Chapter III - Episode 12

"Piv, grad kojeg zovu Oazom istoka je jedini veći grad u čitavom pustinjskom regionu Defore. Smešten u području večnog leta, poznat je po izuzetno visokim temperaturama koje najbolje podnose ljudi tamne kože, pretežni stanovnici Piva. Grad je izgrađen oko velikog jezera, jezera Oe, jedine vodene površine u pustinji. To jezero bilo je i glavna znamenitost grada. Građevine u Pivu su uglavnom izrađene od mermera i prepoznatljive po visokim i uskim kulama koje ih krase. Broj kula i njihova visina označava stalež onih koji u kućama borave. Bogatiji su imali kuće sa tri i više viših kula, dok su siromašni imali one sa po jednom, nižom kulom. Siromašni Pivljani su, međutim, bili siromašni samo po standardima tog grada. Njihovo realno bogatstvo nije bilo zanemarljivo i moglo se meriti sa bogatijim porodicama iz centralnog regiona. Starešina Piva, Mekenle, odbio je sedište u Veću jer je, po njegovim rečima, Pivu bio potrebniji."
Nalimova mapa je verodostojno oslikavala prizor ovog grada. Pod utiskom lepote koja ih je tu dočekala, Ana je umalo zaboravila na nepodnošljivu vrućinu koju je morala da trpi na putu od Osveia. Na njenu sreću, Pustinjski pastuvi su se kretali nešto brže od običnih konja, mada svakako sporije od Rapidoroga.
Gotovo se bila potpuno oporavila. Dugo nakon Vilin Kugle imala je osećaj kao da ta glava na njenim ramenima pripada nekom drugom. U početku se borila da pronađe reči koje je želela da izgovori. Bile su joj tu, na vrhu jezika, ali nije mogla da ih se seti. Kada bi ih se i setila, problem je bio izgovoriti ih.
Reči nisu bile jedini problem. Slike u njenoj glavi ređale su se bez neke pravilnosti i smisla, pomešane i istumbane. Nije mogla da razazna san od jave, šta se zaista desilo, a šta ne. Svaki dan bio joj je izazov. Nekada se ne bi sećala ničega od prethodnog dana. Zlatko bi joj prepričavao sve ono čega je trebalo da se seća, ali ona te događaje nije prepoznavala. A onda bi zaspala, nešto sanjala i sutradan bi se budila zbunjena, ne znajući da li je to bio san ili sećanje.
Iznenadilo ju je to što se njihovih lica i imena jasno sećala. Isprva samo Nalima i lejdi Kase, a kasnije i Zlatka, Vesnike i Tee. Znala je da može da im veruje i prepustila se njihovom vođstvu. Pripisala je to simbolima koji su ih, izgleda neraskidivo, vezivali.
Kako je njihovo putovanje odmicalo, sve je postajalo jasnije i jasnije i njen um je ponovo funkcionisao kako treba. Sada bi tek povremeno nešto zaboravila, no to i nije bilo tako strašno u poređenju sa prvim danima nakon Vilin Kugle. Jedino joj je ono što je tamo videla ostalo misterija. Nije se sećala gotovo ijedne stvari.
Znala je zašto je došla u Piv. Glazor ju je čekao. Radovala se njihovom ponovnom susretu. Shvatila je da joj je i nedostajao. Iako je on, na neki način, bio njen poslodavac, ona ga je uvek smatrala i prijateljem. Njihova veza bila je više od samo puke saradnje. Osećala je da i on tako misli. Verovatno joj je zbog toga i poverio tu dužnost. Nije još uvek znala tačno šta je bilo u pitanju, ali po Glasniku kojeg joj je poslao, bilo je jasno da je reč o veoma osetljivoj stvari.
Odlučila je da ne gubi vreme. Čim su stigli u Piv, rekla je ostalima da će otići da vidi Glazora i da će to učiniti sama. Zlatko se protivio tome i govorio joj da još uvek nije u stanju za tako nešto. Zahvalila mu se na brizi, no ipak je morala da se ogluši o njegove savete. Već se osećala mnogo bolje i znala je da je spremna. On je ipak insistirao da pođe sa njom, isprati je do tamo i sačeka je dok ne bude gotova. Na kraju je morala da makar na to pristane.
Nalim i Tea su odlučili da obiđu jezero Oe, dok su Filip, lejdi Kase i Vesnika otišli svako svojim poslom. Glazor ju je čekao u palati starešine Piva, koju mu je ovaj stavio na raspolaganje dok god bude boravio u gradu. Naravno, Glazor nije sve vreme Aninog putovanja proveo u Pivu. Njih dvoje su redovno razmenjivali glasnike kako bi uspeli da se u Pivu nađu u istom trenutku.
Palata starešine bila je lako prepoznatljiva. Bila je to ogromna, mermerna građevina sa koje se uzdizalo čak dvanaest visokih kula, izgrađena na najuzvišenijem peščanom brdu, što ju je činilo lako uočljivom. Čuvari na ulazu su bili spremni za njen dolazak. Bilo je dovoljno da kaže svoje ime i odmah su je pustili unutra. Zlatko je morao da je sačeka tu, ispred palate. Pozdravila se sa njim i ušla unutra. Iznutra je palata bila još impresivnija nego spolja, mada je bila ukrašena sa previše zlata za Anin ukus. Glavni hodnik bio je ukrašen brojnim zlatnim statuama muškaraca i žena sa četiri i više ruku. Ana je čitala o takvim ljudima i znala je da su oni nekada živeli u ovim krajevima, kao i da su izumrli pre mnogo godina. Nije tačno mogla da se seti kako, a nije bilo ni vremena da sada o tome razmišlja. Pratila je hodnik i došla do ogromnog stepeništa pokrivenog crvenim tepihom. Počela je da se polako penje, sve vreme gledajući unaokolo i diveći se raskoši palate. Na vrhu stepeništa čekao ju je tamnoputi čovek koji joj se poklonio i rukom joj dao znak da ga sledi. Ana primeti brojne zlatne narukvice na njegovim rukama i ogroman crtež četvororukog bića na njegovim golim leđima. Doveo ju je do nekih vrata, poklonio se i otišao. Glazor ga je, očito, poslao po nju. Čovek nije sačekao da mu se ona zahvali, tako da ona samo uđe i prostoriju do koje ju je doveo.
Za velikim pisaćim stolom sedeo je on. Bio je drugačiji nego što ga je pamtila. Koža mu je potamnela od sunca letnjih zemalja, a kosa pomalo izbledela i dosta porasla. Više je nije šišao kratko, već je dozvolio da mu pada do ramena. Pustio je i bradu zbog koje je izgledao nešto starije nego inače. Kada je zatvorila vrata za sobom, podigao je pogled i usne mu se izviše u osmeh.
»Ana!«, povikao je radosno, gotovo poput deteta i ustao sa svoje stolice. »Konačno!«
»Lorde Glazore! Došla sam najbrže što sam mogla. Izvinjavam se ukoliko nisam bila dovoljno brza...«
»Ne budi luda, Ana. Putevi su postali opasni, i sam to znam. Važno je da si ti sada ovde! Ah, toliko toga se desilo! Toliko toga što bih ti ispričao, ali bojim se da nam vreme to ne dozvoljava...«
»Jeste li u žurbi? Mogu ja doći i sutra, ukoliko bi Vam više odgovaralo.«
»Ne, nikako! Obavićemo što treba danas. Sutra ću konačno napustiti Piv. Ugodnost ove palate i gostoprimstvo starešine Mekenlea je nešto što ću teško napustiti, doduše. Pa ipak, imam toliko posla! Trka za presto postaje sve napetija, a ja moram opravdati poverenje kralja Rejnora!«
»U pravu ste. Kao i obično.« Ana reče ponizno.
»Kada bi samo bilo više onih koji misle kao ti... No, ne mogu se požaliti. Pivljani su uvideli ispravnost mog puta, a isti je slučaj i sa Osveiom i još par naselja ovde na istoku... Ali dosta sa time! Vreme je da saznaš zašto sam te pozvao.«
Osetila je nervozu u stomaku. Radoznalost ju je obuzela.
Glazor odšeta do jedne od statua u pozadini odaje i poče da joj pomera šest ruku. Kada ih je stavio u tačno određeni položaj, stomak statue se otvori i on iz njega izvadi kovčežić. Nosio ga je ka njoj sa vidnom pažnjom i ona zaključi da je unutra nešto veoma, veoma važno. Prišao joj je i otvorio kovčećić.
Pogledala je unutra i videla... Ključ. Lep, zlatan ključ sa crvenim dragim kamenom koji se sjajio na njegovom gornjem delu.
»Kakav je to ključ?«, uptala je pomalo tupo, učini joj se.
»Ah! To je veoma poseban ključ!«, rekao je on, nekako teatralno.
»Šta otvara?« Bilo je to logično pitanje.
»Sve! To je ključ naše pobede! Mada sumnjam da otvara ijedna vrata...«
»Ključ koji ne otvara vrata? Zašto napraviti takav kjluč, uopšte?« Bojala se da će ispasti glupa, ali je morala da pita.
»Da bi nas prevario, očigledno.«
Nije bila baš zadovoljna takvim odgovorom. »Nisam sigurna da razumem...«
»Niti je to neophodno! Šta više, možda je i bolje da ne razumeš. Tvoj zadatak je da čuvaš ovaj ključ.«
»Čuvam? Od koga? Od čega?«
»Od svega! Čuvaćeš ga životom i nećeš dozvoliti da padne u ruke ikom drugom! Niti ćeš o njemu ikome govoriti. On će biti naša mala tajna.«
»Želite li da ga nosim natrag u Baras?«
»Nipošto!«, odgovori joj, vidno uznemiren. »Nosi ga sa sobom kuda god, sem natrag u Baras! Niti ga ikad ostavljaj bez nadzora i daleko od sebe! Kada dođe trenutak, taj ključ ćeš vratiti meni i tada će tvoj zadatak biti završen.«
»Razumem.« reče ona, mada joj je malo toga stvarno bilo jasno.
»Uzmi ga sada i idi! Idi što dalje odavde i od Barasa! Putuj na istok ili kuda god želiš! Mekenleove sluge će ti dati Klikera, zlata, hrane, pića i svega što treba, samo se ne vraćaj u Baras dok ti ja to ne zapovedim.«
»Učiniću tako!« Donekle joj je to i odgovaralo, jer je značilo da će moći da nastavi potragu za Velikim Čobanom. Ubiće dve muve jednim udarcem.
»Oh, ali kreći već jednom! Hajde!«, govorio joj je i praktično izgurao iz prostorije.
Zbunjena, izašla je napolje i stajala par trenutaka tu u hodniku. Nije bila sigurna sa kojim čovekom je to sada razgovarala. Osim što fizički više nije ličio na starog sebe, izgleda mu se i narav promenila. Bio je gotovo paranoičan i delovao nekako impulsivniji nego inače. To nije ličilo na njega.
Nadala se da će provesti više vremena sa njim i da će razgovarati o mnogo važnijim stvarima od jednog ključa. Osetila je razočaranje na trenutak, mada ga je ubrzo opravdala u svojoj glavi činjenicom da se Poslanje zahuktava i da je sigurno pod velikim pritiskom. I sam je rekao da mora da opravda poverenje kralja Rejnora, a to je velika odgovornost. Odgovornost je nešto što je ona savršeno dobro razumela.
Nije imala izbora do da se spusti stepeništem natrag ka izlazu. Stavila je kovčežić u torbu koju je nosila preko ramena i počela silazak. Kada se ponovo našla u hodniku sa statuama oseti kako je svrbi desni dlan i pre nego što je uspela i da ga počeša, iz narandžaste svetlosti iskoči veverica.
»Ti! Ma vraćaj se unutra!« reče Ana, shvativši u tom trenutku da je skroz zaboravila da veverici da ime.
Veverica je ne posluša. Skoknula je sa njenog dlana na tlo i počela da juri po hodniku. Ana se osvrnu oko sebe i kada je bila sigurna (i začuđena) što u hodniku nema makar jednog čuvara, poče da juri vevericu unaokolo.
»Vraćaj se, ti! Čuješ li me? Konsuelo!«, ime joj izleti samo, a Ana shvati da joj baš pristaje.
Životinjica i dalje nije slušala. Skakutala je po jednoj od statua četvororuke žene. Ana priđe statui i pokuša da uhvati vevericu. Veverica se migoljila, dok je Ana, u strahu da nekim naglim pokretom ne obori statuu, pažljivim pokretima pokušavala da je skloni odatle. U jednom pokušaju, primeti da se ruka statue pomera, slično onim koje je videla u Glazorovoj odaji.
I sama sobom iznenađena, oseti poriv da pomeri ruku statui, što i učini. Statua je bila neka vrsta prekidača, uskoro zakljkuči. Kako joj je pomerila ruku, vrata se pojaviše i otvoriše na zidu u koji je, slučajno ili ne, statua gledala. Impresioniranost tim mehnizmom brzo iščeznu kada shvati da je Konsuela potrčala kroz ta vrata i nestala iz vidokruga. Ana potrča za njom i zateče sebe kako silazi niz neke stepenice u niži nivo palate.
Kada se spustila skroz dole, shvatila je da se obrela u tamnicama.
»Tamnice u podzemlju. Naravno.«, reče za sebe i potrča niz hodnik. Konsuelu i dalje nije videla.
Prvih par tamnica bilo je prazno, dok je u ostalim uspela da primeti ljude.
»Ti! Nisi čuvar!« obrati joj se jedan od zatvorenika. »Molim te! Vodi me odavde! Oslobodi me! Platiću ti! Moj otac je bogat čovek, platiće ti sve što treba! Molim te! Uzeću te za ženu ako treba, samo me vadi odavde!«
»Ja... Žao mi je, ne mogu! Uostalom, nemam ni ključeve... Žao mi je...« Osetila je iskreno sažaljenje prema tom čoveku, ali ga odagna kada se seti da je to verovatno samo trik nekog probisveta da se izvuče odatle. Produžila je hodnikom.
Više je bilo praznih, nego punih ćelija, primeti dok je tumarala u polumraku. Baklje koje su osvetljavale hodnik bile su slabe i retko poređane. Što je išla dalje, u njoj je rasao strah. Šta ako je neko nađe tu?! Ubrza korak. Zatvorenici su joj dobacivali iz ćelija, ali ona nije slušala. Nije smela da sluša.
»To su samo laži.«, uveravala je sebe i odlučno koračala.
Vevericu, naposletku, nađe kako se vere o šipke vrata jedne od ćelija.
»Ne, Konsuela! Ne!« viknu kad primeti da veverica pokušava da uđe u ćeliju.
Dotrčala je to tih vrata i pogledala kroz rešetke. U ćeliji se nalazila neka devojka koja vrisnu.
»Pacov! Pacov!« praćeno vrištanjem, bilo je sve što je izgovarala.
»Nije pacov! Veverica je!« pokuša Ana da joj objasni.
Devojka se smiri kada shvati da je Ana u pravu.
»A dobro. Malo je i dlakavo, a ovde je mrak. Čovek može lako da pogreši.« Devojčin glas joj je bio poznat. Konsuelo joj priđe i stade na ruku. Devojka približi vevericu rešetkama i ona mirno pređe na Anino rame i nestade iznenada, kao što se i pojavila. »Ti!«, viknu devojka samo koji tren kasnije.
»Ja? Da li se... poznajemo?« Ana se zbuni.
»Naravno da se poznajemo! Šta čekaš? Vadi me odavde!«
Ana vide nadu u devojčinim očima. Jesu li se zaista pozanvale? Izgledala joj je nekako poznato. Um joj je bio zamagljen. »Ne mogu... Ja nemam ključeve, a i...«
»Znala sam! Trebalo je da pogodim! Naravno da mi nećeš pomoći! Ti si njegova štićenica.«
»Njegova? O kome govoriš?«, upita, mada je pretpostavljala da zna odgovor.
»Onog ljigavog, odvratnog političara koji se uvukao u trku za presto! Zbog njega sam ovde!«
»Ne razumem... Zašto bi ovde bila zbog njega?!«
»Zato što ne preza ni od čega! Želi podršku mog oca i misli da će je ovako dobiti!«
»Tvog oca? Ko je tvoj otac? Ko si ti?«
»Šta nije u redu sa tobom?! Jeste da smo se razdvojile u Kiolotu, ali nije to bilo baš tako davno!«
Tada joj sinu. »Ti si Vesnikina sestra! Fjela!«
»Dobro jutro! A sad me vadi odavde pre nego što naiđu čuvari!«


