»Doneo sam ti doručak, oče.«, reče Flaj »Znam da ti je verovatno muka od začinjenog mleka, ali šta da ti radim kad ne želiš da sarađuješ?«. Voleo je tako da se šali. Bilo mu je lakše. »Grad izgleda malo bolje, ali su i dalje svi nekako uplašeni. Jako je malo ljudi na ulicama. Mada ih nije mnogo ni ostalo.«
I zaista, nakon svega što se dogodilo u Orbaku nekoliko dana ranije, ništa više nije bilo isto. Flaj nije ni očekivao da bude. Pola grada je nestalo. Kao rukom odnešeno. Mrak je odneo sve, a ostavio samo beživotna tela. Sahranjivanje mrtvih bi bio ogroman i zahtevan posao, a niko nije želeo da ga obavi, pa su tela nabacali na gomilu i spalili ih. Činilo se da su u gradu odjekivali jecaji još dugo posle toga. Sada je bilo malo mirnije, ali ne kao ranije. Neće nikada ni biti kao ranije.
Flajev otac nije govorio. Nije se ni pomerao. Oči su mu bile otvorene, ali nije gledao. Flaj nije bio siguran ni da li ga čuje, uopšte, ali se nadao da jeste. Bio je ništa više od biljke. Mogao je da jede tečnu hranu samo ukoliko bi ga neko hranio. Mleko koje mu je Flaj davao bilo je začinjeno raznim prahovima koje je kupovao od Šamana na ulicama. Rekli su mu da će od njih njegovo telo biti zdravo, što i jeste bilo tačno. Ali um njegovog oca je i dalje bio odsutan. U trenutku se setio Nalima i stanja u kome ga je zatekao u Barasu. Pitao se da li bi Leon mogao da pomogne i njegovom ocu, ali je shvatio da to ipak nema nikakvog smisla. Setio se Nalima i kada je Orbak bio uništen. Sada je mogao da razume kako su se Nalim i Stefana osećali nakon što je Štok nestao zaslugom generala Oviata. Još više je mogao da razume zašto mu je Stefana zarila makaze po sred glave.
»E, moj stari. Gledaj dokle smo došli? Ja tebe hranim mlekom! Ali šta ću. Bogovi odvedoše majku. Ostajem ti ja.«. Bilo je mnogo tuge u njegovom glasu. Tuge koju se trudio da sakrije kada je bio sa drugim Čobanima. Nisu morali da je vide. »Odlazim ti i ja uskoro, ali vratiću se.«, Rapidorog kojeg je Flaj tražio je stigao u dogovoreno vreme, ali su Čobani zbog svega što se desilo odlučili da ostanu u Orbaku još neko vreme. Flaj je bio protiv toga, doduše, ali su svi insistirali da moraju da ostanu još neko vreme, u slučaju da se pojavi još neki Raha.
Sanjica im je sada dugovala još jedno objašnjenje. Flaju, a i Jeleni, Jovani i Orlandu, je bilo jasno da Sanjica zna nešto više od njih i o tome, kao i o simbolima, ali je ona ponovo insistirala da o svemu govori tek nakon što stignu u Ispiu. Zbog traume koju je preživela, nisu mogli da je odbiju, iako su svi bili i previše željni da saznaju više.
Nakon što je nahranio svoga oca, poljubio ga je u čelo i izašao iz sobe, koju je zaključao za sobom. Zaputio se ka trpezariji za koju je predpostavljao da je prazna u ovo doba, ali ipak zateče Jelenu tamo. Ona ga pozdravi toplo i sa osmehom na licu.
»Otkud ti ovde? Gde su ostali?«, pitao je.
»Otišli su da pomažu ljudima u izgradnji, kao i obično.«
To je bila glavna aktivnost kojom su se bavili poslednjih dana, a posebno Sanjica. Gotovo da više i nije spavala. Prva je ustajala, budila ostale i terala ih da pomažu meštanima. Flaj je uvek dolazio kasnije, jer je morao da pomogne ocu, nabavi prah od Šamana i obiđe par suseda.
»Kako to da ti nisi sa njima?«
»Zar si zaboravio? Danas u Orbak stiže princ Markus! Rekao si da ćemo ići zajedno!«
»Da! To je danas! Nekako sam smetnuo to s uma...«
Prezalogajio je nešto na brzinu, pa se zaputi sa Jelenom ka nekadašnjem glavnom gradskom trgu. Ulice su danas izgledale drugačije. Bile su pune vojnika, gardista princa Markusa, ali i ljudi koji su žurili ka trgu. Flaja je radovalo što je grad ponovo izgledao živo. Radovi na obnovi grada su se za sada odvijali u zapadnom delu koji je bio najviše oštećen, tako da je centralni deo bio slobodan za okupljanja ove vrste. Kampanja princa Markusa je počinjala u Orbaku i ovo je trebalo da bude njegovo prvo obraćanje Deforanima nakon Poslanja. Zašto je Orbak odabrao kao početak, Flaju nije bilo sasvim jasno, ali nije ni bilo od velike važnosti. Kada su stigli do trga, Markus je stajao na lebdećoj platformi u samom središtu trga, ali govor mu još ne beše počeo. Lebdeća platforma na glavnom podseti Flaja na ritual Poslanja u Barasu. To je bio uobičajen način obraćanja masi u ovakvim prilikama. Jelena i Flaj nađoše mesta u gomili, pogledaše se, a zatim svu pažnju usmeriše na princa. U svojoj plavoj, plemićkoj uniformi izgledao je privlačno, mada nije bio preterano lep. Na licu mu je igrao zagonetni, samozadovoljni osmeh. Kada je podigao desnu ruku uvis, masa se umiri i on im se obrati:
»Ja sam Markus Rauč, najmlađi sin kralja Rejnora Rauča koji je vešto i mudro vladao Deforom posle njegovog oca Foska Rauča. Svi vi dobro znate kakav je kralj bio Rejnor Rauč, i ja vam danas neću govoriti o njemu. Neću veličati njegova dela. Neću se pozivati na njegovu krv i tvrditi da mi je ona garancija da ću biti jednako dobar, ili bolji vladar od njega. Šta više, ja neću tvrditi ništa. Neću davati lažna obećanja. Neću vam povlađivati i laskati. Neću raditi ništa od toga. Sigurno među vama postoje oni koji se pitaju zašto sam odabrao ovaj grad za početak svoje kampanje. Neću vas lagati i govoriti vam da treba da se osećate počastvovanim. Orbak je samo grad u Defori kao i svaki drugi. I svaki grad mora biti jednako dragocen i važan čoveku koji želi da jednog dana vlada njima! Razlog zbog kojeg sam odabrao vaš grad je jasan, konkretan i sasvim logičan. Svi ste vi svedoci onoga što se ovde zbilo pre izvesnog vremena.