi.
Oh, Sealia. Neka te Bogovi čuvaju. Ja sam učinila koliko sam mogla...

Mina


END OF EPISODE 5

Chapter IV - Episode 4

Dok je ležala okovana snegom i ledom, često su joj se vraćala koja je ona uporno trudila da potisne. Uvek ju je fasciniralo kako samo jedan događaj može odrediti čitav nečiji život. Svaku odluku, svaki korak, svaku misao. To jedno, prokleto veče je nju definisalo i potrlo sve večeri koje su postojale pre nje (ili je to bar ona tako osećala). Bilo je to veče kada je ubijeno Jelenino detinjstvo.

Nije bilo nikakvog upozorenja da će se tako nešto dogoditi tog toplog, sunčanog dana. Jedino što je Jelena zasigurno znala je da će ga celog provesti napolju! Ustala je nešto ranije i završila domaći zadatak kako joj ne bi stajao nad glavom i kasnije kvario užitak. Obukla se što je brže mogla, uzela svoje knjige i napustila sobu, pazeći da ne probudi Gorana. Sišla je niz stepenište i ušla u kuhinju. Mama je već bila tamo. Kuvala je kafu za nju i tatu.
»O, dobro jutro, zlato!« reče joj mama kad je spazi. »Poranila si!«
Jelena klimnu glavom. »Hoću da što pre izađem napolje da se igram!«
»To ti je pametna odluka!«
Jelena je posmatrala mamu kako se muči sa tom čudnom napravom za kafu koju joj je tata poklonio pre samo koji dan. Ona nije znala previše o tim mašinama, ali se sećala da je negde pročitala kako je određena grupa ljudi, koji sebe nazivaju Mašinistima, izumela sprave koje mogu obavljati razne poslove. Sve što treba uraditi je ubaciti malo Destilovane magije (kakva god to magija bila) i mašine, praktično, sve same odrade. »Tako mi bogova!«, mama izusti pomalo besno. »Ne znam gde grešim! Sva voda mi je isparila!«
»Preterala si sa magijom!« Goran se stvorio u kuhinji u svojoj odeći za spavanje.
Njen stariji brat je, oduševljen samom idejom mašina, pokazivao interesovanje za rukovanje istim. Proveo je čitavo jedno popodne izučavajući spravu za pravljenje kafe sa kojom je mama jedva izlazila na kraj i znao sa potpunom tačnošću šta i kako treba učiniti da bi kafa bila kako valja.
»Zapisaću ti na papiru detaljna uputstva, pošto ništa nisi zapamtila od onoga što sam ti rekao.«
Mama progunđa nešto i ponovi postupak pripremanja kafe, ovaj put prateći Goranova uputstva, a Jelena se vrati svojim zadacima.
Uspela je da ih sve završi pre doručka i bila je vrlo ponosna na sebe zbog toga. Mama postavi doručak i pozva tatu i Gorana, koji su o nečemu razgovarali u dnevnoj sobi, da im se pridruže za stolom. Ubrzo posedaše svo četvoro i prepustiše se čarima maminog ukusnog doručka.
»Prosto mi je nemoguće da je Jelena ustala tako rano danas kada nema škole!« Tata pogleda Jelenu vragolasto se osmehujući.
»Uvek prespavam ceo dan! Želela sam da danas bude drugačije! Lepo je vreme i hoću puno da se igram!«
»To je jako dobro!« reče joj tata toplo. »Samo se nemoj previše udaljavati od kuće!«
Ona klimnu glavom.
I zaista je provela dan onako kako je i zamišljala. Sve vreme je jurila sa drugaricama, igrala se loptom, skrivala se, penjala se i ko zna šta sve nije radila dok, konačno, ne pade mrak i označi kraj njenih avantura toga dana. Pozdravila se sa svima i krenula kući, s obzirom da ju je mrak zatekao u dvorištu kuće jedne od njenih drugarica. Srećom, nije bila previše daleko i već kroz par minuta je stigla nazad kući i to baš na vreme za večeru!
Nakon večere, Goran i ona pomogoše mami da raspremi sto i povukoše se u svoju sobu. Jelena oseti kako je umor polako sustiže i shvati da će večeras ranije leći da spava, te to podeli sa Goranom.
»Odlično! Ionako će mi trebati malo mira i tišine!«, reče joj on.
