Chapter III - Episode 12

"Piv, grad kojeg zovu Oazom istoka je jedini veći grad u čitavom pustinjskom regionu Defore. Smešten u području večnog leta, poznat je po izuzetno visokim temperaturama koje najbolje podnose ljudi tamne kože, pretežni stanovnici Piva. Grad je izgrađen oko velikog jezera, jezera Oe, jedine vodene površine u pustinji. To jezero bilo je i glavna znamenitost grada. Građevine u Pivu su uglavnom izrađene od mermera i prepoznatljive po visokim i uskim kulama koje ih krase. Broj kula i njihova visina označava stalež onih koji u kućama borave. Bogatiji su imali kuće sa tri i više viših kula, dok su siromašni imali one sa po jednom, nižom kulom. Siromašni Pivljani su, međutim, bili siromašni samo po standardima tog grada. Njihovo realno bogatstvo nije bilo zanemarljivo i moglo se meriti sa bogatijim porodicama iz centralnog regiona. Starešina Piva, Mekenle, odbio je sedište u Veću jer je, po njegovim rečima, Pivu bio potrebniji."
Nalimova mapa je verodostojno oslikavala prizor ovog grada. Pod utiskom lepote koja ih je tu dočekala, Ana je umalo zaboravila na nepodnošljivu vrućinu koju je morala da trpi na putu od Osveia. Na njenu sreću, Pustinjski pastuvi su se kretali nešto brže od običnih konja, mada svakako sporije od Rapidoroga.
Gotovo se bila potpuno oporavila. Dugo nakon Vilin Kugle imala je osećaj kao da ta glava na njenim ramenima pripada nekom drugom. U početku se borila da pronađe reči koje je želela da izgovori. Bile su joj tu, na vrhu jezika, ali nije mogla da ih se seti. Kada bi ih se i setila, problem je bio izgovoriti ih.
Reči nisu bile jedini problem. Slike u njenoj glavi ređale su se bez neke pravilnosti i smisla, pomešane i istumbane. Nije mogla da razazna san od jave, šta se zaista desilo, a šta ne. Svaki dan bio joj je izazov. Nekada se ne bi sećala ničega od prethodnog dana. Zlatko bi joj prepričavao sve ono čega je trebalo da se seća, ali ona te događaje nije prepoznavala. A onda bi zaspala, nešto sanjala i sutradan bi se budila zbunjena, ne znajući da li je to bio san ili sećanje.
Iznenadilo ju je to što se njihovih lica i imena jasno sećala. Isprva samo Nalima i lejdi Kase, a kasnije i Zlatka, Vesnike i Tee. Znala je da može da im veruje i prepustila se njihovom vođstvu. Pripisala je to simbolima koji su ih, izgleda neraskidivo, vezivali.
Kako je njihovo putovanje odmicalo, sve je postajalo jasnije i jasnije i njen um je ponovo funkcionisao kako treba. Sada bi tek povremeno nešto zaboravila, no to i nije bilo tako strašno u poređenju sa prvim danima nakon Vilin Kugle. Jedino joj je ono što je tamo videla ostalo misterija. Nije se sećala gotovo ijedne stvari.
Znala je zašto je došla u Piv. Glazor ju je čekao. Radovala se njihovom ponovnom susretu. Shvatila je da joj je i nedostajao. Iako je on, na neki način, bio njen poslodavac, ona ga je uvek smatrala i prijateljem. Njihova veza bila je više od samo puke saradnje. Osećala je da i on tako misli. Verovatno joj je zbog toga i poverio tu dužnost. Nije još uvek znala tačno šta je bilo u pitanju, ali po Glasniku kojeg joj je poslao, bilo je jasno da je reč o veoma osetljivoj stvari.
Odlučila je da ne gubi vreme. Čim su stigli u Piv, rekla je ostalima da će otići da vidi Glazora i da će to učiniti sama. Zlatko se protivio tome i govorio joj da još uvek nije u stanju za tako nešto. Zahvalila mu se na brizi, no ipak je morala da se ogluši o njegove savete. Već se osećala mnogo bolje i znala je da je spremna. On je ipak insistirao da pođe sa njom, isprati je do tamo i sačeka je dok ne bude gotova. Na kraju je morala da makar na to pristane.
Nalim i Tea su odlučili da obiđu jezero Oe, dok su Filip, lejdi Kase i Vesnika otišli svako svojim poslom. Glazor ju je čekao u palati starešine Piva, koju mu je ovaj stavio na raspolaganje dok god bude boravio u gradu. Naravno, Glazor nije sve vreme Aninog putovanja proveo u Pivu. Njih dvoje su redovno razmenjivali glasnike kako bi uspeli da se u Pivu nađu u istom trenutku.
Palata starešine bila je lako prepoznatljiva. Bila je to ogromna, mermerna građevina sa koje se uzdizalo čak dvanaest visokih kula, izgrađena na najuzvišenijem peščanom brdu, što ju je činilo lako uočljivom. Čuvari na ulazu su bili spremni za njen dolazak. Bilo je dovoljno da kaže svoje ime i odmah su je pustili unutra. Zlatko je morao da je sačeka tu, ispred palate. Pozdravila se sa njim i ušla unutra. Iznutra je palata bila još impresivnija nego spolja, mada je bila ukrašena sa previše zlata za Anin ukus. Glavni hodnik bio je ukrašen brojnim zlatnim statuama muškaraca i žena sa četiri i više ruku. Ana je čitala o takvim ljudima i znala je da su oni nekada živeli u ovim krajevima, kao i da su izumrli pre mnogo godina. Nije tačno mogla da se seti kako, a nije bilo ni vremena da sada o tome razmišlja. Pratila je hodnik i došla do ogromnog stepeništa pokrivenog crvenim tepihom. Počela je da se polako penje, sve vreme gledajući unaokolo i diveći se raskoši palate. Na vrhu stepeništa čekao ju je tamnoputi čovek koji joj se poklonio i rukom joj dao znak da ga sledi. Ana primeti brojne zlatne narukvice na njegovim rukama i ogroman crtež četvororukog bića na njegovim golim leđima. Doveo ju je do nekih vrata, poklonio se i otišao. Glazor ga je, očito, poslao po nju. Čovek nije sačekao da mu se ona zahvali, tako da ona samo uđe i prostoriju do koje ju je doveo.
Za velikim pisaćim stolom sedeo je on. Bio je drugačiji nego što ga je pamtila. Koža mu je potamnela od sunca letnjih zemalja, a kosa pomalo izbledela i dosta porasla. Više je nije šišao kratko, već je dozvolio da mu pada do ramena. Pustio je i bradu zbog koje je izgledao nešto starije nego inače. Kada je zatvorila vrata za sobom, podigao je pogled i usne mu se izviše u osmeh.
»Ana!«, povikao je radosno, gotovo poput deteta i ustao sa svoje stolice. »Konačno!«
»Lorde Glazore! Došla sam najbrže što sam mogla. Izvinjavam se ukoliko nisam bila dovoljno brza...«
»Ne budi luda, Ana. Putevi su postali opasni, i sam to znam. Važno je da si ti sada ovde! Ah, toliko toga se desilo! Toliko toga što bih ti ispričao, ali bojim se da nam vreme to ne dozvoljava...«
»Jeste li u žurbi? Mogu ja doći i sutra, ukoliko bi Vam više odgovaralo.«
»Ne, nikako! Obavićemo što treba danas. Sutra ću konačno napustiti Piv. Ugodnost ove palate i gostoprimstvo starešine Mekenlea je nešto što ću teško napustiti, doduše. Pa ipak, imam toliko posla! Trka za presto postaje sve napetija, a ja moram opravdati poverenje kralja Rejnora!«
»U pravu ste. Kao i obično.« Ana reče ponizno.
»Kada bi samo bilo više onih koji misle kao ti... No, ne mogu se požaliti. Pivljani su uvideli ispravnost mog puta, a isti je slučaj i sa Osveiom i još par naselja ovde na istoku... Ali dosta sa time! Vreme je da saznaš zašto sam te pozvao.«
Osetila je nervozu u stomaku. Radoznalost ju je obuzela.
