»Evo je. Vilin Kugla.« objavi Sofija kada su konačno stigle do nje.
Put je bio dug i ne preterano naporan. Ana nije mogla da utvrdi koliko su tačno putovale, mada je bila sigurna da je prošlo više od četiri dana. Putovanje po krošnjama Kiolota bilo je prava avantura. Na sve strane nalazili su se tajni prolazi i magične vilinske kapije. Čovek se mogao lako izgubiti ako nije znao šta radi. Srećom, ona je sa sobom imala Sofiju kao vodiča i saputnika, te joj nijednog trenutka nije bilo dosadno. Sofjia joj je pričala priče o Kiolotu, a zajedno su pokušale i da zaključe šta je to što je nateralo Vile da se povlače sa severa u grad Kiolot. Nažalost, nijedna od njih nije imala dovoljno dobar odgovor. Sve što su znale je da su se Vile bojale nečega.
Vilin Kugla spolja i iz daljine nije izgledala posebno zanimljivo. Nije čak bila ni previše velika. Izgledala je poput staklenog zvona koje je stavljeno preko jednog dela šume, dok se pod zvonom svetlost igrala i menjala boje. Sofija objasni Ani da moraju da napuste carstvo Kiolota kako bi do nje došli, pa izvadi sviraljku sličnu onoj koju je imala Milena i zasvira, nakon čega se pojavi staza koja je vodila niže, u šumu.
Sviraljke su imale samo Vile i malobrojni dvorjani carice Mine. Za sve ostale, Kiolot je bio nedostižan. Čega su to Vile mogle da se boje? Zveri iz šume, čiji se broj iz dana u dan povećavao, kako su Ana i Sofija saznale na njihovom putu, nisu nikako mogle da ih povrede.
»Nema potrebe da silaziš sa mnom. Nije bezbedno. Uostalom, ne znamo ni koliko ću se unutra zadržati. Niti da li ću...«
»Izaći ćeš, sigurna sam.« Sofija pokuša da je ohrabri. »Ja ću te posmatrati odavde i spustiću stazu do tebe kada to bude bilo potrebno.«
»Još jednom ti hvala na svemu, Sofija. Ne bih uspela bez tebe.«
»Zahvalićeš mi se kada se vratimo u grad. Sada idi i budi pažljiva! Unutra nije sve onako kako se čini. I imaj stalno na umu ime Vile koju tražiš. Jedino tako ćeš moći da je nađeš.
»Leala.« ponovi Ana još jednom, a zatim odlučnim korakom krenu ka Vilin Kugli.
Istorija Kiolota je bila krajnje dosadna i nikada ne bi ni pomislila da se upusti u njeno proučavanje da joj to nije bilo potrebno kako bi ispunila svoje zaduženje. Dok je Ana putovala na sever, a Milena sa ostalima na jug, ona je imala dovoljno vremena da smisli šta će sa paketom. Nije želela da ostavlja nepotrebne tragove za sobom, već je odlučlia da sama, težim putem, sazna ono što joj je trebalo. Sofija ju je smestila u Milenine stare odaje. Odatle je imala pristup svemu što joj je bilo neophodno, a to su bile knjige i istorijski spisi.
U bezbroj priča o Vilama i drveću i magiji i romansama nije pronašla ništa što joj je moglo biti od koristi. Zapravo, nije pronašla ništa što bi ikome moglo biti od koristi za bilo šta. Jedina iole zanimljiva priča bila je ona o Odbegloj Vili, a i ta je iza sebe imala patetičnu priču. Vila zaljubljena u čoveka koja napušta Kiolot uprkos caričinoj zabrani i Vilinskim zakonima i odlazi sa njim da žive srećno do kraja života. Možda je delovala kao bajka, ali je za Vile pre bila upozorenje. Vile su se stidile Odbegle Vile i ona im je služila kao primer nedozvoljenog i nedoličnog ponašanja. Zanimljivo je kako ista priča može imati apsolutno drugačiju prirodu u zavisnosti od onoga ko je priča. Za ljude je to verovatno bio hvalospev o hrabrom mladiću koji je osvojio srce jedne Vile. Za romantične je to bio spev o ljubavi jačoj od svih i svega na svetu. Za pragmatične dokaz čovekove slabosti pred osećanjima. Bilo kako bilo, od svih priča iz Kiolota, jedina je bila vredna pomena. Nakon što ih se načitala dovoljno, lejdi Kase je shvatila da u knjigama neće pronaći odgovor koji traži.
Iako je ta kuća na drvetu bila sve sem dvora, a njene stanovnice sve sem dvorjanki, one su bile jedine koje su mogle posedovati njoj potrebnu informaciju, te je morala da bude učtiva prema njima i da ih tretira kao više od sebe. Devojke koje su ostale tu u caričinom dvoru u Kiolotu su bile prostodušne i delovale kao ne preterano inteligentne, zaključila je. To je situaciju samo dodatno olakšavalo. Mogla je da postavlja pitanja pod maskom radoznale avanturistkinje, bez da to ikoga preterano zainteresuje. Paket je morao da stigne na svoje odredište, a ona je morala da se postara da tako bude.
