II Senke i Spletke - 13. Minina istina

Njena odaja nije imala prozore i to joj se nije nimalo dopadalo. Mislila je da će u dvorcu ostati kraće nego što zapravo jeste, te da joj to neće smetati, ali se prevarila. Tražiće da joj daju drugu odaju. Fletina će biti sasvim odgovarajuća sada kada već preuzima njeno mesto u Veću. Verovatno će je smatrati ludom, s obzirom da je u toj sobi Fleta umrla pod tako čudnim okolnostima. A ludi će zapravo biti oni. To je prostorija kao i svaka druga, a ipak mnogo veća od sobice u kojoj je sada boravila, te je sasvim logično da će je želeti.
Bila je sigurna da su pomislili da je luda i kada je izrazila želju da preuzme Fletino mesto u Veću. Nekada davno Mina je i bila prva koja je trebalo da zauzme to mesto, s tim što ga je tada odbila. Nije želela da se upliće u pitanja upravljanja kraljevstvom. Kiolot joj je bio dovoljan. Nije želela ni da dođe u Baras, s obzirom da joj je on donosio neprijatna sećanja na davno prošla vremena koja bi radije da zaboravi. Da nije bilo Stefane, možda se nikada ne bi tamo ni vratila. Pa ipak, povratak u prestonicu joj nije pao teško koliko je ona mislila da će. Ubrzo je shvatila da je to samo grad kao i svi ostali, a uspomene samo prošlost. Više nije ništa ni osećala kada bi joj se vratile. Više nije ništa ni osećala. Ponekad je mogla da se seti onog osećanja u stomaku kakav je imala kada bi ugledala Pjetra. Ponekad je mogla da se seti kako je izgledalo biti tužan. Ponekad nije mogla ni toliko. Da je mogla išta da oseća, možda bi i osećala žaljenje što je popila napitak Utrnuća. Ovako nije osećala ništa. Nikad ništa. Sve je bilo ravno.
Nosila je tamnozelenu haljinu toga dana, a duga, smeđa, kovrdžava kosa joj je bila puštena da slobodno pada niz njena leđa. Princeza Mirona ju je pozvala u svoje odaje na razgovor, te se ona uputila na treći sprat kako je princeza ne bi previše čekala. Pokucala je na vrata koja je otvorila sama Mirona. Mina je saznala da princeza već neko vreme odbija da ima poslugu. U njenim očima, to je bilo vredno poštovanja. Prinčevi i princeze su obično još kao deca učeni da eksploatišu one koji su tu da služe njihova veličanstva, a Mini je to bilo mrsko. Mirona, očigledno nije bila takva. Ona nije previše ni ličila na princezu. Nije bila preterano lepa, a bila je i prilično nepristupačna za komunikaciju. Mini i Ani je trebalo dosta vremena da je nateraju da ih primi i sasluša, a kada su joj konačno ispričale svoje sumnje vezne za Markusa i Zabranjenu Magiju, Mironino lice je bilo tako bezizražajno da su pomislile da im nije poverovala. Ispostavilo se da ipak jeste. Nedostatak njene reakcije bio je proizvod toga što ona nije bila iznenađena takvim razvojem događaja. Po njenim rečima, u Markusu je uvek bilo nečega izopačenog.
»Vaše veličanstvo.«, pozdravi je Mina kada je ugledala na vratima.
»Maestra Mina.«, otpozdravi princeza.
»Želeli ste da razgovarate sa mnom?«
»Da. Zapravo. I sa Anom takođe. Očekujem je svakog trenutka.«
U tom neko ponovo zakuca na vrata. Bila je to Ana.
»Vaše veličanstvo. Maestra.«, pokloni se ona.
»Sedite, Ana. Nemam mnogo vremena, pa ću vam ovo saopštiti što je kraće moguće. Došlo je vreme da napustim Baras.«
»Žao mi je da to čujem. Već smo se navikli na Vas.«, Ana će, prijatno.
»Mogu li znati kuda ste se uputili?«, zanimalo je Minu.
»Zar nije očigledno? Idem u Kedon.«
I bilo je. Mina je mogla da pretpostavi da će se Mirona uputiti tamo. Vest o napadu Rahe u Kedonu je potresla sve u Veću. Ovoga puta, stvar je bila još gora. Raha u Kedonu nije bio zaustavljen, pa je čitav grad sravnjen sa zemljom. Ono što je Minu i Anu još više potreslo su novosti da su princ Markus i njegova kampanja bili na putu za Kedari kada se napad desio. Odmah su o tome obavestile Mironu i ona je, očigledno, rešila da preduzme nešto povodom toga.
»Neko mora da stane Markusu na put.«, hladno će princeza. »A i bilo je vreme da se pomaknem iz Barasa. Ljudi su već počeli da smišljaju nebulozne teorije. Pričaju da sam... Nezainteresovana. No, neka ih. Možda su i u pravu. Politika me je oduvek strašno zamarala. U svakom slučaju, htela sam da se pozdravim sa vama. I da vas zamolim da ne pričate previše o ovim, kako bih rekla, osetljivim temama. Dovoljno je što mi znamo.«
»Razume se.« Ana potvrdi.
»Onda vas ne bih više zadržavala. Vreme je da i ja krenem. Neka su Bogovi sa vama.«
»Vaše Veličanstvo.«, zaustavi se Mina na vratima, »Smem li da Vas pitam nešto pre nego odete?«
»Izvolite, Maestra.«
»Kažete da Vas politika zamara... Zašto se onda niste povukli iz Poslanja?«
Mirona se nasmeši. »Jeste li upoznali moju braću i sestre, Maestra?«
»Jesam, ali je to bilo jako davno. Bili smo gotovo deca. Bojim se da su nam se nakon toga putevi razišli. Jedino sam princezu Džilijen nedavno ponovo srela...«
»To znači da ih ne poznajete dovoljno. Kada biste ih poznavali, bilo bi Vam jasno. To je skupina ljudi gladnih moći koji ne prezaju ni od čega. Pa vidite već šta se događa sa Markusom. Žao mi je što ovakve stvari moram da govorim o njima, ali ne vidim zašto bismo se zavaravali. Zar želite da Defora završi u rukama nekog od njih? Ja svakako ne.«
»Razumem.«
»Da li je to sve?«
»Da, jeste. Hvala Vam.«
»Do sledećeg susreta, onda.«. Mirona zatvori vrata svojih odaja.
»Ha.«, Mina izusti.
»Nešto nije u redu?«, upita Ana.