Glazor odšeta do jedne od statua u pozadini odaje i poče da joj pomera šest ruku. Kada ih je stavio u tačno određeni položaj, stomak statue se otvori i on iz njega izvadi kovčežić. Nosio ga je ka njoj sa vidnom pažnjom i ona zaključi da je unutra nešto veoma, veoma važno. Prišao joj je i otvorio kovčećić.
Pogledala je unutra i videla... Ključ. Lep, zlatan ključ sa crvenim dragim kamenom koji se sjajio na njegovom gornjem delu.
»Kakav je to ključ?«, uptala je pomalo tupo, učini joj se.
»Ah! To je veoma poseban ključ!«, rekao je on, nekako teatralno.
»Šta otvara?« Bilo je to logično pitanje.
»Sve! To je ključ naše pobede! Mada sumnjam da otvara ijedna vrata...«
»Ključ koji ne otvara vrata? Zašto napraviti takav kjluč, uopšte?« Bojala se da će ispasti glupa, ali je morala da pita.
»Da bi nas prevario, očigledno.«
Nije bila baš zadovoljna takvim odgovorom. »Nisam sigurna da razumem...«
»Niti je to neophodno! Šta više, možda je i bolje da ne razumeš. Tvoj zadatak je da čuvaš ovaj ključ.«
»Čuvam? Od koga? Od čega?«
»Od svega! Čuvaćeš ga životom i nećeš dozvoliti da padne u ruke ikom drugom! Niti ćeš o njemu ikome govoriti. On će biti naša mala tajna.«
»Želite li da ga nosim natrag u Baras?«
»Nipošto!«, odgovori joj, vidno uznemiren. »Nosi ga sa sobom kuda god, sem natrag u Baras! Niti ga ikad ostavljaj bez nadzora i daleko od sebe! Kada dođe trenutak, taj ključ ćeš vratiti meni i tada će tvoj zadatak biti završen.«
»Razumem.« reče ona, mada joj je malo toga stvarno bilo jasno.
»Uzmi ga sada i idi! Idi što dalje odavde i od Barasa! Putuj na istok ili kuda god želiš! Mekenleove sluge će ti dati Klikera, zlata, hrane, pića i svega što treba, samo se ne vraćaj u Baras dok ti ja to ne zapovedim.«
»Učiniću tako!« Donekle joj je to i odgovaralo, jer je značilo da će moći da nastavi potragu za Velikim Čobanom. Ubiće dve muve jednim udarcem.
»Oh, ali kreći već jednom! Hajde!«, govorio joj je i praktično izgurao iz prostorije.
Zbunjena, izašla je napolje i stajala par trenutaka tu u hodniku. Nije bila sigurna sa kojim čovekom je to sada razgovarala. Osim što fizički više nije ličio na starog sebe, izgleda mu se i narav promenila. Bio je gotovo paranoičan i delovao nekako impulsivniji nego inače. To nije ličilo na njega.
Nadala se da će provesti više vremena sa njim i da će razgovarati o mnogo važnijim stvarima od jednog ključa. Osetila je razočaranje na trenutak, mada ga je ubrzo opravdala u svojoj glavi činjenicom da se Poslanje zahuktava i da je sigurno pod velikim pritiskom. I sam je rekao da mora da opravda poverenje kralja Rejnora, a to je velika odgovornost. Odgovornost je nešto što je ona savršeno dobro razumela.
Nije imala izbora do da se spusti stepeništem natrag ka izlazu. Stavila je kovčežić u torbu koju je nosila preko ramena i počela silazak. Kada se ponovo našla u hodniku sa statuama oseti kako je svrbi desni dlan i pre nego što je uspela i da ga počeša, iz narandžaste svetlosti iskoči veverica.
»Ti! Ma vraćaj se unutra!« reče Ana, shvativši u tom trenutku da je skroz zaboravila da veverici da ime.
Veverica je ne posluša. Skoknula je sa njenog dlana na tlo i počela da juri po hodniku. Ana se osvrnu oko sebe i kada je bila sigurna (i začuđena) što u hodniku nema makar jednog čuvara, poče da juri vevericu unaokolo.
»Vraćaj se, ti! Čuješ li me? Konsuelo!«, ime joj izleti samo, a Ana shvati da joj baš pristaje.
Životinjica i dalje nije slušala. Skakutala je po jednoj od statua četvororuke žene. Ana priđe statui i pokuša da uhvati vevericu. Veverica se migoljila, dok je Ana, u strahu da nekim naglim pokretom ne obori statuu, pažljivim pokretima pokušavala da je skloni odatle. U jednom pokušaju, primeti da se ruka statue pomera, slično onim koje je videla u Glazorovoj odaji.
I sama sobom iznenađena, oseti poriv da pomeri ruku statui, što i učini. Statua je bila neka vrsta prekidača, uskoro zakljkuči. Kako joj je pomerila ruku, vrata se pojaviše i otvoriše na zidu u koji je, slučajno ili ne, statua gledala. Impresioniranost tim mehnizmom brzo iščeznu kada shvati da je Konsuela potrčala kroz ta vrata i nestala iz vidokruga. Ana potrča za njom i zateče sebe kako silazi niz neke stepenice u niži nivo palate.
Kada se spustila skroz dole, shvatila je da se obrela u tamnicama.
»Tamnice u podzemlju. Naravno.«, reče za sebe i potrča niz hodnik. Konsuelu i dalje nije videla.
Prvih par tamnica bilo je prazno, dok je u ostalim uspela da primeti ljude.
»Ti! Nisi čuvar!« obrati joj se jedan od zatvorenika. »Molim te! Vodi me odavde! Oslobodi me! Platiću ti! Moj otac je bogat čovek, platiće ti sve što treba! Molim te! Uzeću te za ženu ako treba, samo me vadi odavde!«
»Ja... Žao mi je, ne mogu! Uostalom, nemam ni ključeve... Žao mi je...« Osetila je iskreno sažaljenje prema tom čoveku, ali ga odagna kada se seti da je to verovatno samo trik nekog probisveta da se izvuče odatle. Produžila je hodnikom.
Više je bilo praznih, nego punih ćelija, primeti dok je tumarala u polumraku. Baklje koje su osvetljavale hodnik bile su slabe i retko poređane. Što je išla dalje, u njoj je rasao strah. Šta ako je neko nađe tu?! Ubrza korak. Zatvorenici su joj dobacivali iz ćelija, ali ona nije slušala. Nije smela da sluša.
»To su samo laži.«, uveravala je sebe i odlučno koračala.
Vevericu, naposletku, nađe kako se vere o šipke vrata jedne od ćelija.
»Ne, Konsuela! Ne!« viknu kad primeti da veverica pokušava da uđe u ćeliju.
Dotrčala je to tih vrata i pogledala kroz rešetke. U ćeliji se nalazila neka devojka koja vrisnu.
»Pacov! Pacov!« praćeno vrištanjem, bilo je sve što je izgovarala.
»Nije pacov! Veverica je!« pokuša Ana da joj objasni.
Devojka se smiri kada shvati da je Ana u pravu.
»A dobro. Malo je i dlakavo, a ovde je mrak. Čovek može lako da pogreši.« Devojčin glas joj je bio poznat. Konsuelo joj priđe i stade na ruku. Devojka približi vevericu rešetkama i ona mirno pređe na Anino rame i nestade iznenada, kao što se i pojavila. »Ti!«, viknu devojka samo koji tren kasnije.
»Ja? Da li se... poznajemo?« Ana se zbuni.
»Naravno da se poznajemo! Šta čekaš? Vadi me odavde!«
Ana vide nadu u devojčinim očima. Jesu li se zaista pozanvale? Izgledala joj je nekako poznato. Um joj je bio zamagljen. »Ne mogu... Ja nemam ključeve, a i...«
»Znala sam! Trebalo je da pogodim! Naravno da mi nećeš pomoći! Ti si njegova štićenica.«
»Njegova? O kome govoriš?«, upita, mada je pretpostavljala da zna odgovor.
»Onog ljigavog, odvratnog političara koji se uvukao u trku za presto! Zbog njega sam ovde!«
»Ne razumem... Zašto bi ovde bila zbog njega?!«
»Zato što ne preza ni od čega! Želi podršku mog oca i misli da će je ovako dobiti!«
»Tvog oca? Ko je tvoj otac? Ko si ti?«
»Šta nije u redu sa tobom?! Jeste da smo se razdvojile u Kiolotu, ali nije to bilo baš tako davno!«
Tada joj sinu. »Ti si Vesnikina sestra! Fjela!«
»Dobro jutro! A sad me vadi odavde pre nego što naiđu čuvari!«