END OF EPISODE 12

Chapter III - Episode 11

U grad je svakim danom pristizalo sve više vojnika iz zapadnih krajeva. Sada više nije bilo sumnje. Faet se spremao za rat. To što je tog popodneva princ Rišer najavio da će se obratiti narodu značilo je da će očigledno uskoro postati i zvanično. Bilo je samo pitanje vremena kada će Rišer naći izgovor da okupi vojsku i krene u pohod. To je bio njegov način.
»Nikada mi neće biti jasni tipovi poput njega«, zaključi Goran. »Umesto da se fokusira na potragu za draguljima, on gubi vreme na ratne igre.«
»Dešavalo se da kraljevi-ratnici pobede u prošlosti. Ljudi poštuju jakog kralja. Osećaju se bezbednim tada.« Klia je pokušala da pronađe opravdanje.
»To je tačno jedino ukoliko postoji neposredna opasnost. U ovom slučaju, Deforu nema ko da napadne. Kralj-ratnik bi bio čist promašaj.«
»Osim ako južnjaci nisu odlučili da napadnu.«
»Južnjaci su bili mirni još od svog prvog i poslednjeg napada koji se dogodio pre više milenijuma. Zašto bi se sada odlučili za akciju?«
»Možda će nam princ Rišer objasniti u svom obraćanju.«
Princ je odlučio da se obrati sa najviše kule svog dvorca u Faetu. Skupilo se dosta sveta. Bilo je dosta komešanja u masi. Ljudi su, očigledno, bili znatiželjni koliko i Klia i on. Galama se stišala kada se princ Rišer pojavio u vojničkoj uniformi, sa sabljom u rukama.
»Narode Faeta! Narode jeseni! Narode zapada! Narode Defore! Vreme glumatanja i paradiranja je prošlo! Dok se moji protivnici bore protiv senki ili iz njih rade, ja ću nam doneti večni mir i konačno slomiti neposlušnost južnjaka! Samozvani kralj juga, Notus, poslao mi je poruku i izazov! U njegovom posedu nalazi se jedan od dragulja iz Štita Poslanja. Ukoliko želim taj dragulj, rekao mi je, moraću da ga oduzmem od njega u borbi! I to je upravo ono što nameravam da uradim! Sama činjenica da je poruku poslao meni svedoči o tome da je svestan da sam ja jedini ozbiljni pretendent na presto!«
»Ili da je jedini dovoljno velika budala da na takav izazov odgovori«, šapnu Goran Klii, na šta se ona nasmeja.
»Moji izviđači mi govore da su južnjaci podigli magični zid kako bi se iza njega skrili od našeg besa! Uskoro će shvatiti da ne postoji zid koji može zaustaviti Rišera Rauča, budućeg kralja Defore!«
Okupljeni glasno uskliknuše.
»Gotovo svi jesenji gradovi su se odazvali mom pozivu, jer mi veruju baš kao i vi! Kada pristignu i poslednje trupe iz grada Jola, krenućemo u napad i jednom za svagda uništiti južnjake! A kada jednom jug bude naš, svi će videti ko je pravi kralj! Moja braća i sestre će morati lično da mi predaju dragulje koji su, navodno, u njihovom posedu, ili ću ih od njih oduzeti silom!«
Princ podiže svoju sablju i ispusti vojni poklič, kojem se pridružiše svi okupljeni, a zatim se povuče nazad u svoj dvorac.
»Izgleda su ove ratne igre ozbiljnije nego što smo mislili«, reče Klia. »Bilo bi nam pametno da što pre napustimo Faet.«
»Slažem se! Nadam se da će se Angelus ubrzo vratiti. Zajedno sa onim po šta je pošao.«