»Ne, ne. Samo su mi zanimljivi njeni motivi. Želi da vlada Deforom samo da njena braća ili sestra ne bi.«
»Ili lord Glazor.«
»Ah, da. Uvek zaboravim na uvaženog lorda Glazora. Nego, koliko čujem, i ti danas odlaziš iz Barasa? Ima li to veze sa onim o čemu smo govorile?«
»I da, i ne. Lord Glazor me je pozvao da mu se pridružim u Pivu. Ali ja bih pre toga svratila i do Kiolota.«
»Rešila si da rizikuješ? Misliš li da je vredno toga? Princeza Mirona sada zna celu priču i izgleda da je odlučna u nameri da se suprotstavi Markusu.«
»Da, ali...«
»Ali?«
»Nešto mi govori da treba da ovo proverim sama. Neki predosećaj.«
»Onda učini tako. Kada stigneš u Kiolot, potraži Sofiju. Ona će te odvesti do Vilin Kugle«
»Hoću.«
»Imam za tebe još jedan predlog. Stefana mi je rekla da i njen ujak sa svojim prijateljima danas napušta Baras. Mislim da bi bilo najpametnije da putujete svi zajedno. Putevi su postali jako opasni. Ne bi bilo dobro da ideš sama sa kočijašem.«
»To i nije tako loša ideja. Potražiću Nalima koliko odmah. Nadam se da putuju u pravcu Kiolota.«
»O, i Ana... Ako do vašeg zajedničkog puta bude došlo, postaraj se da Nalim zna da je Stefana na bezbednom. Reci mu da dobro brinu o njoj i da ne mora da brine.«
Ana klimnu glavom i ode svojim putem.

Odlučila je da dozvoli Stefani da se pozdravi sa Nalimom. On joj je bio jedini živi rođak, a put pred njim je bio dug. Takođe je smatrala da ne bi bilo loše da je malo odobrovolji. Ništa neće postići ako je Stefana bude doživljavala kao neprijatelja.
»Jesi li spremna?«, upitala ju je kada ju je ugledala kako joj dolazi u susret. Našle su se u predvorju, kasnije tog dana. Stefana odgovori potvrdno. »Da li si sigurna da sada polaze?«
»Ana mi je tako rekla.«, odgovori devojka. »Nekako mi je drago što putuju svi zajedno. Mada će ovde u dvorcu biti malo prazno bez Ane i princeze Mirone...«
Dvorac se svakako praznio. Prvo je ostao bez kralja, zatim bez princeze Džilijan i Glazora, pa bez Flete, a sada i bez princeze Mirone i Ane. Pitala se ko je sledeći.
»Izgledaš drugačije u zelenom. A i kosu si pustila.«, Stefana reče.
Nije odreagovala na to. »Hajde, idemo.«
Izašle su iz dvorca i zaputile se ka Teleporteru koji ih je odveo iz Arinoba. Ispred kapija Arinoba ih je čekala kočija. »Južna kapija.«, reče Mina i kočijaš krenu.

Pred južnom kapijom se okupilo dosta ljudi. Mini, isprva, nije bilo jasno šta je privuklo toliko pažnje, ali ubrzo je shvatila da su svi ti ljudi došli da isprate Nalima i njegove prijatelje.
»Tvoj ujak izgleda lako stiče prijatelje.«
Istoga trenutka kada je ugledao Stefanu, Nalim joj je potrčao u susret.
»Došla si! Reci mi da si se predomislila!«, obratio se Stefani, ali je pogledom prostreilo nju.
»Ne, nisam. Ali nikada ne bih dozvolila da odeš bez da se pozdravimo.«
Ana im priđe. »Baš lepo od vas dve što ste došle da nas ispratite. I, još jednom, moram ti se zahvaliti što si nam dozvolio da putujemo sa vama, Nalime.«
»Molim?«, Majin glas je jasno odavao da joj se ta ideja nije nimalo dopadala. Prišla je sa nekim mladićem mestu gde su Stefana, Nalim, Ana i Nalim stajali, a za njom i Milena koja je nedaleko odatle timarila konja.
»Am. Iznenađenje?«, Nalim je pokušao da se našali.
»Ali ja sam mislila...«, Ana poče, »Maja nije upućena?«
»Pa, nije bila tu celog dana!«, Nalim naivno odgovori.
»Dozvolite da se predstavim! Ja sam Franko.«, mladić koji je došao sa Majom progovori.
»Majo, nemoj da se brineš. Ide i moja majka sa nama.«, Milena će. »Stvarno, Nalime. Je li ti baš toliko zabavno da nas suočavaš?«
»Drago mi je, Franko. Maja nam nije pričala apsolutno ništa o tebi.«, Nalim skrenu sa teme.
»Imaćemo vremena da se upoznamo, s obzirom da ću putovati sa vama.«, reče Franko.
»Lepo, lepo. Baš lepo što smo svi po nekog pozvali, zar ne?«, ponovo će Nalim.
»Ne, nije.«. Maja je bila poprilično besna.
»Onda neću ići sa vama. Ne želim da stvaram neprilike.«. Ana je izgledala razočarano.
»Zar ćeš tako lako odustati? Molim te!«, lejdi Kase se primače, »Ah, Mina! Dugo se nismo videle.«
»Maestra Mina.«, Mina će hladno.
»A je li? Zanimljivo. Pozdravite mi Maestra Ludviga i poručite mu da su vrata Lepeze otvorena za njega i dok ja nisam u gradu. Nego...«, okrete se Ani, »Ana, je li tako?«
»Tako je. A vi ste?«
»Moje ime je Kase. Ana, draga, nemoj tako lako odustajati. Ako ti je Nalim dozvolio da putuješ sa nama, ne vidim zašto ne bi to i učinila. Ukoliko Maji to ne odgovara, može slobodno da se duri zajedno sa mojom kćerkom. Ja sam sigurna da ćemo se vi i ja baš lepo slagati.«
»Lejdi Kase je u pravu.«, Mina se umeša. »Uostalom, u interesu svakoga od vas je da vas bude što više. Tako ćete biti bezbedniji. A i... Sve nas povezuje...« Mina pogleda u Franka.
Maja je shvatila o čemu je reč. »Možete pričati o svemu pred njim. Zna dovoljno. A i da ne zna, saznao bi pre ili kasnije.«.
»U redu, onda.«, Mina nastavi, »Svi imamo simbol Čobana na desnim dlanovima. Hteli mi to, ili ne, naše su sudbine time usko povezane.«
»Vidim da već dosta znaš o tome.«, Milena reče, nakon čega pogledi svih okupljenih bejahu uprti u Nalima i Stefanu.