END OF EPISODE 12

Chapter III - Episode 11

U grad je svakim danom pristizalo sve više vojnika iz zapadnih krajeva. Sada više nije bilo sumnje. Faet se spremao za rat. To što je tog popodneva princ Rišer najavio da će se obratiti narodu značilo je da će očigledno uskoro postati i zvanično. Bilo je samo pitanje vremena kada će Rišer naći izgovor da okupi vojsku i krene u pohod. To je bio njegov način.
»Nikada mi neće biti jasni tipovi poput njega«, zaključi Goran. »Umesto da se fokusira na potragu za draguljima, on gubi vreme na ratne igre.«
»Dešavalo se da kraljevi-ratnici pobede u prošlosti. Ljudi poštuju jakog kralja. Osećaju se bezbednim tada.« Klia je pokušala da pronađe opravdanje.
»To je tačno jedino ukoliko postoji neposredna opasnost. U ovom slučaju, Deforu nema ko da napadne. Kralj-ratnik bi bio čist promašaj.«
»Osim ako južnjaci nisu odlučili da napadnu.«
»Južnjaci su bili mirni još od svog prvog i poslednjeg napada koji se dogodio pre više milenijuma. Zašto bi se sada odlučili za akciju?«
»Možda će nam princ Rišer objasniti u svom obraćanju.«
Princ je odlučio da se obrati sa najviše kule svog dvorca u Faetu. Skupilo se dosta sveta. Bilo je dosta komešanja u masi. Ljudi su, očigledno, bili znatiželjni koliko i Klia i on. Galama se stišala kada se princ Rišer pojavio u vojničkoj uniformi, sa sabljom u rukama.
»Narode Faeta! Narode jeseni! Narode zapada! Narode Defore! Vreme glumatanja i paradiranja je prošlo! Dok se moji protivnici bore protiv senki ili iz njih rade, ja ću nam doneti večni mir i konačno slomiti neposlušnost južnjaka! Samozvani kralj juga, Notus, poslao mi je poruku i izazov! U njegovom posedu nalazi se jedan od dragulja iz Štita Poslanja. Ukoliko želim taj dragulj, rekao mi je, moraću da ga oduzmem od njega u borbi! I to je upravo ono što nameravam da uradim! Sama činjenica da je poruku poslao meni svedoči o tome da je svestan da sam ja jedini ozbiljni pretendent na presto!«
»Ili da je jedini dovoljno velika budala da na takav izazov odgovori«, šapnu Goran Klii, na šta se ona nasmeja.
»Moji izviđači mi govore da su južnjaci podigli magični zid kako bi se iza njega skrili od našeg besa! Uskoro će shvatiti da ne postoji zid koji može zaustaviti Rišera Rauča, budućeg kralja Defore!«
Okupljeni glasno uskliknuše.
»Gotovo svi jesenji gradovi su se odazvali mom pozivu, jer mi veruju baš kao i vi! Kada pristignu i poslednje trupe iz grada Jola, krenućemo u napad i jednom za svagda uništiti južnjake! A kada jednom jug bude naš, svi će videti ko je pravi kralj! Moja braća i sestre će morati lično da mi predaju dragulje koji su, navodno, u njihovom posedu, ili ću ih od njih oduzeti silom!«
Princ podiže svoju sablju i ispusti vojni poklič, kojem se pridružiše svi okupljeni, a zatim se povuče nazad u svoj dvorac.
»Izgleda su ove ratne igre ozbiljnije nego što smo mislili«, reče Klia. »Bilo bi nam pametno da što pre napustimo Faet.«
»Slažem se! Nadam se da će se Angelus ubrzo vratiti. Zajedno sa onim po šta je pošao.«


Minin zadatak je ovoga puta bio nešto rizičniji.
»Želim da prisustvuješ ispitivanjima Maestara. Sigurna sam da ćemo izvući značajne informacije iz njihovih razgovora sa Oviatom«, rekla joj je kao da je to nešto najlakše na svetu.
Oviat je jeste zaštitio prethodnog puta, no ništa nije garantovalo da će tako biti ponovo. Ukoliko bi želela da prisustvuje tim razgovorima, morala bi da se postara da ne bude uhvaćena na delu. Nakon što je dobro o svemu promislila jednom prilikom dok je šetala Roni po vrtu, napravila je plan. Ključ uspeha tog plana ležao je u astralnoj projekciji. Projektovaće se u razna skrovita mesta odaja Maestara i nadati se da će projekcije trajati dovoljno dugo da može da čuje sve što je neophodno. Njene projekcije su trajale duže, ukoliko je mirovala kada bi se projektovala, tako da joj je to išlo na ruku. Ukoliko bi neko i primetio da je prisutna, samo bi se vratila u svoje telo i sve bi prošlo bez ikakvih problema.
Da bi taj plan uspeo, morala je da se prethodno upozna sa odajama Maestara, s obzirom da se mogla projektovati samo na mesta koja je ranije posećivala, a otkad je Minina zarobljenica, i samo unutar dvorca. Najbolji trenutak za to bilo je za vreme sednice Veća, te je Mini objasnila da će morati da propusti sednicu, što je Mina razumela i odobrila. Iskoristila je priliku i posetila svih osam soba, čak i dodatnu i Glazorovu, za svaki slučaj. Prvo je obišla sobe u istočnom krilu - Glazorovu, Ludvigovu, Pjetrovu i Basterovu, a zatim sobe u zapadnom krilu - Mateasovu, Estianovu, Mininu (nekadašnju Fletinu) i dodatnu sobu, koja nije imala stalnog vlasnika, imajući u vidu da Džilijan već ima svoju sobu u dvorcu, a u kojoj je trenutno boravio general Oviat. Morala je malo da laže Vile spremačice i poslugu i mnogo da se šunja, ali ih je na kraju sve obišla i pronašla mesta u kojima će se skrivati tokom ispitivanja.
Vrlo brzo, došao je i dan kada će staviti svoj plan na proveru. General Oviat je najavio da će tog dana, nakon sednice, ispitati Maestra Ludviga. Čim se sednica završila, Stefana pojuri u svoju sobu u prizemlju dvorca i zatvori se tamo. Posedela je par trenutaka, koliko je smatrala da će biti dovoljno da Ludvig i Oviat stignu do Ludvigovih odaja i smeste se tamo, a zatim se projektova. Procenila je da će najbezbednija biti ispod Ludvigovog kreveta.
»Nadam se da ćete se uveriti da ja nemam ništa sa ovim nemilim događajem. Ja sam ozbiljan i zauzet čovek! Nemam vremena za ubistva i spletkarenja. Još manje otkako se moja porodica našla na udaru nekih bandita... Zamislite! Moj najmlađi sin Meri je otet! Užasno, užasno!«
»Uz dužno poštovanje, Maestre, nisam došao ovde da slušam o Vašim privatnim problemima. Jasno Vam je da imam za Vas neka pitanja.«
Stefana nije mogla da vidi one koje je slušala, mada je mogla u svojoj glavi da ih zamisli kako izgledaju dok razgovaraju. Ludvig onako preterano teatralan, i Oviat onako preterano strog bili su jako zabavna kombinacija.
»Jasno, jasno. Pređimo onda na stvar! Šta Vas zanima, generale?«
»Koliko ste dobro poznavali Maestru Fletu? I u kakvim ste odnosima bili?«
»Ne previše dobro, bojim se. Pre smrti kralja Rejnora, viđali smo se samo prilikom zasedanja Veća, što je bilo jednom mesečno.«
»A nakon kraljeve smrti?«
»Sretali smo se u dvorcu, mada, opet, ne tako često. Prilikom obedovanja ili nasumično u hodnicima. Naši razgovori bili su isključivo formalni. Znam o njoj koliko i Vi, verovatno.«
»I šta bi to bilo?«
»Dolazi sa Severa, iz Horta i u Veću predstavlja šumu, ali i Pticolike, Vatrovukove, Vile i Sirene. Sama je organizovala veća sa predstavnicima tih rasa u Hortu i prenosila im naše odluke, a nama njihova pitanja. Ima sestru ukoliko se ne varam... Mislim da nikada nisam saznao koji je njen Dar.« Ludvig napravi pauzu, pa dodade: »Oh, da! I bila je jako dobra prijateljica princeze Džilijan. Siguran sam da bi Vam ona bila od veće pomoći...«
»To što ste mi ispričali sam mogao da saznam i od običnog prolaznika. Mene zanima šta Vi o njoj znate, a što je drugima možda promaklo.«
»Već sam Vam rekao da ne znam ništa više od Vas.«
»Onda mi recite kako ste je Vi doživljavali. Jeste li imali nekih nesporazuma i tome slično?«
»Kako sam je ja doživljavao? Pa... Svi ti šumski narodi su čudni, kao što znate. Maestra Fleta nije bila izuzetak. Lic e joj je bilo gotovo uvek namršteno i bezizražajno. Ne sećam se da se ikada našalila na sednicama. Ukoliko i jesmo imali kakve nesporazume, odnosili su se na naša oprečna mišljenja o nekim pitanjima tokom sednica i to je sve. Čak se i ne sećam nijednog takvog slučaja... Osim možda onog po pitanju proterivanja drugih rasa u zasebne regione na obode kontinenta, kada sam ja podržao Glazora, a ona ne, ali to je već davna prošlost.«
»A sećate li se dana kada je ubijena? Možete li mi reći gde ste bili tada? Jeste li je možda sreli?«
»To se desilo nešto nakon sednice Veća, ukoliko se ne varam, tako da sam je tamo video. Svi Maestri su otišli na ručak nakon sednice. Glazorova pomoćnica Ana je prisustvovala toj sednici, koliko se sećam. Ona nije otišla na ručak sa nama, već svojim poslom. Da, sada kad razmislim... Maestra Fleta je bila prilično uznemirena tih dana. Misilm da je to imalo nekakve veze sa napadom Rahe u Orbaku. Stalno nas je upozoravala da moramo da rešimo problem Zabranjene magije. Čak više od oca Mateasa.«
Nastade kraća pauza. Stefana se bojala da će svakog časa projekcija prestati. Nadala se da će se ispitivanje ubrzo privesti kraju.
»Zanimljivo. Sećate li se još nečega?«
Ludvig je razmišljao neko vreme. »Zapravo, da! Setio sam se nečega! Ja sam već čovek u godinama, znate, pamćenje mi nije tako sjajno... A bojim se ni zdravlje. Noću se često budim kako bih otišao do toaleta i onda rasteram san. Par puta mi se učinilo da sam video Maestru Fletu kako tumara hodnicima noću. Naravno, ne mogu biti potpuno siguran da je to ona, pa ipak... Rekao bih da jeste. Bila je karakteristična, znate.«
»Sećate li se još nečega?«
»Ne, ne, to je sve. Ukoliko se setim, reći ću Vam naknadno, ako to nije problem.«
»Nikakav. Mislim da je ovo bilo dovoljno. Nadam se da...«
Čemu god da se Oviat nadao, ostaće između Ludviga i njega. Stefana zateče sebe ponovo u svojoj odaji kako leži na krevetu.

