Chapter III - Episode 18

Plovidba je trajala i kraće nego što je iko očekivao. Sveštenik u žutom je dao sve od sebe da Čobani stignu na Rotaer što je brže moguće.
»To su naređenja lorda Filipa«, govorio je, »Dobro mi je platio da vas odvedem na poluostrvo u što kraćem roku.«
Nalimu se činilo da je sveštenik i preozbiljno shvatio svoj posao. Na mahove su išli tako brzo da je izgledalo kao da će svakog časa svi izleteti sa broda pravo u more. Svakako mu je bilo neizmerno drago kada su ponovo dospeli na kopno, a i ostali su se isto tako osećali.
Odlučili su da pošalju svim Čobanima Glasnike o tome da su nadomak pronalaženja Velikog Čobana. Odgovori su im stigli uredno od Jelene, Sanje, Stefane, Milene, pa čak i Gorana koji se po prvi put oglasio otkako su se još onda rastali u Barasu, iako im nije otkrio ništa o svom položaju, niti situaciji. Iako je par Čobana bilo u nezavidnim položajima, svima je laknulo što su makar znali da ostali nastoje da im svim silama pomognu.
Još prilikom iskrcavanja sa broda u daljini su ugledali toranj od trave.
»Predivan je!«, uskliknu Nalim.
»Ja ništa ne vidim...«, tužno će Tea.
»Oh, zar nisi čula šta je rekao Khrk? Samo ga mi možemo videti«, lejdi Kase odbrusi.
Kako nije bilo razloga da ide sa njima, Tea ostade da ih čeka u brodu, dok oni krenuše ka tornju. Izbliza, toranj je izgledao kao da raste u beskonačnost. Ta misao uplaši Nalima.
»Nadam se da ne moramo na vrh!«. Pomisao na hiljade stepenika kojima bi se morali popeti ga nije nimalo radovala.
»Za početak bismo mogli da pronađemo ulaz«, izjavi Zlatko.
To je bilo teže nego što su mislili. Kružeći oko tornja, oni uvideše da na njemu nema nikakvih vrata, ni prozora. Negde pred kraj drugog kruženja oko tornja, lejdi Kase ugleda nekakav tekst napisan na tornju.
»Šta piše?« upita Ana.
»Ne mogu da pročitam! Ovo nisu obična slova«, primeti lejdi Kase.
Ana priđe natpisu. »To je čudno.« Podiže desnu šaku da malo protrlja prašinu koja se tu skupila i, na iznenađenje svih, njen simbol zasvetli i preuredi slova u tekstu tako da su sada sijala i formirala reči koje su mogli da pročitaju.
»Dobrodošao, dete Svetlosti. Vrata njegove kule za tebe su otvorena. Uđi i pronađi istinu.« Ana je čitala tekst naglas. Nakon izgovorene poslednje reči, trava na toj strani tornja se razgrnu i napravi prolaz. Čobani uđoše unutra.
»Odbacite laži i iluzije i priglite istinu«, začu se ženski glas kada se toranj za njima zatvorio.
Nalim oseti kao da lebdi. Osvrnuo se oko sebe i primetio da je zaista i bilo tako. Svi zajedno lebdeli su ka vrhu.
»Odbacite laži i iluzije i ugledajte Svetlost«, ponovi isti glas koji mu je delovao nekako poznato.
Par trenutaka su lebdeli ka vrhu i konačno ga i dostigoše.
»Odbacite laži i iluzije, jer zbog toga ste došli« reče Anhat značajno i glasno, gotovo vičući. Stajala je u svojoj beloj odori na sredini bele prostorije koja je Nalima ispunila spokojem. »Priča koju ću vam ispričati jedina je istina.«
»Došli smo...«, pokuša da progovori lejdi Kase, ali zastade kada je Anhat prostreli pogledom.
Počeka par trenutaka i poče govoriti. »U vremena davna, dok u beskrajnom prostoru i vrtlogu magije postojanja nije postojao život, niti tvar, pojavio se on, svemoćni entitet sa željom i ambicijom. Željom i ambicijom da stvara. Sakupio je najdelikatniju magiju i dao joj oblik. Stvorio je svet. Stvorio je Hebeal. Vatru i Vodu. Vazduh i Zemlju. I na kraju, stvori Svetlost.«
Nalim je primetio da se niko, pa ni on sam, ne usuđuje da je prekine. Pustiše je da govori.
»Zadivljen lepotom sopstvene kreacije, shvatio je da mu nedostaje neko sa kome bi je podelio... Neko ko bi čuvao tu lepotu, večno zahvalan njemu, Stvaraocu, što ju je upriličio. On uze grumen Zemlje, dašak Vetra, slap Vode i oganj Vatre i stvori Četvoro i dade im imena - Erat, Aila, Maera i Fier. I svakom od njih dade zadatak. Erat će čuvati Zemlju, Aila Vetar, Maera Vodu, a Fier Vatru.
Nije proteklo mnogo vremena pre nego se Četvoro oseti usamljenima. Oni preklinjahu Stvaraoca da im podari društvo, saputnike, nekoga ko će sa njima uživati u svim blagodetima koje im je pružio. I on im usliši molbu. Stvaralac im svakom napravi po jedno biće satkano od istih elemenata kao i oni; napravi im vuka, sokola, foku i pumu, da im budu verni pratioci i pomoćnici u čuvanju i održavanju Hebeala. I tako je vreme teklo i teklo.
Ali gde postoji Svetlost, uvek postoji i Senka. Sedeći jednom u takvoj Senci, Fier, u kome je večito tinjao neumorni plamen, mazeći svoju pumu po glavi, shvati da mu ona nije dovoljna. U njemu se javila misao i ideja. Može li on, poput njegovog gospodara, stvoriti život? Može li bar da pokuša? On zari svoje koplje čvrsto u Zemlju i oko njega stvori plamen koji je goreo čitav jedan dan i jednu noć i iz tog plamena nastade novi život. Fier stvori Vatrovukove. Želeći da ispravi "greške" svog gospodara, on Vatrovukove postavi na dve noge i dade im moć govora. Oni će biti njegova deca... Oni će biti njegove sluge. Ali njihovo stvaranje imalo je cenu.