»Šta? Pa, mi pričamo o svemu.«, Stefana izusti.
»Hajde da se pre svega dogovorimo kuda ćemo ići.«, Nalim će na to. »Majo, mislim da bi trebalo da još jednom ponoviš ono što si videla u viziji.«
Maja udahnu duboko. »Videla sam kulu od trave kako se uzdiže iz mesta na kom nije bilo ničega sem kamenja i peska i simbol poput našeg na njenom vrhu. Pored toga, videla sam još gomilu nepovezanih stvari, ali se bojim da im sada ne mogu dati smisla. Tako je to sa mojim vizijama...«
»Maja je ubeđena da ćemo u toj kuli pronaći Velikog Čobana.«, Milena pojasni.
»Tačno tako. Jednostavno znam da je tamo. Ne mogu da objasnim kako, ni zašto.«, Maja dodade. »S obzirom da je reč o mestu prekrivenom peskom i kamenjem, zaključili smo da se kula nalazi negde na istoku.«
»I ja tako mislim.«, složi se lejdi Kase. »Samo što nikada nisam čula za takvu kulu.«
»Možda je niko nikada nije ni video. Moguće je da je kula golim okom nevidljiva. Baš kao Kiolot.«, Milena će.
«A kako je Ana rekla da je put vodi u Piv, zaključio sam da putujemo u istom pravcu i da može da pođe sa nama. S tim što ćemo prvo svratiti do Kiolota.«, Nalim pokuša da se opravda.
»Kiolot? Ali on je severno odavde, ne istočno! Šta ćemo tamo?«, zbunjeno će Maja.
»Ja tamo imam nekog posla. Ali verujte mi da se tiče svih nas.«, Ana odgovori, na šta Maja samo prevrnu očima.
»Čekajte, čekajte!« odjednom se začu ženski, piskavi glas iz daljine. «Nisu valjda otišli? Reci mi da nisu otišli!«
»Ako su i otišli, sama si kriva! Hiljadu godina ti je trebalo da se obučeš!«, začu se i drugi glas.
»Pa ne mogu na ulicu kao neki trol! Taj izgled više priliči tebi, sestro!«, uzvrati prvi glas.
»Ma da li je moguće?«, Nalim progovori.
»O, da. Moguće je.« reče Maja.
»Vesnika i Fjela.«, Milena se obrati Mini, Stefani i Ani, koje nisu mogle znati o čemu se radi.
»Tu su! Još su tu!«, devojka piskavog glasa reče. »Majo! Milena!«
»Ovde smo, Fjela.«, Milena povika.
»Jao, divno! Jao, divno!«. Fjela uzvrati sva zadihana od trčanja. Vesnika pristiže za njom. »Čuli smo da putujete danas! I ja baš kažem Vesniki: A što mi ne idemo lepo sa njima do Otipona?«
»Stvarno, zašto?«, Nalim se našali.
Lejdi Kase nije bila oduševljena tim predlogom. »Ne znam koliko je to dobra ideja. Moramo što brže da se krećemo. Uostalom, ni Otipon nam nije usput, a već moramo da skrenemo sa kursa i idemo u Kiolot.«
Vesnika pokuša da je ubedi. »Ali platićemo vam! Sigurno vam je potreban novac, ako idete na put! Gostionice nisu baš tako jeftine, posebno u ovim vanrednim okolnostima.«
»A i zar ćete pustiti da dve ovako ljupke dame idu same po belom svetu?!?«, Fjela će umilno.
»Nećemo vam smetati! Uostalom, vidimo da imate kočiju. Eto, mi ćemo biti u njoj i nećemo morati da jašemo!« Vesnika dodade.
»Eto! Baš fino!«, Milena će ironično.
»Molimo vas! Bićemo vam zahvalne do kraja života!« Vesnika zamoli.
Čobani se pogledaše.
»Pa, novac nam svakako treba... A, ionako, već imamo više putnika nego što smo planirali.«. Maja pogleda Anu.
»Što se mene tiče, lejdi Kase, njih dve i ja možemo mojom kočijom.«. Ana je, izgleda, gubila strpljenje. »A pored kočija imamo i četiri konja. Franko, Nalim, Milena i Maja mogu da ih jašu. U suštini se ništa ne remeti.«
»O, hvala vam, hvala, hvala, hvala!«, Fjela euforično reče, uhvati Vesniku za ruke i njih dve počeše da skakuću poput malih devojčica.
Neko vreme su posmatrali dve devojke kako skakuću, pa naposletku Nalim progovori: »Rešeno je onda. Putovaćemo u Kiolot, pa u Otipon. Iz Otipona ćemo krenuti za Piv. Detaljniju putanju ćemo utvrditi kada krenemo iz Otipona.«
Nisu nosili previše stvari, primeti Mina. Tako je i najpametnije. Pre nego su konačno krenuli, rešili su da se pozdrave sa okupljenim ljudima. Stefana i ona su primetile čak i suze na licima nekih od njih.
»To su svi ljudi kojima su pomagali dok su bili ovde.«, bilo je Stefanino objašnjenje.
»Naši prinčevi i princeze bi mogli mnogo da nauče od njih, očigledno. Ako budu stekli ovoliku podršku i u ostalim gradovima, mogli bi da i sami učestvuju u Poslanju.«, našali se Mina.
»Je li to bila... Šala?«, Stefana će sarkastično.
Mina ponovo odluči da ne odgovori. Donekle zato što je Stefana bila u pravu. Postala je tako ozbiljna. Ali to je bilo neophodno.
Nalim priđe Stefani u pratnji neke devojčice. Rekao je da se zove Krisanta i da želi da je upozna sa Stefanom, pa su tu i razgovarali neko vreme. Devojčica je, potom, otišla natrag svojim roditeljima, a Nalim je ostao. Bilo je vreme da krenu.
»Stefana...«, rekao je. »I dalje ne razumem zašto si ovo tražila, ali ću ti verovati. I vratiću se čim nađemo Velikog Čobana. Obećavam ti!«
»Nego kako! To i očekujem.«, odgovori mu ona.
Rešila je da se udalji i ostavi ih same neko vreme. Toliko može da učini. Dok je gledala kako se ljudi polako osipaju, zapitala se... Da li bi iko došao da nju isprati? Kao da je i bilo važno. Kakva korist od toga?
Maja, Milena i Franko uzjahaše svoje konje, a četiri dame se popeše u kočije. Nalim još jednom zagrli Stefanu, a zatim i on krenu ka svom konju.