Odlučila je da to učini danas. Prišla je jednoj devojci i učtivo joj se poklonila.
»Mogu li Vam nekako pomoći lejdi Kase?« upita je devojka, a ona shvati da nema predstavu koje je njeno ime.
»Oh, iskreno se nadam!« reče ponizno. »Vidite, moja prijateljica Ana, koja je otišla do Vilin Kugle je zaboravila nešto od velike važnosti! Bojim se da ona to mora imati u svom posedu što je pre moguće! Postoji li neki način prenošenja pošiljki ovde u šumi?«
»Imate sreće što je lejdi Ana ovde u šumi! Vile su tokom godina razvile način prenosa materijalnih stvari sa jedne na drugu lokaciju, ali samo unutar šume. I to važi i za Kiolot i za samu šumu. To je nešto slično teleportaciji, znate.«
»Ma hajte, molim Vas! Kao teleportacija, kažete?«
»Da, da! Fascinantno, znam. Raspitajte se po gradu! Uputiće Vas do Vile koja će Vam pomoći. I nadam se da će lejdi Ana na vreme dobiti svoju... stvar.«
Malo joj je falilo da prsne u smeh, ali se suzdržala. »Ah, tako ste me obradovali! Krećem iz ovih stopa!«
Kao što joj je devojka i rekla, bez problema je našla Vilu koja je umela prenosi stvari po šumi i zamolila je za pomoć.
»Naravno da ću Vam pomoći! Samo mi recite gde treba da pošaljem taj paket?«
Lejdi Kase uze zamotuljak i pruža ga Vili. »Jako ljubazno od Vas! Zadužili ste me!«
»Nikako, nikako. To činim sa zadovoljstvom. Dakle, koje je odredište?«
»Paket treba da stigne na sever. U Hort.«
»U Hort!« povika Vila veselo, zatim polete u nebo, okrenu se par puta oko svoje ose i nestade. Samo koji tren kasnije ponovo se pojavi pred lejdi Kase. »Eto! Gotova stvar!«
»Grešiš, draga moja. Tek je počela.« pomisli lejdi Kase.
Osetila je vrtoglavicu već sa prvim korakom. Iako je spolja izgledala malo, iznutra je Vilin Kugla delovala kao čitava šuma, kao ceo svet. Videla je krošnje drveća iznad sebe i videla je Sofijino lice gore, u Kiolotu. Mahnula je, ali je Sofija nije videla. Postalo je mračnije. »Leala.« mislila je. Koračala je dalje, dublje u šumu sve dok to više nije bila šuma. Staza se uspinjala iznad Kiolota i vodila gore, u nebo. Bojala se, ali je hodala. Onda više nije bilo ničega oko nje. Nije bilo ni staza. Hodala je na vazduhu, hodala je u mraku.
Čula je glasove. Smeh. Sve glasnije i glasnije. »Hej! Ko je to?!« viknula je, ali odgovora nije bilo. Glas joj je odzvanjao. »Hej! Ko je to?!« čula je još jednom i još jednom i još jednom. Prekrila je uši. Nije vredelo. »Hej! Ko je to?!« uporno je odzvanjalo u njenom umu. Pala je na kolena i uhvatila se za glavu. Osetila je dodir na ramenu. Bojala se da pogleda, no ipak pogleda. Devojčica zelenih očiju ju je gledala.
»Ne boj se!« reče joj devojčica.
»Ne bojim se.« odgovori Ana. Reči nisu odzvanjale. Devojčica joj je delovala poznato.
»Zašto onda drhtiš?«
»Malo je hladno.« slaga.
»Hoćeš li da se igraš sa mnom?«
»Ja... Ne mogu. Tražim nekog.« Poznavala je tu devojčicu. »Njeno ime je Leala.«
»Ne poznajem nikakvu Lealu. Možda je poznaje moja sestra. Hajde da je pitamo!«
Devojčica je uze za ruku i povuče za sobom. Više nije hodala po vazduhu. Pod njenim stopalima bila je stazica od kamena koja je prolazila kroz travu. Mrak je polako dobijao oblik. Videla je veliku kuću u Arinobu. Videla je svoju kuću.
»Majo!« viknu devojčica, a Ana je pogleda.
»Kako je moguće...?« izgovori poluglasno.
Druga devojčica, tamne kose pojavi se pred njima sa lutkom u ruci. Njenom lutkom.
»Opet se igraš mojom lutkom? Rekla sam ti da je ne diraš! Imala si svoju i polomila si je! Neću da polomiš i moju!«
»E baš ću je sad polomiti namerno!«
»E ne smeš! Kazaću tati!«
»Pa reci mu! Tatina princezice!«
Ćula je već ovaj razgovor ranije. Vodila ga je. »Nemojte se svađati! Možete se zajedno igrati lutkom! Uostalom, tata će vam sigurno kupiti još lutaka.«
»Ko si ti?« upita je Maja.