Preslistala je dnevnik još jednom, poslednji put kako bi bila sigurna da joj ništa nije promaklo. Zapisala je par stvari na parče hartije, u nadi da će možda uspeti da izvuče neki zaključak. Ni to nije previše pomoglo. Nadala se da će Markusov dnevnik biti prosvetljenje, a bio je samo slepa ulica.
Saznala je da je Markus pokazivao sadističke sklonosti prema drugim živim bićima i da je gomilao mržnju u sebi, ali osim par mačića, niko nije nastradao zbog toga. Kada je naišla na unose koji su svedočili o njegovom zanimanju za Zabranjenu magiju na trenutak je pomislila da će sve rasvetliti, pa se ispostavilo da je i to bila lažna uzbuna. U naletu besa nakon što je njegov otac, kralj Rejnor odlučio da ga pošalje na vojnu akademiju gde se već nalazio Rišer, razmišljao je da upotrebi Zabranjenu magiju. Ipak, ta ideja je brzo zamrla. Uzeo je par knjiga o Zabranjenoj magiji iz biblioteke, čak i prepisao pojedine delove, ali je na kraju čitavu zamisao odbacio. Zabeležio je da korišćenje Zabranjene magije podrazumeva duge Meditacije za koje on nije imao strpljenja. Takođe je zapisao da žene imaju više uspeha u kontrolisanju Zabranjene magije, mada je Mini to više delovalo kao pokušaj da opravda svoj neuspeh.
Saznala je ponešto i o tome kako je Markus video svoju braću i sestre. Rišer je za njega bio siledžija, Hasel praznoverna budala, Džilijan prepredna manipulatorka, a Mirona nesposobna glupača koja je gajila neuzvraćenu ljubav prema Glazoru. Sve su ovo bile krajnje subjektivne ocene donesene od strane nestabilnog uma. Istina, kako je sazrevao, njegovi ispadi su bili sve ređi, no ipak dovoljni da kralj odluči da ga pošalje na akademiju.
Bilo kako bilo, ništa od ovoga ne bi moglo dokazati da on stoji iza napada Raha. Mina se nadala da će bar princeza Mirona uspeti da nešto učini po tom pitanju. Milena joj je poslala Glasnika sa vestima o događajima u Kedariju i o delu razgovora koji je Mirona vodila sa Markusom, a koji su ona i Maja čule. Izgleda da je Mirona uspela da ga navede na priznanje što ga je samo nateralo na još jedan napad. Nije loše za jednu nesposobnu glupaču.
Ponela je dnevnik i zaputila se ka Stefaninim odajama. Kako je ugledala Maestra Ludviga na puta ka izlazu iz dvorca, zaključila je da je ispitivanje završeno, te ubrza malo korak.
Stefana joj je ispričala potanko sve što je čula, baš kao što joj je ona ispričala sve o onome što je pročitala u Markusovom dnevniku. Primetila je Stefanin napredak otkad je u dvorcu. Činilo joj se da je postala ozbiljnija i mnogo upućenija u stvari koje su se oko nje dešavale. Saznanje da je princeza ju je promenilo, dalo joj razlog za sve ovo. Šta više, činilo joj se da joj Stefana više ni ne zamera što je još uvek drži ovde, u dvorcu. U nekim trenucima ju je jako podsećala na njenu majku, Sealiu, iz vremena kada su bile poput sestara. To podsećanje nije bilo ništa više od vraćanja slike tog vremena u njenu glavu. Njen život je bio skup slika koje kao da je posmatrala, a nikada razumela. Nijednu više nije osećala.
»Bila je u pravu što se bojala Zabranjene magije, to nije ništa čudno. Šumski narodi su intuitivni, toliko sam o njima naučila živeći u Kiolotu. Kao da je predosetila opasnost koja joj je pretila... Ipak, ti njeni noćni izlasci su ono na šta se moramo fokusirati.«
»Pretpostavljam da general Oviat isto misli. Valjda ću uspeti da saznam još nešto prilikom sledećeg ispitivanja...«
»Valjda. Dobro obavljen posao, Stefana!« pohvali je Mina, pa joj pruži Markusov dnevnik. »Ovo ćeš vratiti gde si našla, kada se ukaže prilika. Nema potrebe za žurbom.«
»Žao mi je što nije bio od neke koristi...«
»Ako ništa drugo, naučio nas je nečemu o generalu Oviatu. Nema mesta žaljenju. Uostalom, možda ćemo naknadno saznati nešto što nam je previdelo.«
Potapšala je Stefanu po ramenu, ustala, došla do vrata i tamo zastala, okrenuta leđima Stefani.
»Jesi li nešto zaboravila?«
»Tvoja majka«, reči joj dođoše iznenada, »Bila bi ponosna na tebe.« Zvučalo je kao kliše još i pre nego što je to izgovorila, ali znala je da su to bile prave reči. Zatvorila je vrata za sobom, neosvrćući se.

Pošao je na sever, pa se opet zaputio ka jugu, sa još dvoje pratiliaca. Nisu bili daleko od pećina gde će ih čekati njegovo pleme.
Na njegovom dlanu sada je bio iscrtan nekakav beli simbol. Pokušali su da mu objasne šta on znači, mada su ga ostavili sa više pitanja nego odgovora. Možda će nekad i saznati, ali sada je bilo najvažnije da stignu do pećina.
Flaj je progledao, te je put bio nešto lakši. Branko im je rekao da njihove zalihe neće izdržati do Ans Grifta. Da bih obnovili, morali su da krenu nešto zapadnije od glavnog druma.
»Oni žive u pećinama i gostoljubiva su skupina. Nemaju mnogo posetilaca ovde, pa se raduju svakom.« Branko im objasni.
»I mi volimo da gostujemo, tako da ćemo se fino slagati«, Flaj se našali.
»Ma šta god, samo da obnovimo zalihe i nastavimo dalje. Ne volim zimu.« Jelena je bila sve nervoznija, što su više vremena provodili na snegu.
»Uzećemo hrane, pića i odspavati. Ništa više.«
Ko su bili ovi Čobani i šta je značilo to što je sada bio jedan od njih? To mu nije imalo previše smisla. Do sada je pripadao samo svome plemenu. Kako može pripadati još negde? To je apsurdno.
»Evo su!« rekao im je kada su konačno stigli do ulaza u pećine. »Tu ćemo se odmoriti!«
Njemu su pećine bile dobro poznate, ali njih dvoje su izgledali prilično zadivljeno. Bio je to čitav jedan mali grad u glečerima. Oni na severu to nikada nisu mogli da vide.
Svi su im se smeškali u prolazu, iako niko nije progovarao. U jednoj od većih odaja, do koje su vodili brojni hodnici, čekao ih je on, starešina plemena. Kada ih vide, pozdravi ih i reče: »Dobrodošao, Branko. Vidim vodiš i društvo sa sobom.«
»Kao i uvek. Večeras ćemo dobro jesti!«
»To želim da čujem!» Flaj je bio oduševljen. »A šta je na meniju, ako nije tajna?«
Po izrazu Flajevog lica kada se svi hodnici napuniše ljudima, izgledalo je kao da je jako brzo shvatio.