Minin zadatak je ovoga puta bio nešto rizičniji.
»Želim da prisustvuješ ispitivanjima Maestara. Sigurna sam da ćemo izvući značajne informacije iz njihovih razgovora sa Oviatom«, rekla joj je kao da je to nešto najlakše na svetu.
Oviat je jeste zaštitio prethodnog puta, no ništa nije garantovalo da će tako biti ponovo. Ukoliko bi želela da prisustvuje tim razgovorima, morala bi da se postara da ne bude uhvaćena na delu. Nakon što je dobro o svemu promislila jednom prilikom dok je šetala Roni po vrtu, napravila je plan. Ključ uspeha tog plana ležao je u astralnoj projekciji. Projektovaće se u razna skrovita mesta odaja Maestara i nadati se da će projekcije trajati dovoljno dugo da može da čuje sve što je neophodno. Njene projekcije su trajale duže, ukoliko je mirovala kada bi se projektovala, tako da joj je to išlo na ruku. Ukoliko bi neko i primetio da je prisutna, samo bi se vratila u svoje telo i sve bi prošlo bez ikakvih problema.
Da bi taj plan uspeo, morala je da se prethodno upozna sa odajama Maestara, s obzirom da se mogla projektovati samo na mesta koja je ranije posećivala, a otkad je Minina zarobljenica, i samo unutar dvorca. Najbolji trenutak za to bilo je za vreme sednice Veća, te je Mini objasnila da će morati da propusti sednicu, što je Mina razumela i odobrila. Iskoristila je priliku i posetila svih osam soba, čak i dodatnu i Glazorovu, za svaki slučaj. Prvo je obišla sobe u istočnom krilu - Glazorovu, Ludvigovu, Pjetrovu i Basterovu, a zatim sobe u zapadnom krilu - Mateasovu, Estianovu, Mininu (nekadašnju Fletinu) i dodatnu sobu, koja nije imala stalnog vlasnika, imajući u vidu da Džilijan već ima svoju sobu u dvorcu, a u kojoj je trenutno boravio general Oviat. Morala je malo da laže Vile spremačice i poslugu i mnogo da se šunja, ali ih je na kraju sve obišla i pronašla mesta u kojima će se skrivati tokom ispitivanja.
Vrlo brzo, došao je i dan kada će staviti svoj plan na proveru. General Oviat je najavio da će tog dana, nakon sednice, ispitati Maestra Ludviga. Čim se sednica završila, Stefana pojuri u svoju sobu u prizemlju dvorca i zatvori se tamo. Posedela je par trenutaka, koliko je smatrala da će biti dovoljno da Ludvig i Oviat stignu do Ludvigovih odaja i smeste se tamo, a zatim se projektova. Procenila je da će najbezbednija biti ispod Ludvigovog kreveta.
»Nadam se da ćete se uveriti da ja nemam ništa sa ovim nemilim događajem. Ja sam ozbiljan i zauzet čovek! Nemam vremena za ubistva i spletkarenja. Još manje otkako se moja porodica našla na udaru nekih bandita... Zamislite! Moj najmlađi sin Meri je otet! Užasno, užasno!«
»Uz dužno poštovanje, Maestre, nisam došao ovde da slušam o Vašim privatnim problemima. Jasno Vam je da imam za Vas neka pitanja.«
Stefana nije mogla da vidi one koje je slušala, mada je mogla u svojoj glavi da ih zamisli kako izgledaju dok razgovaraju. Ludvig onako preterano teatralan, i Oviat onako preterano strog bili su jako zabavna kombinacija.
»Jasno, jasno. Pređimo onda na stvar! Šta Vas zanima, generale?«
»Koliko ste dobro poznavali Maestru Fletu? I u kakvim ste odnosima bili?«
»Ne previše dobro, bojim se. Pre smrti kralja Rejnora, viđali smo se samo prilikom zasedanja Veća, što je bilo jednom mesečno.«
»A nakon kraljeve smrti?«
»Sretali smo se u dvorcu, mada, opet, ne tako često. Prilikom obedovanja ili nasumično u hodnicima. Naši razgovori bili su isključivo formalni. Znam o njoj koliko i Vi, verovatno.«
»I šta bi to bilo?«
»Dolazi sa Severa, iz Horta i u Veću predstavlja šumu, ali i Pticolike, Vatrovukove, Vile i Sirene. Sama je organizovala veća sa predstavnicima tih rasa u Hortu i prenosila im naše odluke, a nama njihova pitanja. Ima sestru ukoliko se ne varam... Mislim da nikada nisam saznao koji je njen Dar.« Ludvig napravi pauzu, pa dodade: »Oh, da! I bila je jako dobra prijateljica princeze Džilijan. Siguran sam da bi Vam ona bila od veće pomoći...«
»To što ste mi ispričali sam mogao da saznam i od običnog prolaznika. Mene zanima šta Vi o njoj znate, a što je drugima možda promaklo.«
»Već sam Vam rekao da ne znam ništa više od Vas.«
»Onda mi recite kako ste je Vi doživljavali. Jeste li imali nekih nesporazuma i tome slično?«
»Kako sam je ja doživljavao? Pa... Svi ti šumski narodi su čudni, kao što znate. Maestra Fleta nije bila izuzetak. Lic e joj je bilo gotovo uvek namršteno i bezizražajno. Ne sećam se da se ikada našalila na sednicama. Ukoliko i jesmo imali kakve nesporazume, odnosili su se na naša oprečna mišljenja o nekim pitanjima tokom sednica i to je sve. Čak se i ne sećam nijednog takvog slučaja... Osim možda onog po pitanju proterivanja drugih rasa u zasebne regione na obode kontinenta, kada sam ja podržao Glazora, a ona ne, ali to je već davna prošlost.«
»A sećate li se dana kada je ubijena? Možete li mi reći gde ste bili tada? Jeste li je možda sreli?«
»To se desilo nešto nakon sednice Veća, ukoliko se ne varam, tako da sam je tamo video. Svi Maestri su otišli na ručak nakon sednice. Glazorova pomoćnica Ana je prisustvovala toj sednici, koliko se sećam. Ona nije otišla na ručak sa nama, već svojim poslom. Da, sada kad razmislim... Maestra Fleta je bila prilično uznemirena tih dana. Misilm da je to imalo nekakve veze sa napadom Rahe u Orbaku. Stalno nas je upozoravala da moramo da rešimo problem Zabranjene magije. Čak više od oca Mateasa.«
Nastade kraća pauza. Stefana se bojala da će svakog časa projekcija prestati. Nadala se da će se ispitivanje ubrzo privesti kraju.
»Zanimljivo. Sećate li se još nečega?«
Ludvig je razmišljao neko vreme. »Zapravo, da! Setio sam se nečega! Ja sam već čovek u godinama, znate, pamćenje mi nije tako sjajno... A bojim se ni zdravlje. Noću se često budim kako bih otišao do toaleta i onda rasteram san. Par puta mi se učinilo da sam video Maestru Fletu kako tumara hodnicima noću. Naravno, ne mogu biti potpuno siguran da je to ona, pa ipak... Rekao bih da jeste. Bila je karakteristična, znate.«
»Sećate li se još nečega?«
»Ne, ne, to je sve. Ukoliko se setim, reći ću Vam naknadno, ako to nije problem.«
»Nikakav. Mislim da je ovo bilo dovoljno. Nadam se da...«
Čemu god da se Oviat nadao, ostaće između Ludviga i njega. Stefana zateče sebe ponovo u svojoj odaji kako leži na krevetu.

