Bilo je par sati pre podneva kada se konačno probudila. Sanjica je pogledala po sobi i videla da se, kao i svih ovih jutara, poslednja probudila. Već je bez mnogo muke mogla da pogodi šta bilo ko od njenih saputnika radi u tom trenutku. Kada provedeš nešto više od deset dana budeći se i odlazeći na počinak u društvu istih ljudi, možeš dosta da saznaš o njihovim navikama. Jelena je ustala prva i otišla na trčanje uz rečicu koja je proticala kroz Orbak, Jovana i Orlando su popili svoje jutranje kafe, a onda otišli u nabavku ili besciljnu šetnju gradom, a Flaj je napustio sobu svoga oca i otišao svojim, svima nepoznatim, poslom. To je značilo da će morati sama da doručkuje i osmisli kako će provesti vreme. Ništa od toga joj nije teško padalo, jer se to nije mnogo razlikovalo od njenog života u Ispii. Tamo nije imala prijatelja, pa je navikla da stvari radi sama. Dane je provodila čitajući u miru svoje kućice, ili šetajući, a često je i odlazila u posetu svome ocu. Povremeno se dešavalo da provodi vreme sa susedima i susetkama, ali to nikada nije bilo na njenu inicijativu. Verovatno su zbog toga za nju su često govorili da je samotnjak i čudak. Ona je znala da to o njoj misle, a ipak je nije previše doticalo. Jednostavno nije naišla na ljude u čijem društvu bi se osećala svojom, pa joj je bilo bolje da bude sama. Ljudi sa kojima je trenutno odsedala u Flajevoj kući su joj bili interesantni, ali je Sanjica smatrala da je još uvek rano da ih smatra prijateljima. Oni su se, doduše, međusobno prilično zbližili, činilo joj se. Flaj i Jelena funkcionisali su kao da se poznaju godinama, a Jovana se naizgled jako fino slagala sa Orlandom. Ipak, Sanjica se još uvek držala po strani i bila rezervisana u komunikaciji sa njima.
Kada je bila spremna za početak dana, spustila se u prizemlje i postavila sto da doručkuje. Flajeva kuća nije bila preterano velika. U prizemlju se nalazila kuhinja koja je istovremeno bila i trpezarija, zatim dnevna soba koja nije bila preterano velika i hodnik u kome se nalazilo stepenište koje je vodilo na još jedan sprat. Tu gore se nalazilo kupatilo, sobica sa dva ležaja u kojoj su svi oni spavali i još jedna soba u kojoj je spavao Flajev otac. Spavao i radio sve ostalo, mislila je Sanjica. Za sve vreme koje su proveli u Orbaku, ona tog čoveka nije videla kako izlazi iz sobe. Flaj mu je nosio hranu u sobu, provodio neko vreme sa njim, a onda kada bi izašao iz sobe o ocu ne bi govorio. Jednom ga je Jovana pitala nešto o ocu i majci, a on joj je prilično šturo odgovorio da mu je majka umrla pre manje od godinu dana kao i da mu otac nije baš u najboljem stanju. Zatim je promenio temu, a niko od njih nije hteo da insistira da Flaj govori više o tome, jer mu je, iz nekog razloga, to teško padalo. Sanjica je to razumela. Oni su, bez obzira na vreme provedeno zajedno, još uvek stranci.
Provela je dosta vremena doručkujući, jer je uživala u svakom zalogaju. Sanjica je jako volela da jede i nije volela da žuri sa obrocima. I sama je često kuvala i to retko kada ista jela. Volela je da eksperimentiše sa raznim satojcima i začinima, a nisu joj bile strane ni apsolutno nespojive kombinacije. Jednom prilikom je za ostale spremila pire sa čokoladom i bila je krajnje razočarana kada je shvatila da to niko sem nje nije želeo da jede.
»Pih! Dosade!«, rekla im je tom prilikom i sama u slast sve pojela.