END OF EPISODE 11

Chapter III - Episode 10

»Nađite ono šta vam treba i spasite svog prijatelja« rekla im je Mirona kada ih je ostavila nakon što su ušle u laboratoriju. Čuvari su im dali posebne kartice koje su im obezbeđivale pristup svuda unutar laboratorije. Maja nije mogla biti zadovoljnija razvojem događaja. Bogovi su, izgleda, bili na njihovoj strani.
»Stižem, Franko!« mislila je »Još samo malo...«
Laboratorija u Kedariju bila je jedinstvena ustanova u Defori. Nigde drugde nije postojala nijedna slična. Istraživanja Aura i krvi, Darova i Kletvi, i uopšte svega što se moglo ispitivati, vršena su ovde od strane ljudi koji su se zvali Laborantima. Zbog svega toga, zgrada je bila ogromna i u njoj se lako moglo izgubiti. Nisu mogle tek tako nasumično da tumaraju unaokolo.
»Potreban nam je odeljak za Kletve, zar ne?«
Maja klimnu glavom. Čuvara koji je šetao hodnikom pitali su kuda da krenu i on ih je usmerio ka prvom spratu.
»O, kako smo samo glupe!« Milena zaključi dok su se penjale stepeništem. »Orlando! Orlando je ovde! Zar nam Jelena nije to javila glasnikom iz onog sela?«
»U pravu si! Od brige za Franka sam na to potpuno zaboravila!«
»Moramo mu pomoći! Ko zna šta je Markus naložio da mu učine!«
»Ne znam koliko je to dobra ideja... Do sada je sve išlo glatko, to bi možda samo otežalo situaciju, a Franko...«
»A Franko je tebi važan koliko i Orlando Jeleni! Ne možemo tek tako da ga ostavimo ovde!«
Milena je bila u pravu. Deo nje je sebično želeo da pronađe lek za Komatozu i ode odatle. Ali to ne bi bilo ispravno. Čobani su sada poput tima, ili porodice. To je značilo da moraju da se drže zajedno i pomažu jedni drugima. »Sreća nas je pratila do sada... Nadajmo se da će nas pratiti i na dalje!«
»Hajdemo prvo da pronađemo napitak, a onda ćemo potražiti Orlanda! On je verovatno u delu gde vrše ispitivanja ljudi...«
Na prvom spratu čekalo ih je dosta soba koje su bile adekvatno označene, tako da nisu morale previše da lutaju. Pronašle su odeljenje sa protivotrovima i zaključile da je ono što traže tamo. Pokucaše na vrata i otvoriše ih kada dobiše odgovor sa druge strane.
Unutra ih je dočekao mladi Laborant koji je mešao neke prahove. »Kako vam mogu pomoći? Nisam vas viđao ranije ovde...«
»Niste ni mogli! Mi smo ovde u pratnji princeze Mirone« Maja je zaključila da će morati malo da iskrivi stvarnost kako bi lakše dobile ono po šta su došle. Ukoliko bi rekle da su one samo obične devojke koje traže lek za prijatelja, postojala je šansa da budu odbijene. »Potreban nam je napitak protiv kletve Komatoze. Par njenih ljudi je zaraženo na putu na ovamo. Izgleda su neki banditi došli u posed Ukletih strela...«
»Zaista?! To je strašno! Sačekajte malo samo... Da pronađem napitak.«
Dok je Laborant tražio napitak, Maja primeti da je Milena zgrabila par bočica sa obližnje police i strpala ih u džepove.
»Nikad se ne zna šta će nam zatrebati!« objasni Milena, a Maji je malo falilo da se naglas nasmeje.
»Ah! Evo ga! Imate sreće! Ovo je poslednji uzorak... Možda čak i u čitavoj Defori! Komatoza se tako retko koristi danas. Napisaću nalog da se napravi još napitaka sutra...« Laborant pruži Maji ljubičasti napitak, ona ga uze i stavi u svoju torbu.
»Kada ovo popiju biće sve u redu, zar ne?« Maja je želela da bude sigurna.
»Oh, sasvim, sasvim. U suprotnom, ishod bi bio ne tako povoljan. Proizvodnja napitaka bi zahtevala najmanje mesec dana vremena, a otprilike toliko vremena treba proći da se onaj ko je pod njenim dejstvom rastavi sa životom. Ponavljam, to što imam još ovaj jedan napitak govori o tome da imate dosta sreće. Ne postoji drugi lek za Komatozu. Jako je nezgodna. Zato je i njena upotreba toliko smanjena.«
»Hvala Vam. Puno ste nam pomogli.« zahvali se Maja.
»A gde drže ljude na kojima se vrše ispitivanja?« upita Milena mirno. Izgleda je želela da deluje nezainteresovano.
»Sprat iznad. Zašto...«
»O, onako. Iz radoznalosti. Kao što reče moja prijateljica, hvala Vam.«
»Nema na čemu! Drago mi je što sam bio od pomoći.« reče Laborant dok su one izlazile.
Milena zatvori vrata. »A sad da pomognemo Orlandu!« Zgrabila je Maju za ruku i povukla je natrag do stepeništa.