Preslistala je dnevnik još jednom, poslednji put kako bi bila sigurna da joj ništa nije promaklo. Zapisala je par stvari na parče hartije, u nadi da će možda uspeti da izvuče neki zaključak. Ni to nije previše pomoglo. Nadala se da će Markusov dnevnik biti prosvetljenje, a bio je samo slepa ulica.
Saznala je da je Markus pokazivao sadističke sklonosti prema drugim živim bićima i da je gomilao mržnju u sebi, ali osim par mačića, niko nije nastradao zbog toga. Kada je naišla na unose koji su svedočili o njegovom zanimanju za Zabranjenu magiju na trenutak je pomislila da će sve rasvetliti, pa se ispostavilo da je i to bila lažna uzbuna. U naletu besa nakon što je njegov otac, kralj Rejnor odlučio da ga pošalje na vojnu akademiju gde se već nalazio Rišer, razmišljao je da upotrebi Zabranjenu magiju. Ipak, ta ideja je brzo zamrla. Uzeo je par knjiga o Zabranjenoj magiji iz biblioteke, čak i prepisao pojedine delove, ali je na kraju čitavu zamisao odbacio. Zabeležio je da korišćenje Zabranjene magije podrazumeva duge Meditacije za koje on nije imao strpljenja. Takođe je zapisao da žene imaju više uspeha u kontrolisanju Zabranjene magije, mada je Mini to više delovalo kao pokušaj da opravda svoj neuspeh.
Saznala je ponešto i o tome kako je Markus video svoju braću i sestre. Rišer je za njega bio siledžija, Hasel praznoverna budala, Džilijan prepredna manipulatorka, a Mirona nesposobna glupača koja je gajila neuzvraćenu ljubav prema Glazoru. Sve su ovo bile krajnje subjektivne ocene donesene od strane nestabilnog uma. Istina, kako je sazrevao, njegovi ispadi su bili sve ređi, no ipak dovoljni da kralj odluči da ga pošalje na akademiju.
Bilo kako bilo, ništa od ovoga ne bi moglo dokazati da on stoji iza napada Raha. Mina se nadala da će bar princeza Mirona uspeti da nešto učini po tom pitanju. Milena joj je poslala Glasnika sa vestima o događajima u Kedariju i o delu razgovora koji je Mirona vodila sa Markusom, a koji su ona i Maja čule. Izgleda da je Mirona uspela da ga navede na priznanje što ga je samo nateralo na još jedan napad. Nije loše za jednu nesposobnu glupaču.
Ponela je dnevnik i zaputila se ka Stefaninim odajama. Kako je ugledala Maestra Ludviga na puta ka izlazu iz dvorca, zaključila je da je ispitivanje završeno, te ubrza malo korak.
Stefana joj je ispričala potanko sve što je čula, baš kao što joj je ona ispričala sve o onome što je pročitala u Markusovom dnevniku. Primetila je Stefanin napredak otkad je u dvorcu. Činilo joj se da je postala ozbiljnija i mnogo upućenija u stvari koje su se oko nje dešavale. Saznanje da je princeza ju je promenilo, dalo joj razlog za sve ovo. Šta više, činilo joj se da joj Stefana više ni ne zamera što je još uvek drži ovde, u dvorcu. U nekim trenucima ju je jako podsećala na njenu majku, Sealiu, iz vremena kada su bile poput sestara. To podsećanje nije bilo ništa više od vraćanja slike tog vremena u njenu glavu. Njen život je bio skup slika koje kao da je posmatrala, a nikada razumela. Nijednu više nije osećala.
»Bila je u pravu što se bojala Zabranjene magije, to nije ništa čudno. Šumski narodi su intuitivni, toliko sam o njima naučila živeći u Kiolotu. Kao da je predosetila opasnost koja joj je pretila... Ipak, ti njeni noćni izlasci su ono na šta se moramo fokusirati.«
»Pretpostavljam da general Oviat isto misli. Valjda ću uspeti da saznam još nešto prilikom sledećeg ispitivanja...«
»Valjda. Dobro obavljen posao, Stefana!« pohvali je Mina, pa joj pruži Markusov dnevnik. »Ovo ćeš vratiti gde si našla, kada se ukaže prilika. Nema potrebe za žurbom.«
»Žao mi je što nije bio od neke koristi...«
»Ako ništa drugo, naučio nas je nečemu o generalu Oviatu. Nema mesta žaljenju. Uostalom, možda ćemo naknadno saznati nešto što nam je previdelo.«
Potapšala je Stefanu po ramenu, ustala, došla do vrata i tamo zastala, okrenuta leđima Stefani.
»Jesi li nešto zaboravila?«
»Tvoja majka«, reči joj dođoše iznenada, »Bila bi ponosna na tebe.« Zvučalo je kao kliše još i pre nego što je to izgovorila, ali znala je da su to bile prave reči. Zatvorila je vrata za sobom, neosvrćući se.

Pošao je na sever, pa se opet zaputio ka jugu, sa još dvoje pratiliaca. Nisu bili daleko od pećina gde će ih čekati njegovo pleme.
Na njegovom dlanu sada je bio iscrtan nekakav beli simbol. Pokušali su da mu objasne šta on znači, mada su ga ostavili sa više pitanja nego odgovora. Možda će nekad i saznati, ali sada je bilo najvažnije da stignu do pećina.
Flaj je progledao, te je put bio nešto lakši. Branko im je rekao da njihove zalihe neće izdržati do Ans Grifta. Da bih obnovili, morali su da krenu nešto zapadnije od glavnog druma.
»Oni žive u pećinama i gostoljubiva su skupina. Nemaju mnogo posetilaca ovde, pa se raduju svakom.« Branko im objasni.
»I mi volimo da gostujemo, tako da ćemo se fino slagati«, Flaj se našali.
»Ma šta god, samo da obnovimo zalihe i nastavimo dalje. Ne volim zimu.« Jelena je bila sve nervoznija, što su više vremena provodili na snegu.
»Uzećemo hrane, pića i odspavati. Ništa više.«
Ko su bili ovi Čobani i šta je značilo to što je sada bio jedan od njih? To mu nije imalo previše smisla. Do sada je pripadao samo svome plemenu. Kako može pripadati još negde? To je apsurdno.
»Evo su!« rekao im je kada su konačno stigli do ulaza u pećine. »Tu ćemo se odmoriti!«
Njemu su pećine bile dobro poznate, ali njih dvoje su izgledali prilično zadivljeno. Bio je to čitav jedan mali grad u glečerima. Oni na severu to nikada nisu mogli da vide.
Svi su im se smeškali u prolazu, iako niko nije progovarao. U jednoj od većih odaja, do koje su vodili brojni hodnici, čekao ih je on, starešina plemena. Kada ih vide, pozdravi ih i reče: »Dobrodošao, Branko. Vidim vodiš i društvo sa sobom.«
»Kao i uvek. Večeras ćemo dobro jesti!«
»To želim da čujem!» Flaj je bio oduševljen. »A šta je na meniju, ako nije tajna?«
Po izrazu Flajevog lica kada se svi hodnici napuniše ljudima, izgledalo je kao da je jako brzo shvatio.

END OF EPISODE 11

Chapter III - Episode 10

»Nađite ono šta vam treba i spasite svog prijatelja« rekla im je Mirona kada ih je ostavila nakon što su ušle u laboratoriju. Čuvari su im dali posebne kartice koje su im obezbeđivale pristup svuda unutar laboratorije. Maja nije mogla biti zadovoljnija razvojem događaja. Bogovi su, izgleda, bili na njihovoj strani.
»Stižem, Franko!« mislila je »Još samo malo...«
Laboratorija u Kedariju bila je jedinstvena ustanova u Defori. Nigde drugde nije postojala nijedna slična. Istraživanja Aura i krvi, Darova i Kletvi, i uopšte svega što se moglo ispitivati, vršena su ovde od strane ljudi koji su se zvali Laborantima. Zbog svega toga, zgrada je bila ogromna i u njoj se lako moglo izgubiti. Nisu mogle tek tako nasumično da tumaraju unaokolo.
»Potreban nam je odeljak za Kletve, zar ne?«
Maja klimnu glavom. Čuvara koji je šetao hodnikom pitali su kuda da krenu i on ih je usmerio ka prvom spratu.
»O, kako smo samo glupe!« Milena zaključi dok su se penjale stepeništem. »Orlando! Orlando je ovde! Zar nam Jelena nije to javila glasnikom iz onog sela?«
»U pravu si! Od brige za Franka sam na to potpuno zaboravila!«
»Moramo mu pomoći! Ko zna šta je Markus naložio da mu učine!«
»Ne znam koliko je to dobra ideja... Do sada je sve išlo glatko, to bi možda samo otežalo situaciju, a Franko...«
»A Franko je tebi važan koliko i Orlando Jeleni! Ne možemo tek tako da ga ostavimo ovde!«
Milena je bila u pravu. Deo nje je sebično želeo da pronađe lek za Komatozu i ode odatle. Ali to ne bi bilo ispravno. Čobani su sada poput tima, ili porodice. To je značilo da moraju da se drže zajedno i pomažu jedni drugima. »Sreća nas je pratila do sada... Nadajmo se da će nas pratiti i na dalje!«
»Hajdemo prvo da pronađemo napitak, a onda ćemo potražiti Orlanda! On je verovatno u delu gde vrše ispitivanja ljudi...«
Na prvom spratu čekalo ih je dosta soba koje su bile adekvatno označene, tako da nisu morale previše da lutaju. Pronašle su odeljenje sa protivotrovima i zaključile da je ono što traže tamo. Pokucaše na vrata i otvoriše ih kada dobiše odgovor sa druge strane.
Unutra ih je dočekao mladi Laborant koji je mešao neke prahove. »Kako vam mogu pomoći? Nisam vas viđao ranije ovde...«
»Niste ni mogli! Mi smo ovde u pratnji princeze Mirone« Maja je zaključila da će morati malo da iskrivi stvarnost kako bi lakše dobile ono po šta su došle. Ukoliko bi rekle da su one samo obične devojke koje traže lek za prijatelja, postojala je šansa da budu odbijene. »Potreban nam je napitak protiv kletve Komatoze. Par njenih ljudi je zaraženo na putu na ovamo. Izgleda su neki banditi došli u posed Ukletih strela...«
»Zaista?! To je strašno! Sačekajte malo samo... Da pronađem napitak.«
Dok je Laborant tražio napitak, Maja primeti da je Milena zgrabila par bočica sa obližnje police i strpala ih u džepove.
»Nikad se ne zna šta će nam zatrebati!« objasni Milena, a Maji je malo falilo da se naglas nasmeje.
»Ah! Evo ga! Imate sreće! Ovo je poslednji uzorak... Možda čak i u čitavoj Defori! Komatoza se tako retko koristi danas. Napisaću nalog da se napravi još napitaka sutra...« Laborant pruži Maji ljubičasti napitak, ona ga uze i stavi u svoju torbu.
»Kada ovo popiju biće sve u redu, zar ne?« Maja je želela da bude sigurna.
»Oh, sasvim, sasvim. U suprotnom, ishod bi bio ne tako povoljan. Proizvodnja napitaka bi zahtevala najmanje mesec dana vremena, a otprilike toliko vremena treba proći da se onaj ko je pod njenim dejstvom rastavi sa životom. Ponavljam, to što imam još ovaj jedan napitak govori o tome da imate dosta sreće. Ne postoji drugi lek za Komatozu. Jako je nezgodna. Zato je i njena upotreba toliko smanjena.«
»Hvala Vam. Puno ste nam pomogli.« zahvali se Maja.
»A gde drže ljude na kojima se vrše ispitivanja?« upita Milena mirno. Izgleda je želela da deluje nezainteresovano.
»Sprat iznad. Zašto...«
»O, onako. Iz radoznalosti. Kao što reče moja prijateljica, hvala Vam.«
»Nema na čemu! Drago mi je što sam bio od pomoći.« reče Laborant dok su one izlazile.
Milena zatvori vrata. »A sad da pomognemo Orlandu!« Zgrabila je Maju za ruku i povukla je natrag do stepeništa.