»Niko važan. Samo tražim jednu svoju prijateljicu. Zove se Leala. Tvoja sestra mi je kazala da je možda poznaješ.«
Maja podiže ručicu i prstom pokaza na kuću.
»Hvala ti. A sad se lepo igraj sa sestrom!« reče Ana i zaputi se ka kući. Svojoj staroj kući.
»Da li da kucam?« Pokucala je par puta i vrata se otvoriše sama od sebe. Na krevetu u dnevnoj sobi njen je otac spavao. Hodala je na prstima da ga ne probudi. Pogledala je po sobama, ali nije bilo nikog drugog. »Mama je sigurno na poslu.« pomislila je. Vratila se do dnevne sobe i prišla ocu. Bio je nasmejan. Sagla se i poljubila ga. »Tata...« Suza joj skliznu niz obraz i dotaknu pod. Na mestu gde je pala otvori se rupa i poče da se širi. Pre nego što je stigla da išta uradi, padala je.
Činilo se da pad traje večno. Oko nje ponovo nije bilo ničeg sem mraka. Bojala se. Obuzela ju je panika. Srce joj je ubrzano lupalo. Vrištala je. Pad nije prestajao. »Zašto sam ovo uradila?!? Šta ću ja ovde?!?« Padala je. »Nemaš ni upola dobar razlog za ovako nešto!« I dalje je padala. »Maja te je lepo upozorila!« Činilo se da nikada neće prestati. »Unutra nije sve onako kako se čini. I imaj stalno na umu ime Vile koju tražiš.« Govorila je Sofija. »Leala!« Pala je na tlo. Nije se povredila.
Bila je to soba sa prestolom u kraljevskom dvorcu. Podigla je glavu i videla ga kako sedi tamo. Veličanstven kao i uvek. Njen kralj. Glazor.
»Bila si uz mene sve ovo vreme.« govorio je kralj. »Bićeš uz mene i sada kada sam konačno stigao na svoje odredište.«
»Ja? Ali... Vaše Veličanstvo...«
»Ne možeš biti kraljica, ali možeš biti moja desna ruka! Tvoji saveti su mi uvek bili dragoceni i ne želim da ostanem bez njih! Dajem ti titulu Magna Maestre, predsednice kraljevog Veća.«
»Vaše Veličanstvo! Ne znam šta da kažem, ja...«
»Ostala si bez teksta odjednom?« čula je Minin glas odnekud.
»Maestra Mina!«
»Maestra?!? Misliš li da si duhovita?«
»Ne razumem o čemu...«
»Dobila si šta si tražila! Magna Maestra.«
»Ja to nisam tražila, ja...«
»Ja, ja, ja! Uvek ti, sestro, zar ne?!« okrenula se i iza sebe videla Maju. »Uspela si u svemu što si želela, zar ne? Sada si Magna Maestra i tvoj Glazor je kralj. Nadam se da je bilo vredno žrtve.«
Iza Maje su stajali Nalim i Goran i Milena i lejdi Kase i nemo je osuđivali.
»Ali... Ne znam šta se...« Članovi Veća su je gledali sa mržnjom u očima. Na izlazu su stajali ljudi iz kuhinje, iz štala i izlazili pognutih glava. Među njima je bio i Zlatko. Svi ti ljudi su joj bili dragi na neki način. Čak je i Stefana okrenula glavu kada ju je videla. Vesnika i Fjela su pokazivale prezir.
»Ostala sam sama...« izgovori i suza joj ponovo krenu, ali je ovog puta brzo obrisa. Ne želi da opet pada.
Opet joj se obraćao Glazor. »Još uvek stojiš tu?! Hajde, hajde! Imaš obaveze! Ne zaboravi zašto si ovde!«
»Zašto sam ovde?« Glava joj je bila teška. »Zašto sam ovde?« Boje su se mutile. Vazduh je zaudarao. Osetila je vrelinu. U vrhu dvorane kao da je videla lepet krila. »Vila.« Nije znala je li govorila ili samo razmišljala. Odjednoj je osetila olakšanje. »Leala.«
Pratila je Vilu pogledom i ona je odvede van dvorca u svetlost. Sve oko nje bila je svetlost. Topla i umirujuća. Krepila ju je. Nagazila je nešto tvrdo. Sagla se da pogleda šta je. »Lešnik.« reče i nasmeja se. Začula je zveket mačeva i potrčala u pravcu zvuka, noseći lešnik sa sobom. Neko se borio. Začkiljila je očima ne bi li uspela da razazna ko je. Prišla je bliže. Na jednoj strani sa mačem u ruci stajao je lisac, na drugoj ovca. Ne, bio je to vuk. Vuk o ovčijoj koži. Vučica. Ona je bila ta koja je napadala, a lisac se branio. Vučicini udarci su bili sve jači i jači i na kraju ga je pokorila. Mačem mu je odsekla glavu i istoga trenutka, svetlost je počela da bledi. Ponovo sve preki mrak, ali ovoga puta prostor ostade. Pred njom se stvori visoka, porušena kula. Vila prolete pored njene glave i odlete ka vrhu kule.