Izgorela Zemlja i njeni plodovi razbesneli su Erata koji se istoga časa suočio sa Fierom. No Fier nije želeo da se ikome pravda. Smatrao je da će gospodar biti ponosan na njega i da mu neće zameriti, jer je on pokazao da je moćniji i superiorniji od ostalo troje. Ponižen i uvređen Fierovim ponašanjem, Erat odluči da dokaže da je on i te kako podjednako moćan kao Fier, te prateći njegov primer i sam stvori život. I tako su Svetlost ugledale Vile. Nije prošlo mnogo vremena, pre no što su i Aila i Maera, iz istih pobuda, učinile isto. Aila stvori Pticolike, a Maera Sirene.
Ono što niko od njih četvoro nije znao jeste da su, stvarajući život, stvorili još nešto. Iz njihovog ponosa i ambicije polako se počelo rađati još nešto što niko od njih nije mogao kontrolisati. Rađao se Haos.
Stvaralac je, međutim, to uvideo. Ubrzo je shvatio da im se Hebeal ne može tek tako prepustiti. Ne želeći da uništi ono što je sa tako mnogo posvećenosti i ljubavi stvorio, on pronađe drugo rešenje. Odričući se dela sebe i svog bića, on iz Svetlosti stvori nov oblik života. To su bila bića koja su u sebi nosila njegovu Svetlost. To su bili Vedini. Ova bića nisu bila nalik na Četvoro. Imala su prijatniji i blaži, bezazleniji oblik. Imali su ljudski oblik. Zajedno sa Vedinima, Stvaralac je Hebealu darovao i Životinje da bi pomogle Vedinima. Njihova je dužnost bila da se postaraju da Haos ne uzme maha. Njihova je dužnost bila da drže Četvoro na oku. To, nažalost, nije prošlo nezapaženo.
Saznavši šta je njihov gospodar naumio, Četvoro je bilo uvređeno i povređeno. Znali su da im više nije verovao, te je poslao Vedine da ih obuzdaju. Sastajali su se noću, pod okriljem Senki, gde je Haos bio najjači i kontemplirali, spletkarili, delali. Odlučili su da prkose Stvaraocu. Isekavši deo sebe samih, oni rešiše da, još jednom, stvore život po ugledu na Stvaraoca. Aila zgrabi svoju desnu ruku, odroni deo sebe sa podlaktice i baci ga u Vazduh. Govoreći magične reči, bačeni deo nje se pretvori u Vetar, a zatim dobi život. Erat prebaci svoju ruku preko levog ramena, odlomi deo pleća i zari ga u Zemlju, iz koje on iznikne živ. Maera levom rukom uze deo svog vrata i spusti ga u Vodu da bi iz nje isplivao sa Životom. Fier, najprkosniji od svih, uze deo svog čela i pretvori ga u Vatru, koja je, kada se ugasila, ostavila Život. Oblik koji su odlučili da daju novom Životu bio je samo još jedan vid prkosa Stvaraocu, jer za novi život izabraše oblik Vedina.
»Stvorili su Ljude!«, lejdi Kase zaključi.
»Ali na koji način? Tajno i iz prkosa, u Senci. U njihova srca, pored Svetlosti, koja je svakako živela u svemu u Hebealu i nije se mogla ni iz čega istrgnuti, usadili su i Haos. I tada je sve počelo. Malo po malo, polako i neizbežno, Haos je rastao i rastao, uvek budan i motreći. Hranio se slabostima i strahovima, mržnjom, gnevom, ponosom i pohlepom i svim lošim što se ušunjalo u Hebeal dok konačno i sam nije postao živ. I tada, iz Haosa nastadoše Rahe.
Kada je Četvoro postalo svesno onoga što je učinilo, bilo je isuviše kasno da to popravi. Rat je došao. Vedini su se borili protiv Raha, Ljudi sami sa sobom, a Vatrovukovi, Vile, Sirene i Pticoliki se sakriše zajedno sa svim Životinjama. U ovim bićima je Haos bio slab i nikada nije uzeo maha. Stvaralac je bio jak, ali je moć Haosa neprestano rasla sa svakom žrtvom koju bi odneo rat. Pa ipak, najveću žrtvu trpeo je sam Hebeal koji je bivao razoren i pustošen.
Tada se Četvoro setilo svoje dužnosti. Bilo je vreme da zaštite Hebeal. Oni ustupiše svoje četiri Životinje Vedinima i zakleše se da će i sami pomoći u borbi protiv Haosa. Ujedinjeni, Vedini i Četvoro odagnaše Rahe i Haos beše poražen. Vedini su bili dosta oslabljeni ratom, ali su ipak pristali da pomognu u obnovi Hebeala. Kada je i to učinjeno, mir se konačno i potpuno vratio. Ili je tako bar izgledalo.
Haos jeste bio poražen, ali ne i uništen. Postojao je i u bićima samih Četvoro odakle nije mogao biti iskorenjen. Oni iskoristiše slabost Vedina i udruženim snagama ih jednog po jednog uništiše. Magija Vedina bila je svakako jaka, a ipak nedovoljno u poređenju sa ujedinjenom magijom Četvoro koja je u biti bila magija Stvaranja. Upivši snagu Vedina, Četvoro shvati da je sada bilo moćnije i od samog Stvaraoca. U poslednjoj pobuni i činu prkosa, oni okrenuše Hebeal protiv Stvaraoca i udariše na njega svom svojom moći dok, poput Haosa, i on ne bejaše poražen.
Četvoro onda proglasiše sebe Bogovima i vladaocima Hebeala. Svoju volju nametali su Ljudima, Životinjama i svim ostalim rasama u Hebealu i posvetiše se zatiranju svakog traga Stvaraoca u Hebealu.
Međutim, kao što Haos nikada nije uništen, isto je bilo i sa Stvaraocem. Deo njega je živeo u svim bićima u Hebealu jednako i istovremeno sa Haosom i u večitoj borbi sa njim.
Legende i proročanstva kažu da će doći vreme kada će se rat Stvaraoca i Haosa ponovo rasplamsati. A svi su izgledi da je to vreme konačno došlo. To je istina koju vam ja darujem.«
»Mi smo došli da razgovaramo sa Velikim Čobanom«, progovori Nalim nekako tupo, nakon što je shvatio da je Anhat završila svoju priču. »Poslala si nas u potragu za njim i ona nas je dovela ovde.«
»Ali vi ste Velikog Čobana već pronašli i pre nego što ste ovde kročili.« U uglu odaje stvori se niotkuda Filip.
»Ti?!« viknuše svi uglas.