Vredelo je ubiti čudovište ako ništa drugo, onda zbog reakcije lejdi Kase. Gotovo se iznervirala kada joj se Nalim pobednički nasmejao tu ispred kapija Osveia. Čuvari na kapiji su gotovo zanemeli od iznenađenja kada su došli sa krilom čudovišta u rukama. Ali najlepše od svega bio je doček građana kada su ih pustili da uđu unutra. Starešina Osveia im je lično čestitao i rekao im da im je večno zahvalan na tome što se Osvei spasile ogromne nevolje. Čudovište je odnelo brojne živote i razorilo grad, te je zaštitna barijera bila jedino rešenje.
Uveče ih je čekala gozba u njihovu čast i muzika koja je Nalima podsetila na Štok i proslave koje su se tamo često održavale. Gotovo da je zaboravio na Štok... Te noći sanjao je kako sa Stefanom i Suzanom priprema hranu za feštu u njihovoj kućici. Buđenje tog jutra je donelo razočaranje kakvo uvek usledi nakon takvih snova...
Dodelili su im gostinske sobe u vili starešina i oni nisu mogli biti zadovoljniji zbog toga. Ana, lejdi Kase i Vesnika bile su u jednoj sobi, Zlatko u drugoj, a Tea i on u trećoj, s obzirom da niko drugi nije želeo da deli sobu sa Teom. Ona se probudila pre njega. Sedela je na prozoru i mirno posmatrala život na ulicama Osveia. Je li ona zaista ubila tog čoveka?
»Tea...« obratio joj se tiho, kako je ne bi uplašio.
»Budan si« rekla je i nasmešila se. »Ostali su... U gradu. Lejdi Kase ima nekog posla, a Zlatko i Ana šetaju. Vesnika je otišla do Travara po nešto za bol... Ima užasne modrice i bolove, a nema Iscelitelja u blizini... Htela je i da sazna nešto o svojoj sestri. A ja sam... Ostala.«
»Nisu želeli da pođeš sa njima, zar ne?«
»Pa... Nisam ni pitala...« tuga u njenom glasu bila je jasna.
»Tea, jesi li zaista... Ubila tog čoveka?« morao je da pita.
Ona klimnu glavom. »Nije mi dao da prenoćim u njegovoj bašti. Imao je klupu i niko nije sedeo tamo...«
»Je li on bio grub prema tebi? Je li te napao? Uvredio?« pokušao je da je razume.
»Ne... Bila sam umorna... Jako umorna...«
»Tea, ne možeš ubiti nekog tek tako...«
Podigla je pogled i gledala ga poput deteta koje nije razumelo šta mu se govori. »Ali mama... Moja mama mi je pričala...«
»Tvoja mama? Gde je ona?«
»Mrtva. Kao i tata... Kada je umro, mama mi je govorila da je smrt deo života. Svi umiremo. I kao što možemo da damo poklon života, možemo da damo i poklon smrti. I tata je tako govorio. To je bio njihov posao.«
»Njihov posao je bio... da ubijaju?«
Klimnula je glavom. »One bodeže su mi poklonili za rođendan. Učili su me da se branim. Rekli su mi da niko ne sme da mi učini ništa nažao ikada.«
Sve je bilo tako pogrešno. Zar ona zaista nije uviđala gde greši? Zar nije umela da razlikuje ispravno od neispravnog? Ima li savest?
»A tvoji prijatelji? Jesi li ikada imala prijatelje?«
»Niko nije želeo da se druži sa mnom... Bojali su me se. Mama mi je rekla da mi ne trebaju takvi prijatelji... Nisu me razumeli. Kada je i mama umrla, ja sam morala sama... Sve sama.«
Osećao je njenu bol. Bolelo ju je da se seća. I bila je uplašena. Stalno. Još od Bektea. Bila je polomljeno ljudsko biće... Ništa nije želeo više nego da je popravi.
»To je sasvim dovoljno razgovora o prošlosti. Hajde da i mi prošetamo!«
Nalim otvori svoju mapu. »Bekte. Grad na granici između Središta i Istoka. Kao takav, predstavlja gotovo obaveznu stanicu putnika koji Glavnim drumom putuju na istok do luke Dže. Iako nema previše stanovnika, poznat je po ogromnim gužvama zbog putnika koji često tuda prolaze. Bogat je zasadima agruma i maslina i velikom hramu posvećenom bogu Eratu.«
»Mogli bismo da posetimo taj hram!« Štok je ponovo progovorio iz njega. Štočani su posebnu pažnju poklanjali obožavanju boga Erata.
Kako Tea nije imala ništa protiv, uputili su se ka tom hramu. Trebalo im je jako malo vremena da ga pronađu, s obzirom da se on mogao uočiti sa bilo kog kraja Osveia. Kompleks hrama sastojao se iz jedne ogromne odaje koja nije bila izgrađena, već uklesana u ogromnu stenu i koja je ličlia na pećinu, pre nego na hram i ogromne statue boga Erata i njegovog vernog vuka.
»Hoćeš li da se pomoliš?«, upitao je Teu.
»Ja?« zbunila se »Nikada nisam... Naučila nijednu molitvu.«
»Mogu te naučiti nekim dok budemo putovali dalje.«
Nasmešila se i klimnula glavom.
»Izvinite... Gospodine!« neko ga je dodirnuo po ramenu, pa se on okrenu.
»Kako Vam mogu pomoći?«, upita čoveka koji mu se obratio. Bio je to sveštenik u zelenoj odori boga Erata.
»Zar me se ne sećate? Bili ste ovde skoro...«
»Ja? Bojim se da ste me pomešali sa nekim... Prvi put sam u Osveiu.«
Sveštenik ga je ispitivački posmatrao. »Jeste li sigurni? Mogao bih da se zakunem... Ali ne, sad kad bolje pogledam... Onaj drugi bio je malo... Živopisniji, da tako kažem. Da. Izvinjavam se na smetnji.«
Nalim se nasmeja. »U redu je.«
»On definitivno ima dvojnika negde.« Vesnika se pojavi pred njima. »I meni je delovao poznato kada sam ga srela. Koliko sam razumela, nikada pre toga nije napustio Štok.«
»I kakav je taj moj dvojnik? Šta je želeo?«
»Stajao je dugo pred hramom. Rekao je da nije religiozan, no ipak je stajao tu i gledao u statuu. Prišao sam mu i obratio mu se. Nije bio ni upola ljubazan kao Vi sada.«
»Izgleda je sličnost samo fizička«, zaključi Nalim.
Sveštenik se vrati u hram, a Vesnika objasni Nalimu i Tei da ih ostali čekaju kod istočne kapije.
»Putovanje ne možemo nastaviti konjima, biće previše vruće. Moramo iznajmiti Pustinjske pastuve.«
»Imamo li novca za to?«, zanimalo je Nalima.
»Starešina je rekao da će nam ih dati besplatno, zbog usluge koju smo učinili gradu. Pitala sam unaokolo i za Fjelu. Rekli su mi da je devojka tog opisa prošla ovde sa nekolicinom momaka i da su se zaputili na istok, tako da nam i to odgovara.«
Lejdi Kase, Ana i Zlatko su već iznajmili pastuve i čekali ih da stignu.
»Pet pastuva«, objasni Zlatko. »Tea će jahati sa tobom, iz bezbednosnih razloga.«
»Tea ti je spasila život tamo u pustinji«, prebaci mu Nalim.
»I zbog toga sam joj zahvalan.« Zlatko obori glavu.
»Moraš ga razumeti, Nalime«, Ana poče, »Jednostavno je previše tražiti od bilo koga od nas da zaboravimo na činjenicu da je Tea...«
»Dosta više o tome.« Lejdi Kase je delovala iznervirano. »Devojku si poveo i bez naše saglasnosti, sada ćeš ti biti odgovoran za nju.«
Ljutilo ga je što su bili grubi prema njoj u toliko j meri, ali su bili u pravu. Tea je specifična. Trebaće vremena da joj pokaže ispravan put. Oni to ne mogu da razumeju, jer nisu osetili ono što on jeste, a to su njena osećanja.
»To je pljačka! Toliko Klikera za jednog konja?!«, devojka narandžaste kose i šarene suknje se raspravljala sa čovekom koji je radio na iznajmljivanju.
Narandžasta kosa... Šarena suknja... Zar je nije već ranije negde video? »Hej!« obrati joj se, a ona se okrete ka njemu. U trenutku se setio odakle je poznaje. »Prepoznao sam te! Bila si ispred Krisantine kuće!«
»Nemam pojma o čemu govoriš«, reče devojka neubedjlivo i okrete se natrag ka čoveku sa kojim je pre toga razgovarala. »Oh, držite! Dajte mi tog pastuva! Žurim u Piv!«
Bio je ubeđen da je to ona. Ili i ona ima dvojnicu?
»Idete li i vi ka Pivu?«, obrati im se neko i oni se okrenuše ka njemu.
Bio je to mladić plave kose i kratke brade odeven u jednostavnu, belu odeću.
»Da, idemo«, odgovori mu Nalim.
»Odlično! Postoji li mogućnost da pođem sa vama?«
»O, zaboga!«, lejdi Kase je negodovala.
Mladić je pogleda, ali se izgleda nije obazirao na nju. »Put je postao opasan, čak i u pustinji. A bojim se da sam ja gotovo nepripremljen za okršaj sa čudovištima. Imam svoje zalihe i Pustinjskog pastuva. Potrebno mi je samo vaše društvo.«
Nalim pogleda svoje saputnike. Kada je mladić pomenuo da ima svoje zalihe, ni lejdi Kase više nije imala ništa protiv toga da on pođe sa njima. »Dobrodošao u čopor onda!«, Nalim će veselo.
»Hvala vam, beskrajno!«
Nakon što su mu se predstavili, upitaše i njega za ime.
»Filip, odgovori on. Moje ime je Filip.«