»Idemo na sever.«, objavi Maja, pomalo svečano. »Zbogom, Barasu!«
Konjanici izjahaše kroz južnu kapiju.
»Za njima, Zlatko!«, Ana reče kočijašu, pa i kočije krenuše za njima.

Južna kapija se zatvori, a preostali od okupljenih ljudi odoše svojim putevima. Stefana je još neko vreme stajala i gledala u kapiju.
»Poslušao te je. Uradio je kako si tražila.«, Mina joj se obrati.
»Jeste.«
»Još uvek nisam sigurna da mi je jasno zašto si to uradila.«
»Tvoj sam zarobljenik. Nije mi dozvoljeno da šaljem Glasnike, a narukvica koju si mi podarila onemogućava moju astralnu projekciju. Sada je Nalim otišao zajedno sa jedinim ljudima koje uopšte i poznajem u Barasu. Rekla si da mi ne veruješ i da mi zbog toga nećeš reći istinu o mom poreklu.«
Stefanino objašnjenje ju je zateklo. Na neki način, Stefana je pokušala da je uhvati u zamku. Sada kada nema Nalima, Stefana nema kome da ispriča ono što bude čula od Mine, pa ne postoji neki realan razlog zbog kojeg bi Mina odbijala da joj išta ispriča. Smatrala je da Stefana još uvek nije spremna da sazna istinu. A opet... Zašto da ne? Kada će uopšte i biti spremna? Ne, ako je insistirala da zna, saznaće. Svaki trenutak je podjednako dobar. »Dobro odigrano. Reći ću ti ono što želiš da znaš, ukoliko ti misliš da si za to spremna. Ali ne ovde. Idemo natrag u dvorac.«
»Hajdemo onda.«

»Ono o čemu ću govoriti se odvijalo jako davno. Mnogo pre nego što sam postala carica Kiolota.«. Mina je odlučila da bi za razgovor koji će voditi najadekvatnija biti jedna od praznih gostinskih soba na drugom spratu. Smatrala je da će tamo imati mira, jer ih niko neće tražiti. »Bila sam mlađa i od tebe sada i živela sam sa svojim roditeljima, nigde drugde do ovde, u Arinobu. Kao što verovatno znaš, kralj Bilez i kraljica Nejla imali su tri kćeri. Najstarija se zvala Judit. Druga po starosti bila je Mahte. Najmlađa kćer kralja Bileza i kraljice Nejle zvala se Sealia i bila je moja najbolja drugarica. Moji roditelji su bili bogati ljudi iz Arinoba, pa je meni još kao detetu bilo dozvoljeno da se igram sa princezom Sealiom. Bile smo nerazdvojne. Odrasle smo zajedno. Često su ljudi govorili da se ona bolje slagala sa mnom nego sa svojim rođenim sestrama. Verovatno je ta ogromna ljubav i povezanost koju smo gajile jedna prema drugoj bila razlog zbog kojeg je kralj Bilez dozvolio da, nakon smrti mojih roditelja, živim u dvorcu sa Sealiom i njenim sestrama.«
»Blago tebi. Ali kakve ovo veze ima sa mnom?«
»Želela si da čuješ istinu, zato sada slušaj. Dakle, princeza Sealia i ja smo bile nerazdvojne. Jako sam je dobro poznavala. Čak su nas i zanimale iste stvari. Ona je bila jedina od princeza koju je politika iole zanimala i kralj je to znao. Judit je bila... Pa, bila je... Isključena iz realnih događanja, na neki način. Sealia se često šalila da Judit, da je Deforu kojim slučajem zadesio rat, to ne bi ni primetila dok joj vojnici ne upadnu u sobu. A Mahte je bila i previše religiozna. Želela je da svoj život posveti Bogovima. Pored toga, obe su bile saglasne da je Sealia jedina pogodna da nasledi svoga oca na prestolu jednog dana. Zapravo, bila je to situacija koja je svima pogodovala. Ipak, Sealia je još bila mlada i o nasleđivanju nije bilo ni govora u to vreme. Trebalo je da u međuvremenu izgradi svoj život... Pa se tako dogodilo da se zaljubila u sina tadašnjeg Maestra iz Makatea. To je bio Maestar Hedin koji je vršio tu funkciju pre Maestra Ludviga. Njegov sin zvao se Mior. Na Sealiinu sreću, dogodilo se da joj Mior uzvrati ljubav, pa su se ubrzo i venčali. Koju godinu kasnije, Sealia je objavila da čeka Miorovo dete, a za Gardu tog deteta izabrala je mene. Ali, avaj, nije doživela da se njena kćer rodi u miru i u raskoši koju je ona uživala. Bila je trudna nekoliko meseci kada se odvio čuveni incident na dvoru.«
»Onaj u kome su kralj, kraljica i njihove kćeri izgubile život?«
»Baš taj. Niko ne zna kako se to dogodilo, ali u dvorcu se pojavila Senka.«
»Poput one u Orbaku?«
»Ne ista, ali je i ona svakako bila produkt Zabranjene Magije. Kralj i kraljica su pokušali da zaustave Senku svojim moćima, ali je ona bila jača i ubila oboje. Isto se dogodilo i sa princezom Judit...«
»A šta se desilo sa druge dve princeze?«
Mina se osvrnu oko sebe i još jednom proveri da li je dobro zatvorila vrata, pa se vrati na mesto na kome je sedela. »Tu moja priča skreće od one koja je javnosti poznata... Kada je princza Judit ubijena, princeza Mahte, princeza Sealia, princ Mior i ja, kao i svi u dvorcu, smo znali da nešto nije u redu. Princ Mior je insistirao da pobegnemo iz dvorca, a i ja sam smatrala da je bio u pravu. Mahte i Sealia su bile u šoku zbog onoga što se dogodilo njihovim roditeljima i sestri, pa se nisu opirale našem predlogu. Pošli smo zajedno ka izlazu iz dvorca, ali su nas na vratima zadržali kraljevi vojnici koji nam nisu dozvolili da izađemo. U tom trenutku jedna stvar je postala izvesna. Senka nije sama došla. Neko ju je poslao. Neko ko je bio u dvorcu i nije želeo da mi pobegnemo iz njega. Uz pomoć par dobrih i časnih ljudi koji su se tu zatekli smo uspeli da pobegnemo od čuvara i uputimo se ka tajnom prolazu koji je vodio do Teleportera u tamnici, a koji je bio povezan sa kraljevsim trezorom. Taj tajni prolaz se nalazio u sobi koja je danas soba princa Hasela, a koja je tada pripadala princezi Mahte. Ni sama ne znam kako smo uspeli da stignemo do te sobe, pre nego što su nas uhvatili. Ubrzo nam je bilo jasno da to i nije bio naš najveći problem. Na naše zaprepašćenje, unutra nas je čekala