»Ponovo ćeš pisati?«
Goran potvrdno klimnu glavom. Njen brat je pisao knjigu. Rekao joj je da će svi u Defori jednog dana čitati ono što je on tih večeri pisao. Ona je pokušala da zamisli ljude kako drže u rukama te papire i čitaju njegove žvrljotine. »Probaj da pišeš malo lepše ovog puta! Ja ništa tu ne mogu da pročitam!«
On se samo nasmeja i ne odgovori joj ništa.
Ubrzo u sobu uđe mama koja je došla, kao i svake večeri, da ih poljubi za laku noć, a za njom i tata.
»Tata, tata! Hoćeš li mi ispričati neku priču?« upita ga Jelena, već zevajući.
»Ti gotovo da već spavaš, malena!« reče joj on i pomazi je po glavi. »Možeš večeras i bez moje priče! Ispričaću ti sutra dve, važi?«
Isprva joj beše krivo što će je pustiti da spava bez priče, ali onda i sama shvati da je previše umorna i da bi se uspavala pre nego tata i završi, pa samo obgrli tatu rukama i dozvoli mu da je prenese do njenog kreveta.
On je poljubi u obraz, pa u čelo. »Laku noć, pile tatino!«
»Laku noć, tata!«
Zatim se primiče mama i poljubi je po dva puta u svaki obraz. »Laku noć, zlato!«
»Laku noć, mama!«
Nakon što poljubiše i Gorana, napustiše njihovu sobu i ona ponovo ostade sama sa bratom. Oči su joj se već sklapale. Goran je sedeo za svojim stolom i pisao. Bio je svega koju godinu stariji od nje, ali dok je njegovo pero letelo preko papira i dok je posmatrala njegovo namršteno lice dok piše, na trenutak joj se on učini sasvim odraslim. Vrlo je brzo utonula u san.
Sanjala je nešto sasvim mirno i prijatno, a onda joj san prekide neka čudna buka i lomljava. Jelena se hitrim pokretom uspravi u krevetu i ne stiže još ni da shvati šta se događa, kad oseti ruku preko svojih usta kako je vuče unazad.
»Ćuti, ćuti! Moraš biti sasvim tiha!«
Bio je to Goran. Ona odahnu na tren, ali se ponovo uplaši kad ču vrisak svoje majke u prizemlju.
»Ostani ovde! Moram da im pomognem!« Goran se tresao isto koliko i ona.
»Nemoj, bato! Ostani sa mnom! Bojim se!«
»Bićeš dobro! Ne brini! Samo budi tiha!«
Ponovo lomljava i vrisak.
»Uzmite sve što želite, samo nas ostavite na miru!« govorio je tata.
Jelena prisloni uho na vrata svoje sobe kako bi bolje čula i razumela šta se događa.
»Sve kažeš, a? To se odnosi i na tvoju lepu ženicu?« Glas nepoznatog čoveka je govorio.
»Da se nisi usudio ni da je dotakneš!«
»Što? Šta ćeš ti da uradiš povodom toga?! Ne brini, moći ćeš da gledaš.«
Majka je vrištala, a nepoznati čovek se grohotom smejao. Jelena i dalje nije razumela šta se dešava.
»Tata!« sada ču Gorana.
»Gorane, vraćaj se u sobu!« otac viknu strogo, drhtavim glasom.
»Gorane, beži!« majka je panično vrištala »Gorane, sklanjaj se odatle!«
»I balavac, a? Imaću ja pune ruke posla, vidim već!« nepoznati čovek ponovo reče. »Najbolje da odmah počnem!«
Još jedan vrisak se ote njenoj majci, ali sada je bio nekako drugačiji, bolniji. Jelena nije mogla ostati u sobi više, već izlete i zateče Gorana kako stoji na vrhu stepeništa.
»Ne! Ne, ne, ne!« ponavljao je tata, trčeći ka čoveku koji je držao njenu majku onesvešćenu u rukama. Čovek izvuče bodež iz maminog tela i probode tatu, koji ispusti bolan krik.
»Tata! Mama!« Goran vrisnu.
Čovek sa bodežom priđe stepeništu. »A sada vi!«
Jelena je stajala kao zaleđena. Njen um još uvek nije u potpunosti shvatao šta se događa. Posmatrala je nemo i ukočeno kako se čovek penje uz stepenište. Goran je zgrabi i odvede u njihovu sobu. Zaključao je vrata i zagrlio sestru.