»Čekaj!« povika Ana i potrča napred. Utrčala je u kulu i počela da se penje uz stepenice. Činilo se da im nema kraja. Postala je umorna i usporavala je. Povremeno bi na zidu ugledala prozore, no nije se trudila da kroz njih gleda, sve dok nije postala toliko umorna da je morala da zastane. Pogledala je u daljinu kroz mali prozor. Videla je mračne oblake kako su se nadvile nad zemljom. Videla je izgorelo drveće. Videla je zveri kako lete, trče, grabe i proždiru ljude. Jedna od zveri je ugleda i polete ka njoj. Ona potrča dalje uz stepenice. Činilo joj se da je videla vrh. Ubrzala je i uskoro se našla tamo.
Na vrhu ju je čekala Leala. Veselo je lepršala oko nje kada ju je ugledala.
»Leala! Tako mi je drago da sam te našla! Zašto si bežala od mene?«
»Bežala? Ja?«
»Da, ti. Dozivala sam te... A ti si poletela ka kuli...«
»Kuli? Kakvoj kuli?«
Ana se osvrnu oko sebe. Stajala je u šumi.
»Oh, nije ni važno. Važno je da sam te pronašla!«
»Zašto si me tražila?«
»Zato što mi je potrebna tvoja pomoć. Moraš mi nešto reći.«
»Vrlo rado.«
»Moraš mi reći šta se dogodilo onog dana kada...«
»Kada sam umrla? Slobodno to reci. Ionako se uskoro više ničega neću sećati...«
»Sećaš li se još tog dana? Dana kada si umrla?«
»Nečeg da, nečeg ne.«
»Razumem... A da li se možda sećaš... Kako se to dogodilo?«
Leala se uozbilji. »Ne sećam se. Niko se toga ne seća. Sama smrt se prva zaboravi. Niko ne mora da nosi to sećanje sa sobom.«
»Možeš li mi onda reći nešto drugo.« Ana pokuša da pažljivo formuliše pitanje. »Toga dana. Neko je pokušao da poseti kraljevsku biblioteku, zar ne?«
»Hmmm. Ne mogu da se setim...«
»Molim te! Pokušaj! Vrlo je važno! Da ti pomognem... Da to nije bio princ Markus?«
Leala se uznemiri.
»On je bio, zar ne?«
»Ne sećam se. Ne. Nije bio on.«
»Jesi li sigurna?«
»Ne, ne... Bio je to neko drugi... Neka devojka. I još neko...«
»Devojka?« Ana se zbuni. »Koja devojka? Neka od princeza?«
»Da, ušla je i izašla i otišla.«
To je bilo čudno. Ana se seti dana kada je provalila u kraljevsku biblioteku. Leala nije bila na svom mestu kada je ulazila i tada joj je to delovalo kao dobra sreća. Ušla je i susrela sa Minom koja je i sama provalila sa istim razlogom. Ugledale su Markusa kako krade knjigu i krije je ispod odore koja je bila... crvena! Kada su Mina i ona kasnije razgovarale o tome došle su do teorije po kojoj je on ubio Lealu ranije tog dana kako bi mogao ući u biblioteku bez svedoka i ukrade knjigu o Zabranjenoj magiji koja mu je trebala.
»Dobro, a ko je bila ta druga osoba? Je li to bila žena ili muškarac? Je li došla pre ili posle ženske osobe?« Leala je postajala sve nervoznija. Ana je bila ubeđena da je to značilo da se radi o osobi koja ju je ubila.
»Posle.«
To se još uvek moglo uklapati u Mininu i njenu teoriju.
»Pitaću još jednom. Je li to bio Markus?«
»Ne znam... Nosio je crveno...«
To je bio on!
»Aaaaah!« Leala ispusti bolan krik. »Peče! Njegova ruka! Ona gori!«
»Smiri se! Leala! Sve je u redu! On ne može da te povredi!« Prišla je da je zagrli, ali Leala se otrže.
»Idi odavde! Zašto mi ovo radiš?!? Ne treba da budeš ovde!«
»Otići ću, samo se smiri. Ne mogu da te ostavim takvu!«
»Samo idi!«
Ana podiže glavu i ugleda Sofiju. »Izlaz mora da je tu negde.«
»Beži odavde! Beži iz šume! Beži iz Defore!« vikala je Leala, kao u bunilu.
Anu prođe jeza. »Zašto da bežim iz Defore? Jesu li zato Vile uplašene? Šta se dešava?«
»Mrak... Poješće sve!«
»Koji mrak? Zabranjena magija? Reci mi!« Ali Leale više nije bilo. Videla je Sofiju kako trči ka njoj. Više nije bila u Vilin Kugli.
»Ana! Jesi li dobro?! Ana!« Sofija ju je protresla.
Veverica se spusti sa obližnjeg drveta, otvori lešnik u njenoj ruci i nestade zajedno sa njim u narandžastoj svetlosti.
»Nije bio Markus... Mrak. Poješće sve!« izgovori i sruči se na pod.