«, govorio je Markus, polako, razgovetno praveći pauze na tačno određenim mestima, pa je čitav govor zvučao baš kao što bi i jedan tako važan govor trebalo da zvuči. »Senka je hodala ulicama Orbaka. Senka je hodala i sejala smrt i uništenje. Mrak je progutao vas i vaše voljene i zarobio vas kao bespomoćne miševe. Ne znam koje je vaše mišljenje o tome, narode Orbaka, ali ja smatram da je to loš znak. Smatram da je to upozorenje. Znamenje da dolaze mračna vremena u Deforu. A mračna vremena zahtevaju jakog vladara koji će umeti da odagna mrak. Vladara koji neće gubiti vreme na trivijalnosti i koji će biti dovoljno jak i odlučan da se suprotstavi svakom mraku i svakoj opasnosti koja preti njegovom kraljevstvu. Ali isto tako i vladara koji će biti mudar i koji neće verovati da će silom rešiti sve probleme Defore.«. Začuše se ovacije iz mase, a Markus se smešio, naizgled još zadovoljniji sobom. Flaj i Jelena se ponovo pogledaše, ali pre nego što išta izgovoriše, masa se opet umiri i Markus nastavi: »Ko može biti taj vladar?! Ne moj brat Rišer kome bi na pameti jedino bila ratna osvajanja i vojnička disciplina! Ne moja ravnodušna sestra Mirona kojoj je do vladavine stalo kao mački do psa, niti brat Hasel koji bi se više brinuo o svom ugodnom životu na dvoru, nego o životu ljudi Defore! To ne može biti ni moja podmukla sestra Džilijan čiji bi špijuni harali Deforom i koja bi koristila svoj položaj za zgrtanje bogatstva i moći! To nikako ne može biti Glazor koji je podlom prevarom i bio Poslan u potragu za draguljima iz Štita Poslanja i koji je trovao um mog gospodara oca! Ne, ne. Niko od njih nema ono što je Defori potrebno, a posebno u ovakvim vremenima. I ko nam onda ostaje? Ostajem ja. Ja, Markus Rauč. Ukoliko podržite mene, ja ću se postarati da se ono što se dogodilo u Orbaku više nikada ne ponovi! Najugledniji čarobnjaci već sada su u vašem gradu i pokušavaju da otkriju šta je uzrok dolasku Senke, ali i njenom odagnanju! Ja ću upotrebiti svu svoju snagu i mudrost, zaštititi narod Defore od Mraka i doneću svetlost!«. Iz mase se začuše pokliči oduševljenja. U tom trenutku, Flaj je znao da je Markus kupio Orbak. Princ nastavi: »Zato, ukoliko pronađete kraljevske dragulje, pošaljite ih meni! Zakunite mi se na vernost i zajedno ćemo osloboditi Deforu!«
Bio je to kraj njegovog govora, ali on ostade na platformi još neko vreme, uživajući u oduševljenju mase.
»Je li to stvarno sve što je potrebno?«, Flaj postavi pitanje, dok su se Jelena i on kretali natrag ka njegovoj kući. »Zar je tako lako pridobiti ljude? Jer, ako nisi primetila, on ih je pridobio.«
»Primetila sam.«, odgovori mu Jelena zamišljeno. »Vešt je sa rečima, ako ništa drugo. I tajming mu je dobar. Sad su ljudi u Orbaku uplašeni i slabi, a on će to iskoristiti u svoje svrhe. Mene, recimo, nije ubedio.«
»Ni mene. Ali je to verovatno zato što ti i ja znamo ko je zapravo pobedio tog... Kako se zvaše? Tog Rahu.«
»I ne samo to. Blatio je svoju braću i sestre. Meni to dovoljno govori o njemu.«
»Bilo bi dobro kad bi se samo na blaćenju završilo.«, dodade Flaj mračno. Borba za prestolom je uvek bila duga i krvava. Vrlo lako bi moglo da se desi da braća i sestre i zarate jedno protiv drugoga.
»Budale!«, odnekud je dopirao glas. »Samo Svetlost može oterati Mrak!«. Govorio je neki čudni starac oko koga se okupila manja skupina ljudi. »Pustite vi prinčeve i princeze! Nama treba Svetlost! Povratak Svetlosti u Deforu! Novi početak! To je značio napad Senke! Obuzela nas je tama! Postali smo grešni i moramo pročistiti Deforu!«
»O čemu ovaj priča?«, bila je zbunjena Jelena, dok su prolazili pored okupljenih ljudi, ne zaustavljajući se.
»Ludaka nikad dosta.«. Flaj je zvučao nezainteresovano i hladno.
»Kako je tvoj otac?«
Nagla promena teme ga je zbunila, i pomalo žestila, jer nije voleo da o tome priča, ali trenutno nije imao snage da se ljuti. »Isto.«, odgovori kratko.
»Možeš da pričaš o tome, znaš? To neće ništa promeniti, a samo ti može biti lakše.«
Bila je ljubazna i osećao je da je iskreno mislila ono što je rekla. Naposletku, možda je i bila u pravu. »Moja majka... Umrla je od tuge.«. Nije pogledao Jelenu u oči, ali je mogao da zamisli njen pogled u tom trenutku. »Kada je moj otac postao... ovakav. Ona nije bila previše jaka. On je bio uz nju praktično od detinjstva. Odrasli su zajedno. A onda ga nije bilo... I ona nije znala bez njega.« Ćutao je neko vreme. Jedva da je imao snage da govori. »On možda to i ne zna. Nije zaplakao. Nije se pomakao...« I reči su zastale. Ostatak puta do njegove kuće su prešli u tišini.
Oglasio se tek kada su stigli do kuće. »Odoh da ga obiđem. Čekaj me tu dole.«. Jelena klimnu glavom i uđe u dnevnu sobu, a Flaj se pope uz stepenište. Vrata su bila otključana. »A bio sam siguran da sam ih zaključao.«, rekao je za sebe i zakoračio u sobu. »Evo me, stari. Kad bi samo znao da je naš grad obišao princ! Zamisli! I nas su se... « Trebalo je da prođe par trenutaka da shvati da govori sam sa sobom. Krevet u kome je spavao njegov otac bio je prazan. Još uvek zbunjen, strčao je niz stepenište. Oca je zatekao u dnevnoj sobi kako čvrsto drži Jelenine ruke iza njenih leđa jednom rukom, a drugom je stezao oko vrata. Flaj dohvati obližnju stolicu i udari oca po leđima. Stolica se polomi, ali se starac i ne pomeri. Jelena nije mogla da se odupre. Flaj se celom svojom težinom baci na čoveka koji više i nije ličio na njegovog oca i nekako uspe da ga odvoji od Jelene. Njih dvojica su se neko vreme rvali, a onda ga otac zbaci sa sebe i tresnu o zid. Jelena je polako došla do daha i potrčala ka Flaju.
»Jesi li dobro?«, pitala ga je, dok je njegov otac stajao i ispuštao čudne krike.