U Gnezdo se prvi vratio Treći. Angelus nije pokušavao da se pripremi za razgovor, jer nije mogao znati kako će on uopšte izgledati. Razgovor sa Drugim protekao je mirno, mada ga je sve vreme oblivao hladan znoj. Sa Trećim neće biti ništa drugačije, osim možda ishoda razgovora. Udahnuo je duboko i zakoračio u odaje Trećeg.
Treći je čekao gde i uvek. Klečao je na prostirci na podu okružen svećama. Grimizni ogrtač pokrivao mu je lice i telo.
»Tvoje zaduženje. Baras, pekar.«
»Nisam došao po zaduženje. Došao sam po znanje.« Angelus je želeo da deluje samouvereno i hrabro.
Grohotan smeh se raširi odajom. Smeh koji je paralisao. Angelusu se klecala kolena.
»Ptić traži znanje. Misliš li da si prvi koji se došao sa takvim zahtevom?«
»Ne mislim.«
»Verovatno te više zanima koliko njih je izašlo odavde posle njegovog iznošenja.«
»Želim da znam ko je zatražio smrt kralja Rejnora.« Angelus je želeo da se ovaj razgovor što pre završi. Jedva da je mogao da govori.
»Neko ko ju je želeo, zar ne? Šta misliš? Koliko bića želi smrt kralja?«
»Mora da ih je...«
»Previše. Siromašni koji ne mogu da prehrane porodice, a gledaju kraljeve u svojim dvorcima u izobilju, bogati koji moraju da plaćaju poreze kruni, kraljevi podanici koji bi da se uspenju na lestvici moći. Znaš li šta njima fali?«
Angelus jedva odmahnu glavom. Uskoro neće moći više da diše.
»Fali im hrabrosti da to i zatraže. Hrabrosti koju ti ovde sada pokazuješ.«
Bol ga popusti i on povrati kontrolu nad svojim telom.
»Ljudi bi mnogo češće dobijali ono što žele kada bi imali hrabrosti da to i zatraže i istrajnosti da se za to bore. Znanje koje tražiš ja ne posedujem. Traži ga na drugom mestu.«
»Hvala Vam.«
»Samo hrabro, mladi Ptiću. Samo hrabro.«


Da li bi trebalo da se u ovo upuštaju? Šta ako im se sreća preokrene? Ne može im večno ići na ruku. Bila je sumnjičava i uplašena. Imala je loš osećaj u stomaku.
»Dvojica čuvara«, zaključi Milena. »Kladim se da čuvaju Orlanda.«
»Šta mi to radimo!? Oni su Markusovi ljudi, ne Mironini! Neće nas pustiti tamo!«
»Gde ti je odlučnost, Majo?! Pokaži malo vere!«
»Imam loš osećaj, Milena! Hajdemo odavde! Možemo Mironu da zamolimo za pomoć...«
»Mirona je princeza, ne možemo tek tako da joj tražimo pomoć za sve! A i već smo do ovde došle.« Razmišljala je par trenutaka. »Znam! Samo me prati! I koračaj samouvereno!«
S obzirom da ju je povukla za ruku, nije imala izbora.
Stale su ispred čuvara. Maja je ćutala i pustila Milenu da govori.
»Stoj! Kuda ste pošle?«
»Nosimo ove«, reče Milena i izvadi bočice koje je ranije pokupila iz odeljenja za protivotrove.
»Princ Markus je rekao da ne puštamo nikoga.«
»Princ Markus želi rezultate! Ili hoćete da vi budete odgovorni za propast čitavog ovog ispitivanja?!«
Čuvari se pogledaše i slegnuše ramenima. »U redu, uđite. Imate deset minuta.«
Ušle su unutra.
»To je bilo... zastrašujuće!« Maja je bila u šoku.
»Zar si sumnjala u mene?«
Otvorile su još jedna vrata i zatekle se u kratkom hodniku. Iz neke od odaja začuše se glasovi. Jedan od njih bio je glas princeze Mirone. Stale su da poslušaju.
»Zaboravljaš sa kim imaš posla, Markuse!«
»Ne, draga sestro. Znam tačno sa kim imam posla.«
»Čak i da je tako, ne znaš šta zaustavlja Rahe!«
»Samo je pitanje vremena kada ću saznati, a onda ništa neće moći da me zaustavi.«
»Nemamo vremena za ovo! «, Maja se trže, »Ona vrata tamo!«
»Kako znaš?!«
»Piše!«
»Zamorci?!«, pročita Milena.
»Ma samo uđi!«
Orlando je ležao privezan za krevet i vezanih ustiju. Po njegovom izrazu lica, Maja zaključi da ih je prepoznao.
Odvezale su ga što su brže mogle.
»Otkud vi? Morate da bežite! Oni su ludi!«
»Došle smo po tebe! Možeš li da hodaš?«, Milena upita.
»Malo sam slab, ali mislim da mogu!«
Maja mu pomože da ustane. »Kako ćemo proći pored čuvara?«,
»E to već nisam smislila!« Milena odgovori.
Pre nego što je stigla da išta progovori, tlo pod nogama im se uruši i njih troje propadoše na sprat niže. Nakon što je uspela da se osvesti, shvati da nije povređena, jer im je krevet ublažio pad. »Orlando! Milena!«
»Dobro sam!«, oglasiše se oboje gotovo u isti glas.
»Šta se događa?!« Maja je bila uplašena.
»Nemam pojma, ali bežimo odavde!«, predloži Milena.
Zgrada se rušila i gorila. Laboranti su panično trčali ka izlazu.
»Tamo! Senka!«, Milena vrisnu.
Ogromna senka je svojim rukama rušila zgradu.
»Raha!«, potvrdi Orlando ono što su verovatno obe u tom trenutku pomislile.
»Trčite!«, povuče ih Milena i oni pođoše za njom.
Komad plafona koji se obrušio umalo ne pogodi Milenu u glavu. Potrčaše ka stepenicama. Nisu još bile srušene. Ali i to je kratko potrajalo. Samo par stepenika pre tla, oni padoše zajedno sa njima. Maja oseti bol u nozi i kuku.
»Jeste li dobro?«, pitao ih je Orlando.
»Valjda. Idemo!« Maja ustade i nastaviše ka izlazu.
Par puta su zastali kako bi izbegli da budu smrskani od strane plafona ili zidova. Put ka izlazu bio je zakrčen, ali je zid sa njihove leve strane bio dovoljno srušen da se provuku tuda.
Maja je trčala sporije. Noga ju je bolela. Milena i Orlando je zgrabiše za ruke i povukoše ka izlazu. Još jednom se spotakla pre nego što su se konačno našli na ulicama Kedarija.
»Šta ćemo sad?! Šta je Sanja uradila u Orbaku?!«, brzo je razmišjala Milena.
»Ništa! Samo je stajala mirno. Jovana je potrvdila tu priču. Orlando ispriča šta je znao.
»Ne smemo toliko da rizikujemo!« Maja je bila uplašena.
»Mi smo Čobani Defore!«, Milena objavi značajno. »Ne možemo samo da stojimo i posmatramo!«
Nije sve ni izgovorila do kraja, a već je trčala u pravcu Rahe. Maja i Orlando pođoše za njom.
Senka je završila sa laboratorijom i uputila se ka ostatku grada. Meštani su vrištali i panično bežali iz svojih kuća i zgrada.
»Ovo je ludost! Ogromna je!« Maja je gubila nadu.
»Dokazaću ti da veličina nije bitna!« Milena ispusti glas koji je zvučao kao borbeni poklič, podiže desni dlan i potrča ka Rahi. Bila je okružena belom svetlošću. Skočila je i celim se telom bacila na Rahu. Raha kriknu i poče da se smanjuje sve dok nije potpuno iščezla.
»Milena!« Maja viknu i pođe ka njoj što je brže mogla.
Milena je klečala na tlo oslonjena na rukama. »Pa? Jesam li ti dokazala?«
Maja je zagrli najjače što je mogla.
»Impresivno«, začu se glas princeze Mirone koja je stajala nedaleko od njih. »Verujem da postoji nešto što želite da mi kažete?«
Maja, Milena i Orlando se samo pogledaše.
»Postoji.«, izgovori Maja.
Bilo je dovoljno samo par trenutaka da Maja primeti ogromnu, ljubičastu mrlju na svojoj torbi i vrisne bolno, glasno i dugo »Ne.«