Senka. Mislila sam da smo gotovi, ali je onda Mior hrabro istupio i uhvatio se u koštac sa Senkom. Rekao nam je da bežimo. Sealia nije želela da ga ostavi, pa smo je Mahte i ja smo nekako odvukle u tajni prolaz. Nismo imale izbora. I danas se sećam krika koji je Mior ispustio kada mu je Senka oduzela život... Put nakon toga je bio jednostavan. Iz tamnica smo otišle u trezor, a iz njega u Trah. Magija sprečava ulazak u trezor iz Traha, ali ne i iz dvorca. Sklonile smo se u kući obližnjih radnika koji još uvek nisu imali pojma o onome što se u dvorcu događalo. Kada su se Mahte i Sealia malo odmorile i pribrale, morale smo da odlučimo šta ćemo dalje. Iz dvorca je stigla vest da su kralj, kraljica i njihove tri kćeri ubijene od strane Senke koju je poslao niko drugi do suprug princeze Sealie, princ Mior. Jasno nam je bilo da u dvorac nema povratka, bar ne za njih dve. Ko god da je organizovao napad, imao je unapred pripremljen plan i bio je spreman na sve da ga ostvari.«
»Ali ko je stajao iza tog napada? Jesi li ikada saznala?«
»Nikada nisam imala dokaza, ali... Za mene je jedino smisleno bilo to da je iza napada stajao onaj ko je od njega imao najviše koristi, a to je bio Fosk, brat kralja Bileza, koji je nakon toga postao kralj Defore. No, to trenutno nije važno za nas. Za Deforu, princeze su bile mrtve i morale su takve da ostanu. Prvi korak je bio da pronađemo najbolje Menjače i promenimo im fizički izgled. Ljudi iz Traha, dobrodušni kakvi jesu, nisu postavljali previše pitanja i izašli su nam u susret. Dali su sve od sebe i doveli nam najsposobnije Menjače koje su mogli. Sledeći korak je bio odlazak na Usamljenu Planinu kako bi princeze pile sa Bunara Obnove. Bilo je suludo poslati ih obe u isto vreme. Ukoliko ih i budu tražili, tražiće dve devojke. Možda čak i tri, ako su računali i na mene. Pored toga, jedna od njih je bila vidljivo trudna i to bi lako privuklo pažnju. Zbog toga su još u toku tog dana odlučile da se razdvoje i uzmu nova imena koja ni ja nisam smela znati, pa je svaka krenula svojim putem.«
»A šta se dogodilo sa tobom?«
»Vratila sam se u dvorac i pravila se da ne znam ništa o tome.«
»Tek tako?«
»Naravno da ne, ali to je već druga priča. Ovde si već čula ono što si želela.«
»Šta hoćeš time da kažeš?«
»Princezu Mahte nikada više nisam srela. Ne znam čak ni ime koje je sebi izabrala. Princezu Sealiu, iako mnogo vremena kasnije, jesam.«. Zabavljao ju je Stefanin zbunjen i preplašen izraz lica dok su se klice sumnje i saznjanja razvijale u njenoj svesti.
»Kako... Koje je bilo njeno ime?«
»Princeza Sealia je otišla u malo skriveno mesto zvano Štok. Bila je sigurna da će tamo moći u miru da donese svoju devojčicu na svet.«
Stefana je bila bleda.
»Ime koje je Sealia za sebe uzela bilo je Suzana.«.


END OF EPISODE 13

END OF CHAPTER II

II Senke i Spletke - 12. Nalimova štićenica

Njihov razgovor mu nije izlazio iz glave, iako je prošlo skoro dva dana od tada. Pokušavao je da ne misli na to, ali mu nije polazilo za rukom. Lako je mogao i promašiti knjige koje je tražio dok je preturao po policama u još jednoj kući u Vitu, s obzirom da su mu misli bile na sasvim drugom mestu. Bila je to ko zna koja po redu kuća. Više nije ni pokušavao da ih broji. Ostalo im je još svega nekoliko dana da provedu u Barasu i za to vreme je trebalo pretražiti što je više kuća moguće, ne bi li pronašli makar i najmanji trag koji bi ih uputio ka Velikom Čobanu. Novac im više nije bio u toj meri potreban. Uskoro neće više plaćati sobu u gostionici Ruža, pa su zbog toga pristali da kao nagradu za pruženu pomoć ljudima dobiju dozvolu da pretraže sve knjige u njihovim kućama.
»Ne želim da ostaneš!«, rekla mu je, tek tako. Te reči su ga proganjale.
»Ali Stefana...«
»Nema ali, Nalime! Nećeš me ubediti!«
»Obećao sam tvojoj majci da ću te čuvati!«, rekao je boreći se sa suzama, ali to je nije pokolebalo.
»Čuvati od čega? Bezbedna sam u dvorcu! Uostalom, viđamo se svega dva sata dnevno! Nije kao da možeš mnogo da mi pomogneš... Ako me neko čuva, to je onda Mina.«
Mina. Ta ideja mu je mirisala na nju. Bio je ubeđen da je ona napunila Stefani glavu budalaštinama. Zašto bi, inače, odjednom želela da on ode? Mina joj je nešto rekla. Pokušavao je da razume da Mina više nije kao drugi, da ona više gotovo i ne oseća... Nije mu uspevalo. Celoga života je osećao i to ne samo svoja, već i tuđa osećanja. Nije mogao ni da zamisli kako je izgledalo ne osećati ništa. Ali nekad je mogla da oseća. Zar je zaboravila kako to izgleda? Zar je zaboravila da drugi i dalje mogu da osećaju? Ko joj daje dozvolu da se igra sa drugima na taj način?
»Nalime... Ovo je moja odluka i volela bih da je poštuješ.«, rekla mu je, »Uvek su drugi odlučivali umesto mene. Ovoga puta želim da odlučim sama. Molim te... Idi iz Barasa. Nađi Velikog Čobana. To je ono što moraš da uradiš, a ne da ostaješ ovde zbog mene. Simboli na našim dlanovima nas obavezuju na to. To je naša sudbina, koliko god to otrcano zvučalo. I ja znam da i ti to znaš.«
»Ali ako ti se nešto desi...«
»Ako mi se nešto desi, ti nećeš biti kriv za to. Ja verujem da ću biti bezbedna u dvorcu.«
»Bezbedna?!? A ono što se dogodilo onoj Fleti?«
»Nalime, prekini. Za par dana ćeš otići iz Barasa, ili nećeš, tvoja je odluka. A moja je sledeća - videću se sa tobom ovde još sutra kada ćeš mi saopštiti šta si odlučio. Nakon toga se više nećemo videti dok god sam ja Minin zatvorenik u dvorcu. Što znači da, i ako ostaneš, ostaješ zbog sebe i svoje savesti, ne zbog mene, jer ću ja otkazati naša viđanja.