»Jesam. Bežimo odavde...«, govorio je Flaj, ali nije mogao da ustane.
Njegov otac krenu ka njima, ali Jelena u tom trenutku otkači bumerang sa svog pasa i baci ga na njega. Bumerang ga udari posred čela, nakon čega se čovek samo za trenutak zaustavi i otrese glavom, da bi nastavio da se kreće ka njima.
»A da vidimo kako se nosiš sa telekinezom!«. To je bila dobra ideja, pošto ga je Jelena samo jednim pokretom ruke odbacila nazad tako da sada on tresnu o zid.
Čovek kao da nije osećao bol. Kako je pao, tako je i ustao i ponovo krenuo ka njima. Jelena ponovi što je i ranije učinila i on opet pade, ali je ubrzo ponovo ustao.
»Nema svrhe! Ovako možemo do sutra!«. Očajavala je.
Flaj u tom ustade. »Zadržavaj ga tako još neko vreme!«. Otrčao je do kuhinje i vratio se sa najdužim nožem koji je mogao da nađe. Bez oklevanja, iskoristi trenutak kada je njegov otac po ko zna koji put ustao sa poda i zari mu nož pravo u srce.
Moralo je proći par trenutaka da postane svestan onoga što se odigralo. Njegov otac, ili ono što je postao, zgrabi ga za obe mišice, prinese mu izobličeno lice i pade beživotan pred njegova stopala. Flaj je stajao, posmatrao ga je, ćutao i ubrazano disao.
»Stari!«, povika on glasom punim bola. Primetio je Jelenu koja je dotrčala i stala pored njega, ali ako je i govorila, on ništa nije čuo. Ruke počeše da mu se tresu, a kolena mu klecnuše i on pade pored svoga oca i zagrli ga po poslednji put. Gorko je plakao dok ga je stezao sve jače.
Izgubio je on oca još mnogo pre tog dana. Ono što je bolelo je saznanje da ga više nikada neće vratiti.
END OF EPISODE 4
Wednesday, September 7, 2011
Saturday, September 3, 2011
II Senke i Spletke - 3. Goranov zatvorenik
Jahanje Rapidoroga je svakako imalo brojne prednosti. Rapidorozi su se kretali vrtoglavim brzinama i bilo im je potrebno oko šest puta manje vremena da stignu na odredište u poređenju sa konjima. Goran je čuo priče da Rapidorozi poreklo vode sa nekog od ostrva nedaleko od luke Dže, gde su nastali korišćenjem Divlje magije na jednorozima. Na Loselaru su se prvi put pojavili u Speri gde su dovedeni kako bi se koristili u vojne svrhe. Goran je pretpostavljao da ih je Pjetar "otkrio" na ostrvu i preporučio Estianu da ih iskoristi za potrebe vojne akademije u Speri. Činjenica da su nastali Divljom magijom izgleda da nikoga nije brinula, bez obzira što je ona gotovo uvek bila praćena neželjenim dejstvima. Da razmišlja o evenutalnim neželjenim dejstvima stvaranja Rapidoroga, Goran nije imao vremena, kao ni o tome kako je neko kao Flaj završio sa Rapidorozima u svom posedu. Važno mu je bilo da su mu putovanje višestruko ubrzali i olakšali.
Voleo bi da su mogli i da mu pronađu ubicu kralja Rejnora, pošto tragova gotovo da i nije imao. Već deset dana je lutao zapadom Loselara, obilazio sela, gradove, čak i pećine, ali nije uspevao da sazna išta o mističnom čoveku sa kapuljačom. Nedaleko od Barasa naišao je na ostatke kočije koju je čovek sa kapuljačom ukrao, a u prvom naseljenom mestu zapadno od Barasa pronašao je jednog od konja koje je on tu ostavio. Meštani su potvrdili da je u njihov gradić stigao neki stranac u vreme kada je Goran procenio da bi čovek sa kapuljačom tamo trebalo da je stigao, ali nije nosio crnu kapuljaču. To i nije ništa značilo, jer Goran nije ni očekivao da će čovek sve vreme nositi odeću koja bi privukla previše pažnje. Stranac je otišao u obližnju krčmu, popio vode i piva, zatim je od nekoga iz krčme kupio novog konja i odjahao dalje na Zapad. Goran je zaključio da se čovek verovatno uputio u Speru, pa je krenuo ka njoj obilazeći usput sva naseljena mesta koja nisu bila previše udaljena od glavnog puta. To je otprilike bio trenutak kada je izgubio svaki trag potencijalnog atentatora. Mesta koja je obilazio bila su živopisna, a ljudi uglavnom ljubazni, ali nisu posedovali informacije koje su ga zanimale. Spera mu je bila poslednja nada.
A u Speri, kao što je i očekivao, čekala ga ja Klia. Najavio je svoj dolazak poslavši joj Glasnika i ona ga je dočekala na južnoj kapiji Spere koja je bila najbliža glavnom putu. Radovao se njihovom ponovnom susretu i još i sada se sećao njihovog čitavog razgovora.
»A gle ko nam to dolazi!«, bilo je prvo što je Klia rekla kada ga je ugledala.
Bila je lepa kao i uvek, a na licu joj je zaigrao iskren osmeh kada ga je ugledala. "To mora da je dobar znak.", mislio je Goran, dok je posmatrao njene krupne plave oči. Plava, ravna kosa padala joj je do ramena i bila je odevena u tamne pantalone i belu majicu preko koje je bio navučen ružičasti bolero. I on se njoj nasmeja i naposletku progovori »A gle ko me to čeka!«
»Znala sam da ćeš doći po pomoć, samo je bilo pitanje vremena kada ćeš progutati taj svoj prokleti ponos.«, šalila se sa njim.
Znao je da njene reči nisu bile zlonamerne, pa joj odgovori u istom stilu »Pomoć? Nikako! Samo mala konsultacija. Imam čitavu situaciju pod kontrolom.«
»Nisam ni sumnjala.«. Napravila je pauzu. »Hoćemo li odmah do Štaba?«
»Naravno da nećemo. Prvo želim da me uputiš u sve što sam propustio.«
»To neće potrajati, veruj mi. Ali ne brini! Imamo situaciju pod kontrolom, baš kao i ti!«
»Toga sam se i bojao.«
Spera je bio hladan grad, baš kao što je vojni centar i morao da izgleda. Zgrade su bile sive, kockaste i neupadljive, a široke ulice sekle su se pod pravim uglom. Zapravo, čitav grad je bio pravilnog oblika. Iz vazduha je izgledao kao kvadrat koji jednim svojim uglom dodiruje glavni put. Nije imao palatu, već se u samom, geometrijskom centru grada nalazila visoka zgrada vojne akademije. Okruživale su je redom ulice, pa zgrade koje su se gradile oko puteva, tako da je grad zapravo izgledao kao skup koncentrinih kvadrata u kome su se smenjivale ulice i zgrade. Parkova i površina pod zelenilom nije bilo, pa su vlasnici nekih zgrada pravili svoje veštačke parkove na krovovima ili u malim dvorištima, ukoliko su ih posedovali. U jednom takvom veštačkom parku koji se nalazio na vrhu zgrade koja je bila svega par "kvadrata" udaljena od akademije, sedeli su Klia i Goran nakon njegovog dolaska u Speru. Rapidoroga je morao da sakrije nakon što ga je Klia upozorila da ne bi smeo da se nalazi u njegovom posedu.