»Bojim se da je sada red na mene da vam ispričam priču. Vidite, u ratu protiv Haosa jedan od Vedina posebno se istakao svojim umećem i posvećenošću odbrani Svetlosti. Da bi ga nagradio, Stvaralac mu je dao posebno oružje koje bi mu pomoglo u borbi - Čobanski štap zvani Artzain. Taj štap je upravo bio onaj koji je zadao poslednji udarac Haosu i proterao ga, makar privremeno, iz Hebeala. Nakon rata, taj Vedin dobio je poseban nadimak zbog Artzaina. Zvali su ga Velikim Čobanom. On je onda pronašao obične čobanske štapove, začarao ih i podelio ostalim Vedinima. "A vi ste", rekao im je, "od sada Čobani." Shvatate li sada ko ste vi, prijatelji moji?«
Svi zanemeše.
»Iskušavani ste«, Anhat progovori. »Od prvog dana kada smo se sreli. Morali ste se dokazati vrednima tih simbola na vašim dlanovima. Zato sam vas poslala u ovu potragu. Neke od vas birala je sudbina, a neke slučaj. Morali smo znati da ste vredni. A vi ste prošli test.«
»Odanost, odlučnost, iskrenost, mudrost, vera, hrabrost, snaga. To su samo neki od kvaliteta koji su neki od vas pokazali. Imali smo vas na oku sve vreme. Vas i vaše prijatelje«, uključi se Filip. »Vaše putovanje do ovde je bio, dakle, samo test. Pravo putovanje tek počinje.«
»Nosite veliku odgovornost na svojim plećima, ali ste blagoslovljeni i mnogim Darovima.«
»Neki su ih od vas već otkrili, a drugi će ih tek spoznati. Baš kao što je slučaj i sa vašim Amneama.«
»Amneama?«, upita Ana jedva čujno.
»Stvorenjima koja žive u vašim simbolima. Jer šta je Čobanin bez svog stada? Vaše Amnee su vaše stado.«, odgovori Anhat.
»I šta sada? Pronašli smo Velikog Čobana. Šta sada?«, lejdi Kase upita trudeći se da zvuči samouvereno.
»Jeste li? Ili je on pronašao vas?«. Filip se nasmeja.
»Istina, ti... Vi jeste prvi došli do nas« reče Ana.
»Ja? Ah, bojim ste da ste pogrešno razumeli. Ja nikako nisam Veliki Čoban.«
»Nisi? Ne razumem... Zar je...« Ana zbunjeno pogleda u Anhat.
»Veliki Čoban je neko ko je bio sa vama od samog početka.« Anhat se nasmeši mistično. »Veliki Čoban je Nalim.«
Nalim oseti na sebi poglede svih u prostoriji. »To... To nema nikakvog smisla! Ja... Ja sam samo običan čovek iz Štoka!« Bio je vidno uznemiren.
»Sve će vam biti jasno u dogledno vreme«, Filip pokuša da ga umiri.
»Dogledno vreme?! Želim odgovore sada! Dosta je bilo više ovih igara!«
»Istočno od Loselara nalazi se ostrvo Devzeal. Uzmite brod i pođite tamo. Nađite Artzain. Tada ću vam dati odgovore za kojima tragate.« Anhat reče, svečano.
»Ne! Ne želim! Došao sam ovde po...«
Ali i pre nego što je završio rečenicu, Anhata i Filipa više nije bilo. Umesto njih, pred njim su stajali lejdi Kase, Ana i Zlatko i gledali ga kao potpunog stranca.


END OF EPISODE 18

Chapter III - Episode 17

U svojoj je glavi pokušala toliko puta da zamisli kako će se osećati kada ponovo kroči u taj grad. Sada kada je stigla, videla je da je taj osećaj bilo nemoguće predosetiti ili zamisliti. Da stvar bude gora, grad je izgledao gotovo potpuno isto kao onda kada ga je napustila pre toliko vremena.
"Luka Dže, najistočniji grad u Defori. Mada po svojoj konstituciji i veličini više podseća na selo, bila je to najveća od svih luka i jedina iz koje su, po kraljevskoj odluci, brodovi smeli da isplovaljavaju na ostrva istočno od Masiva. Brodovi usidreni u luci veći su od bilo koje druge kuće ili građevine u gradu. U gradu prevoladava drvena građa i niske, jednospratne kućice sa par prostorija, kako su meštani veći deo dana provodili van kuće. Iako je klima u tom području bila izuzetno topla, luka Dže se nalazila u priobalnom pojasu i oblasti velikih plaža u kojoj su vrućine pustinja i pustara bile daleko blaže. Ljudi u luci bili su veoma gostoljubivi i dobroćudni, što važi i za Maestra luke - Maestra Pjetra. Grad je poznat po voću Kač koje se smatra veoma zdravim i kojem se pripisuju podmlađivačka svojstva, kao i po prelepom nakitu i predmetima izrađenim od školjki i bisera."
Unos u Nalimovoj mapi bio je verodostojan, znala je lejdi Kase. I zaista, da joj život nije išao tokom koji jeste, ona nije mogla zamisliti nijedan razlog zbog kojeg bi ikada napustila luku i otišla u prestonicu.
Kada su pristigli u luku, ostavili su Pustinjske Pastuve i štalama na zapadnoj kapiji, osvežili se na obližnjoj česmi i krenuli da pronađu najbližu gostionicu da se okrepe i odmore. Na putu do tamo nalazile su se brojne tezge sa suvenirima i prodavcima koji su bili uporni da ih njima prodaju. Kase je pokušala da prepozna lica tih prodavaca, ali nije mogla. To mora da su bila deca ljudi koji su tu nekada prodavali, još kada je ona živela u luci.
Jedina koja je bila zainteresovana da išta kupi bila je ona devojka. Buljila je u ogrlice kao da ih nikada u životu nije videla, a kada je Nalim primetio koliko je ona žudela za istima, kupio joj je jednu.
»Eto! Sada imaš nešto što će te uvek sećati na mene!«, rekao joj je veselo i stavio ogrlicu oko vrata.
Ona se nasmešila i zagrlila ga tako nevino, poput deteta, da bi prevarila i samu Kase kada ona ne bi znala ko je ta devojka u stvari. Još kada su stigli u Osvei odlučila je da otkrije sve što može o njoj. U Pivu je dobila prve izveštaje o devojci. Nije bilo sumnje da je ubila onoga čoveka koji ju je zatekao kako spava u dvorištu, ali on nije bio njena jedina žrtva. Postoje osnovane sumnje da je Tea ubila i svoje roditelje. Ti ljudi su, doduše, bili plaćeni ubice i loše su se ophodili prema njoj, no to nije opravdavalo ono što je uradila. Još par nerazjašnjenih smrti desilo se u njenoj neposrednoj okolini, a Kase je bila ubeđena da im je Tea bila uzrok. No, sve je to odlučila da zadrži za sebe dok ne dođe pravi trenutak da se te činjenice obelodane.