Vredelo je ubiti čudovište ako ništa drugo, onda zbog reakcije lejdi Kase. Gotovo se iznervirala kada joj se Nalim pobednički nasmejao tu ispred kapija Osveia. Čuvari na kapiji su gotovo zanemeli od iznenađenja kada su došli sa krilom čudovišta u rukama. Ali najlepše od svega bio je doček građana kada su ih pustili da uđu unutra. Starešina Osveia im je lično čestitao i rekao im da im je večno zahvalan na tome što se Osvei spasile ogromne nevolje. Čudovište je odnelo brojne živote i razorilo grad, te je zaštitna barijera bila jedino rešenje.
Uveče ih je čekala gozba u njihovu čast i muzika koja je Nalima podsetila na Štok i proslave koje su se tamo često održavale. Gotovo da je zaboravio na Štok... Te noći sanjao je kako sa Stefanom i Suzanom priprema hranu za feštu u njihovoj kućici. Buđenje tog jutra je donelo razočaranje kakvo uvek usledi nakon takvih snova...
Dodelili su im gostinske sobe u vili starešina i oni nisu mogli biti zadovoljniji zbog toga. Ana, lejdi Kase i Vesnika bile su u jednoj sobi, Zlatko u drugoj, a Tea i on u trećoj, s obzirom da niko drugi nije želeo da deli sobu sa Teom. Ona se probudila pre njega. Sedela je na prozoru i mirno posmatrala život na ulicama Osveia. Je li ona zaista ubila tog čoveka?
»Tea...« obratio joj se tiho, kako je ne bi uplašio.
»Budan si« rekla je i nasmešila se. »Ostali su... U gradu. Lejdi Kase ima nekog posla, a Zlatko i Ana šetaju. Vesnika je otišla do Travara po nešto za bol... Ima užasne modrice i bolove, a nema Iscelitelja u blizini... Htela je i da sazna nešto o svojoj sestri. A ja sam... Ostala.«
»Nisu želeli da pođeš sa njima, zar ne?«
»Pa... Nisam ni pitala...« tuga u njenom glasu bila je jasna.
»Tea, jesi li zaista... Ubila tog čoveka?« morao je da pita.
Ona klimnu glavom. »Nije mi dao da prenoćim u njegovoj bašti. Imao je klupu i niko nije sedeo tamo...«
»Je li on bio grub prema tebi? Je li te napao? Uvredio?« pokušao je da je razume.
»Ne... Bila sam umorna... Jako umorna...«
»Tea, ne možeš ubiti nekog tek tako...«
Podigla je pogled i gledala ga poput deteta koje nije razumelo šta mu se govori. »Ali mama... Moja mama mi je pričala...«
»Tvoja mama? Gde je ona?«
»Mrtva. Kao i tata... Kada je umro, mama mi je govorila da je smrt deo života. Svi umiremo. I kao što možemo da damo poklon života, možemo da damo i poklon smrti. I tata je tako govorio. To je bio njihov posao.«
»Njihov posao je bio... da ubijaju?«
Klimnula je glavom. »One bodeže su mi poklonili za rođendan. Učili su me da se branim. Rekli su mi da niko ne sme da mi učini ništa nažao ikada.«
Sve je bilo tako pogrešno. Zar ona zaista nije uviđala gde greši? Zar nije umela da razlikuje ispravno od neispravnog? Ima li savest?
»A tvoji prijatelji? Jesi li ikada imala prijatelje?«
»Niko nije želeo da se druži sa mnom... Bojali su me se. Mama mi je rekla da mi ne trebaju takvi prijatelji... Nisu me razumeli. Kada je i mama umrla, ja sam morala sama... Sve sama.«
Osećao je njenu bol. Bolelo ju je da se seća. I bila je uplašena. Stalno. Još od Bektea. Bila je polomljeno ljudsko biće... Ništa nije želeo više nego da je popravi.
»To je sasvim dovoljno razgovora o prošlosti. Hajde da i mi prošetamo!«
Nalim otvori svoju mapu. »Bekte. Grad na granici između Središta i Istoka. Kao takav, predstavlja gotovo obaveznu stanicu putnika koji Glavnim drumom putuju na istok do luke Dže. Iako nema previše stanovnika, poznat je po ogromnim gužvama zbog putnika koji često tuda prolaze. Bogat je zasadima agruma i maslina i velikom hramu posvećenom bogu Eratu.«
»Mogli bismo da posetimo taj hram!« Štok je ponovo progovorio iz njega. Štočani su posebnu pažnju poklanjali obožavanju boga Erata.
Kako Tea nije imala ništa protiv, uputili su se ka tom hramu. Trebalo im je jako malo vremena da ga pronađu, s obzirom da se on mogao uočiti sa bilo kog kraja Osveia. Kompleks hrama sastojao se iz jedne ogromne odaje koja nije bila izgrađena, već uklesana u ogromnu stenu i koja je ličlia na pećinu, pre nego na hram i ogromne statue boga Erata i njegovog vernog vuka.
»Hoćeš li da se pomoliš?«, upitao je Teu.
»Ja?« zbunila se »Nikada nisam... Naučila nijednu molitvu.«
»Mogu te naučiti nekim dok budemo putovali dalje.«
Nasmešila se i klimnula glavom.
»Izvinite... Gospodine!« neko ga je dodirnuo po ramenu, pa se on okrenu.
»Kako Vam mogu pomoći?«, upita čoveka koji mu se obratio. Bio je to sveštenik u zelenoj odori boga Erata.
»Zar me se ne sećate? Bili ste ovde skoro...«
»Ja? Bojim se da ste me pomešali sa nekim... Prvi put sam u Osveiu.«
Sveštenik ga je ispitivački posmatrao. »Jeste li sigurni? Mogao bih da se zakunem... Ali ne, sad kad bolje pogledam... Onaj drugi bio je malo... Živopisniji, da tako kažem. Da. Izvinjavam se na smetnji.«
Nalim se nasmeja. »U redu je.«
»On definitivno ima dvojnika negde.« Vesnika se pojavi pred njima. »I meni je delovao poznato kada sam ga srela. Koliko sam razumela, nikada pre toga nije napustio Štok.«
»I kakav je taj moj dvojnik? Šta je želeo?«
»Stajao je dugo pred hramom. Rekao je da nije religiozan, no ipak je stajao tu i gledao u statuu. Prišao sam mu i obratio mu se. Nije bio ni upola ljubazan kao Vi sada.«
»Izgleda je sličnost samo fizička«, zaključi Nalim.
Sveštenik se vrati u hram, a Vesnika objasni Nalimu i Tei da ih ostali čekaju kod istočne kapije.
»Putovanje ne možemo nastaviti konjima, biće previše vruće. Moramo iznajmiti Pustinjske pastuve.«
»Imamo li novca za to?«, zanimalo je Nalima.
»Starešina je rekao da će nam ih dati besplatno, zbog usluge koju smo učinili gradu. Pitala sam unaokolo i za Fjelu. Rekli su mi da je devojka tog opisa prošla ovde sa nekolicinom momaka i da su se zaputili na istok, tako da nam i to odgovara.«
Lejdi Kase, Ana i Zlatko su već iznajmili pastuve i čekali ih da stignu.
»Pet pastuva«, objasni Zlatko. »Tea će jahati sa tobom, iz bezbednosnih razloga.«
»Tea ti je spasila život tamo u pustinji«, prebaci mu Nalim.
»I zbog toga sam joj zahvalan.« Zlatko obori glavu.
»Moraš ga razumeti, Nalime«, Ana poče, »Jednostavno je previše tražiti od bilo koga od nas da zaboravimo na činjenicu da je Tea...«
»Dosta više o tome.« Lejdi Kase je delovala iznervirano. »Devojku si poveo i bez naše saglasnosti, sada ćeš ti biti odgovoran za nju.«
Ljutilo ga je što su bili grubi prema njoj u toliko j meri, ali su bili u pravu. Tea je specifična. Trebaće vremena da joj pokaže ispravan put. Oni to ne mogu da razumeju, jer nisu osetili ono što on jeste, a to su njena osećanja.
»To je pljačka! Toliko Klikera za jednog konja?!«, devojka narandžaste kose i šarene suknje se raspravljala sa čovekom koji je radio na iznajmljivanju.
Narandžasta kosa... Šarena suknja... Zar je nije već ranije negde video? »Hej!« obrati joj se, a ona se okrete ka njemu. U trenutku se setio odakle je poznaje. »Prepoznao sam te! Bila si ispred Krisantine kuće!«
»Nemam pojma o čemu govoriš«, reče devojka neubedjlivo i okrete se natrag ka čoveku sa kojim je pre toga razgovarala. »Oh, držite! Dajte mi tog pastuva! Žurim u Piv!«
Bio je ubeđen da je to ona. Ili i ona ima dvojnicu?
»Idete li i vi ka Pivu?«, obrati im se neko i oni se okrenuše ka njemu.
Bio je to mladić plave kose i kratke brade odeven u jednostavnu, belu odeću.
»Da, idemo«, odgovori mu Nalim.
»Odlično! Postoji li mogućnost da pođem sa vama?«
»O, zaboga!«, lejdi Kase je negodovala.
Mladić je pogleda, ali se izgleda nije obazirao na nju. »Put je postao opasan, čak i u pustinji. A bojim se da sam ja gotovo nepripremljen za okršaj sa čudovištima. Imam svoje zalihe i Pustinjskog pastuva. Potrebno mi je samo vaše društvo.«
Nalim pogleda svoje saputnike. Kada je mladić pomenuo da ima svoje zalihe, ni lejdi Kase više nije imala ništa protiv toga da on pođe sa njima. »Dobrodošao u čopor onda!«, Nalim će veselo.
»Hvala vam, beskrajno!«
Nakon što su mu se predstavili, upitaše i njega za ime.
»Filip, odgovori on. Moje ime je Filip.«


U Gnezdo se prvi vratio Treći. Angelus nije pokušavao da se pripremi za razgovor, jer nije mogao znati kako će on uopšte izgledati. Razgovor sa Drugim protekao je mirno, mada ga je sve vreme oblivao hladan znoj. Sa Trećim neće biti ništa drugačije, osim možda ishoda razgovora. Udahnuo je duboko i zakoračio u odaje Trećeg.
Treći je čekao gde i uvek. Klečao je na prostirci na podu okružen svećama. Grimizni ogrtač pokrivao mu je lice i telo.
»Tvoje zaduženje. Baras, pekar.«
»Nisam došao po zaduženje. Došao sam po znanje.« Angelus je želeo da deluje samouvereno i hrabro.
Grohotan smeh se raširi odajom. Smeh koji je paralisao. Angelusu se klecala kolena.
»Ptić traži znanje. Misliš li da si prvi koji se došao sa takvim zahtevom?«
»Ne mislim.«
»Verovatno te više zanima koliko njih je izašlo odavde posle njegovog iznošenja.«
»Želim da znam ko je zatražio smrt kralja Rejnora.« Angelus je želeo da se ovaj razgovor što pre završi. Jedva da je mogao da govori.
»Neko ko ju je želeo, zar ne? Šta misliš? Koliko bića želi smrt kralja?«
»Mora da ih je...«
»Previše. Siromašni koji ne mogu da prehrane porodice, a gledaju kraljeve u svojim dvorcima u izobilju, bogati koji moraju da plaćaju poreze kruni, kraljevi podanici koji bi da se uspenju na lestvici moći. Znaš li šta njima fali?«
Angelus jedva odmahnu glavom. Uskoro neće moći više da diše.
»Fali im hrabrosti da to i zatraže. Hrabrosti koju ti ovde sada pokazuješ.«
Bol ga popusti i on povrati kontrolu nad svojim telom.
»Ljudi bi mnogo češće dobijali ono što žele kada bi imali hrabrosti da to i zatraže i istrajnosti da se za to bore. Znanje koje tražiš ja ne posedujem. Traži ga na drugom mestu.«
»Hvala Vam.«
»Samo hrabro, mladi Ptiću. Samo hrabro.«