Nepoznati čovek je lupao na vrata i urlao. »Otvaraj vrata! Otvaraj vrata, smrdljivi pacovu!«
Vrata popustiše nakon izvesnog vremena i Jelena i Goran se nađoše sami naspram tog opasnog čoveka. Goran odgurnu Jelenu iza sebe i hrabro stade da je zaštiti svojim telom. Tek kada je čovek nasrnuo na Gorana i pokušao da ga probode, Jelena skupi snage da mahne svojim slabašnim ručicama. Svojim je Darom uspela da strašnog čoveka malo odgurne ka vratima. Teturajući se, on ispusti svoj bodež. Uz psovke se sagao da ga podigne, ali umesto toga Jelena mahnu svojim ručicama i bodež mu se zari pravo u čelo.
Njegovo telo srušilo se na tlo, a njoj se ote strašan vrisak iz grudi. Goran je samo jako, jako zagrli.
Njeni su roditelji te noći zauvek napustili njen život.

Gotovo je mogla da čuje sebe kako vrišti, tu sklupčana u toj ledenoj ćeliji, za koju je verovala da će uskoro postati njen ledeni grob. Nije bila sigurna koliko je dana preležala tu. Da nije bilo Psa da je greje svojim telom, verovatno bi do sada promrzla.
Stražari su joj redovno donosili hranu i vodu, dok Ivana nije videla od onda kada mu je "prenela" beli simbol. Svakoga dana bi je pitali da li je spremna da prizna i ona ni na koji način nije mogla da ih ubedi da nema ničega što bi ona mogla priznati.
Polako je počela da se miri sa sudbinom. Jedne od tih noći, hladnoća će je ubiti i ona je to znala. Možda se i zbog toga tako često sećala noći kada su i njeni roditelji zauvek napustili Ravan živih. Volela bi da još jednom može videti Gorana i Orlanda pre nego se pridruži majci i ocu, ali je to bilo nemoguće.
Bilo joj je žao i što će Flaja ostaviti na cedilu. U početku se nadala da će on ili makar Branko doći i na neki način je izbaviti odatle, a sada ju je ta nada potpuno napustila. Neslavan će joj biti kraj, mislila je.
Čula je korake. To su sigurno stražari donosili njen obed. Nije ni podigla glavu da ih pogleda. Ionako je odlučila da je bolje da više ne jede i skrati sebi mučenje.
Vrata njene ćelije zaškripaše. To je čudno. Do sada joj nisu otvarali vrata. Ipak, ostala je da leži nepomična.
»Ustaj!« strogo joj zapovedi muški glas. »Hajde! Ustaj!«
Oseti udarac u leđa koji je natera da se pomeri. Bio je to Ivan. Želela je da progovori, ali ju je glas izdao.
»Više nisi tako pričljiva, je li?« rugao joj se. »Polazi! Princ Notus čeka!«
Prikupila je poslednje atome svoje snage da stane na noge. Iznerviran zbog njene usporenosti, Ivan je zgrabi za ruke i povuče ka izlazu iz ćelije. Praktično ju je odvukao u veliku, ne previše osvetljenu odaju u čijem se središtu nalazila ogromna stolica, presto verovatno, postavljena na uzvišenju od par stepenika. Na njoj je sedela mračna prilika, pretpostavljala je, princa Notusa.
Trebalo joj je par trenutaka da izoštri vid i opazi njegov izgled. Sedeo je sa jednom nogom prebačenom preko druge i bio je odeven u crno. Iza njegovih leđa je zapazila plašt, spolja crn, a iznutra crven, preko koga je padala duga, crna kosa, vezana u rep. Lice mu je bilo prekriveno podšišanom bradom i bilo je prilično skladno i lepo. Njegove su oči bile svetle, gotovo prozirne i činile se hladnijim od svog tog leda koji ih je okruživao.
Ustao je kada je ugledao nju i Ivana i polako se spustio sa svog malog uzvišenja.
»Ovo je taj tvoj špijun?« rekao je zvonkim glasom, ne previše dubokim, a cela dvorana kao da je odzvanjala kada je progovorio.
»Jeste, Vaša Visosti!« odgovori mu Ivan, ponizno.