Došli su do gostionice "Sirena" i odlučili da u njoj provedu noć. Svi su bili saglasni da nemaju vremena za gubljenje, ali isto tako nisu bili mašine. Odmor im je bio potreban pre nego se ukrcaju na brod koji će ih odvesti na poluostrvo Rotaer.
Pre nego uđoše u "Sirenu", Filip se zaustavi. »Pa... Rekao bih da se konačno rastajemo. Moram priznati da je bilo krajnje uzbudljivo i ugodno putovati sa vama.«
»Ako prženje na pustinjskom suncu smatraš ugodnim, onda svakako jeste«, našali se Ana, stežući svoju torbu rukama.
Kase je primetila da je Ana to često radila u poslednje vreme. Torbu je gotovo stalno držala u rukama i nervozno opipavala nešto u njoj, kao da se boji da će to izgubiti. Pored toga, stalno ih je požurivala i bila protiv svake duže pauze tokom puta. Delovalo je kao da se žuri da negde stigne. Iako ju je silno zanimalo šta se u toj torbi nalazi, Ana ju je tako dobro pazila da je to bilo prosto nemoguće. Obećala je sebi da će čekati pogodan trenutak da to i sazna.
Pozdraviše se sa Filipom koji im reče da će ih ujutru potražiti da im se oduži za ukazanu pomoć. Imali su dovoljno Klikera da zakupe sobe, te se Ana i Zlatko se odmah povukoše u svoje, a za njima i Tea i Nalim.
Ona je, sa druge strane, znala da neće moći oka sklopiti te večeri. Ovo ju je mesto činilo nervoznom i samo dodavalo ulje na vatru koja se raspirila onoga trenutka kada je primila obaveštenje o svom neuspehu. Paket koji je poslala u Hort nije stigao do Gospodarice i ona je zbog toga bila oštro prekorevana. Kako i ne bi? Njena je odgovornost bila da taj paket stigne na svoje odredište i ona je zakazala. Ako je lejdi Kase nešto mrzela, onda je to bio neuspeh.
Odlučila je da prošeta lukom. Ni sama nije znala šta je očekivala da time postigne, ali je ipak osećala potrebu da tako učini. Napustila je gostionicu i zaputila se ulicom ka središtu grada. Što je duže hodala, obuzimao ju je čudan osećaj melanholije pomešan sa gađenjem što se ponovo tu nalazi. Na trenutak se pokaja što je odlučila da se prošeta, pa pomisli da je bolje da se vrati u "Sirenu" i jednostavno prespava ovaj košmar, kada joj misli prekide tužan prizor. Njena kuća bila je obojena u crno. Običaj u luci je podrazumevao da se nakon smrtnog slučaja u domaćinstvu kuća oboji sva u crno i takva bude tri meseca, nakon čega se ponovo prefarbava u neku drugu boju. Kase oseti da joj srca ubrzano lupa. Prišla je kući i pokucala na vrata. Žena bledog lica, ispijenog od plača joj je otvorila i nakon par trenutaka, koliko joj je trebalo da je prepozna, zatvorila ih ponovo njoj u lice. Ona je živa, što znači da je on mrtav. Lejdi Kase obori glavu i udalji se od kuće. Osetila je kako joj se grlo steže i za trenutak je osetila da će se rasplakati.
Pomislila je na njegovu sahranu. Verovatno nije došlo mnogo sveta. Svi su dobro znali da je bio krijumčar i nisu ga previše voleli. Pored toga, ugled mu je bio znatno narušen onoga časa kada ju je ostavio zbog krčmareve kćeri. Mogla je zaključiti šta su tek o njoj mislili kada je otišla iz luke i otvorila kuću uživanja u Barasu.
Ali čemu sad ovo sve? Zašto je morala da to vidi? Zašto nije samo otišla da spava?! Vreme je da to ispravi! Namršti se i gotovo trčećim korakom krenu natrag ka "Sireni".
»Mora da Vam ovo mesto budi mnogo uspomena«, uplaši je na trenutak Nalim koji se odjednom stvori ispred nje.
»Pih! Uspomene! Šta sa njima?! To je samo prošlost... Davna prošlost koju je bolje i zaboraviti.«
»Zaboraviti?«, Nalim se pobuni, »Ne čini li nas prošlost onim što jesmo? Uostalom, siguran sam da imate i lepih uspomena...«
Imala je. One su bolele gotovo i više od onih ružnih. Nikada nije bila previše bliska sa Milenom, ali je nekad bar znala da je ona voli. Voleo ju je i on. Bili su porodica nekada, ovde u ovoj luci. A onda je svako otplovio na svoju stranu. »Ma koga briga?!«, odbrusila je grubo.
»Vas. Inače ne biste bili tako tužni.«
Oh, taj prokleti empata! Znao je! Sve je znao! Šta se on tu meša?! Nepozvane i nepoželjne suze sliše joj se niz lice i ona nije mogla da ih zaustavi. Jecala je i gotovo vrištala od količine bola koja je odnekud isplivala.
Nalim je samo stajao i tužno je gledao. Njegov sažaljiv pogled ju je vređao, ali nije mogla da dođe do reči. On priđe i obgrli je, a ona samo još jače zaplaka, kako nije još od nekog prethodnog života.


Već su dosta vremena provele u Otiponu. Po povratku iz Kedarija, Maja je tvrdoglavo i uporno odbijala da napusti Franka i po čitavu dan i noć bdela kraj njegovih nogu na ležaju u kući gospođe Mirse, koja im je ponudila gostoprimstvo koliko god im god ono bilo potrebno. Njena je kuća bila velika i dovoljna da se u njoj nastane Maja, Milena, Orlando i Jakadan, vojnik koga je Mirona zadužila da ih prati i čuva od opasnosti, kada su joj one ispričale priču o simbolima, a nakon što je ona videla Milenu kako ubija Rahu. Učinile su to preko volje, s obzirom da su se odavno složile da je bolje da Mirona za to ne sazna, ali nisu imale izbora. Mirona je sve primila sa razumevanjem i insistirala da pođu sa njom, jer će tako biti najsigurnije. Maja, pak, nije to želela ni da uzme u razmatranje. Bilo je to zbog Franka, znala je Milena. Na kraju, Mirona je pristala da njih dve i Orlando odu u Otipon, uz uslov da sa njima pođe jedan od njenih najboljih vojnika - Jakadan, i uz obećanje da će je, nakon što završe posao koji imaju u Otiponu, ponovo potražiti.