»Rapidorozi su na neki način vlasništvo kraljevske vojske. Ne znam kako je taj tvoj prijatelj mogao da sebi nabavi jednog, ali znam da nije dozvoljeno koristiti ih u civilne svrhe. «, objasnila mu je ona.
Imao je sreće što mu je partnerka bila jako dobro informisana, ali i odana. Neko od drugih iz službe ProDefa bi ga verovatno prijavio nadležnima i on bi ostao bez jako kvalitetnog prevoznog sredstva. A, istini za volju, bio se pomalo i vezao za to stvorenje koje ga je tako dugo nosilo na svojim leđima. Ali Klia nije bila takva. Njih dvoje su bili tim i nikada jedno drugom ne bi zabili nož u leđa. To su i svi ostali u službi znali, pa bi često bili razjareni zbog načina na koji bi pokrivali jedno drugo kada bi Goran ili Klia uradili nešto što je prevazilazilo njihove nadležnosti. Ali oni su, sa druge strane, bili i više nego zadovoljni zbog toga.
»Nikome nisi nedostajao, da znaš.«
»To znam. Tebi najmanje.«
»Eh, sad. Meni možda malo i jesi. Nisam imala sa kim da delim svoje interesantne teorije.«
»Evo sad sam tu. Možeš podeliti sa mnom šta hoćeš.«
»Verovatno si već i sam svestan da kralja nije ubio jedan čovek.«
»Ih, Klia! Za šta me ti smatraš?!? Naravno da jesam. Jedan čovek mu je zario nož u srce, ali sve ostalo...«
»Upravo tako. Upasti u Arinob je dovoljno teško samo po sebi, a upasti u kraljevski Dvorac je ravno nemogućoj misiji.«
Goran se seti Orlanda i njegove moći Banovanja i kako su lako upali u kraljevsku tamnicu. Ništa nije nemoguće. Ali je bilo dovoljno teško izvesti tako nešto i bila je potrebna saradnja mnogo više ljudi da bi se čitava stvar izvela bez greške kao što jeste. »Imaš li predstavu ko bi to mogao biti?«
»Imam teoriju o tome ko bi to mogao biti.«
»Svakako je iznesi.«
»Nisam ni mislila da je zadržim za sebe. Kao što možeš da predpostaviš, većina ljudi iz ProDefa gleda na stvari suviše usko. Ubeđeni su da je iza svega Glazor ili neko od kraljeve dece među kojima vodi Džilijan. Ali ja mislim da je u pitanju nešto sasvim treće. Postoje i te glasine...«, zastade Klia, a u očima joj zasijaše iskre koje je Goran dobro poznavao. Javile bi se svaki put kada bi Klia iznosila neku od svojih fantastičnih teorija. Voleo je te iskre.
»Glasine?«
»Glasine o tome da u Defori postoje oni koji žele da na prestolu vide potomke prave dinastije.«
»Misliš izumrle dinastije?« Koliko se Goran sećao, kralj Bilez koji je vladao pre Rejnorovog oca kralja Foska bio je poslednji kralj prave dinastije. Nakon što su on, njegova supruga Nejla i njihove tri kćeri izgubili život prilikom incidenta na dvoru koji je bio povezan sa Zabranjenom magijom na vlast je došao njegov polubrat Fosk. Bilez i Fosk nisu imali istog oca i po zakonima Defore, Fosk nije imao pravo na presto, ali kako je bio najbliži živi rođak kralja Bileza, bio je jedini koji je mogao da ga nasledi. Narod nije smatrao Foska za pravog kralja, ali nije imao izbora osim da ga prihvati.
»Pa vidiš, ta se glasina očigledno oslanja na drugu glasinu. Postoje oni koji smatraju da su se kćeri kralja Bileza zapravo preživele i da se nalaze negde u Defori. Ukoliko se sećaš, njihova tela nikada nisu pronađena.«, Klia je govorila sve brže i vatrenije.
Sećao se da je jedva uspevao da je prati. Fascinirala ga je, a najviše kada bi u njoj proradila ta njena prirodna znatiželja i avanturistički duh. Nekako je ipak uspevao da u njenim rečima pronađe smisao, ali i da formuliše svoje rečenice. »Da, sećam se. Ali ipak mislim da to ide predaleko. Uostalom, čak i da postoje oni koji u to zaista veruju, zar misliš da bi neko bio dovoljno fanatičan da ubije jednog kralja zbog običnih glasina?«
»Ljudi su spremni na mnogo toga kada u nešto iskreno veruju. A ko zna? Možda oni znaju nešto što mi ne znamo?«
»Pod uslovom da postoje. Recimo da si u pravu i da ovde negde u Defori postoji organizacija ljudi koja zna da su kćeri kralja Bileza žive i da žele da njih ili njihove potomke vrate na presto. Šta dobijaju ubistvom kralja Rejnora? Njega će svakako naslediti njegova deca, ili eventualno Glazor. Ne verujem da bi se upustili u nešto tako ozbiljno, a da nisu o tome dobro promislili...«
»Upravo tako!«, gotovo ga je prekinula. »Ko, uopšte, kaže da nisu promislili? Možda već sada preduzimaju sledeći korak.«
»Ono što znam je da mi ne preduzimamo nikakav korak. Imaš li ideju gde bi naš misteriozni čovek mogao biti?«
»Nego šta. Upravo ovde, u Speri. Privukao je pažnju jednog od naših kada se otarasio svoje kočije, pa smo motrlii na njega od tada.«
Nekako je znao da su ga već pronašli. Neko bi se čudio što to nije bila prva stvar koju ju je pitao, ali je ovo opušteno čavrljanje, uprkos ozbiljnosti situacije, neodoljivo ličilo na njih dvoje. »Gde je on sada? Imamo li ga?«
»Ne baš. Ali se nalazi u kraljevskoj vojnoj akademiji. Tu ti stupaš na scenu.«
Te reči su ga obradovale i na njegovim usnama se pojavio vragolasti osmeh koji nije skidao sa lica neko vreme.