END OF EPISODE 4
Put je bio dug i ne preterano naporan. Ana nije mogla da utvrdi koliko su tačno putovale, mada je bila sigurna da je prošlo više od četiri dana. Putovanje po krošnjama Kiolota bilo je prava avantura. Na sve strane nalazili su se tajni prolazi i magične vilinske kapije. Čovek se mogao lako izgubiti ako nije znao šta radi. Srećom, ona je sa sobom imala Sofiju kao vodiča i saputnika, te joj nijednog trenutka nije bilo dosadno. Sofjia joj je pričala priče o Kiolotu, a zajedno su pokušale i da zaključe šta je to što je nateralo Vile da se povlače sa severa u grad Kiolot. Nažalost, nijedna od njih nije imala dovoljno dobar odgovor. Sve što su znale je da su se Vile bojale nečega.
Vilin Kugla spolja i iz daljine nije izgledala posebno zanimljivo. Nije čak bila ni previše velika. Izgledala je poput staklenog zvona koje je stavljeno preko jednog dela šume, dok se pod zvonom svetlost igrala i menjala boje. Sofija objasni Ani da moraju da napuste carstvo Kiolota kako bi do nje došli, pa izvadi sviraljku sličnu onoj koju je imala Milena i zasvira, nakon čega se pojavi staza koja je vodila niže, u šumu.
Sviraljke su imale samo Vile i malobrojni dvorjani carice Mine. Za sve ostale, Kiolot je bio nedostižan. Čega su to Vile mogle da se boje? Zveri iz šume, čiji se broj iz dana u dan povećavao, kako su Ana i Sofija saznale na njihovom putu, nisu nikako mogle da ih povrede.
»Nema potrebe da silaziš sa mnom. Nije bezbedno. Uostalom, ne znamo ni koliko ću se unutra zadržati. Niti da li ću...«
»Izaći ćeš, sigurna sam.« Sofija pokuša da je ohrabri. »Ja ću te posmatrati odavde i spustiću stazu do tebe kada to bude bilo potrebno.«
»Još jednom ti hvala na svemu, Sofija. Ne bih uspela bez tebe.«
»Zahvalićeš mi se kada se vratimo u grad. Sada idi i budi pažljiva! Unutra nije sve onako kako se čini. I imaj stalno na umu ime Vile koju tražiš. Jedino tako ćeš moći da je nađeš.
»Leala.« ponovi Ana još jednom, a zatim odlučnim korakom krenu ka Vilin Kugli.
Istorija Kiolota je bila krajnje dosadna i nikada ne bi ni pomislila da se upusti u njeno proučavanje da joj to nije bilo potrebno kako bi ispunila svoje zaduženje. Dok je Ana putovala na sever, a Milena sa ostalima na jug, ona je imala dovoljno vremena da smisli šta će sa paketom. Nije želela da ostavlja nepotrebne tragove za sobom, već je odlučlia da sama, težim putem, sazna ono što joj je trebalo. Sofija ju je smestila u Milenine stare odaje. Odatle je imala pristup svemu što joj je bilo neophodno, a to su bile knjige i istorijski spisi.
U bezbroj priča o Vilama i drveću i magiji i romansama nije pronašla ništa što joj je moglo biti od koristi. Zapravo, nije pronašla ništa što bi ikome moglo biti od koristi za bilo šta. Jedina iole zanimljiva priča bila je ona o Odbegloj Vili, a i ta je iza sebe imala patetičnu priču. Vila zaljubljena u čoveka koja napušta Kiolot uprkos caričinoj zabrani i Vilinskim zakonima i odlazi sa njim da žive srećno do kraja života. Možda je delovala kao bajka, ali je za Vile pre bila upozorenje. Vile su se stidile Odbegle Vile i ona im je služila kao primer nedozvoljenog i nedoličnog ponašanja. Zanimljivo je kako ista priča može imati apsolutno drugačiju prirodu u zavisnosti od onoga ko je priča. Za ljude je to verovatno bio hvalospev o hrabrom mladiću koji je osvojio srce jedne Vile. Za romantične je to bio spev o ljubavi jačoj od svih i svega na svetu. Za pragmatične dokaz čovekove slabosti pred osećanjima. Bilo kako bilo, od svih priča iz Kiolota, jedina je bila vredna pomena. Nakon što ih se načitala dovoljno, lejdi Kase je shvatila da u knjigama neće pronaći odgovor koji traži.
Iako je ta kuća na drvetu bila sve sem dvora, a njene stanovnice sve sem dvorjanki, one su bile jedine koje su mogle posedovati njoj potrebnu informaciju, te je morala da bude učtiva prema njima i da ih tretira kao više od sebe. Devojke koje su ostale tu u caričinom dvoru u Kiolotu su bile prostodušne i delovale kao ne preterano inteligentne, zaključila je. To je situaciju samo dodatno olakšavalo. Mogla je da postavlja pitanja pod maskom radoznale avanturistkinje, bez da to ikoga preterano zainteresuje. Paket je morao da stigne na svoje odredište, a ona je morala da se postara da tako bude.