Maja jedva da je govorila sa Milenom. Iako joj je ona svakoga dana donosila doručak i ručak u Frankovu sobu, sve što joj je Maja govorila bilo je hladno i daleko "Hvala." Kada je, naposletku, Franko izdahnuo, Milena je očekivala da će Maja izaći iz sobe i da će nastaviti putovanje, no to se nije dogodilo. Maja je provela još par dana sedeći tu kraj njegovog beživotnog tela, plačući. Jedva da je išta i jela, a prema Mileni se ponašala još i grublje nego ranije.
Bojeći se za nju, Milena je znala da mora preduzeti drastične mere. Njen Dar joj je, uglavnom, donosio više štete nego koristi, ali se činilo da je sada gotovo nemoguće da učini veću štetu. Maja je padala sve dublje i dublje u očajanje i tugu i ona ju je morala što pre izvući. Jednom prilikom, kada joj je donela doručak, pogledala ju je izravno u oči. Nije znala koje će osećanje u Maji tada prevladati, no to je bio rizik koji je morala da preduzme. Na njeno iznenađenje, Maja ustade i gurnu poslužavnik sa doručkom tako da se sve prosulo po Mileni, pa izlete iz sobe.
Narednog dana odlučila je da pokopaju Franka. Milena je ponudila pomoć, ali je Maja odbila i čak zahtevala da Milena nema nikakve veze sa tim. Milena nije razumela šta se dešava i tešilo ju je jedino što se Maja gotovo jednako hladno i grubo odnosi i prema Orlandu.
»Mora proći neko vreme...«, uveravao ju je on. »Očito ga je mnogo volela.«
Dani su prolazili, a Milena jedva da je gotovo i viđala Maju. Nikada nije sedela u istoj prostoriji sa njima. Šta više, sve je ređe bila i u istoj kući u kojoj su oni bili. Stalno je negde odlazila i vraćala se kasno u noć, kada bi svi otišli na počinak.
To se moralo prekinuti. Već su se i previše zadržale u Otiponu. Nije bila srećna zbog onoga što se spremala učiniti, ali nije imala izbora. Noćas će ona već saznati šta se sa Majom dešava.
Čekala ju je da se, kao i uvek, ušunja u kuću gospođe Mirse i uđe u svoju sobu, a onda je za njom zatvorila vrata.
»Šta ovo treba da znači?!«, prosikta Maja.
»Ne znam! Reci ti meni!«
»Šta da ti kažem, Milena? Šta želiš da čuješ?!«
»Šta god! Zaboravila sam gotovo i kako tvoj glas zvuči! Još koji dan i zaboravila bih i kako izgledaš!«
»Avaj, ja tvoj lik i reči nikako da zaboravim!«, mračno i sa mržnjom reče Maja.
Milenu prođe jeza. »O kakvim rečima govoriš?! Majo, molim te... Reci mi!«
»'Samo me prati! I koračaj samouvereno! '- to si mi rekla. 'Moramo mu pomoći.' - govorila si.«
»Ne razumem...«
»Ne razumeš?! Dozvoli onda da ti objasnim! Bio je to jedan jedini preostali lek protiv Komatoze, Milena. Jedini! Laborant je to jasno rekao!«
Mileni se telo ukoči.
»Rekao je da će narediti novu proizvodnju«, govorila je brzo i besno Maja, »u laboratorijama koje više ne postoje. I šta se desilo?! Šta sam ja uradila sa lekom?! Uništila ga! Bočica se slomila! Slomila se jer sam jurila da oslobodim osobu koju jedva i da sam poznavala! Slomila se jer si ti insistirala...«
»Majo... Ne možeš...«
»Mogu! I te kako mogu! Da smo samo izašle odmah... Da smo izašle odmah bile bismo van laboratorije pre nego se Raha pojavila... Da smo izašle odmah ja bih došla ovamo sa protivotrovom i Franko bi sada bio živ... I onda bih mu mogla reći... Mogla bih mu reći koliko sam ga...«
»Majo... Molim te... Da smo odmah otišle, Orlando bi bio mrtav...«
»Briga me za Orlanda! Mrzim ga! I tebe i njega!«
»Ti ne misliš tako...«
»Sklanjaj mi se sa očiju! Gubi se! Ne želim da te vidim!« Maja je bila van sebe. Uhvatila je figuricu koja je stajala pored kreveta i bacila je u Mileninom pravcu.
Nije imala izbora do da je ostavi. Otišla je natrag u svoju sobu i zarila glavu u jastuk. Hoće li uvek biti ovako?! Hoće li svaki put izneveriti one do kojih joj je stalo?! Mina, Stefana, Nalim, Maja... Pa i Pjetar... Oh, Pjetar. Kada bi samo bio tu... Kada bi samo mogla da ga zagrli i poljubi. Ali u toj sobi nije bilo nikoga do nje i mraka i krivice.


Novi dan u luci Dže značio je i novo putovanje i ona je jedva čekala da na njega krenu. Proveli su noć tu i to je bilo sasvim dovoljno. Ne smeju se previše zadržavati u jednom mestu. Moraju se kretati. 'Idi što dalje odavde i od Barasa! Putuj na istok ili kuda god želiš!', rekao joj je Glazor i ona je tako morala činiti. Previše stajanja u mestu je značilo da će neko možda shvatiti šta ona sa sobom nosi i želeti da joj to otme, a to nije smelo da se dogodi.
Iako je znala da su ostali nervozni zbog njenog konstantnog požurivanja, to ju je veoma malo zanimalo. Morali su da krenu. Lejdi Kase je bila ćutljivija nego inače tog jutra. Izgledala je nekako bledo i neispavano. No, spavaće na brodu, sada barem neće morati da jaše.
Svoje stvari je spakovala najbrže što je mogla i dala ih Zlatku koji se tako ljubazno ponudio da ih ponese. To joj je išlo u korist jer je onda mogla da dobro pazi na torbu koju je nosila preko ramena.
Nalim i Tea su vazda poskakivali jer je to, koliko je shvatila, bio prvi put da negde idu brodom, kao i njoj, uostalom. Bili su poput dece i to joj je povremeno izazivalo osećaj nekakve topline, a povremeno ju je razdraživalo. Čekaju ih ozbiljne stvari. Nije bilo mesta detinjarijama.