Da li bi trebalo da se u ovo upuštaju? Šta ako im se sreća preokrene? Ne može im večno ići na ruku. Bila je sumnjičava i uplašena. Imala je loš osećaj u stomaku.
»Dvojica čuvara«, zaključi Milena. »Kladim se da čuvaju Orlanda.«
»Šta mi to radimo!? Oni su Markusovi ljudi, ne Mironini! Neće nas pustiti tamo!«
»Gde ti je odlučnost, Majo?! Pokaži malo vere!«
»Imam loš osećaj, Milena! Hajdemo odavde! Možemo Mironu da zamolimo za pomoć...«
»Mirona je princeza, ne možemo tek tako da joj tražimo pomoć za sve! A i već smo do ovde došle.« Razmišljala je par trenutaka. »Znam! Samo me prati! I koračaj samouvereno!«
S obzirom da ju je povukla za ruku, nije imala izbora.
Stale su ispred čuvara. Maja je ćutala i pustila Milenu da govori.
»Stoj! Kuda ste pošle?«
»Nosimo ove«, reče Milena i izvadi bočice koje je ranije pokupila iz odeljenja za protivotrove.
»Princ Markus je rekao da ne puštamo nikoga.«
»Princ Markus želi rezultate! Ili hoćete da vi budete odgovorni za propast čitavog ovog ispitivanja?!«
Čuvari se pogledaše i slegnuše ramenima. »U redu, uđite. Imate deset minuta.«
Ušle su unutra.
»To je bilo... zastrašujuće!« Maja je bila u šoku.
»Zar si sumnjala u mene?«
Otvorile su još jedna vrata i zatekle se u kratkom hodniku. Iz neke od odaja začuše se glasovi. Jedan od njih bio je glas princeze Mirone. Stale su da poslušaju.
»Zaboravljaš sa kim imaš posla, Markuse!«
»Ne, draga sestro. Znam tačno sa kim imam posla.«
»Čak i da je tako, ne znaš šta zaustavlja Rahe!«
»Samo je pitanje vremena kada ću saznati, a onda ništa neće moći da me zaustavi.«
»Nemamo vremena za ovo! «, Maja se trže, »Ona vrata tamo!«
»Kako znaš?!«
»Piše!«
»Zamorci?!«, pročita Milena.
»Ma samo uđi!«
Orlando je ležao privezan za krevet i vezanih ustiju. Po njegovom izrazu lica, Maja zaključi da ih je prepoznao.
Odvezale su ga što su brže mogle.
»Otkud vi? Morate da bežite! Oni su ludi!«
»Došle smo po tebe! Možeš li da hodaš?«, Milena upita.
»Malo sam slab, ali mislim da mogu!«
Maja mu pomože da ustane. »Kako ćemo proći pored čuvara?«,
»E to već nisam smislila!« Milena odgovori.
Pre nego što je stigla da išta progovori, tlo pod nogama im se uruši i njih troje propadoše na sprat niže. Nakon što je uspela da se osvesti, shvati da nije povređena, jer im je krevet ublažio pad. »Orlando! Milena!«
»Dobro sam!«, oglasiše se oboje gotovo u isti glas.
»Šta se događa?!« Maja je bila uplašena.
»Nemam pojma, ali bežimo odavde!«, predloži Milena.
Zgrada se rušila i gorila. Laboranti su panično trčali ka izlazu.
»Tamo! Senka!«, Milena vrisnu.
Ogromna senka je svojim rukama rušila zgradu.
»Raha!«, potvrdi Orlando ono što su verovatno obe u tom trenutku pomislile.
»Trčite!«, povuče ih Milena i oni pođoše za njom.
Komad plafona koji se obrušio umalo ne pogodi Milenu u glavu. Potrčaše ka stepenicama. Nisu još bile srušene. Ali i to je kratko potrajalo. Samo par stepenika pre tla, oni padoše zajedno sa njima. Maja oseti bol u nozi i kuku.
»Jeste li dobro?«, pitao ih je Orlando.
»Valjda. Idemo!« Maja ustade i nastaviše ka izlazu.
Par puta su zastali kako bi izbegli da budu smrskani od strane plafona ili zidova. Put ka izlazu bio je zakrčen, ali je zid sa njihove leve strane bio dovoljno srušen da se provuku tuda.
Maja je trčala sporije. Noga ju je bolela. Milena i Orlando je zgrabiše za ruke i povukoše ka izlazu. Još jednom se spotakla pre nego što su se konačno našli na ulicama Kedarija.
»Šta ćemo sad?! Šta je Sanja uradila u Orbaku?!«, brzo je razmišjala Milena.
»Ništa! Samo je stajala mirno. Jovana je potrvdila tu priču. Orlando ispriča šta je znao.
»Ne smemo toliko da rizikujemo!« Maja je bila uplašena.
»Mi smo Čobani Defore!«, Milena objavi značajno. »Ne možemo samo da stojimo i posmatramo!«
Nije sve ni izgovorila do kraja, a već je trčala u pravcu Rahe. Maja i Orlando pođoše za njom.
Senka je završila sa laboratorijom i uputila se ka ostatku grada. Meštani su vrištali i panično bežali iz svojih kuća i zgrada.
»Ovo je ludost! Ogromna je!« Maja je gubila nadu.
»Dokazaću ti da veličina nije bitna!« Milena ispusti glas koji je zvučao kao borbeni poklič, podiže desni dlan i potrča ka Rahi. Bila je okružena belom svetlošću. Skočila je i celim se telom bacila na Rahu. Raha kriknu i poče da se smanjuje sve dok nije potpuno iščezla.
»Milena!« Maja viknu i pođe ka njoj što je brže mogla.
Milena je klečala na tlo oslonjena na rukama. »Pa? Jesam li ti dokazala?«
Maja je zagrli najjače što je mogla.
»Impresivno«, začu se glas princeze Mirone koja je stajala nedaleko od njih. »Verujem da postoji nešto što želite da mi kažete?«
Maja, Milena i Orlando se samo pogledaše.
»Postoji.«, izgovori Maja.
Bilo je dovoljno samo par trenutaka da Maja primeti ogromnu, ljubičastu mrlju na svojoj torbi i vrisne bolno, glasno i dugo »Ne.«


END OF EPISODE 10

Chapter III - Episode 9

Kapije Osveia bile su zatvorene. Ana, Vesnika i Tea stajale su po strani, dok su Zlatko, Nalim i ona pokušavali da ubede čuvare da ih puste unutra.
»Niko ne ulazi i niko ne izlazi.« Odgovor je ponovo bio isti.
»Ali nestalo nam je zaliha...« Nalim je izgleda pokušavao da izazove sažaljenje, što pokazalo kao jednako neuspešna taktika.
»Žao nam je, ali pravila su pravila. Dokle god to čudovište vreba, Osvei će biti pod magičnom barijerom. Ako želite da uđete, otarasite se čudovišta. U suprotnom, Osvei zaobiđite.«
Zaobišli bi ga lako, da on nije bio jedini grad osim Piva u pustinjama koje su ih čekale u daljem putovanju, kao i da oni nisu bili gotovo bez hrane i vode. Da stvar bude gora, Nalim je poveo još i onu devojku sa njima, što je značilo da je zaliha bilo i manje nego što su planirali. Osvei im je bio jedina šansa.
Čuvari zalupiše prozorčić kroz koji su im se obraćali.
»Onda ćemo ubiti to čudovište!« Ideja je bila krajnje glupa, a poticala je ni manje, ni više od Nalima. Činilo joj se da je on bio neiscrpan izvor istih.
»To je možda najgluplja stvar koju sam čula u skorije vreme« rekla je otvoreno.
»Imaš li bolji predlog?« Je li to čula uvređenost u njegovom glasu? Bolji predlog, nažalost, nije imala. Volju za životom, sa druge strane, jeste.
»Ne želim da te uvredim, Nalime, ali kako misliš da to postignemo?« upitao ga je kočijaš. Bar je on bio dovoljno pametan da uvidi suludost ovog predloga.
»Paaa...« Nalim je, očigledno, smišljao šta da odgovori. »Vesnika ima elekugle... Ti si vešt sa mačevima, a ja sam vežbao gađanje lukom i strelom svakog dana otkad smo napustili Otipon!«
To je bilo istina. Ako ništa drugo, Nalim je bio posvećen i uporan. Sada je već umeo da koristi luk i strele, ali bilo je smešno očekivati da može da porazi čudovište od koga čitav gard nije mogao da se odbrani.
»Možemo da pošaljemo tvoju novu prijateljicu na čudovište. Njoj ubijanje nije strano.« Usmerila je pogled ka Tei i zaustavila ga na njenom tužnom licu. Delovala je tako nevino. I previše za ubicu.
»Ne govori tako o Tei!« Nalim se približi devojci i zaštitnički je obgrli. »Mada sam siguran da bi ona dala sve od sebe da nam pomogne...«
»Previše je opasno...« oglasi se Ana. Bilo joj je sve bolje. Još uvek se brzo umarala i imala probleme se pamćenjem, s tim što se sada sećala svoje prošlosti i događaja koji su prethodili njenom odlasku u Vilin Kuglu.
»Bilo je opasno ići i u Vilin Kuglu, pa si ti ipak otišla!« Bio je tako prokleto uporan. »Ne možemo da se vratimo natrag, niti da zaobiđemo Osvei. Ovo nam je jedina šansa. Ukoliko ne želite da mi pomognete, to je u redu. Povešću Leona i otići sam!«
»Oh, naravno da nećeš!« progovori Vesnika. »Ja ću poći sa tobom! Oni koji su odveli moju sestru su morali proći ovim putem. Ako je ovo jedini način, možeš da računaš na mene!«
»I na mene!« progovori ubica. »Ukoliko želim da ti se odužim što si mi spasao život, moram odnekud da počnem!«
»Ne znam...« oklevao je Zlatko. »Bojim se da je ovo ludost!«
»Zlatko...« Ana ga uhvati obema rukama za desni dlan. »Moraš im pomoći. Lord Glazor računa na mene, a ja na tebe. Molim te! Kad već ja ne mogu biti od pomoći...«
Zlatko nije pomerao pogled sa njenih očiju par trenutaka, ali taj dirljivi trenutak prekide njegov nagli trzaj ruke koju je Ana držala u svojim. Kada je pogledao svoj dlan, krasio ga je beli simbol. I kočijaš je postao Čoban. Sudbina zaista nije probirljiva.
»Na mene ne računajte. Ja ću ostati ovde sa Anom i preostalim zalihama. Ukoliko se ne vratite do mraka, produžićemo ka Pivu.« Deo nje je gotovo i priželjkivao takav scenario.