Doduše, sada kad se približavao vojnoj akademiji, počela je da ga hvata nervoza i mada je on nikada ne bi pokazao, nije voleo ni kada je sam znao da se tako oseća. Morao je ostati smiren. Maestar Estian koji je bio na čelu vojne akademije je bio u Barasu zbog nadležnosti u Veću, ali je njegov zamenik, general Bernut bio spreman na saradnju sa Goranom, koji se kao i mnogo puta pre toga predstavio kao dvorski istražitelj. Dozvolio mu je da se sastane sa osumnjičenim i to unutar same akademije. Goran je već imao razvijene metode da obezbedi sebi pristup takvim mestima. Sretao se i mnogo puta ranije sa ubicama, ali ni samom mu nije bilo jasno zašto mu je u ovom slučaju sve delovalo opasnije. Kada je ušao u prostoriju u kojoj ga je čekao glavni osumnjičeni, obuze ga jeza. Pogledao je ka drugom kraju ogromne bele sobe i ugledao čoveka odevenog u crno. Bio je viši od njega i kosa mu je bila svetlija. Po fizičkom izgledu nije se previše isticao u gomili. Jedino što ga je činilo posebnim bile su oči, blede, gotovo bele koje kao da su videle i mnogo više od fizičke manifestacije pojava. Ruke su mu bile prekrštene kada je podigao glavu, pogledao Gorana pravo u oči i rekao:
»A nisam ni bio svestan da imam obožavatelje.«
»Imate? A gde su?«, rugao se Goran.
»Domišljato, nema šta.«
»Moje ime je Goran.«, rešio je da se predstavi.
»Drago mi je, Gorane.«. Lagao je, a Goran je to znao.
»Koliko i meni, verovatno. Mogu li čuti Vaše ime?«
»Možete me zvati... Angelus. To je moje ime.«. Opet je lagao, mada to nije ni bilo važno.
»Angelus, je li? Koliko ste dugo na akademiji, gospodine Angeluse?«
Na uglu Angelusove usne se pojavi osmejak. »A da me ipak pitate šta Vas zaista zanima? Ne volim da gubim vreme na isprazne razgovore.«. Ovoga puta nije lagao.
»Vrlo dobro. Ni ja ne volim okolišanje.«
»Eto, tek se upoznasmo, a već imamo nečeg zajedničkog.«, rekao je ironično.
Goran se nije obazirao. »Da li ste Vi, gospodine Angeluse, kojim slučajem ubili kralja Rejnora zabivši mu nož u srce pre nešto više od deset dana u kraljevskom dvorcu u Barasu?«
Angelus se nasmeja, ovoga puta poluglasno. »Da, jesam.«
Nije lagao. I to je tek tako izgovorio. Da, jesam. Kao da je najjednostavija stvar na svetu ubiti jednog kralja. I ta drskost u njegovom osmehu. Goran nije mogao da veruje onome što je čuo. A ipak, bilo je istina. »I to tako otvoreno priznajete?«
»Častan čovek uvek stoji iza svojih postupaka.«
Častan? Da li ovaj čovek uopšte zna o čemu govori? O kakvoj časti može biti reč u jednom delu kao što je ubistvo? Goran je bio zgrožen. »I, koliko vidim, niste preterano uzbuđeni zbog toga. Kajete li se možda?«. Morao je to da zna. Više zbog sebe i Angelusovog profila ličnosti koji je želeo da stvori u svojoj glavi.
»Zašto bih pristao da ubijem nekoga, ako bih se kasnije zbog toga kajao?«. Angelus je odgovarao hladno, ili je bar tako izgledalo.
»Pristali ste, kažete? Znači li to da Vam je to neko ponudio?«
»Ukoliko to niste do sada shvatili, bojim se da sam Vas precenio.«
»Ne brinite, niste. A hoćete li mi reći ko Vam je izneo jednu takvu suludu ponudu?«
»Ne.«, odgovorio je kratko.
»Smatrate li da imate izbora?«
»Svakako. Čovek uvek ima izbora. Ili se ne slažete?«
»Da preformulišem onda. Hoćete li mi reći ko stoji iza svega ovoga, ili smatrate li da će Vam se alternativni razvoj situacije dopasti?«. Goran nije gubio strpljenje. "To je dobar znak.", pomislio je.
»Tvrdite da možete predvideti razvoj ove situacije? Jeste li možda vidoviti?«
»Voleo bih da jesam, ali nisu mi potrebne čarobne kugle da vidim Vašu budućnost, gospodine Angeluse. Šta više, mislim da je izvesna kao to da je u luci Dže sada leto.«
»Hoćete li onda biti ljubazni da mi predočite moju budućnost?«
»Vrlo rado. Ukoliko odlučite da sarađujete i otkrijete mi ko stoji iza atentata na kralja Rejnora, lično ću se založiti za Vas pred Većem i pokušati da izdejstvujem brzo i čisto oduzimanje duše.«
»Učinili biste to za mene?«, sarkastično će Angelus.
»O, naravno. Ali ukoliko odlučite da i dalje ćutite o ovome, postaraću se da budete mučeni najgorim metodama dok ne progovorite, a kada jednom progovorite, od Veća ću zatražiti da budete prognani van teritorije Loselara i ostavljeni na milost i nemilost čemu god se nalazilo na nekom od ostalih kontinenata.«
»Obe opcije su jednako primamljive. Nudite mi trenutnu smrt ili goli život? Da niste malo permutovali ishode? Možda da malo prebrišete kuglu?«
»O, ali ne. Ako mene pitate, smrt može biti daleko lakša kazna od onoga što jednog osakaćenog i izmučenog čoveka može zadesiti na nepoznatoj teritoriji.«
»Još ako bi osećao grižu savesti! Zamislite kakva bi to kazna bila!«. Angelus se sada glasno nasmeja.
Goran je bio zbunjen. Zar je ovom čoveku sve igra? Ili je tako dobar glumac? Ukoliko je planirao beg, Goran nije mogao da vidi kako je on izvodljiv. Ova prostorija je služila za saslušavanje i pravljena je tako da su njeni zidovi otporni na magiju, pa su sprečavali da iko putem magije iz nje izađe. Bilo kako bilo, bio je nepredvidiv. A to se Goranu nije dopadalo. Morao je privesti ovaj razgovor kraju. »Mogu li čuti Vašu odluku?«
»Već ste je čuli. Moje su usne neme.«
»Onda mi ne ostavljate izbora.« Goran otkide jednu nit sa pojasa koji mu je Klia dala pre nego što je krenuo ka akademiji i ona se pretvori u magično uže koje sveza Angelusove ruke iza leđa. Goran položi ruku na zarobljenikovo rame i pogura ga ka izlaznim vratima. Nije video nijedan razlog da ga ne odvede u Štab ProDefa i iscedi istinu iz njega. Nijedan, sve dok Angelus ne trže ruku zbog osećaja peckanja dok se na njegovom desnom dlanu iscrtavao beli simbol.