Posao im je u mnogome olakšao Filip koji se pojavio izjutra, kao što je i obećao, i obavestio ih da im je, u znak zahvalnosti zbog svega što su učinili za njega, obezbedio brod koji će ih prevesti na poluostrvo Rotaer i to besplatno! Šta više, pobrinuo se i da sa njima pođe jedan od sveštenika u žutom, koji je raspolagao osnovnim Darom kontrolisanja Vetra kako bi njihov brod plovio nezavisno od vremenskih uslova. Ana je načula nešto o takvom putovanju i ranije i divila se toj zamisli, koja je potekla upravo iz luke Dže.
Filip ih je sada vodio ka mestu gde je taj brod usidren.
»Jedva čekam da stignemo!«, veselo je govorio Nalim.
»I ja!«, Tea je dodala.
Ana se osvrnu i pogleda iza sebe. Još otkako su krenuli iz Piva nije mogla da se otrese osećaja da ih neko prati. Što su dalje odmicali u to je bila sigurnija. Svoje sumnje, doduše, nije podelila sa drugima. Nije želela da ih uznemirava dok ne bude sigurna. Osećaj je sada bio jači nego ikada. Ona zastade na sred puta i okrene se. Tea to primeti i priđe joj.
»Mislim da nas neko prati...«, izusti Ana, iako ni sama nije znala zašto bi to rekla baš Tei.
»O, da. Prati nas.« Tea odgovori samouvereno i bez imalo iznenađenja. »I to nespretno.«
»Ti to znaš? Kako?«
»Vešta sam u šunjanju... Tako...«
Tako je ubijala, Ana shvati, ali odluči da ništa ne kaže.
»Hajde, vas dve!«, dozva ih Zlatko. »Evo broda.«
Pogledala je ponovo Teu.
»Nemoj brinuti.« Tea je uhvati za ruku i pogleda je pravo u oči. »Neću dozvoliti da ti iko naudi. Niti bilo kome od nas. Ja ću paziti.«
Ana nije znala da li su je te reči utešile ili dodatno zaplašile. Tea je izgledala prilično sigurna u ono što je govorila i u ovom trenutku bi najviše na svetu volela da se u nju može uzdati, no može li dozvoliti sebi da se uzda u ubicu?


END OF EPISODE 17

Chapter III - Episode 16

»Ono što se dogodilo Maestri Fleti je, uistinu, tragično. Ne mogu reći da znam ko je to učinio, niti zašto, ali se slažem da se to mora što pre otkriti, da.« govorio je otac Mateas prilikom ispitivanja.
»Ja ne sumnjam da će upravo Vaš sud u tome mnogo pomoći u ovom pitanju, oče«, uveravao ga je Oviat.
»Zašto tako mislite?«
»Gotovo nema sumnje u to da je Zabranjena magija ubila Maestru Fletu.« Oviat je svaki put sve manje okolišao. »Nekako mi se čini da biste Vi bili najkompetentniji da o svemu tome govorite.«
»Da, da. Zabranjena magija i njeno zanimanje za istu u danima pre tog sudnjeg trenutka. Sada žalim što se nisam potrudio više da joj pomognem u njenim namerama da otkrije ko stoji iza svega toga... Ali, kako nemamo kralja, uhvatio sam se u pitanja kraljevanja i jednostavno nisam mogao da se potpuno posvetim tome. Doduše, jesam zadužio oca Gregorijana da što više o tome sazna. Možda će Vam on dati neke informacije o tome.«
Na spomen Gregorijanovog imena osetila je da joj se svaka dlačica na telu naježila. Još uvek je imala košmare koji su je vraćali u vreme kada je bila zatočena i mučena u Ispii.
»Svakako ću razgovarati i sa njim«, reče Oviat, »Ali mi pre toga ispričajte Vašu stranu priče.«
»Moju stranu, da. Pa reći ću Vam isto što sam rekao i Maestri Fleti kada mi je došla sa tvrdnjom da zna ko stoji iza Zabranjene magije. Rekao sam joj da su to veoma ozbiljne optužbe i da se ne mogu načiniti bez dokaza! Nagađanje, u ovom slučaju, nije poželjno, niti bi smelo biti dozvoljeno. Eto, ona je prva bila ubeđena da iza svega stoji Maestra Mina, pa je kasnije promenila mišljenje.«
»Zaista? Kako to znate?«
»Posetila me je jutro pre tog kobnog dana i rekla da su joj sumnje otklonjene, mada nije rekla kako, niti zašto. Rekla mi je da će nastaviti potragu za krivcem i da neće stati dok ne otkrije ko je u pitanju. Ko zna... Možda je i otkrila...«

»Ništa više od značaja nije rekao.« Stefana je upravo ispričala Mini i detalje sa poslednjeg saslušanja.
Danas je trebalo da njih dve budu saslušane. Prethodnog dana je putovala za Kiolot kako bi se pozabavila nekim pitanjima tamo, te Stefana nije stigla da joj odmah ispriča, pa su zato iskoristile priliku dok su čekale generala Oviata da ih poseti u Mininim odajama.
»Svaka čast. Još jednom si uspešno obavila zadatak.«
Stefani je ta pohvala, očigledno, prijala. »Hvala, hvala! Pa ipak... Nekako mi se čini da nismo previše saznale iz svega ovoga.«
Tu je bila u pravu. Većinu vremena Fleta je provodila jureći nebulozne navode da je Mina ta koja se bavi Zabranjenom magijom. Doduše, ne neopravdano. Mina je, ipak, znala nešto što Stefana nije, a što će, verovatno, ispričati već za koji trenutak generalu Oviatu. Zapravo, najkorisnije od svega što su saznale bio je njen neobičan Dar i njene noćne šetnje po dvorcu. Međutim, nije želela da obeshrabri Stefanu. »To nije istina. Saznali smo dosta toga o njoj, a to nije beznačajno. Uostalom, ti nisi odgovorna za ono što si čula. Važno je samo da je sve prošlo kako treba.«
Stefana se nasmeši, pa namršti. »A šta ako Oviat i dalje sumnja u tebe? Znaš, nisam sigurna da bih umela da se snađem bez tebe u ovom dvorcu. Ne znam šta bih radila bez tvojih, doduše preteranih i napornih, ali povremeno korisnih saveta!«
Mina iskrivi usne i naglo ispusti vazduh kroz nos. »Ne idem ja nikuda. A i da odem, svakako te neću ostaviti nezbrinutu. Znam da sam ti govorila da ne veruješ preterano nikome iz dvorca, ali ipak postoji osoba koja bi se postarala za tebe u slučaju da se meni nešto dogodi. Neko kome možeš verovati.«
»Oh, još jedan prijatelj u dvorcu! Osećam se tako bitno! Mogu li znati ko je u pitanju?«
»Sve u svoje vreme«, odgovori joj Mina. A sada je bilo vreme za ispitivanje. Oviat je pokucao na vrata i ušao.