Rekao joj je da će otići. Šta je mogao da joj kaže? Nikada je nije video tako odlučnu, tako oštru, tako ozbiljnu. Menjala se. Sve se menjalo.
To nije bio jedini razgovor koji mu je obeležio te dane. Sećao se jednog malo lepšeg i prijatnijeg. Nakon što je čuo priču lejdi Kase, osećao je da Mileni duguje izvinjenje, pa joj se i izvinio.
»Ne znam zašto sada o tome govoriš... «, bila je zbunjena Milena, pošto Nalim nije želeo da joj kaže da je saznao istinu od njene majke, »Ali ja sam bila ta koja je tebi dugovala izvinjenje. Samo sam želela da ga ti prihvatiš.«
»Onda ga prihvatam, ako prihvatiš i ti moje. Nisam smeo tako brzo da te osuđujem. Koji god razlog da si imala da odvedeš Stefanu Mini morao je biti važan i opravdan i ja sam siguran da ćeš mi o njemu pričati kad bude došlo vreme za to.«
»Naravno da hoću. Sada smo prijatelji, zar ne?«
I bili su. Milena, Maja i on. Vreme koje su proveli u Barasu ih je dosta zbližilo. Bilo mu je drago zbog toga.
Sa druge strane, nije mu bilo drago da ni u ovoj, ni u sledećoj, niti u jednoj drugoj kući nije imao sreće u potrazi za tragovima. Veliki Čoban je bio i velika misterija. Rešio je da odustane od daljeg traganja. Ostao mu je još jedan važan zadatak za taj dan.
Našao ju je, kao i uvek, u dvorištu kako se igra sama. Nije ga primetila kada je prišao, tako da je iskoristio priliku da je neko vreme posmatra. Izgledala je tako nevino i nežno. Njena tamna kosa vezana u kiku se vijorila za njom dok je ona trčala i skakutala u igri koju je, verovatno, samo ona i razumela. Ko bi jedno takvo biće bio u stanju da povredi? Ponestajalo je vremena da to otkrije. Par minuta kasnije ga je spazila kako stoji i smeška joj se i potrčala mu u zagrljaj, sva puna radosti, onako kako samo deca umeju.
»Čika Nalime!«
»Rekli smo bez tog "čika", Krisanta.«
»Jesmo, jesmo. Došao si da se igraš sa mnom?«
»Naravno. A želim i da malo popričamo.«
»Ali prvo da se igramo!«. Pogledala ga je molećivo svojim krupnim, tamnim očima.
»Pa to se podrazumeva!«
Vreme je letelo dok su se njih dvoje jurili, igrali žmurke, dobacivali se loptom i ko zna šta već. Polako je počeo da se umara, a i ona takođe, zaključio je kada mu je predložila da naprave čajanku.
»Hoćemo li ući unutra? Još uvek mi nisi pokazala svoju sobu.«
»Tata mi ne daje da dovodim ljude unutra.«, rekla je tužno.
Za sve ovo vreme koliko je znao nije mu dozvolila da je poseti. Uvek bi se igrali u dvorištu, ili u parku, ali nikada u njenoj kući. Čak ni kada je bilo hladno. Njenog oca video je u par navrata. Pozdravio bi ga ljubazno, na šta bi ovaj samo frknuo nešto i okrenuo glavu. Delovao je kao strog čovek, ali izgleda da mu nije smetalo to što on provodi vreme sa Krisantom. A opet, kad bi ga ona pitala za dozvolu da uđu u kuću, on bi je uvek odbio uz grubo prebacivanje. Nalim je bio ubeđen da je upravo njen otac taj koji je povređuje. Krisanta nikada nije htela da priča o tome. On je osećao koliko je ona bila uplašena svaki put kada bi pričao o toj temi, pa nije insisitirao. Ali vremena je bilo sve manje, a on nije bio spreman da napusti Baras bez da joj pre toga pomogne.
»Je li tvoj tata sad kod kuće?«
»Mislim da nije. Samo mama je tu...«
»Hoće li ti se mama ljutiti ako svratim na čaj?«
»Mama, ona...«. Primetio je da se unervozila, ali danas nije smeo da stane.
»Nju nisam ni upoznao. A tako bih voleo! Hajde, Krisanta! Upoznaj me sa svojom mamom!«
»Drugi dan. Hajde još da se igramo sad!«
»Krisanta... Možda nećemo moći da se igramo drugog dana. Moraću da odem iz Barasa na neko vreme.«
»Ideš?«, pogledala ga je. Oči su joj se punile suzama.
»Da, moram. Ali vratiću se. Želim da se vratim. Zbog tebe.« pomazio ju je po kosi. »Znaš, puno bih voleo da upoznam tvoju mamu. Nikad mi nisi pričala o njoj...«
»Mama. Ona je dobra... On je uvek dobra. Pre čak nikada nije ni vikala na mene!«
»Pre? A sada viče?«
»Ponekad. Ali samo kad sam nevaljala.«, glas joj je postajao tiši i podrhtavao je. »I samo me tad i udari. Nekad jače, nekad slabije. Nije mnogo strašno. Sutradan me uopšte i ne boli! A i tata me uvek čuva i tu je kad sam tužna...«
Majka. Nije otac.
»Krisanta, slušaj me. Tvoja mama ne sme da te tako povređuje! Niko ne sme! Ma koliko da si nevaljala!«, govorio je, iako je znao da njegove reči njoj neće mnogo pomoći.
Ali šta je mogao da uradi? Koje je bilo rešenje? Kraljeve ljude takvi problemi nisu nimalo interesovali. Još manje sada kada je čitavo kraljevstvo bilo u rasulu. Da uđe u kuću i sam se suprotstavi njenoj majci? Hoće li to ikako pomoći? Za koji dan on neće više biti tu, a njena majka će je možda samo još više tući. Poslednje što je želeo je da samo pogorša situaciju. Šta mu onda preostaje? Da se okrene i ode? To nije smeo. Morao je da bude hrabar. Zbog nje.