END OF EPISODE 3
zatražiti da budete prognani van teritorije Loselara i ostavljeni na milost i nemilost čemu god se nalazilo na nekom od ostalih kontinenata.«
»Obe opcije su jednako primamljive. Nudite mi trenutnu smrt ili goli život? Da niste malo permutovali ishode? Možda da malo prebrišete kuglu?«
»O, ali ne. Ako mene pitate, smrt može biti daleko lakša kazna od onoga što jednog osakaćenog i izmučenog čoveka može zadesiti na nepoznatoj teritoriji.«
»Još ako bi osećao grižu savesti! Zamislite kakva bi to kazna bila!«. Angelus se sada glasno nasmeja.
Goran je bio zbunjen. Zar je ovom čoveku sve igra? Ili je tako dobar glumac? Ukoliko je planirao beg, Goran nije mogao da vidi kako je on izvodljiv. Ova prostorija je služila za saslušavanje i pravljena je tako da su njeni zidovi otporni na magiju, pa su sprečavali da iko putem magije iz nje izađe. Bilo kako bilo, bio je nepredvidiv. A to se Goranu nije dopadalo. Morao je privesti ovaj razgovor kraju. »Mogu li čuti Vašu odluku?«
»Već ste je čuli. Moje su usne neme.«
»Onda mi ne ostavljate izbora.« Goran otkide jednu nit sa pojasa koji mu je Klia dala pre nego što je krenuo ka akademiji i ona se pretvori u magično uže koje sveza Angelusove ruke iza leđa. Goran položi ruku na zarobljenikovo rame i pogura ga ka izlaznim vratima. Nije video nijedan razlog da ga ne odvede u Štab ProDefa i iscedi istinu iz njega. Nijedan, sve dok Angelus ne trže ruku zbog osećaja peckanja dok se na njegovom desnom dlanu iscrtavao beli simbol.
END OF EPISODE 3
Voleo bi da su mogli i da mu pronađu ubicu kralja Rejnora, pošto tragova gotovo da i nije imao. Već deset dana je lutao zapadom Loselara, obilazio sela, gradove, čak i pećine, ali nije uspevao da sazna išta o mističnom čoveku sa kapuljačom. Nedaleko od Barasa naišao je na ostatke kočije koju je čovek sa kapuljačom ukrao, a u prvom naseljenom mestu zapadno od Barasa pronašao je jednog od konja koje je on tu ostavio. Meštani su potvrdili da je u njihov gradić stigao neki stranac u vreme kada je Goran procenio da bi čovek sa kapuljačom tamo trebalo da je stigao, ali nije nosio crnu kapuljaču. To i nije ništa značilo, jer Goran nije ni očekivao da će čovek sve vreme nositi odeću koja bi privukla previše pažnje. Stranac je otišao u obližnju krčmu, popio vode i piva, zatim je od nekoga iz krčme kupio novog konja i odjahao dalje na Zapad. Goran je zaključio da se čovek verovatno uputio u Speru, pa je krenuo ka njoj obilazeći usput sva naseljena mesta koja nisu bila previše udaljena od glavnog puta. To je otprilike bio trenutak kada je izgubio svaki trag potencijalnog atentatora. Mesta koja je obilazio bila su živopisna, a ljudi uglavnom ljubazni, ali nisu posedovali informacije koje su ga zanimale. Spera mu je bila poslednja nada.
A u Speri, kao što je i očekivao, čekala ga ja Klia. Najavio je svoj dolazak poslavši joj Glasnika i ona ga je dočekala na južnoj kapiji Spere koja je bila najbliža glavnom putu. Radovao se njihovom ponovnom susretu i još i sada se sećao njihovog čitavog razgovora.
»A gle ko nam to dolazi!«, bilo je prvo što je Klia rekla kada ga je ugledala.
Bila je lepa kao i uvek, a na licu joj je zaigrao iskren osmeh kada ga je ugledala. "To mora da je dobar znak.", mislio je Goran, dok je posmatrao njene krupne plave oči. Plava, ravna kosa padala joj je do ramena i bila je odevena u tamne pantalone i belu majicu preko koje je bio navučen ružičasti bolero. I on se njoj nasmeja i naposletku progovori »A gle ko me to čeka!«
»Znala sam da ćeš doći po pomoć, samo je bilo pitanje vremena kada ćeš progutati taj svoj prokleti ponos.«, šalila se sa njim.
Znao je da njene reči nisu bile zlonamerne, pa joj odgovori u istom stilu »Pomoć? Nikako! Samo mala konsultacija. Imam čitavu situaciju pod kontrolom.«
»Nisam ni sumnjala.«. Napravila je pauzu. »Hoćemo li odmah do Štaba?«
»Naravno da nećemo. Prvo želim da me uputiš u sve što sam propustio.«
»To neće potrajati, veruj mi. Ali ne brini! Imamo situaciju pod kontrolom, baš kao i ti!«
»Toga sam se i bojao.«
Spera je bio hladan grad, baš kao što je vojni centar i morao da izgleda. Zgrade su bile sive, kockaste i neupadljive, a široke ulice sekle su se pod pravim uglom. Zapravo, čitav grad je bio pravilnog oblika. Iz vazduha je izgledao kao kvadrat koji jednim svojim uglom dodiruje glavni put. Nije imao palatu, već se u samom, geometrijskom centru grada nalazila visoka zgrada vojne akademije. Okruživale su je redom ulice, pa zgrade koje su se gradile oko puteva, tako da je grad zapravo izgledao kao skup koncentrinih kvadrata u kome su se smenjivale ulice i zgrade. Parkova i površina pod zelenilom nije bilo, pa su vlasnici nekih zgrada pravili svoje veštačke parkove na krovovima ili u malim dvorištima, ukoliko su ih posedovali. U jednom takvom veštačkom parku koji se nalazio na vrhu zgrade koja je bila svega par "kvadrata" udaljena od akademije, sedeli su Klia i Goran nakon njegovog dolaska u Speru. Rapidoroga je morao da sakrije nakon što ga je Klia upozorila da ne bi smeo da se nalazi u njegovom posedu.
»Rapidorozi su na neki način vlasništvo kraljevske vojske. Ne znam kako je taj tvoj prijatelj mogao da sebi nabavi jednog, ali znam da nije dozvoljeno koristiti ih u civilne svrhe. «, objasnila mu je ona.
Imao je sreće što mu je partnerka bila jako dobro informisana, ali i odana. Neko od drugih iz službe ProDefa bi ga verovatno prijavio nadležnima i on bi ostao bez jako kvalitetnog prevoznog sredstva. A, istini za volju, bio se pomalo i vezao za to stvorenje koje ga je tako dugo nosilo na svojim leđima. Ali Klia nije bila takva. Njih dvoje su bili tim i nikada jedno drugom ne bi zabili nož u leđa. To su i svi ostali u službi znali, pa bi često bili razjareni zbog načina na koji bi pokrivali jedno drugo kada bi Goran ili Klia uradili nešto što je prevazilazilo njihove nadležnosti. Ali oni su, sa druge strane, bili i više nego zadovoljni zbog toga.