Odlučila je da to učini danas. Prišla je jednoj devojci i učtivo joj se poklonila.
»Mogu li Vam nekako pomoći lejdi Kase?« upita je devojka, a ona shvati da nema predstavu koje je njeno ime.
»Oh, iskreno se nadam!« reče ponizno. »Vidite, moja prijateljica Ana, koja je otišla do Vilin Kugle je zaboravila nešto od velike važnosti! Bojim se da ona to mora imati u svom posedu što je pre moguće! Postoji li neki način prenošenja pošiljki ovde u šumi?«
»Imate sreće što je lejdi Ana ovde u šumi! Vile su tokom godina razvile način prenosa materijalnih stvari sa jedne na drugu lokaciju, ali samo unutar šume. I to važi i za Kiolot i za samu šumu. To je nešto slično teleportaciji, znate.«
»Ma hajte, molim Vas! Kao teleportacija, kažete?«
»Da, da! Fascinantno, znam. Raspitajte se po gradu! Uputiće Vas do Vile koja će Vam pomoći. I nadam se da će lejdi Ana na vreme dobiti svoju... stvar.«
Malo joj je falilo da prsne u smeh, ali se suzdržala. »Ah, tako ste me obradovali! Krećem iz ovih stopa!«
Kao što joj je devojka i rekla, bez problema je našla Vilu koja je umela prenosi stvari po šumi i zamolila je za pomoć.
»Naravno da ću Vam pomoći! Samo mi recite gde treba da pošaljem taj paket?«
Lejdi Kase uze zamotuljak i pruža ga Vili. »Jako ljubazno od Vas! Zadužili ste me!«
»Nikako, nikako. To činim sa zadovoljstvom. Dakle, koje je odredište?«
»Paket treba da stigne na sever. U Hort.«
»U Hort!« povika Vila veselo, zatim polete u nebo, okrenu se par puta oko svoje ose i nestade. Samo koji tren kasnije ponovo se pojavi pred lejdi Kase. »Eto! Gotova stvar!«
»Grešiš, draga moja. Tek je počela.« pomisli lejdi Kase.
Osetila je vrtoglavicu već sa prvim korakom. Iako je spolja izgledala malo, iznutra je Vilin Kugla delovala kao čitava šuma, kao ceo svet. Videla je krošnje drveća iznad sebe i videla je Sofijino lice gore, u Kiolotu. Mahnula je, ali je Sofija nije videla. Postalo je mračnije. »Leala.« mislila je. Koračala je dalje, dublje u šumu sve dok to više nije bila šuma. Staza se uspinjala iznad Kiolota i vodila gore, u nebo. Bojala se, ali je hodala. Onda više nije bilo ničega oko nje. Nije bilo ni staza. Hodala je na vazduhu, hodala je u mraku.
Čula je glasove. Smeh. Sve glasnije i glasnije. »Hej! Ko je to?!« viknula je, ali odgovora nije bilo. Glas joj je odzvanjao. »Hej! Ko je to?!« čula je još jednom i još jednom i još jednom. Prekrila je uši. Nije vredelo. »Hej! Ko je to?!« uporno je odzvanjalo u njenom umu. Pala je na kolena i uhvatila se za glavu. Osetila je dodir na ramenu. Bojala se da pogleda, no ipak pogleda. Devojčica zelenih očiju ju je gledala.
»Ne boj se!« reče joj devojčica.
»Ne bojim se.« odgovori Ana. Reči nisu odzvanjale. Devojčica joj je delovala poznato.
»Zašto onda drhtiš?«
»Malo je hladno.« slaga.
»Hoćeš li da se igraš sa mnom?«
»Ja... Ne mogu. Tražim nekog.« Poznavala je tu devojčicu. »Njeno ime je Leala.«
»Ne poznajem nikakvu Lealu. Možda je poznaje moja sestra. Hajde da je pitamo!«
Devojčica je uze za ruku i povuče za sobom. Više nije hodala po vazduhu. Pod njenim stopalima bila je stazica od kamena koja je prolazila kroz travu. Mrak je polako dobijao oblik. Videla je veliku kuću u Arinobu. Videla je svoju kuću.
»Majo!« viknu devojčica, a Ana je pogleda.
»Kako je moguće...?« izgovori poluglasno.
Druga devojčica, tamne kose pojavi se pred njima sa lutkom u ruci. Njenom lutkom.
»Opet se igraš mojom lutkom? Rekla sam ti da je ne diraš! Imala si svoju i polomila si je! Neću da polomiš i moju!«
»E baš ću je sad polomiti namerno!«
»E ne smeš! Kazaću tati!«
»Pa reci mu! Tatina princezice!«
Ćula je već ovaj razgovor ranije. Vodila ga je. »Nemojte se svađati! Možete se zajedno igrati lutkom! Uostalom, tata će vam sigurno kupiti još lutaka.«
»Ko si ti?« upita je Maja.