Još neko vreme je sedela za stolom nakon doručka, a zatim rešila da izađe i sama u šetnju. Sviđao joj se Orbak. Nije bio mnogo veći od Ispie i nije izgledao ni približno tako dobro kao Baras, ali se čovek u njemu osećao krajnje prijatno. Svi su bili prijateljski nastrojeni - i previše ponekad, činilo se Sanjici - uglavnom nasmejani, a najviše glasni. Vika, smeh ili pesma su dolazili sa svih strana. Na ulicama su dominirale oniže kuće i jednostavne građevine, pravilnih oblika. Bilo je dosta parkova i oni su u svako doba dana bili puni razigrane dece, rasvirane omladine i razdraganih staraca. Jednostavno rečeno - grad je odisao životom. Nakon kraće šetnje, Sanjica se uputila ka obližnjoj prodavnici kako bi kupila par Glasnika. Uglavnom se ona javljala Maji, jer su ostali na to zaboravljali, tako da se uvek trudila da kod sebe ima dovoljan broj Glasnika. Bila je snuždena kada je videla da se u obližnjoj prodavnici napravio red. Vagala je da li joj je mrskije da hoda do druge prodavnice, ili čeka red u ovoj i odlučila da će ipak čekati. Danas je bila posebno lenja i jedva je čekala da se vrati natrag u Flajevu kuću i posveti se knjizi koju je čitala. Stala je na kraj reda i dok je čekala, misli joj odlutaše. Samo bi se mahinalno pomerila napred u redu kada je za to bilo vreme. Razmišljala je o simbolima Čobana i o svom ocu. To što je Stefana došla baš na njen prag je bio pravi čvor Sudbine, mislila je. Njen otac je ceo svoj život bio opsednut simbolima Stvaraoca, a sada je i ona imala jedan na svojoj ruci. Znala je da mu se to neće nimalo dopasti, pa je rešila da je bolje da mu to i ne kaže kad budu stigli u Ispiu. Najpre će probati da sazna što više može izokola. Čitava priča o Stvaraocu je njoj bila dobrim delom nepoznata, pa nije želela da o tome govori ostalima pre nego što sazna nešto više. Izgubljena u svojim mislima, jedva da je i primetila kada je devojka koja je u redu stajala ispred nje pala na pod i počela da drhti.
»Jeste li dobro? Hej!«, govorio je čovek koji se sagao da joj pomogne, ali devojka nije odgovarala i nije prestajala da se trese.
»Zovite travara! Brzo!«, povika jedna tarija žena koja je, takođe, čekala u redu.
Travar je stigao prilično brzo nakon svega toga, a nekoliko trenutaka pošto se on pojavio, devojka je prestala da se trese i izgubila svest. On obavi rutinske preglede, a zatim pogleda u prodavca. »Isti simptomi.«
Prodavac preblede. »Nije moguće! Ali njoj još nije ni trideset!«
»I žig na čelu... Fir je.« Travar ustade i zamoli dvojicu radnika da pronađu gde devojka živi i odvedu je do kuće. »Moraću da pošaljem Glasnika u Baras. Ovo već postaje ozbiljno.«
Sanjici nije bilo jasno šta se događa. Kraljeva vojska je već obišla istočne, južne i zapadne gradove, tako da su ljudi u Orbaku bili žigosani. Devojka kojoj je pozlilo je imala žig boga Fiera na čelu, ali Sanjici nije bilo jasno kako je to povezano sa onim što se dogodilo. Nikada ranije u životu nije ugledala takav prizor. Ljudi drhte jedino kada im je hladno, a vreme u Orbaku je bilo prilično toplo, jer je grad na Istoku. Ova devojka se tresla kao obuzeta.
Sanjica je brzo kupila par Glasnika, a zatim se uputi natrag ka Flajevoj kući, trudeći se da izbaci iz glave scenu kojoj je maločas prisustvovala. Otvorila je vrata kuće i čula glasove iz dnevne sobe, pa je zaključila da se neko od ostalih već vratio. U sobi su sedeli Jovana, Jelena, Orlando i Flaj i o nečemu razgovarali.
Prvi ju je primetio Flaj. »Baš dobro što si došla! Konačno su mi potvrdili da će mi sutra dovesti novog Rapidoroga!«
»Pa to je odlična vest! Konačno ćemo moći u Ispiu.« Sanjici je bilo neobično drago zbog te vesti. Da li zbog toga što je još uvek uzrujana, ili iz nekog njoj nepoznatog razloga, tek jedva je čekala da napuste Orbak. Nije se više osećala prijatno u tom gradu. Odlučila je da ostalima ispriča šta joj se dogodilo u radnji i oni je pažljivo slušaše. Primetila je da se Flajevo lice naprasno smrklo kada je čuo priču, ali on nikako nije odreagovao.
»Meni to zvuči kao neka bolest.«, Orlando progovori.
»Bolest?!? Misliš kao na tri kontinenta?« Jovana beše zapanjena.
»Tako nešto.« Orlando se uspravi u stolici. »Loselar ne poznaje bolesti, ali sam čitao da ljudi sa ostalih kontinenata nisu imali tu sreću. Opisivane su kao kletve koje pogađaju telo ljudi i onesposobljavaju neke osnovne telesne funkcije.«
»I ja sam puno čitala o tome.« Sanjica se onda seti da je zaboravila da napomene da je Travar naglasio da je devojka bila Fir. Ispravila je grešku, a Flaj kao da se trgnu kada je to izgovorila.