»Devojka!« reče princ prezrivim tonom. »Zašto me to ne iznenađuje?! One su rođene za takve podmukle radnje.« Dobro je osmotrio Jelenu i poćutao par trenutaka. »Ko si ti i šta tražiš u Ans Griftu?«
Ona jedva skupi snage da progovori, a i kad joj to konačno pođe za rukom, njen je glas više zvučao kao šapat: »Moj prijatelj«, govorila je polako, mučeći se, »potrebna mu je pomoć. Kuga...«
Na pomen te poslednje reči, princ Notus se uozbilji. Pogledao je Ivana, pa ponovo Jelenu. »Kuge su davno iskorenjene. Mogli su te poslati sa boljom pričom ovamo. Kada smo već kod toga... Ko te je poslao ovamo?«
»Sama. Njemu treba lek...«
Jednim hitrim pokretom, Notus isuka mač iz korica naslonjenih na presto i uperi ga pravo Jeleni među oči. »Gubim strpljenje. Želim odgovore. Za koga prikupljaš informacije? Je li te princ Rišer poslao ovamo?«
Jelena oseti golicnje na čelu i nasmeja se suvo, kako je jedino i mogla. »Misliš li da se bojim tog mača?! Ono malo straha od smrti što je ostalo u meni, led je zaledio ovih dana. Umrla ovde ili tamo u ćeliji, meni je svejedno.« U toj je odaji bilo toplije, te joj kombinacija toplote i uzbuđenja povrati malo snage. »Vaš prokleti rat me se nimalo ne tiče, prinče Notuse«, ona njegovu titulu i ime izgovori sa dozom podsmeha, »i želim samo da pomognem prijatelju u nevolji. Možda sam i pomerila pameću kada sam pomislila da ću tek tako ušetati u Ans Grift i naći odgovore koje tražim i neka i jesam, ali sam se nadala da ću pomoći jednoj izmučenoj duši i to je jedino što bi me moglo naterati da se upustim u nešto ovako suludo. Vaše špijune tražite na drugom mestu, a mene slobodno ovde i sada ubijte.«
Princ Notus začkilji očima i nakrivi glavu na jednu stranu kao da pokušava da pročita Jelenine misli i utvrdi istinistost njenih reči. Jelenine oči su prkosno gledale njegove oči od leda. Zaista joj je bilo potpuno jednako hoće li tu skončati i nije se imala čega bojati. Ipak, ona shvati da njen kraj još uvek nije bio blizu kad princ Notus spusti svoj mač i vrati ga u korice.
»Naša vojska sutra kreće na sever, u rat. Lorde Ivane, Vi ste odgovorni za ovu mladu damu.«
»Šta... O čemu Vi to govorite?! Zar ja ne idem sa Vama?« zbunjeno će Ivan.
»Naravno da idete. Ide i ona. Ispratićemo je natrag. Kada budemo prešli zid, oslobodićete je i pustiti da nastavi svojim putem.«
»Ali Vaša Visosti... Razmislite još...«
»Dovoljno sam vremena izgubio na ovo!« princ reče strogo Ivanu, a zatim se okrete Jeleni: »Ne vidim otkud Vam ideja da Vaš prijatelj boluje od kuge. No, neka Vam bude. Lord Ivan će Vam reći sve što treba da znate na putu ka severu.«
Jelena je stajala u čudu. »Hvala Vam!« iskreno mu se zahvali, pa dodade: »Ali moj prijatelj... On je u pećinama ovde na jugu...«
»Više nije. Nedavno je prošao zid i vratio se na sever.«
»Ali... Kako Vi...«
»Sada je dosta«, prekide je Notus. »Lorde Ivane, postarajte se da devojka dobije natrag stvari koje je donela sa sobom i okrepite je malo. Izgleda jezivo.«
»Razumem, Vaša Visosti.«
Ivan je izvede iz te dvorane, stežući je jače nego ranije.
»Dopada mi se ovaj tvoj princ«, rugala mu se Jelena.
On je zgrabi obema rukama i protrese je. »Ja ne bih još uvek likovao, da sam na tvom mestu! Princ Notus je plemenit i pravedan, a i uhvatili smo ga u trenutku kada se morao baviti mnogo bitnijim stvarima. Mene nećeš tako lako prevariti! Nisam zaboravio ovo«, reče i pokaza joj beli simbol na desnom dlanu, »a prilično sam siguran da će i princa Notusa zanimati kako ćeš to objasniti!« Njegov stisak popusti. »Držaću te na oku!« zapreti joj.
Njegova pretanja je, u tom trenutku, nije previše dotakla. Ivanom će se pozabaviti drugom prilikom. Sada je bila opijena ukusom svoje pobede. Pomislila je na svog oca i majku i podiže pogled u vis, kao da im se obraćala u mislima.
»Ne dolazim vam još!« mislila je. »Opet sam pobedila!«
Sasvim malo je ubrzala korak, u znak tog prećutnog slavlja, dok je hodala za Ivanom mračnim hodnicima tvrđave Ans Grifta.