»Niko važan. Samo tražim jednu svoju prijateljicu. Zove se Leala. Tvoja sestra mi je kazala da je možda poznaješ.«
Maja podiže ručicu i prstom pokaza na kuću.
»Hvala ti. A sad se lepo igraj sa sestrom!« reče Ana i zaputi se ka kući. Svojoj staroj kući.
»Da li da kucam?« Pokucala je par puta i vrata se otvoriše sama od sebe. Na krevetu u dnevnoj sobi njen je otac spavao. Hodala je na prstima da ga ne probudi. Pogledala je po sobama, ali nije bilo nikog drugog. »Mama je sigurno na poslu.« pomislila je. Vratila se do dnevne sobe i prišla ocu. Bio je nasmejan. Sagla se i poljubila ga. »Tata...« Suza joj skliznu niz obraz i dotaknu pod. Na mestu gde je pala otvori se rupa i poče da se širi. Pre nego što je stigla da išta uradi, padala je.
Činilo se da pad traje večno. Oko nje ponovo nije bilo ničeg sem mraka. Bojala se. Obuzela ju je panika. Srce joj je ubrzano lupalo. Vrištala je. Pad nije prestajao. »Zašto sam ovo uradila?!? Šta ću ja ovde?!?« Padala je. »Nemaš ni upola dobar razlog za ovako nešto!« I dalje je padala. »Maja te je lepo upozorila!« Činilo se da nikada neće prestati. »Unutra nije sve onako kako se čini. I imaj stalno na umu ime Vile koju tražiš.« Govorila je Sofija. »Leala!« Pala je na tlo. Nije se povredila.
Bila je to soba sa prestolom u kraljevskom dvorcu. Podigla je glavu i videla ga kako sedi tamo. Veličanstven kao i uvek. Njen kralj. Glazor.
»Bila si uz mene sve ovo vreme.« govorio je kralj. »Bićeš uz mene i sada kada sam konačno stigao na svoje odredište.«
»Ja? Ali... Vaše Veličanstvo...«
»Ne možeš biti kraljica, ali možeš biti moja desna ruka! Tvoji saveti su mi uvek bili dragoceni i ne želim da ostanem bez njih! Dajem ti titulu Magna Maestre, predsednice kraljevog Veća.«
»Vaše Veličanstvo! Ne znam šta da kažem, ja...«
»Ostala si bez teksta odjednom?« čula je Minin glas odnekud.
»Maestra Mina!«
»Maestra?!? Misliš li da si duhovita?«
»Ne razumem o čemu...«
»Dobila si šta si tražila! Magna Maestra.«
»Ja to nisam tražila, ja...«
»Ja, ja, ja! Uvek ti, sestro, zar ne?!« okrenula se i iza sebe videla Maju. »Uspela si u svemu što si želela, zar ne? Sada si Magna Maestra i tvoj Glazor je kralj. Nadam se da je bilo vredno žrtve.«
Iza Maje su stajali Nalim i Goran i Milena i lejdi Kase i nemo je osuđivali.
»Ali... Ne znam šta se...« Članovi Veća su je gledali sa mržnjom u očima. Na izlazu su stajali ljudi iz kuhinje, iz štala i izlazili pognutih glava. Među njima je bio i Zlatko. Svi ti ljudi su joj bili dragi na neki način. Čak je i Stefana okrenula glavu kada ju je videla. Vesnika i Fjela su pokazivale prezir.
»Ostala sam sama...« izgovori i suza joj ponovo krenu, ali je ovog puta brzo obrisa. Ne želi da opet pada.
Opet joj se obraćao Glazor. »Još uvek stojiš tu?! Hajde, hajde! Imaš obaveze! Ne zaboravi zašto si ovde!«
»Zašto sam ovde?« Glava joj je bila teška. »Zašto sam ovde?« Boje su se mutile. Vazduh je zaudarao. Osetila je vrelinu. U vrhu dvorane kao da je videla lepet krila. »Vila.« Nije znala je li govorila ili samo razmišljala. Odjednoj je osetila olakšanje. »Leala.«
Pratila je Vilu pogledom i ona je odvede van dvorca u svetlost. Sve oko nje bila je svetlost. Topla i umirujuća. Krepila ju je. Nagazila je nešto tvrdo. Sagla se da pogleda šta je. »Lešnik.« reče i nasmeja se. Začula je zveket mačeva i potrčala u pravcu zvuka, noseći lešnik sa sobom. Neko se borio. Začkiljila je očima ne bi li uspela da razazna ko je. Prišla je bliže. Na jednoj strani sa mačem u ruci stajao je lisac, na drugoj ovca. Ne, bio je to vuk. Vuk o ovčijoj koži. Vučica. Ona je bila ta koja je napadala, a lisac se branio. Vučicini udarci su bili sve jači i jači i na kraju ga je pokorila. Mačem mu je odsekla glavu i istoga trenutka, svetlost je počela da bledi. Ponovo sve preki mrak, ali ovoga puta prostor ostade. Pred njom se stvori visoka, porušena kula. Vila prolete pored njene glave i odlete ka vrhu kule.