»Većina stanovnika Orbaka su Firi, ako niste primetili. Mada ne vidim kako možete da ne primetite kada im bukvalno piše na čelu. I meni bi pisalo da nisam bio van grada tada.« Flaj je bio prilično nervozan. »A sada vas molim da ne govorite više o tome! Bar ne u mom prisustvu i u mom domu.«
Nisu imali izbora nego da promene temu, mada je Sanjičina radoznalost Flajevom reakcijom bila dosta podgrejana.
»Bar nisi prisustvovala uličnoj tuči.«, Jelena poče. »Bilo je jezivo, zapravo. Jedan mladić je napao drugog samo zbog toga što ga je ovaj slučajno nagazio na ulici. Da ih nisu razdvojili, mislim da bi mučenik ležao mrtav na ulici. I verujte mi da ne preterujem. Nasilnik ga je udarao sa toliko besa da je malo falilo da ga zveknem bumerangom po glavi.«
»Za jedan omanji grad, ovde je prilično dinamično.« Zaključi Jovana. »A mislila sam da se samo u Barasu dešavaju takve stvari. Kad smo već kod Barasa, ima li novosti od Maje?«
»Upravo sam planirala da je kontaktiram.« Sanjica izvadi jednog od Glasnika koje je maločas kupila. Glasnici su bili čupava mala stvorenja. Kada su leteli do svojih odredišta ličili su na bele pufne koje prolaze kroz vazduh, a ne na živa bića. Imali su krupne oči i, paradoksalno, nisu imali usta. Poruke koje su nosili su bile u formi čarolije i nije ih mogao čuti niko osim onog kome su namenjene. Sanjica posla Maji poruku da će sutra krenuti put Ispie, ali je javila i o čudnim incidentima kojima su prisustvovale Jelena i ona toga dana. Trebalo je samo par minuta da Glasnik stigne do svog konačnog odredišta.
Ubrzo je stigao i Majin odgovor. »Znači, konačno napuštate Orbak. Bilo je krajnje vreme. Ovde nema mnogo novosti. Imam mali problem sa Mičikom koji se pojavljuje po svojoj volji i nekud luta... Bojim se da mu se nešto ne dogodi, ali nikada ne mogu da ga sustignem. Do sada se barem uvek vraćao. Nalim i Milena malo bolje funkcionišu, a Nalim kaže da je i Stefana dobro. Zarađujemo koliko nam treba za smeštaj i hranu, pa je i to u redu. I da, Mirona još uvek nije napustila Baras, pošto pretpostavljam da Flaja to zanima. Čujemo se sa novim vestima.«
»Šta li ta Mirona smera?» Flaj prokomentarisa.
Sanjici se dopadala Mirona. Ako bi morala da izabere koga će od Poslanih podržati, birala bi nju. Delovala je prefinjeno i inteligentno, a činilo joj se i da nije bila opsednuta vladanjem. Sada nije mogla ni da pretpostavi šta je Mironin plan, ali joj je zbog toga bila još zanimljivija.
Te večeri, dok je Flaj nosio večeru svom ocu, a Jelena i Orlando bili sami u sobi, Jovana i Sanjica su se zatekle u dvorištu ispred kućice. Razgovarale su o nekim nevažnim stvarima, a onda Jovana spomenu razgovor koji su svi vodili ranije tog dana. »Čudno mi je što je Flaj tako burno reagovao kada smo pričali o tome što si videla u radnji.«
»I meni. Ne mogu da se otrgnem misli da čitava ta priča ima neke veze sa Flajevim ocem.«
»I ja sam to isto pomislila. Šta ako je Orlando u pravu? Ako jeste po sredi neka bolest? I ako je i Flajev otac bolestan?«
Sanjica se naježi od same pomisli na to. »Nadam se da grešimo. Na žalost, nećemo moći da saznamo više o tome neko vreme, jer ne verujem da će Flaj išta o tome reći.« Nije želela da prizna da ju je radoznalost ubijala. Iako se plašila onoga što ova priča možda krije iza sebe, više od svega je želela da poveže nejasne deliće koje je razotkrila.
»Da li se meni čini, ili je nebo odjednom postalo mračnije?«, Jovana izgovori.