»Preskočimo formalnosti, generale. Znamo zašto ste ovde«, rekla mu je nakon što se smestio u jednu od dve fotelje u sobi. Mina sede na drugu, dok je Stefana stajala iza nje. Devojka se i dalje plašila generala i to se providelo.
»Veoma dobro. Razgovarao sam sa ostalim Maestrima, poslugom dvorca, vojnicima, Vilama... Ostali ste mi još Vi i Vaša štićenica. Svi sa kojim sam razgovarao saglasni su oko toga da je Maestra Fleta bila osobena žena, ozbiljna, ne preterano druželjubiva i posvećena svom poslu. Pa ipak, sve to je donekle palo u vodu u poslednjim danima njenog života kada je postala izrazito paranoična, zainteresovana za Zabranjenu magiju i prilično ljubopitiva. Saznao sam da je noćima tumarala po dvorcu, a posluga i stražari su mi potvrdili da nikada nije napuštala dvorac u kasne noćne sate, kao uostalom ni bilo ko drugi, što isključuje mogućnost da je koristila svoj Dar Mimika i tako se sastajala sa nekim van dvorca. Saznao sam još i da ste baš Vi bili često u njenim pitanjima.«
Mina primeti da je sa njom razgovarao drugačije. Ukoliko je Stefana sve verodostojno prenosila, a nema razloga da veruje u suprotno, general nije otkrivao previše detalja iz razgovora sa Maestrima drugim ispitanicima. To je moglo da znači jednu od dve stvari - da pokušava da je optuži za nešto, ili da polako postaje očajan. »Njeno interesovanje za mene je sasvim razumljivo, generale, a reći ću Vam i zašto.« Iznenađenje se icrtalo na Oviatovom licu. »Fleta je bila od šumskih naroda. Dok smo mi u gradovima sve više okrenuti nekim svetovnim pitanjima, oni i dalje veoma drže do onih magičnih i duhovnih. Njeno zanimanje za Zabranjenu magiju ne treba doživeti kao iznenađenje. I već posle prvog napada Rahe u Orbaku sam je zatekla na svom pragu, uplašenu i zbunjenu. Smatrala je da ja, kao Carica Kiolota, još uvek nisam u potpunosti postala kao ostali gradski narod i osetila je da, bez obzira na obostrano nesimpatisanje, treba da sa mnom o svemu porazgovara. Upravo tada sam načinila korak koji je, verovatno, doveo do toga da se ja nađem u tim njenim pitanjima.« Napravila je pauzu samo da bi osmotrila lica onih koji su je slušali. Bio je to supstitut onome što bi možda u tom trenutku osetila da je to bilo moguće. »Upozorila sam je. Grubo. Možda čak i pregrubo. Rekla sam joj da se okane tih pitanja jer joj ništa dobro neće doneti. Gotovo sam joj pripretila. Verujem da je to zapalilo plamen te nesrećne sumnje u njoj. Posle toga više nisam razgovarala sa njom.«
Oviat se namršti. »Ali jeste razgovarali sa nekim drugim o Zabranjenoj magiji, ako se ne varam?«
»Da, jesam. Mislim da sam razgovarala o tome sa Anom, Glazorovom pomoćnicom, Stefanom, mojom štićenicom i... sa Maestrom Pjetrom jednom prilikom.«
»Možete li mi reći nešto o tim razgovorima?«
»Neobavezni razgovori. Osim možda tog sa Maestrom. Došao mi je sa suludom idejom koju mora da je dobio od Maestre Flete. Otvoreno mi je rekao da smatra da sam odgovorna za Zabranjenu magiju i ja sam mu otvoreno rekla da je budala.«
»To su već dve osobe koje su stekle taj utisak o Vama. Zašto mi delujete ubeđeno da ga i ja ne delim sa njima?«
»Oh, jer smatram da ste pametniji od toga. Možda ne mogu odagnati Vaše sumnje, generale, ali Vam mogu reći ovo: gubite vreme. Fletu je ubio neko drugi. Neko ko je dozvao Senku i uništio čitav grad. To je Vaš krivac. Ako i dalje smatrate da sam to ja, onda to i dokažite. Ukoliko ne, predlažem da otvorite oči. Ovde je u pitanju mnogo više od smrti jedne Maestre. Čitava Defora je ugrožena. Samo je pitanje vremena kada će šetalište Senki postati Baras, a kada se to desi, biće kasno.«
Oviat je naglo ustao, pozdravio ih i gotovo izleteo iz prostorije.
»Okej, sad se već plašim tebe«, Stefana progovori. »Čak nije stigao ni da me išta pita.«
Nije bila raspoložena za šalu. »Neko je morao da mu otvori oči«.
»Šteta što to isto niko nije učinio i Fleti. Mada je njena greška potpuno razumljiva.«
»Kako to misliš?«
»Bila je ubeđena da se ti baviš Zabranjenom magijom zbog onoga što si joj rekla kada je razgovarala sa tobom. Onda se nekako dogodilo da svi tragovi ukazuju baš na tebe. Čak i da je htela, nije mogla da stvari posmatra iz drugog ugla. Bila je opsednuta stvarima koje su dolazile do nje, pa nije situaciju posmatrala sa distance, dok nije bilo prekasno. Ono što hoću da kažem je da je pametnije ponekad se vratiti na početak i pustiti da misli krenu i nekim drugim tokom.«
Mina beše zatečena. »To je bilo prilično mudro!«
»Stvarno? Evo ni sama ne znam otkud to...«
Mina joj se blago nasmeši. »Ja znam. Ti si ipak kći svoje majke.«


Bila je beskrajno zahvalna Haselu što joj je ustupio svog čuvara. Tumaranje šumom nije bilo nimalo naivan posao. Da joj nije bilo Desa, do sada bi bila mrtva ili potpuno luda. I dani u šumi bili su mračni, a noći... Noći su bile sablasne. Neprestano šuškanje i pucketanje dolazilo je sa svih strana i u njoj budilo strah. Prvih par noći nije uopšte spavala. Činilo se da će je svakog trenutka nešto napasti. Zavijanje vukova koje se gotovo stalno moglo čuti nije nimalo olakšavalo situaciju. Des ju je uveravao da nema razloga za strah i da će on bdeti nad njom, ali i Des je nekad morao da spava.