»Čekaj!« povika Ana i potrča napred. Utrčala je u kulu i počela da se penje uz stepenice. Činilo se da im nema kraja. Postala je umorna i usporavala je. Povremeno bi na zidu ugledala prozore, no nije se trudila da kroz njih gleda, sve dok nije postala toliko umorna da je morala da zastane. Pogledala je u daljinu kroz mali prozor. Videla je mračne oblake kako su se nadvile nad zemljom. Videla je izgorelo drveće. Videla je zveri kako lete, trče, grabe i proždiru ljude. Jedna od zveri je ugleda i polete ka njoj. Ona potrča dalje uz stepenice. Činilo joj se da je videla vrh. Ubrzala je i uskoro se našla tamo.
Na vrhu ju je čekala Leala. Veselo je lepršala oko nje kada ju je ugledala.
»Leala! Tako mi je drago da sam te našla! Zašto si bežala od mene?«
»Bežala? Ja?«
»Da, ti. Dozivala sam te... A ti si poletela ka kuli...«
»Kuli? Kakvoj kuli?«
Ana se osvrnu oko sebe. Stajala je u šumi.
»Oh, nije ni važno. Važno je da sam te pronašla!«
»Zašto si me tražila?«
»Zato što mi je potrebna tvoja pomoć. Moraš mi nešto reći.«
»Vrlo rado.«
»Moraš mi reći šta se dogodilo onog dana kada...«
»Kada sam umrla? Slobodno to reci. Ionako se uskoro više ničega neću sećati...«
»Sećaš li se još tog dana? Dana kada si umrla?«
»Nečeg da, nečeg ne.«
»Razumem... A da li se možda sećaš... Kako se to dogodilo?«
Leala se uozbilji. »Ne sećam se. Niko se toga ne seća. Sama smrt se prva zaboravi. Niko ne mora da nosi to sećanje sa sobom.«
»Možeš li mi onda reći nešto drugo.« Ana pokuša da pažljivo formuliše pitanje. »Toga dana. Neko je pokušao da poseti kraljevsku biblioteku, zar ne?«
»Hmmm. Ne mogu da se setim...«
»Molim te! Pokušaj! Vrlo je važno! Da ti pomognem... Da to nije bio princ Markus?«
Leala se uznemiri.
»On je bio, zar ne?«
»Ne sećam se. Ne. Nije bio on.«
»Jesi li sigurna?«
»Ne, ne... Bio je to neko drugi... Neka devojka. I još neko...«
»Devojka?« Ana se zbuni. »Koja devojka? Neka od princeza?«
»Da, ušla je i izašla i otišla.«
To je bilo čudno. Ana se seti dana kada je provalila u kraljevsku biblioteku. Leala nije bila na svom mestu kada je ulazila i tada joj je to delovalo kao dobra sreća. Ušla je i susrela sa Minom koja je i sama provalila sa istim razlogom. Ugledale su Markusa kako krade knjigu i krije je ispod odore koja je bila... crvena! Kada su Mina i ona kasnije razgovarale o tome došle su do teorije po kojoj je on ubio Lealu ranije tog dana kako bi mogao ući u biblioteku bez svedoka i ukrade knjigu o Zabranjenoj magiji koja mu je trebala.
»Dobro, a ko je bila ta druga osoba? Je li to bila žena ili muškarac? Je li došla pre ili posle ženske osobe?« Leala je postajala sve nervoznija. Ana je bila ubeđena da je to značilo da se radi o osobi koja ju je ubila.
»Posle.«
To se još uvek moglo uklapati u Mininu i njenu teoriju.
»Pitaću još jednom. Je li to bio Markus?«
»Ne znam... Nosio je crveno...«
To je bio on!
»Aaaaah!« Leala ispusti bolan krik. »Peče! Njegova ruka! Ona gori!«
»Smiri se! Leala! Sve je u redu! On ne može da te povredi!« Prišla je da je zagrli, ali Leala se otrže.
»Idi odavde! Zašto mi ovo radiš?!? Ne treba da budeš ovde!«
»Otići ću, samo se smiri. Ne mogu da te ostavim takvu!«
»Samo idi!«
Ana podiže glavu i ugleda Sofiju. »Izlaz mora da je tu negde.«
»Beži odavde! Beži iz šume! Beži iz Defore!« vikala je Leala, kao u bunilu.
Anu prođe jeza. »Zašto da bežim iz Defore? Jesu li zato Vile uplašene? Šta se dešava?«
»Mrak... Poješće sve!«
»Koji mrak? Zabranjena magija? Reci mi!« Ali Leale više nije bilo. Videla je Sofiju kako trči ka njoj. Više nije bila u Vilin Kugli.
»Ana! Jesi li dobro?! Ana!« Sofija ju je protresla.
Veverica se spusti sa obližnjeg drveta, otvori lešnik u njenoj ruci i nestade zajedno sa njim u narandžastoj svetlosti.
»Nije bio Markus... Mrak. Poješće sve!« izgovori i sruči se na pod.
END OF EPISODE 4