END OF EPISODE 4

Chapter IV - Episode 3

»Tata, pogledaj, pogledaj!« vikala je pokušavajući da privuče njegovu pažnju i na trenutak ga natera da izvuče glavu iz tih njegovih dosadnih knjiga. »Tataaa!«
»No dobro, daj da vidim« rekao je on na njeno uporno insistiranje i blago se nasmejao.
Maja zaigra. Naučila je nove korake danas. Sama ih je osmislila. Spretno i lako odigra svoj mali ples i pokloni se na kraju. Usledi tapšanje njenog oca.
»Bravo, bravo!« rekao joj je dok ju je ponosno posmatrao. »Sve si bolja i bolja!«
Osetila je neizmernu sreću u tom trenutku. »Tata, kad odrastem želim da budem plesačica!«
»Kad odrasteš, možeš biti šta god poželiš!« rekao joj je blago, a onda se vratio svom poslu.

Kad god je razmišljala o njemu sećala se tog trenutka. Bila joj je to najdraža uspomena na njega, još uvek neukaljana svime što je usledilo nakon onog dana...

Bio je to dan predviđen za porodičnu posetu vrtu kraljice Nejle. Ta je poseta bila ugovorena par dana ranije i, kada je nakon svega razmišljala o tome, ni sama nije znala kako je mogla zaboraviti pravo značenje tog porodičnog izleta. Valjda je bila i previše izgubljena u sopstvenim mislima i planovima da je to, prosto, smetnula s uma.
Rekla je da će im se pridružiti kasnije, jer je zaboravila na nešto jako važno i zatvorila vrata za njima. Posmatrala ih je sa prozora kako se udaljavaju i duboko uzdahnula. Oni neće razumeti i vrlo je verovatno da će je neko vreme prezirati zbog toga što se spremala da učini, ali vremena više nije bilo.
Otrčala je do svoje sobice i izvukla kofer ispod kreveta koji je prethodne večeri pripremila. Ubacila je samo ono najneophodnije i par dragih joj stvari jer je znala da neće moći da ponese previše. Dok je to radila, prećutno se, u sebi, pozdravljala sa tom kućom i svim što ju je učinilo onim što jeste. Pozdravljala se sa svojim detinjstvom i uspomenama koje je tu stekla. Pozdravljala se sa okovima. Niz lice joj padaše suze, koje su u sebi sjedinile tugu, strah i olakšanje koje je u tom trenutku osećala.
Podigla je kofer i pošla ka vratima koja se, na njeno zaprepašćenje, otvoriše i pre nego što je ona posegla za njima. Nasmejano lice njene sestre se smrači posle onoliko vremena koliko je trebalo da shvati značenje onoga što je videla.
»Šta ovo treba da znači, Majo?«
»Nije li očigledno?«, odgovori ona tupo, dok je sve u njoj drhtalo.
»I otišla bi tek tako? Bez pozdrava? Bez ijedne jedine reči?«
»Šta bih i mogla da kažem?!«
»Bilo šta, Majo! Bilo šta bi bilo bolje od ovoga!« Ana planu.
»Ne bi razumeli...«
»A šta to?! Koliko si nezahvalna? Razmažena?«
»Razmažena?!«
»Baš to! Ponašaš se kao dete!«
»Reče savršena, besprekorna kći! Uvek si i bila tatina princeza!« Maja uzvrati gorko.
»Oh, otvori oči već jednom, Majo! Ako je iko tatina princeza, onda si to ti! Pomisli makar na to kako bi se on osećao! Zar si u stanju ovo da mu uradiš?! I mami! Znaš i sama da je malo falilo da se uopšte i ne rodimo...«
»I zato treba da robujemo njihovim željama celog života?! Ja nisam kao ti, Ana! Ne mogu da gušim sebe da bi ih učinila srećnima! Ja imam svoje snove i svoje želje i oni mi nikad neće dozvoliti ni da pokušam da ih ostvarim! Ja ne mogu biti srećna ovde...«
»Onda im bar reci! Reci im isto ovo što si i meni rekla! Daj im šansu da makar pokušaju da razumeju.«
»Pokušavala sam, Ana! Svaki put kada bih im to rekla gledali bi me kao da sam izgubila razum!«
»Možeš li da ih kriviš? Oni su nam obezbedili sigurnu budućnost! Mnogi ljudi sanjaju ovakvu priliku! Život na kraljevskom dvoru, Majo! Ko bi mogao poželeti više?!«
Maja zaćuta. Žarko je želela da izbegne ovakve razgovore. Zato je i odlučila da ode tako kako jeste. Za Anu i njene roditelje je bilo nepojmljivo da sve to o čemu Ana govori za nju nema nikakve vrednosti ni važnosti. Ona je želela da živi. Da ne bude vezana ni za jedno mesto. Da bude slobodna. Da pleše. Sigurnost je imala tu u roditeljskom domu i ona joj nije bila dovoljna. »Jesi li srećna, Ana?«, iznenada izusti.