»Nikome nisi nedostajao, da znaš.«
»To znam. Tebi najmanje.«
»Eh, sad. Meni možda malo i jesi. Nisam imala sa kim da delim svoje interesantne teorije.«
»Evo sad sam tu. Možeš podeliti sa mnom šta hoćeš.«
»Verovatno si već i sam svestan da kralja nije ubio jedan čovek.«
»Ih, Klia! Za šta me ti smatraš?!? Naravno da jesam. Jedan čovek mu je zario nož u srce, ali sve ostalo...«
»Upravo tako. Upasti u Arinob je dovoljno teško samo po sebi, a upasti u kraljevski Dvorac je ravno nemogućoj misiji.«
Goran se seti Orlanda i njegove moći Banovanja i kako su lako upali u kraljevsku tamnicu. Ništa nije nemoguće. Ali je bilo dovoljno teško izvesti tako nešto i bila je potrebna saradnja mnogo više ljudi da bi se čitava stvar izvela bez greške kao što jeste. »Imaš li predstavu ko bi to mogao biti?«
»Imam teoriju o tome ko bi to mogao biti.«
»Svakako je iznesi.«
»Nisam ni mislila da je zadržim za sebe. Kao što možeš da predpostaviš, većina ljudi iz ProDefa gleda na stvari suviše usko. Ubeđeni su da je iza svega Glazor ili neko od kraljeve dece među kojima vodi Džilijan. Ali ja mislim da je u pitanju nešto sasvim treće. Postoje i te glasine...«, zastade Klia, a u očima joj zasijaše iskre koje je Goran dobro poznavao. Javile bi se svaki put kada bi Klia iznosila neku od svojih fantastičnih teorija. Voleo je te iskre.
»Glasine?«
»Glasine o tome da u Defori postoje oni koji žele da na prestolu vide potomke prave dinastije.«
»Misliš izumrle dinastije?« Koliko se Goran sećao, kralj Bilez koji je vladao pre Rejnorovog oca kralja Foska bio je poslednji kralj prave dinastije. Nakon što su on, njegova supruga Nejla i njihove tri kćeri izgubili život prilikom incidenta na dvoru koji je bio povezan sa Zabranjenom magijom na vlast je došao njegov polubrat Fosk. Bilez i Fosk nisu imali istog oca i po zakonima Defore, Fosk nije imao pravo na presto, ali kako je bio najbliži živi rođak kralja Bileza, bio je jedini koji je mogao da ga nasledi. Narod nije smatrao Foska za pravog kralja, ali nije imao izbora osim da ga prihvati.
»Pa vidiš, ta se glasina očigledno oslanja na drugu glasinu. Postoje oni koji smatraju da su se kćeri kralja Bileza zapravo preživele i da se nalaze negde u Defori. Ukoliko se sećaš, njihova tela nikada nisu pronađena.«, Klia je govorila sve brže i vatrenije.
Sećao se da je jedva uspevao da je prati. Fascinirala ga je, a najviše kada bi u njoj proradila ta njena prirodna znatiželja i avanturistički duh. Nekako je ipak uspevao da u njenim rečima pronađe smisao, ali i da formuliše svoje rečenice. »Da, sećam se. Ali ipak mislim da to ide predaleko. Uostalom, čak i da postoje oni koji u to zaista veruju, zar misliš da bi neko bio dovoljno fanatičan da ubije jednog kralja zbog običnih glasina?«
»Ljudi su spremni na mnogo toga kada u nešto iskreno veruju. A ko zna? Možda oni znaju nešto što mi ne znamo?«
»Pod uslovom da postoje. Recimo da si u pravu i da ovde negde u Defori postoji organizacija ljudi koja zna da su kćeri kralja Bileza žive i da žele da njih ili njihove potomke vrate na presto. Šta dobijaju ubistvom kralja Rejnora? Njega će svakako naslediti njegova deca, ili eventualno Glazor. Ne verujem da bi se upustili u nešto tako ozbiljno, a da nisu o tome dobro promislili...«
»Upravo tako!«, gotovo ga je prekinula. »Ko, uopšte, kaže da nisu promislili? Možda već sada preduzimaju sledeći korak.«
»Ono što znam je da mi ne preduzimamo nikakav korak. Imaš li ideju gde bi naš misteriozni čovek mogao biti?«
»Nego šta. Upravo ovde, u Speri. Privukao je pažnju jednog od naših kada se otarasio svoje kočije, pa smo motrlii na njega od tada.«
Nekako je znao da su ga već pronašli. Neko bi se čudio što to nije bila prva stvar koju ju je pitao, ali je ovo opušteno čavrljanje, uprkos ozbiljnosti situacije, neodoljivo ličilo na njih dvoje. »Gde je on sada? Imamo li ga?«
»Ne baš. Ali se nalazi u kraljevskoj vojnoj akademiji. Tu ti stupaš na scenu.«
Te reči su ga obradovale i na njegovim usnama se pojavio vragolasti osmeh koji nije skidao sa lica neko vreme.
Doduše, sada kad se približavao vojnoj akademiji, počela je da ga hvata nervoza i mada je on nikada ne bi pokazao, nije voleo ni kada je sam znao da se tako oseća. Morao je ostati smiren. Maestar Estian koji je bio na čelu vojne akademije je bio u Barasu zbog nadležnosti u Veću, ali je njegov zamenik, general Bernut bio spreman na saradnju sa Goranom, koji se kao i mnogo puta pre toga predstavio kao dvorski istražitelj. Dozvolio mu je da se sastane sa osumnjičenim i to unutar same akademije. Goran je već imao razvijene metode da obezbedi sebi pristup takvim mestima. Sretao se i mnogo puta ranije sa ubicama, ali ni samom mu nije bilo jasno zašto mu je u ovom slučaju sve delovalo opasnije. Kada je ušao u prostoriju u kojoj ga je čekao glavni osumnjičeni, obuze ga jeza. Pogledao je ka drugom kraju ogromne bele sobe i ugledao čoveka odevenog u crno. Bio je viši od njega i kosa mu je bila svetlija. Po fizičkom izgledu nije se previše isticao u gomili. Jedino što ga je činilo posebnim bile su oči, blede, gotovo bele koje kao da su videle i mnogo više od fizičke manifestacije pojava. Ruke su mu bile prekrštene kada je podigao glavu, pogledao Gorana pravo u oči i rekao:
»A nisam ni bio svestan da imam obožavatelje.«
»Imate? A gde su?«, rugao se Goran.
»Domišljato, nema šta.«
»Moje ime je Goran.«, rešio je da se predstavi.
»Drago mi je, Gorane.«. Lagao je, a Goran je to znao.
»Koliko i meni, verovatno. Mogu li čuti Vaše ime?«
»Možete me zvati... Angelus. To je moje ime.«. Opet je lagao, mada to nije ni bilo važno.