Njena konstatacija je bila potpuno nepovezana sa pređašnjim razgovorom i neočekivana, ali istinita. Nebo jeste bilo potpuno mračno. Mesec kao da je bio zaklonjen nekim tamnim oblacima. Sanjicu obuze strah. Nešto nije bilo u redu. Negde iz grada začu se galama. Jovana i Sanjica se pogledaše i kao da su se prećutno dogovorile, potrčaše ka mestu odakle je dolazila buka. Kako su se približavale, buka se pojačavala i činilo se da se sve više i više ljudi okuplja. Kada su bile dovoljno blizu da razaznaju šta su glasovi govorili, začu se:
»Kažem vam! Tako se desilo!«, govorila je neka žena, dok je uz sebe držala devojčicu koja je plakala. »Moja malena je bacila kamen i on se odbio o nešto i udario je u glavu! Nešto kao da je progutalo ovaj grad! «
»Samo smireno! Verovatno se kamen odbio od neko drvo ili stenu. Evo ja ću sada krenuti da izađem iz grada i videćete da se ništa neće desiti!«, oglasi se jedan čovek iz gomile. Ostali podržaše njegovu odluku i dovedoše mu konja.
»Nemojte! Molim Vas! Nije u pitanju drvo, niti stena! Ja sam svojim očima videla! Ne činite to!«
Mesto na kome su se nalazili je bio severni kraj Orbaka i tu su se nalazile poslednje kuće pre izlaska iz grada. Čovek se nije obazirao na ženina upozorenja i potera konja u pravcu koji je vodio van grada, ali put se jedva nazirao. Samo par koraka kasnije, konj se uznemiri, zbaci jahača sa svojih leđa i pobeže u suprotnom pravcu. Jahač se uplaši, ali mu ponos ne dade da se vrati. Polako se primicao mestu gde se završavao grad i stao je na samo korak pre mesta sa koga se put više nije video.
»Evo načiniću taj korak i videćete... « govorio je kad je zakoračio i to mu bejahu poslednje reči. Kao munjom pogođen, pade mrtav na tlo. Žena koja je maločas govorila vrisnu i briznu u plač. Svi su bili prestravljeni i među okupljenima nastade ogromna panika. Mnogi pobegoše natrag u svoje kuće i zatvoriše se, drugi potrčaše ka središnjim delovima grada kako bi upozorili ostale, dok su neki ostali ukopani u mestu.
Sanjica pogleda Jovanu i prepozna u njenim očima isti strah koji je i ona osećala. »Moramo da javimo ostalima!«
Jovana se složi i one potrčaše natrag ka Flajevoj kući. Nisu stigle ni do pola puta, kad začuše vrisak iz drugog pravca i potrčaše tamo. Nedugo zatim ugledaše nešto što bi se moglo opisati kao ogromna senka koja hoda i gazi sve pred sobom.
»Raha!« izgovori Sanjica. Nije osećala svoje noge.
»Raha? Šta je Raha?« Jovana je bila zbunjena. »Sanja! Bežimo odavde!«
Sanjica se nije pomerala. Tu pred njenim očima nalazila se Raha. Biće o kome je često čitala u knjigama svog oca. Ali kako je moguće da se Raha našla tu?
»Sanja, bežimo!«, uzalud je Jovana pokušavala da trgne Sanjicu, dok se senka sve više približavala. »Sanja, molim te!«. Ali Sanjica se nije pomerala. »Idem po pomoć...«
Čula je kako Jovana doziva ljude da joj pomognu, ali niko se nije odazivao. Jovanin glas bio je sve tiši, a Raha je bila sve bliža.
»Ko je mogao da je...?«, govorila je kao u bunilu, a Raha je već stajala pred njom. Raha podiže ruku i na njenom dlanu poče da se formira nešto poput džinovske, crne, energetske kugle. Samo trenutak kasnije, senka zamahnu rukom i energetska kugla polete ka Sanjici.
»Ne! Sanja!«, čuo se Jovanin glas iz daleka dok je crna svetlost kupala Sanjicu. Prvo crna, a ubrzo i bela. Simbol na Sanjičinoj ruci zasija i kao da napravi štit oko Sanjice koji otera crnu svetlost. Sanjica pogleda svoj desni dlan, a zatim ga usmeri ka Rahi. Bela svetlost zalsepi ceo Orbak, a kada je nestala, sa njom nestade i mrak. Mesec je ponovo sijao na nebu.
Jovana pritrča do Sanjice koja je i dalje nepomično stajala i stegnu je za nadlaktice. Par minuta kasnije, pridružiše im se Flaj, Jelena i Orlando.
»Moj grad...«, progovori Flaj tužno kada ugleda ulice pune nepomičnih tela i ruševine koje su prekrivale više od pola Orbaka.
END OF EPISODE 2