»Tako mi je i ona govorila pre. A onda se promenila...«
»Kako se promenila? Kada?«
»Pa...«, podigla je oči kao da pokušava da se seti, »Nešto malo pre nego što si ti došao. Našla sam neku ogrlicu u dvorištu i odnela sam joj da vidi, a ona mi je samo otela iz ruke i...«
»I udarila te?«
»Da, ali nije jako! I onda je to postala njena omiljena ogrlica. Sad je stalno nosi i ne voli da izlazi iz kuće da joj je ne ukradu. A tata kaže da zato niko i ne sme da dolazi kod nas.«
Ta priča mu je bila čudna. Mogu li te stvari biti povezane? Čuo je ranije za uklete predmete. Da li je to bilo po sredi? »Krisanta. Vodi me kod tvoje mame. Želim da je upoznam.«
»Ne smem... Tata kaže...«
»Krisanta, molim te. Meni za ljubav.«
Još malo je oklevala, ali je najzad pristala da ga uvede u kuću. Bila je poslušna devojčica. Donekle mu je bilo i drago što joj je toliko bilo stalo da posluša svoga oca. Pitao se da li bi i on bio takav da je ikada upoznao svog?
Krisantina kuća je delovala skromno, ali ne i siromašno. Bila je uređena sa mnogo stila i ukusa i Nalimu je delovalo kao da je postignut savršen sklad stvari koje su se unutra nalazile. Njenu majku je ugledao još u dnevnom boravku kako sedi na jednoj fotelji i čita, držeći se jednom rukom za ogrlicu.
»Mama, mama! Moj drug hoće da te upozna!«
Čim je ugledala Nalima, skočila je kao oprljena i sklonila se u ćošak sobe, obema rukama stežući ogrlicu.
»Dobar dan, lejdi... lejdi?« shvatio je da ne zna njeno ime.
»Krisanta!«, dreknu žena piskavim, uspaničenim glasom, »Šta smo ti otac i ja rekli?!? Šta si ovo uradila?«
»Mama, on...«
»Ne zanima me ništa! Vodi ga napolje, a onda smesta ulazi u kuću! Dobro ćeš ti zapamtiti ovaj dan!«
»Ja ne idem nikuda dok ne porazgovaram sa Vama!«, pokušao je da zvuči hrabro i samouvereno, ali je osećao kako mu kolena klecaju.
»Slušajte Vi! Ovo je moj dom i u njega ne može da uđe niko koga ja nisam pozvala! Zato smesta izlazite!«. Činilo mu se da je i ona jednako uplašena, samo što je izgledalo da se ona boji za svoju ogrlicu koju je manično stezala sve vreme.
»Molim Vas. Saslušajte me! Ne razmišljate trezveno!«. Dok je govorio, približio joj se par koraka. Ona pokuša da ustukne, ali udari u zid. Kada je shvatila da nema gde da pobegne, zgrabila je činijicu sa obližnjeg stočića i bacila je u njegovom pravcu.
Nalim nije uspeo potpuno da se izmakne, pa ga je činijica pogodila u levu nadlakticu. Osetio je jak bol, od koga mu se lice zgrčilo. Kada je došao k sebi, žena je potrčala ka drugom kraju kuće. Za trenutak se izgubila u drugoj prostoriji, a onda se vratila sa mačem u rukama.
»Odlazite smesta! Gubite se odavde!« vikala je kao van sebe.
»Ne idem nigde! Neću Vam dozvoliti da ponovo povredite Krisantu!«
Žena potrča ka Nalimu sa mačem u rukama i kada se našla par koraka pred njim zaslepljujuća bela svetlost ispuni prostoriju što je natera da zastane na trenutak. Između nje i Nalima sada je stajao Leon. Krisantina majka ispusti mač i vrisnu iz sveg glasa, a isto učini i Krisanta. Nalim je zagrli kako bi je smirio, dok je njena majka bila na podu i držala se za ogrlicu vrišteći i plačući istovremeno. Leon skoči na nju.
»Leone, ne!«, povika Nalim kada je primetio kako približava svoje zube grudima Krisantine majke. Hoće li je ubiti? Ne bi mogao da živi sa tim. Lav priđe Nalimu i saže se ispred njega. Nalim primeti krv na njegovom licu i na trenutak ga prođe jeza. Onda primeti kako Leon na pod spušta ogrlicu i nestaje u Nalimovom simbolu. On podiže pogled ka mestu gde je Krisantina majka ležala bez svesti.
»Bogovi!« izusti on dok joj je prilazio. »Samo da je živa...«
I bila je. Leon joj je povredio obe ruke u pokušaju da strgne ogrlicu sa njenog vrata, ali je ona disala i bila dobro. Sobu je ispunio Krisantin plač. Nalim izlete iz kuće što je brže mogao. Morao je da pronađe nekog travara, ali nije mogao da ostavi Krisantu samu. Ispred kuće zateče devojku narandžaste kose odevenu u šarenu haljinu. Priđe joj.
»Travara. Nađite travara, brzo!«
Devojka klimnu glavom i nekud otrča, a Nalim se vrati u kuću i ugleda Krisantu kako drži ogrlicu u rukama i stoji iznad svoje majke.
»Mama, nemoj da se ljutiš! Mama, probudi se! Evo tvoje ogrlice! Biću dobra, mama! Mama!«
»Krisanta, daj meni ogrlicu!«, reče joj Nalim.
»Ali to je njena omiljena... Nedostajaće joj!«
»Misilm da neće.«. Nalim uze ogrlicu i stavi je u svoju torbu. Istu onu koju je kupio na bazaru u Makateu.
Travar je ubrzo stigao i previo rane Krisantinoj majci. Ubrzo posle njega je stigao i Krisantin otac. Nalimu je trebalo mnogo vremena da mu objasni šta se dogodilo, ali je trebalo mnogo manje vremena da mu on poveruje, što je Nalima posebno iznenadilo. Zvao se Odenis i sada, nakon što je razgovarao sa njim, Nalim je shvatio da ga je prvi utisak zavarao i da je reč o veoma dobrom i pristupačnom čoveku. Bilo mu je drago što je tako.
»Gabrijela!«, povikao je Odenis čim je primetio da mu supruga dolazi svesti.
»Krisanta?! Gde je Krisanta?« bile su prve reči koje je ona izgovorila.
»Ovde sam, mama. Nemoj da se ljutiš...« reče devojčica dok je prilazila krevetu u kojem je ležala njena majka.
Gabrijela jako zagrli svoju kćer i zaplaka. »Ne znam šta mi je bilo... To nisam bila ja. Izvini, devojčice moja najdraža.«
I Odenis je zaplakao, mada je brzo obrisao suze da se ne vide. Nalim odavno nije osetio toliko tuge i sreće u isto vreme.