Anu to pitanje zateče. »Molim? Kakvo je to pitanje?«
»Prosto. Jesi li srećna?«
»Imam sve razloge da budem!«
»Imaš, ali jesi li? Kada kreneš uveče na spavanje i zatvoriš oči... Da li se raduješ novom danu? Da li se osećaš živom?«
Ana neko vreme ne progovori. »Ja... Možda trenutno i nisam najzadovoljnija, ali verujem da ću biti! Uskoro! Zaista u to verujem!«
»Ja ne. Ja znam da se to neće dogoditi ako budem išla putem koji je otac za mene zacrtao.«
»On samo želi najbolje za nas...«
»Život nije dužnost, Ana. Ne može biti. Zato sam spakovala ovaj kofer.« Sestre oboriše glavu. U tom trenutku, neizbežnost Majinog čina kao da je postala izvesna. »Pazi na njih...«
»Moraš li baš danas?«
Maja klimnu glavom, podiže kofer i izađe napolje. U tom trenutku nije mogla znati da se u tu kuću nikada više neće vratiti.
»Majo!«, Ana viknu za njom. »Volim te!«
»I ja tebe!«, viknu i Maja, pa produži dalje, ne osvrćući se.

Bilo je to pre mnogo godina, a opet bi to sećanje ponovo isplivalo na površinu svake godine na taj isti dan.
Putovanje za Gehnu bilo je prilično opasno. Par puta su ih napale raznorazne zveri, ali se Jakadan vešto izborio sa svima njima. Bio je to stariji čovek, već sede kose, no i dalje prilično vitalan i jak. Maja dugo nije videla nekog tako veštog sa mačem kao što je bio on. Čak je i nju naoružao neki manjim i lakšim mačem i naučio je osnovnim pokretima. Iznenadilo ju je kada je shvatila da joj se to čak i dopada.
Nije saznala previše ličnih stvari o njemu. Bio je ćutljiv i ozbiljan, pravog ratničkog kova. Saznala je da dolazi sa zapada, iz grada Aksina i da je još kao mlad završio u kraljevoj vojsci. Kazao joj je da je oduvek znao da će to biti njegov put i da je tu pronašao sebe. Kada su deca kralja Rejnora napustila Baras, povela su sa sobom i po nekolicinu vojnika koje su unapredili u svoje lične gardiste. Tako je Jakadan postao jedan od gardista princeze Mirone. Nikada se nije ženio, niti imao dece, jer je znao da će ga njegov poziv držati uvek daleko od doma i porodice i to je sve što je Maja saznala od njega za vreme njihovog zajedničkog putovanja.
Prolazili su sela i gradove, kretali se glavnim drumom, sporednim puteljcima i kroz šume. Jakadan ju je spretno vodio i znao tačno kojim je putevima najbolje poći. Toga su se dana upravo zatekli van svih puteva, te je putovanje bilo zamornije nego obično. Odlučili su da se odmore, pa su sišli sa konja i privezali ih za obližnje drvo.
»Lep je dan danas«, rekao joj je nakon što je shvatio da ona neće prekinuti tišinu.
»Jeste«, odgovori ona kratko.
»Nešto ste snuždeni danas. Nedostaje Vam Vaša prijateljica?«
Maja shvati da je mislio na Milenu i u isti mah oseti vrelinu u grudima. »Nimalo!«
»Mogu li Vas pitati šta se između vas, zapravo, dogodilo?«
»Ne, ne možete. To se Vas ne tiče.« Mržnja prema Mileni nije jenjavala. Iako joj je bilo lakše sada kada je više nije imala pred sobom, i samo sećanje na nju bi je razbesnelo.