Opasnosti iz šume bili su samo deo problema. I sama šuma, ili još preciznije same šume, bile su žive. Sanjica je čitala da je šumsko prostranstvo na severu Loselara sačinjeno od mnoštva različitih šuma. S obzirom da su se one stapale jedna sa drugom, neukom posmatraču to nije mnogo značilo, ali ona je već polako počela da ih razlikuje. Mokra šuma puna močvara i vode koja se neprestano slivala niz drveće, Krvava šuma drveća crvenih listova i Glasna šuma u kojoj je drveće ispuštalo čudne zvuke su samo neke od šuma o kojima je Sanjica čitala, a sada imala prilike i da vidi.
Nije mogla tačno da odredi u kojoj su se šumi Des i ona trenutno nalazili. Pratili su mahovinu i bili sigurni da se kreću na sever i to je bilo dovoljno. Sanjici se povremeno činilo da se kreću u krug, ali je to bilo nemoguće. Uostalom, drveće je drveće i ličilo je jedno na drugo. Ali ovoj šumi nije bilo kraja. Da Des nije išao sa njom, mislila bi da je izgubila razum. Obeležili su drvo, za koje im se činilo da su već par puta prošli, urezavanjem slova "X" Desovim bodežom i nastavili da se kreću na sever, da bi došli do istog drveta, ali bez urezanog slova. To im je dalo nadu prvih par puta kada su pored njega prošli. Narednih par puta su već osetili da nešto nije u redu. Sa slovom ili bez, to je bilo to drvo i oni su u to bili ubeđeni.
»Ne razumem«, reče Des, »Ovo nema nikakvog smisla.«
»Možda ipak nije u pitanju isto drvo. Uostalom, nismo skretali gotovo nijednom ovoga puta. Kako bismo mogli da završimo na istom mestu ako smo se držali pravca?!«
»U pitanju je ova šuma. Ima sopstveni um. Igra se sa nama.«
Bio je u pravu. Šuma ih je vrtela u krug. »Mora da postoji način da prođemo!«
»O, uvek postoji način«, iznenadi je odgovorom ženski glas. »Ko nam se to izgubio u Varljivoj šumi?«
Pred njima se pojavi žena odevena u dugu haljinu, tirkizne boje. Sa vrata, preko leđa, visio joj je plašt srebrne boje, preko koga joj je padala duga i talasasta, smeđa kosa. Bila je nešto nižeg rasta, ali svejedno atraktivna. Opasana je bila čudnim pojasom za koji su bile zakačene nekakve vrećice i par bodeža. Oči su joj bile tamnoljubičaste, a glas milozvučan i veoma ženstven.
»Mi smo... Putujemo na sever«, Sanjica joj odgovori.
»I to ne previše uspešno, koliko mogu da vidim«, tajanstvena žena uzvrati. »Ova šuma ne pušta svakoga da prođe.«
»Mi ćemo proći. Moramo. Moja prijateljica računa na mene.« Sanjici je i dalje bilo neobično da ikoga smatra prijateljem. Reči su joj same došle.
»Kako odvažno i plemenito!«
Sanjica nije bila sigurna da li je to izrečeno iskreno ili sarkastično. »Možete li nam pomoći da prođemo?«
»Naravno da mogu. Ja jako dobro poznajem ove šume. Gotovo kao svoj dlan. Pitanje je da li vi želite da vam pomognem.«
Sanjica pogleda Desa koji samo sleže ramenima. »Očigledno želimo.«
Tajanstvena žena se zakikota. »Očigledno ne znate ko sam ja. No, ako želite da vam pomognem, ko sam ja da to odbijem? Recite mi, gde je ta vaša prijateljica?«
»U šumi. Okružena magijom i bilzu velike čarobnice«, odgovori Sanjica, nekako stidljivo.
Njena sagovornica se gromko nasmeja. »To možeš biti i ti u ovom trenutku, draga moja. Ali ne brini! Ako ti ne znaš gde je tvoja prijateljica, ja znam. Reka Helain izbacila je čudnog poseticoa u Hort pre izvesnog vremena. Kladim se da je to ona koju tražiš!«
»Ona je upala u tu reku! Da, to mora da je ona! Možeš li nas usmeriti ka njoj?«
»Usmeriti? Mogu vas tamo i odvesti. Naravno, za to ćete morati nekako da mi se odužite. Samo bez uzrujavanja. Biće to nešto što ćete moći da priuštite. Magična nagodba, ne novac. Pristajete li?«
Sanjica je oklevala. Nije bila sigurna koliko je mogla da veruje ovoj ženi. Čitala je dosta o ljudima koji su sklapali magične nagodbe zbog kojih su kasnije silno zažalili. Ova je žena mogla zahtevati od nje bilo šta! Mogla je čak uzeti i njen Dar. S druge strane, to i ne bi bila takva šteta, s obzirom da Sanjica još nikada nije poletela usled straha od visine.
»Hajde, hajde. Nemam ja čitav dan da se sa vama ovde razgovaram. Imamo li dogovor ili ne?«
»Imamo!« Shvatila je da nemaju drugog izbora.
»Sjajno! A sada da rešimo vaš problem!« Žena u tirkiznom zavuče šaku u jednu od vrećica koje je imala na svom pojasu i izvuče iz nje sviraljku. Prinela je sviraljku ustima i dunula par puta, svirajući neku melodiju, na šta se sa obližnjeg drveta spustila staza od lišća.
Sanjica ostade zapanjena. »Kiolot? Vodiš nas kroz Kiolot?«
»Daleko je brže i sigurnije. Mada nećemo moći celim putem da se krećemo kroz njega i moraćemo malo da se skrivamo.«
»Ali kako... Ta sviraljka...« Sanjica je znala da te sviraljke imaju samo Vile. Vile i... »Kako si rekla da ti je ime?«
»Moje ime? Oh... Pa Adena, razume se.«
Sanjica se osvrnu i pogleda Desa koji nije shvatao šta se dešava, pa nastavi da se penje, iznenađujuće čvrstom, stazom od lišća. A samo par koraka ispred nje, istom stazom i laganim korakom, penjala se junakinja najpoznatijih, upozoravajućih vilinksih priča, Adena - Odbegla Vila.


END OF EPISODE 16