»Angelus, je li? Koliko ste dugo na akademiji, gospodine Angeluse?«
Na uglu Angelusove usne se pojavi osmejak. »A da me ipak pitate šta Vas zaista zanima? Ne volim da gubim vreme na isprazne razgovore.«. Ovoga puta nije lagao.
»Vrlo dobro. Ni ja ne volim okolišanje.«
»Eto, tek se upoznasmo, a već imamo nečeg zajedničkog.«, rekao je ironično.
Goran se nije obazirao. »Da li ste Vi, gospodine Angeluse, kojim slučajem ubili kralja Rejnora zabivši mu nož u srce pre nešto više od deset dana u kraljevskom dvorcu u Barasu?«
Angelus se nasmeja, ovoga puta poluglasno. »Da, jesam.«
Nije lagao. I to je tek tako izgovorio. Da, jesam. Kao da je najjednostavija stvar na svetu ubiti jednog kralja. I ta drskost u njegovom osmehu. Goran nije mogao da veruje onome što je čuo. A ipak, bilo je istina. »I to tako otvoreno priznajete?«
»Častan čovek uvek stoji iza svojih postupaka.«
Častan? Da li ovaj čovek uopšte zna o čemu govori? O kakvoj časti može biti reč u jednom delu kao što je ubistvo? Goran je bio zgrožen. »I, koliko vidim, niste preterano uzbuđeni zbog toga. Kajete li se možda?«. Morao je to da zna. Više zbog sebe i Angelusovog profila ličnosti koji je želeo da stvori u svojoj glavi.
»Zašto bih pristao da ubijem nekoga, ako bih se kasnije zbog toga kajao?«. Angelus je odgovarao hladno, ili je bar tako izgledalo.
»Pristali ste, kažete? Znači li to da Vam je to neko ponudio?«
»Ukoliko to niste do sada shvatili, bojim se da sam Vas precenio.«
»Ne brinite, niste. A hoćete li mi reći ko Vam je izneo jednu takvu suludu ponudu?«
»Ne.«, odgovorio je kratko.
»Smatrate li da imate izbora?«
»Svakako. Čovek uvek ima izbora. Ili se ne slažete?«
»Da preformulišem onda. Hoćete li mi reći ko stoji iza svega ovoga, ili smatrate li da će Vam se alternativni razvoj situacije dopasti?«. Goran nije gubio strpljenje. "To je dobar znak.", pomislio je.
»Tvrdite da možete predvideti razvoj ove situacije? Jeste li možda vidoviti?«
»Voleo bih da jesam, ali nisu mi potrebne čarobne kugle da vidim Vašu budućnost, gospodine Angeluse. Šta više, mislim da je izvesna kao to da je u luci Dže sada leto.«
»Hoćete li onda biti ljubazni da mi predočite moju budućnost?«
»Vrlo rado. Ukoliko odlučite da sarađujete i otkrijete mi ko stoji iza atentata na kralja Rejnora, lično ću se založiti za Vas pred Većem i pokušati da izdejstvujem brzo i čisto oduzimanje duše.«
»Učinili biste to za mene?«, sarkastično će Angelus.
»O, naravno. Ali ukoliko odlučite da i dalje ćutite o ovome, postaraću se da budete mučeni najgorim metodama dok ne progovorite, a kada jednom progovorite, od Veća ću zatražiti da budete prognani van teritorije Loselara i ostavljeni na milost i nemilost čemu god se nalazilo na nekom od ostalih kontinenata.«
»Obe opcije su jednako primamljive. Nudite mi trenutnu smrt ili goli život? Da niste malo permutovali ishode? Možda da malo prebrišete kuglu?«
»O, ali ne. Ako mene pitate, smrt može biti daleko lakša kazna od onoga što jednog osakaćenog i izmučenog čoveka može zadesiti na nepoznatoj teritoriji.«
»Još ako bi osećao grižu savesti! Zamislite kakva bi to kazna bila!«. Angelus se sada glasno nasmeja.
Goran je bio zbunjen. Zar je ovom čoveku sve igra? Ili je tako dobar glumac? Ukoliko je planirao beg, Goran nije mogao da vidi kako je on izvodljiv. Ova prostorija je služila za saslušavanje i pravljena je tako da su njeni zidovi otporni na magiju, pa su sprečavali da iko putem magije iz nje izađe. Bilo kako bilo, bio je nepredvidiv. A to se Goranu nije dopadalo. Morao je privesti ovaj razgovor kraju. »Mogu li čuti Vašu odluku?«
»Već ste je čuli. Moje su usne neme.«
»Onda mi ne ostavljate izbora.« Goran otkide jednu nit sa pojasa koji mu je Klia dala pre nego što je krenuo ka akademiji i ona se pretvori u magično uže koje sveza Angelusove ruke iza leđa. Goran položi ruku na zarobljenikovo rame i pogura ga ka izlaznim vratima. Nije video nijedan razlog da ga ne odvede u Štab ProDefa i iscedi istinu iz njega. Nijedan, sve dok Angelus ne trže ruku zbog osećaja peckanja dok se na njegovom desnom dlanu iscrtavao beli simbol.
END OF EPISODE 3
zatražiti da budete prognani van teritorije Loselara i ostavljeni na milost i nemilost čemu god se nalazilo na nekom od ostalih kontinenata.«
»Obe opcije su jednako primamljive. Nudite mi trenutnu smrt ili goli život? Da niste malo permutovali ishode? Možda da malo prebrišete kuglu?«
»O, ali ne. Ako mene pitate, smrt može biti daleko lakša kazna od onoga što jednog osakaćenog i izmučenog čoveka može zadesiti na nepoznatoj teritoriji.«
»Još ako bi osećao grižu savesti! Zamislite kakva bi to kazna bila!«. Angelus se sada glasno nasmeja.
Goran je bio zbunjen. Zar je ovom čoveku sve igra? Ili je tako dobar glumac? Ukoliko je planirao beg, Goran nije mogao da vidi kako je on izvodljiv. Ova prostorija je služila za saslušavanje i pravljena je tako da su njeni zidovi otporni na magiju, pa su sprečavali da iko putem magije iz nje izađe. Bilo kako bilo, bio je nepredvidiv. A to se Goranu nije dopadalo. Morao je privesti ovaj razgovor kraju. »Mogu li čuti Vašu odluku?«
»Već ste je čuli. Moje su usne neme.«
»Onda mi ne ostavljate izbora.« Goran otkide jednu nit sa pojasa koji mu je Klia dala pre nego što je krenuo ka akademiji i ona se pretvori u magično uže koje sveza Angelusove ruke iza leđa. Goran položi ruku na zarobljenikovo rame i pogura ga ka izlaznim vratima. Nije video nijedan razlog da ga ne odvede u Štab ProDefa i iscedi istinu iz njega. Nijedan, sve dok Angelus ne trže ruku zbog osećaja peckanja dok se na njegovom desnom dlanu iscrtavao beli simbol.
END OF EPISODE 3
Subscribe to:
Posts (Atom)