»Princeza Mirona je zahtevala da obe dođete u Gehnu. Možda će se naći uvređenom kada shvati da dolazite sami. Bojim se da svoje nezadovoljstvo ne iskali na meni. Ipak je meni naređeno da vas obe odvedem njoj.«
»Ne bojte se, Jakadane. Ja ću joj sve objasniti. Uostalom, princeza Mirona mi deluje dovoljno razumno i ne verujem da bi planula zbog takve stvari. U krajnjem slučaju, mi nismo u njenoj službi i ne može nam tek tako izdavati naredbe i očekivati da ih slepo ispunjavamo.«
Jakadan oćuta. »Princeza Mirona je... Neobična žena. Nepredvidiva, rekao bih. Čovek ne zna šta da očekuje kada ima posla sa takvima. Naravno, ne pokušavam da kažem da je ona loša osoba«, pravdao se starac, »samo neželim da ulazim u nepotrebne sukobe sa njom.« Zastao je i pogledom odmerio Maju. »Mislim da mi niste rekli u kakvim ste Vi odnosima sa njom.«
»Možda zato što to ni sama ne mogu definisati. Recimo da smo... saveznice.«
»Bilo kako bilo, nije na meni da o tome sudim. Izvinjavam se ako sam i previše pitao. Bilo je to iz čiste radoznalosti.« Nasmejao se prijateljski.
»Nema potrebe za izvinjavanjem. Ako ćemo već provesti izvesno vreme zajedno, prirodno je da ćemo se zanimati jedno za drugo.«
Jakadan promeni temu. »Želite li da vežbate mačevanje dok nam se konji odmaraju?«
»Dobra ideja!« Maja isuka lagani mač koji joj je ranije dao i on isuka svoj te se upustiše u laganu borbu.
Znala je da on ne napada svom svojom snagom i veštinom, ali je ipak bila zadovoljna kada bi ga povremeno savladala. Bio je dobar učitelj i pazio je da je ne povredi. No ipak, boreći se tako dogodilo se da ju je oborio na zemlju jednim jačim udarcem na šta iz njenog dlana iskoči Mičika i skoči Jakadanu na glavu. Starac se uplaši i panično otrese zeca sa sebe.
Maja se nasmeja i pozva Mičiku sebi. »Hajde prošetaj mao, Mičika!«, rekla mu je dok ga je mazila po glavici i zec otrča negde u šumu. Maja je znala da će se on vratiti, jer se uvek vraćao.
»Vi ste Pozivač?!« upita Jakadan sa iznenađenjem u glasu.
»Tako nekako«, odgovori Maja, odredivši da je verovatno bolje da ne otkriva previše o sebi.
»Mogli ste me upozoriti da imate tako opakog zaštitnika!«
Maja se nasmeja. »Verujte da ni sama nisam znala!«
Nastaviše sa mačevanjem. Jakadan je pohvali i reče joj da je napredovala, a posebno je istakao brzinu i spretnost njenih pokreta dok su se borili.
»Pa, oduvek sam želela da budem plesačica!«
»Onda treba da postanete Mačevna plesačica!«, rekao joj je veselo. »To je jedna od interesantnijih i naprednijih tehnika mačevanja. Razmislite o tome! Bilo bi Vam od koristi u ovim opasnim vremenima. Nažalost, ja Vas toj veštini ne mogu podučavati, ali postoje oni koji bi mogli!«
Maji se dopade ta ideja. Mačevna plesačica. Dobro je čak i zvučalo. Obećala je sebi da će saznati više o tome.
Odjednom se stresla. Neko mračno osećanje je preplavi. Nekakva slutnja. Nešto slično je osetila u laboratorijama u Kedariju, samo je ovoga puta bilo mnogo jače i nekako konkretnije. »Nešto nije u redu«, izustila je.
Jakadan se zbuni, ali ga obližnji šum natera da se naglo okrene sa spremnim mačem u rukama. Šum je izazavo Mičika koji je dotrčao iz i skočio Maji na rame.
»To si ti, zlotvore mali!« Jakadan odahnu.
Maja primeti da je i zec uplašen. Srce mu je brze lupalo i tresao se. »Pazite! Iznad!«, vrisnula je iznenada i pokazala prstom ka mestu odakle se niotkuda, u vazduhu, stvori mračna prilika sa mačem u rukama.
Jakadan je uspeo da ga spremno dočeka na mač i odbrani se. »Šta je ovo, bogova mu?!«, izustio je kada je uspeo da bolje sagleda svog protivnika.