END OF EPISODE 10

Chapter III - Episode 9

Kapije Osveia bile su zatvorene. Ana, Vesnika i Tea stajale su po strani, dok su Zlatko, Nalim i ona pokušavali da ubede čuvare da ih puste unutra.
»Niko ne ulazi i niko ne izlazi.« Odgovor je ponovo bio isti.
»Ali nestalo nam je zaliha...« Nalim je izgleda pokušavao da izazove sažaljenje, što pokazalo kao jednako neuspešna taktika.
»Žao nam je, ali pravila su pravila. Dokle god to čudovište vreba, Osvei će biti pod magičnom barijerom. Ako želite da uđete, otarasite se čudovišta. U suprotnom, Osvei zaobiđite.«
Zaobišli bi ga lako, da on nije bio jedini grad osim Piva u pustinjama koje su ih čekale u daljem putovanju, kao i da oni nisu bili gotovo bez hrane i vode. Da stvar bude gora, Nalim je poveo još i onu devojku sa njima, što je značilo da je zaliha bilo i manje nego što su planirali. Osvei im je bio jedina šansa.
Čuvari zalupiše prozorčić kroz koji su im se obraćali.
»Onda ćemo ubiti to čudovište!« Ideja je bila krajnje glupa, a poticala je ni manje, ni više od Nalima. Činilo joj se da je on bio neiscrpan izvor istih.
»To je možda najgluplja stvar koju sam čula u skorije vreme« rekla je otvoreno.
»Imaš li bolji predlog?« Je li to čula uvređenost u njegovom glasu? Bolji predlog, nažalost, nije imala. Volju za životom, sa druge strane, jeste.
»Ne želim da te uvredim, Nalime, ali kako misliš da to postignemo?« upitao ga je kočijaš. Bar je on bio dovoljno pametan da uvidi suludost ovog predloga.
»Paaa...« Nalim je, očigledno, smišljao šta da odgovori. »Vesnika ima elekugle... Ti si vešt sa mačevima, a ja sam vežbao gađanje lukom i strelom svakog dana otkad smo napustili Otipon!«
To je bilo istina. Ako ništa drugo, Nalim je bio posvećen i uporan. Sada je već umeo da koristi luk i strele, ali bilo je smešno očekivati da može da porazi čudovište od koga čitav gard nije mogao da se odbrani.
»Možemo da pošaljemo tvoju novu prijateljicu na čudovište. Njoj ubijanje nije strano.« Usmerila je pogled ka Tei i zaustavila ga na njenom tužnom licu. Delovala je tako nevino. I previše za ubicu.
»Ne govori tako o Tei!« Nalim se približi devojci i zaštitnički je obgrli. »Mada sam siguran da bi ona dala sve od sebe da nam pomogne...«
»Previše je opasno...« oglasi se Ana. Bilo joj je sve bolje. Još uvek se brzo umarala i imala probleme se pamćenjem, s tim što se sada sećala svoje prošlosti i događaja koji su prethodili njenom odlasku u Vilin Kuglu.
»Bilo je opasno ići i u Vilin Kuglu, pa si ti ipak otišla!« Bio je tako prokleto uporan. »Ne možemo da se vratimo natrag, niti da zaobiđemo Osvei. Ovo nam je jedina šansa. Ukoliko ne želite da mi pomognete, to je u redu. Povešću Leona i otići sam!«
»Oh, naravno da nećeš!« progovori Vesnika. »Ja ću poći sa tobom! Oni koji su odveli moju sestru su morali proći ovim putem. Ako je ovo jedini način, možeš da računaš na mene!«
»I na mene!« progovori ubica. »Ukoliko želim da ti se odužim što si mi spasao život, moram odnekud da počnem!«
»Ne znam...« oklevao je Zlatko. »Bojim se da je ovo ludost!«
»Zlatko...« Ana ga uhvati obema rukama za desni dlan. »Moraš im pomoći. Lord Glazor računa na mene, a ja na tebe. Molim te! Kad već ja ne mogu biti od pomoći...«
Zlatko nije pomerao pogled sa njenih očiju par trenutaka, ali taj dirljivi trenutak prekide njegov nagli trzaj ruke koju je Ana držala u svojim. Kada je pogledao svoj dlan, krasio ga je beli simbol. I kočijaš je postao Čoban. Sudbina zaista nije probirljiva.
»Na mene ne računajte. Ja ću ostati ovde sa Anom i preostalim zalihama. Ukoliko se ne vratite do mraka, produžićemo ka Pivu.« Deo nje je gotovo i priželjkivao takav scenario.


Putovati sa pratnjom princeze Mirone nije bilo nimalo loše. Šta više, put gotovo da nije ni osetila, a sa istim se složila i Maja. Princezu su videli samo još jednom nakon njihovog prvobitnog razgovora kada su razgovarala o potpuno neobaveznim temama. Mileni se činilo da je princeza jako skromna i prizemna žena i to joj se dopadalo.
Zveri su ih napale par puta, no nije bilo razloga za brigu. Vojnici su se vešto pobrinuli za njih uz minimalne gubitke. Jedan nesrećnik izgubio je ruku i to je bilo najstrašnije što im se dogodilo na putu.
Kapije Kedaria se otvoriše i pustiše ih unutra.
»Tu smo.« Maja je izgledala uplašeno i uzbuđeno u isto vreme. »Nećemo gubiti vreme! Zaputićemo se u laboratorije čim zahvalimo princezi na svemu.«
»A šta ćemo kada stignemo do njih?«
»Osmotrićemo dobro i pronaći način da uđemo unutra.«
Mileni je pošlo za rukom da uđe u dvorac u Arinobu. Ukoliko imaju sreće, naći će načina da i ovo prebrode. Maja je bila dovoljno odlučna da Mileni ulije snagu i veru u uspeh.
Sačekale su princezu da izađe iz svog šatora kako bi joj se zahvalile zbog svega. Ubrzo se pojavila u pratnji petorice vojnika.
»Vaše Veličanstvo« poče Milena »hvala Vam na pomoći i gostoprimstvu koje ste nam pružali u našoj nevolji.«
Mirona se blago nasmeši. »Avaj, mojoj pomoći ovde nije kraj! Moji mi izvori javljaju da je moj brat u ovom času nigde drugde do u laboratorijama! To znači da nam je cilj istovetan.«
»Hoćete reći da...« uzbuđeno poče Maja.
»Hoću reći da ću vas uvesti tamo. Dok ja budem razgovarala sa bratom, vi potražite ono po šta ste došle i krenite natrag u grad da se odmorite. Pred vama je i put natrag u Otipon!«
Milena se oseti srećnom u trenutku. Sreća koju je osetila Maja mora da je bila daleko veća.