Odenis i Gabrijela su insistirali da Nalim ostane na ručku, pa je on morao da pristane. Krisanta je bila oduševljena tom idejom. Nakon ručka su proveli još neko vreme zajedno, razgovarajući o svemu što se prethodnih dana događalo. Kada je Nalim spomenuo da uskoro napušta Baras, Odenis se nečega setio i napustio prostoriju u kojoj su sedeli ostali, da bi se nakon nekog vremena vratio sa parčetom zavezanog pergamenta.
»Uzećeš ovo.«, rekao mu je Odenis.
»Ne, zaista! Ne želim nikakve nadoknade za ono što sam uradio!«
»Ali insistiram! Ovo je potrebno svakom putniku i avanturisti! Pripadalo je mom ocu.«. Odenis otvori pergament i pred njima se ukaza mapa. »U pitanju je veoma posebna mapa. Moj otac je celoga života planirao da krene u lov na blago, ali je lenjost bila jača od njega. To ga, ipak, nije sprečilo da provede dane i noći radeći na ovoj mapi. Ona pokazuje tačnu lokaciju onoga ko je čita. Takođe ga može usmeriti u pravcu u kom želi da ide. Mislim da je moj otac ucrtao sve poznate ruševine i potencijalna nalazišta blaga u Defori! A može se naći i veoma detaljan opis gotovo svih naseljenih mesta u Defori! Kažem ti, ovo moraš da imaš! Meni, ionako, neće trebati.«
»Neću lagati. Ovo će mi i te kako koristiti. Hvala ti na ovome, Odenise.«
»To je najmanje što sam mogao dati čoveku koji mi je spasio porodicu.«
»Izvinite što moram da pitam, ali... «, Gabrijela se oglasi, »Šta je sa onom užasnom ogrlicom? Bojim se da još nekom ne uradi isto što i meni.«
»Ne brini za to, Gabrijela.«, reče Nalim, »Na sigurnom je.«
Poigrao se sa Krisantom još neko vreme, a onda je morao da krene nazad u gostionicu. Oproštaj je trajao dugo i Krisanta je plakala. Umirila se tek nakon što joj je Nalim obećao da će joj slati Glasnike s vremena na vreme, ali i da će je posetiti čim se bude vratio u Baras, ma kad se to dogodilo.
U Gostionicu je stigao kada je već pao mrak. Maja i Milena su već bile tamo. U potrazi za knjigama o Velikom Čobanu su imale onoliko sreće koliko i on. Nisu pronašle ništa.
»E, to je baš lepo.«, ironično je prokomentarisao, »Idemo, a nemamo predstavu kuda.«
»Zato će biti i uzbudljivo!«, Milena dodade veselo.
»Mene brinu ostali. Već nekoliko dana nemam vesti ni od koga.«, Maja izgovori.
»Ne možemo previše misliti na to. Verujem da će se oni i sami snaći. Ipak smo mi Čobani Defore!«. Rasplet Krisantine situacije ga je ispunio pozitivizmom. Pre svega, zbog toga što je konačno uspeo da zaboravi na Stefanu i njihov razgovor, a zatim i zbog činjenice što je polako počinjao da shvata u kolikoj meri je značajno to što je bio Čoban. Ispričao je Mileni i Maji celu priču.
»Pa to je sjajno! Mala Krisanta će konačno biti srećna! Posetićemo je i nas dve pre nego da pođemo sutra.«, reče Maja. »Nego, ko hoće čaja?«
I Milena i Nalim su uputili potvrdan odgovor.
»Šta je sa tom ogrlicom sada?«, upita Maja dok je uzimala vodu za čaj.
»U mojoj je torbi.«, Nalim će nekako ponosito.
»Zar to nije opasno? Šta ako se i tebi dogodi isto?«, Milena se brinula.
»Neće, ne brinite. Ovo nije obična torba.«
»E, da! Kad smo već kod torbe, hoćeš li mi pojasniti šta je to sa njom?«, znatiželjno će Milena.
»Kako to misliš?«, Nalima je to zabavljalo.
»Kako to da do sada nije puna? Koliko si samo stvari unutra stavio do sada!?!«
»To je i mene zanimalo!«, Maja dodade.
»Pa prosto! Ovo nije obična torba! Kupio sam je u Makateu, na Bazaru od nekog trgovca. Rekao mi je da je to posebna torba. Možeš u nju stavljati šta god hoćeš, samo dok nije šire od nje. I znaš šta još? Pogledaj sama! Pokušaj da uzmeš nešto iz nje!«
Milena uze torbu i otvori je. Bila je prazna. »Ne razumem. Nema ničega!«
»Upravo tako! Samo onaj ko stavi nešto u torbu, može iz nje da to isto izvadi. Zar to nije fantastično?«
»Kakva magija omogućava tako nešto?« Maja se čudila.
»Otkud znam? Možda Zabranjena. Ako bi je iko koristio za tako nešto...«, reče Nalim.
»Inače, kad smo već kod Zabranjene magije, ne znam da li ste obratili pažnju na ono što se priča po gradu.« Milena je govorila dok je Maja spremala bilje za čaj, a Nalim se igrao sa tacnom koja je stajala na drvenom stočiću u njihvoj sobi. »Putnici i trgovci koji dolaze u Baras šire grozne priče o raznim čudovištima i stvorovima koje sreću na svojim putevima.«
»Zar to nije ono što oni i obično rade?«, Maja dobaci.
»Jeste, ali se čini da je stvar sada nešto gora. Priča se da čitave kolone putnika nestaju. Niko više ne putuje bez oružja. Moramo uzeti te stvari u obzir kada krenemo. Priča se da je sve to povezano sa onim napadom u Orbaku i Zabranjenom magijom. Kažu da se sa njom bude i čudovišta...« zvuk lomljave je prekide.
Maja je ispustila šolje za čaj i stajala je nepomično, kao kip, sa rukom u istom položaju u kojem je držala šolju. Nalim i Milena joj priđoše. Oči su joj bile zatvorene, a usne su joj se pomicale kao da šapuće.
»Majo jesi li dobro?« upita Milena, prestravljena, ali Maja nije odgovarala.
Pokušali su da je pomere, ali nisu uspeli. Stajala je tako nekoliko trenutaka, pa naglo spusti glavu, zadihana.
»Je li sve u redu?«, upita Nalim, pridržavajući je.
»Da, jeste. A sada znam i gde ćemo naći Velikog Čobana.«

END OF EPISODE 12