Misteriozni mačevalac poče da kruži oko njih. Imao je potpuno crni, teški oklop, sa viteškim šlemom preko glave iz čijeg su vizira sijale tamnocrvene oči. Mač mu je bio gotovo velik koliko i Jakadanov, jako neobičnog oblika i bio je sačinjen od nekog svetlog i sjajnog materijala koji je Maji zaličilo na platinu. Kretao se neobično brzo, s obzirom da je bio u potpunosti oklopljen.
»Prepustite ga meni, Majo!«, Jakadan reče, samouvereno.
U tom, mačevalac nestade.
»Je li otišao?«, Jakadan upita.
»Ne, tu je. Osećam. Samo je nevidljiv.«
Mačevalac, ili tačnije njegov mač, pojavi se tik ispred Jakadana i verovatno bi ga posekao da ga Maja nije dočekala svojim mačem, te udarac Maju i Jakadana samo odgurnu unazad.
Starac brže-bolje uzvrati napadom i mačevi zaškripaše. Maja jedva da je mogla da prati borbu, s obzirom na brzinu kojom se ona odvijala. Mačevalac je bio agresivniji, tako da je Jakadan proveo više vremena braneći se. Udarci su bivali sve jači i jači i Maji se činilo da Jakadan posustaje. Kada se činilo da će starac biti potpuno savladan, Mičika potrča ka mestu borbe.
»Mičika, ne!«, povika Maja i krenu za njim, a zec skoči crnom mačevaocu na šlem i obori vizir.
To dade Jakadanu priliku da napadne. On udari što je jače mogao i obori protivnika na tlo, nakon čega on ponovo nestade.
»Još je tu!«, Maja upozori i poče da se osvrće oko sebe. Na neki način je mogla da oseti njegovo kretanje. Koji minut kasnije, neobični mač polete ka njoj i ona ga spremno dočeka, ali je udarac bio toliko jak da ju je oborio na zemlju. Još jedan udarac polete i preseče njen mač na pola. Mačevalac zamahnu i treći put i Maja pomisli kako je sa njom svršeno. Zatvorila je oči i ponovo ih otvorila kada shvati da nema udarca. Nad njom je stajao Jakadan koji je posekao ruku napadača i ona, zajedno sa njegovim mačem, pade pored Maje.
Mačevalac kriknu i pade na kolena. »Platićete!«, progovori on, na zaprepašćenje Maje i Jakadana, pa nestade.
Maji je trebalo par trenutaka da se pribere i ustane sa tla. »Otišao je! Hvala Vam! Spasili ste mi život!«
»Kao i Vi moj! Vi i Mičika!« Jakadan se pokloni i nasmeši. »Šta je bio ovaj stvor?!«
»Je li moguće da je to bila... Raha?« Mačevalac nije ličio na senku koju je videla u Kedariju, ali je nešto u vezi sa njim u njoj budilo isti osećaj.
»Šta god da je, ostavio je svoj mač za sobom!« Jakadan se saže i podiže mač. »Lagan je kao pero! Nije ni čudo što se on kretao onako brzo«, reče starac i značajno pogleda u Maju. »Vi treba da ga uzmete! Možda ne mogu da Vas naučim mačevnom plesu, ali mogu da Vam poklonim Vaš prvi, pravi mač!« Pružio je neobičan, svetli mač ka njoj.
Maja uze oružje u svoje ruke i dobro ga osmotri. Zaista je bio lagan, iako dosta veći od njenog prethodnog, sada polomljenog mača. »Tehnički, ovo je drugi mač koji ste mi dali«, reče ona, »ali mislim da je ovo onaj pravi!«
»Priliči Vam!«, primeti starac. »A ako već mislite da je to onaj pravi, mislim da bi trebalo da mu date ime!«
Legende kažu da svaki veliki ratnik, za života, naiđe na mač koji je kovan za njega. Kovači, naravno, ne znaju za koga kuju mačeve, ali se verovalo da, kada se rodi veliki ratnik, bogovi blagosiljaju jedan mač koji se u tom trenutku kuje negde u svetu. Ratnikov put ga, neizbežno, jednom dovede do tog mača i on postaje njegov verni saputnik, njegova produžena ruka, njegov mač. Tim su mačevima ratnici išli u najveće i najvažnije pohode i dobijali najvažnije bitke. Sa tim mačevima su odlazili i u smrt. Takvi su mačevi imali svoja imena.
»Nargo«, izgovori Maja bez oklevanja ime svoga oca. »Zvaće se Nargo.«
»Zvuči moćno«, reče Jakadan svečano.
»Najmoćnije na svetu«, pomisli Maja. »Srećan rođendan, tata.«


END OF EPISODE 3