Upoznala je Hasela još davno, više se nije ni sećala kada. Često je boravio u Ispii i bio je strašno religiozan. Dolazio je da bi se molio u Hramu Četiri Boga. Kada joj je otac prilikom jedne njene posete hramu objasnio da je u pitanju princ, zagolicao je Sanjičinu maštu i ona poče da obraća sve više pažnje na njega. Bio je naočit i otmen kao pravi princ. Zatekla je sebe kako se nosi sa željom da ga upozna i razgovara sa njim, ali joj je otac rekao da ga ne uznemirava. Bilo je to onda kada je njen otac još uvek bio njen otac. Nije imala izbora do da ga posluša.
Naravno, to što se ona sasvim slučajno kretala u njegovoj blizini svaki put kada bi on došao ili to što bi ga s vremena na vreme "slučajno" udarila u prolazu i izvinjavala se nikako se nije moglo svrstati u uznemiravanje. Kao ni to što je jednom slučajno na njega prosula zdelu punu vode boginje Maere. Sledeći put kada je došao u Ispiu, a ona se zatekla u hramu, nasmejao joj se i obratio bez da je išta morala da prosipa. Isto se dogodilo i svakog sledećeg puta. Obraćanje je vremenom preraslo u razgovore, razgovori u poljupce, a poljupci u ljubav. On je bio možda jedina ljubav koju je poznavala.
Sastajali su se krišom u strahu od oca Gregorijana i provodili bezbrojne sate zajedno. Nikada nije bila srećnija.
Ali njihova ljubav bila je san, a svi snovi imaju kraj. Njih dvoje bili su iz različitih svetova. Rastali su se kao prijatelji, pre nego što je išta moglo ukaljati ono što su imali. Čak ni sada nije imala niti jedno ružno sećanje na njega. Taj osećaj joj se dopadao.
Nije znala koliko je smela da mu kaže... On je sada bio usred Poslanja i to ih je stavljalo u nezgodan položaj. Prećutala je deo o simbolima i Rahama i rekla jedino da mora da pobegne što dalje od njenog oca i Ispie i potraži svoju prijateljicu. Molila ga je da ne pita za razloge i na njenu sreću, on to nije ni učinio.
Ono što jeste učinio, bilo je to da ju je izveo iz grada krijući je u svojim kočijama, a onda ustupio i jednog od svojih čuvara po imenu Des da je štiti na njenom putu. Pozdravili su se zagrljajem nakon čega je svako krenuo svojim putem. Uspeli su da u obližnjem seocetu nabave dva konja i krenuli na sever, u šume.
Jedini način da pronađu Jovanu biće uz pomoć Nalazača, a njihova zajednica se nalazila nedaleko od Kiolota, u donjem, prizemnom delu šume. Sanjica i Des su privezali konje za obližnje drveće i pažljivo koračali ka mestu gde su se Nalazači okupljali.
»Ko dolazi?« glas je dopirao iz nepoznatog pravca.
»Potrebna mi je vaša pomoć...« Sanjica progovori zbunjeno. Nije videla kome se obraća.
»Zaista.« čuo se drugi glas.
U taj mah, Sanjičini sagovornici se pokazaše. Bilo ih je manje od deset i viseli su sa grana drveća, naglavačke, držeći se nogama za grane.
»Moram da pronađem nekog... Prijateljicu...« Donekle je bila uplašena neobičnom pojavom pred sobom.
»Imaš li nešto njeno?« upita je krupna devojka koja se otkači sa drveta, dočeka se na šakama, priđe Sanjici hodajući na rukama i sede pored nje.
»Ne. Ali ona ima ovakav simbol na istom mestu kao i ja!« reče Sanja i pruži dlan.
Devojka do nje je grubo zgrabi za ruku i zažmuri. »Tri su na snegu, četiri na istoku. Dva jako blizu i još dva. Jedan je među drvećem, jedan je daleko na zapadu, a jedan... nigde i svuda. Koji tražiš?«
Sanjica je bila zbunjena. Bilo je i više simbola nego Čobana koje je upoznala. To znači da ih je sada više. Poslaće Glasnika prvom prilikom i pokušati da sazna sve što je propustila. Izgledalo je da su Čobani trenutno u različitim delovima Defore. Koji od ovih simbola je Jovana? Postoji li način da to sazna?
»Postoji reka u blizini Svetog grada. Tamo gde šuma počinje.« Sanjica se setila rešenja. »Kuda teče ta reka?«
»Reka Helain.« jedan od glasova sa drveća kaza. »Sever.«
»Onda i ja moram na sever!«
»Jedan je među drvećem.« ponovi devojka koja ju je držala za ruku. Ponovo je zažmurila, a zatim i govorila. »Moraš proći kroz šumu kako ti volja. Simbol koji tražiš nije u skrivenom carstvu, već u samoj šumi. Okružen je magijom i blizu velike čarobnice. To je sve što ti mogu reći.«
»Ali ne znam da li je to dovoljno...«
»To je moj odgovor. Sada idi, traži.«
»Zar nećeš tražiti ništa za uzvrat?« Nalazači su bili poznati po tome što svoje usluge nikada nisu nudili bez odgovarajuće protivčinibe.
Devojka se vrati na svoju granu. »Pomogla sam onoj koja nosi svetlost. To je dovoljna nagrada.«


Nakon što su im se čuvari Osveia pošteno ismejali u lica, objasnili su im da neće imati poteškoća u pronalaženju čudovišta. »Ono će pronaći vas. Samo krenite severoistočno od grada.«
Već neko vreme su išli u ukazanom pravcu. Zlatko nije znao da li treba da oseća olakšanje ili nezadovoljstvo zbog toga. Prebacio je pogled sa mača u levoj ruci, na simbol na desnom dlanu. Još uvek mu je delovalo nemoguće da je on Čoban. Da je u istom rangu kao i ona... Ne, to mora da je neka greška. To je jedino objašnjenje. On je samo običan kočijaš.
Nalim je držao luk, spreman da svakog trenutka ispali strelu. Vesnika i Tea išle su za njim. Ubica je držala bodeže u svojim rukama. Tako naoružanoj verovao joj je još i manje. Nadao se da neće morati da se brani i od nje kada čudovište jednom napadne.
Hodali su po pesku. Ulazili su u Veliku pustinju. Ona će im biti verni pratilac neko vreme. Ukoliko prežive današnji dan, naravno. Već je bilo prilično toplo.
Vetar je nosio pesak unaokolo. Činilo se da se pojačava. Verovatnoća da je u pitanju peščana oluja bila je mala. Posebno zato što peščane oluje ne ispuštaju krike. Zlatko pogleda iznad sebe i ugleda njihovu metu.
Čudovište se jedva razaznavalo u pesku koji se kovitlao iznad njih. Imalo je krila poput zmaja, a telo mu je bilo prozirno, načinjeno od peska. Oči su svetlele jarko žutom bojom, dok su mu krila bila crna poput noći.
»U napad!« povika Zlatko poput nekog vojskovođe. Nažalost, njegova vojska bila je i suviše malobrojna.
Čudovište se iznova i iznova obrušavalo na njih, podižući okolni pesak što je dovodilo do toga da su jedva mogli da vide. Nalim je odapinjao strele, ali su one prolazile kroz telo čudovišta, ne ostavljajući ni traga. To je izgleda razbesnelo zver koja je svoju pažnju usmerila na Nalima. Zlatko potrča i zamahnu mačem. Ništa. Tea je trčala unaokolo i mahala bodežima, ali bez uspeha. Vesnikine Elekugle su, izgleda, bile jedino što je čudovište pogađalo, pa ipak, ono se gotovo nije ni trzalo kada bi bilo pogođeno. Prilikom jednog naleta na Nalima, Leon se pojavi iz njegovog simbola i žutom svetlošću zaslepi čudovište. Bilo je očigledno. Oružja ovde ne vrede. Bila im je potrebna magija. Nalimov Dar nije bio od koristi, a ni njegov. Kamuflaža mu u ovom slučaju ne može pomoći.
Zver zamahnu repom, snažno udari Vesniku i odbaci je nešto dalje od njih. Nalim je ponovo stajao i strelama gađao krila zveri. Za razliku od tela, krila nisu bila prozirna i strele su ih pogađale, ali ni to nije bilo dovoljno. Leon je skakao i grizao zver sve dok ga ova ne zgrabi kandžama i odnese u visine. Nalim podiže ruku i Leon nestade kao što se i pojavio. Čudovište se okrete ka Zlatku. Osetio je kako ga strah parališe i nije mogao da se pomeri dok je čudovište punom brzinom letelo ka njemu. Taman je pomislio da je gotov, kada se Tea baci na njega i skloni ga sa puta čudovišta. Ispustio je mač prilikom pada. Počeo je da puzi unaokolo u potrazi sa istim. Kada ga je konačno ugledao, čudovište zamahnu repom i Zlatko pade na tlo kako bi izbegao udarac. Brzo je dopuzio do mača i zgrabio ga desnom rukom, a onda se dogodilo ono što im je bilo preko potrebno - magija. Bela svetlost obasja mač i produži ga. Zlatko je znao šta to znači.
»Ostavite ga meni!« uzviknu on. »Sklanjajte se!«
Tea klimnu glavom i potrča ka Nalimu.
»Da vidimo šta ćeš sad!« Zlatko potrča ka čudovištu i zamahnu mačem od svetlosti. Zver kriknu kada ostade bez jednog krila. Njegove žute oči sada su posmatrale samo Zlatka. Čudovište se zalete ka njemu, ali se Zlatko ovoga puta nije bojao. Prebacio je mač u levu ruku i spustio se na tlo baš u trenutku kada je glava zveri bila ispred njega, tako da je sada bio tačno ispod nje. Brzo je zamahnuo mačem lakim kao pero. Glava se odvoji od tela i pade pravo na njega.
Kada se osvestio zatekao je sebe kako ga Nalim, Vesnika i Tea nose natrag ka Osveiu.
»Rekoh ti ja da ćemo uspeti.« veselo reče Nalim, a pesak mu je padao sa glave pri svakom koraku.

END OF EPISODE 9