Putovati sa pratnjom princeze Mirone nije bilo nimalo loše. Šta više, put gotovo da nije ni osetila, a sa istim se složila i Maja. Princezu su videli samo još jednom nakon njihovog prvobitnog razgovora kada su razgovarala o potpuno neobaveznim temama. Mileni se činilo da je princeza jako skromna i prizemna žena i to joj se dopadalo.
Zveri su ih napale par puta, no nije bilo razloga za brigu. Vojnici su se vešto pobrinuli za njih uz minimalne gubitke. Jedan nesrećnik izgubio je ruku i to je bilo najstrašnije što im se dogodilo na putu.
Kapije Kedaria se otvoriše i pustiše ih unutra.
»Tu smo.« Maja je izgledala uplašeno i uzbuđeno u isto vreme. »Nećemo gubiti vreme! Zaputićemo se u laboratorije čim zahvalimo princezi na svemu.«
»A šta ćemo kada stignemo do njih?«
»Osmotrićemo dobro i pronaći način da uđemo unutra.«
Mileni je pošlo za rukom da uđe u dvorac u Arinobu. Ukoliko imaju sreće, naći će načina da i ovo prebrode. Maja je bila dovoljno odlučna da Mileni ulije snagu i veru u uspeh.
Sačekale su princezu da izađe iz svog šatora kako bi joj se zahvalile zbog svega. Ubrzo se pojavila u pratnji petorice vojnika.
»Vaše Veličanstvo« poče Milena »hvala Vam na pomoći i gostoprimstvu koje ste nam pružali u našoj nevolji.«
Mirona se blago nasmeši. »Avaj, mojoj pomoći ovde nije kraj! Moji mi izvori javljaju da je moj brat u ovom času nigde drugde do u laboratorijama! To znači da nam je cilj istovetan.«
»Hoćete reći da...« uzbuđeno poče Maja.
»Hoću reći da ću vas uvesti tamo. Dok ja budem razgovarala sa bratom, vi potražite ono po šta ste došle i krenite natrag u grad da se odmorite. Pred vama je i put natrag u Otipon!«
Milena se oseti srećnom u trenutku. Sreća koju je osetila Maja mora da je bila daleko veća.


Upoznala je Hasela još davno, više se nije ni sećala kada. Često je boravio u Ispii i bio je strašno religiozan. Dolazio je da bi se molio u Hramu Četiri Boga. Kada joj je otac prilikom jedne njene posete hramu objasnio da je u pitanju princ, zagolicao je Sanjičinu maštu i ona poče da obraća sve više pažnje na njega. Bio je naočit i otmen kao pravi princ. Zatekla je sebe kako se nosi sa željom da ga upozna i razgovara sa njim, ali joj je otac rekao da ga ne uznemirava. Bilo je to onda kada je njen otac još uvek bio njen otac. Nije imala izbora do da ga posluša.
Naravno, to što se ona sasvim slučajno kretala u njegovoj blizini svaki put kada bi on došao ili to što bi ga s vremena na vreme "slučajno" udarila u prolazu i izvinjavala se nikako se nije moglo svrstati u uznemiravanje. Kao ni to što je jednom slučajno na njega prosula zdelu punu vode boginje Maere. Sledeći put kada je došao u Ispiu, a ona se zatekla u hramu, nasmejao joj se i obratio bez da je išta morala da prosipa. Isto se dogodilo i svakog sledećeg puta. Obraćanje je vremenom preraslo u razgovore, razgovori u poljupce, a poljupci u ljubav. On je bio možda jedina ljubav koju je poznavala.
Sastajali su se krišom u strahu od oca Gregorijana i provodili bezbrojne sate zajedno. Nikada nije bila srećnija.
Ali njihova ljubav bila je san, a svi snovi imaju kraj. Njih dvoje bili su iz različitih svetova. Rastali su se kao prijatelji, pre nego što je išta moglo ukaljati ono što su imali. Čak ni sada nije imala niti jedno ružno sećanje na njega. Taj osećaj joj se dopadao.
Nije znala koliko je smela da mu kaže... On je sada bio usred Poslanja i to ih je stavljalo u nezgodan položaj. Prećutala je deo o simbolima i Rahama i rekla jedino da mora da pobegne što dalje od njenog oca i Ispie i potraži svoju prijateljicu. Molila ga je da ne pita za razloge i na njenu sreću, on to nije ni učinio.
Ono što jeste učinio, bilo je to da ju je izveo iz grada krijući je u svojim kočijama, a onda ustupio i jednog od svojih čuvara po imenu Des da je štiti na njenom putu. Pozdravili su se zagrljajem nakon čega je svako krenuo svojim putem. Uspeli su da u obližnjem seocetu nabave dva konja i krenuli na sever, u šume.
Jedini način da pronađu Jovanu biće uz pomoć Nalazača, a njihova zajednica se nalazila nedaleko od Kiolota, u donjem, prizemnom delu šume. Sanjica i Des su privezali konje za obližnje drveće i pažljivo koračali ka mestu gde su se Nalazači okupljali.
»Ko dolazi?« glas je dopirao iz nepoznatog pravca.
»Potrebna mi je vaša pomoć...« Sanjica progovori zbunjeno. Nije videla kome se obraća.
»Zaista.« čuo se drugi glas.
U taj mah, Sanjičini sagovornici se pokazaše. Bilo ih je manje od deset i viseli su sa grana drveća, naglavačke, držeći se nogama za grane.
»Moram da pronađem nekog... Prijateljicu...« Donekle je bila uplašena neobičnom pojavom pred sobom.
»Imaš li nešto njeno?« upita je krupna devojka koja se otkači sa drveta, dočeka se na šakama, priđe Sanjici hodajući na rukama i sede pored nje.
»Ne. Ali ona ima ovakav simbol na istom mestu kao i ja!« reče Sanja i pruži dlan.
Devojka do nje je grubo zgrabi za ruku i zažmuri. »Tri su na snegu, četiri na istoku. Dva jako blizu i još dva. Jedan je među drvećem, jedan je daleko na zapadu, a jedan... nigde i svuda. Koji tražiš?«
Sanjica je bila zbunjena. Bilo je i više simbola nego Čobana koje je upoznala. To znači da ih je sada više. Poslaće Glasnika prvom prilikom i pokušati da sazna sve što je propustila. Izgledalo je da su Čobani trenutno u različitim delovima Defore. Koji od ovih simbola je Jovana? Postoji li način da to sazna?
»Postoji reka u blizini Svetog grada. Tamo gde šuma počinje.« Sanjica se setila rešenja. »Kuda teče ta reka?«
»Reka Helain.« jedan od glasova sa drveća kaza. »Sever.«
»Onda i ja moram na sever!«
»Jedan je među drvećem.« ponovi devojka koja ju je držala za ruku. Ponovo je zažmurila, a zatim i govorila. »Moraš proći kroz šumu kako ti volja. Simbol koji tražiš nije u skrivenom carstvu, već u samoj šumi. Okružen je magijom i blizu velike čarobnice. To je sve što ti mogu reći.«
»Ali ne znam da li je to dovoljno...«
»To je moj odgovor. Sada idi, traži.«
»Zar nećeš tražiti ništa za uzvrat?« Nalazači su bili poznati po tome što svoje usluge nikada nisu nudili bez odgovarajuće protivčinibe.
Devojka se vrati na svoju granu. »Pomogla sam onoj koja nosi svetlost. To je dovoljna nagrada.«


Nakon što su im se čuvari Osveia pošteno ismejali u lica, objasnili su im da neće imati poteškoća u pronalaženju čudovišta. »Ono će pronaći vas. Samo krenite severoistočno od grada.«
Već neko vreme su išli u ukazanom pravcu. Zlatko nije znao da li treba da oseća olakšanje ili nezadovoljstvo zbog toga. Prebacio je pogled sa mača u levoj ruci, na simbol na desnom dlanu. Još uvek mu je delovalo nemoguće da je on Čoban. Da je u istom rangu kao i ona... Ne, to mora da je neka greška. To je jedino objašnjenje. On je samo običan kočijaš.
Nalim je držao luk, spreman da svakog trenutka ispali strelu. Vesnika i Tea išle su za njim. Ubica je držala bodeže u svojim rukama. Tako naoružanoj verovao joj je još i manje. Nadao se da neće morati da se brani i od nje kada čudovište jednom napadne.
Hodali su po pesku. Ulazili su u Veliku pustinju. Ona će im biti verni pratilac neko vreme. Ukoliko prežive današnji dan, naravno. Već je bilo prilično toplo.
Vetar je nosio pesak unaokolo. Činilo se da se pojačava. Verovatnoća da je u pitanju peščana oluja bila je mala. Posebno zato što peščane oluje ne ispuštaju krike. Zlatko pogleda iznad sebe i ugleda njihovu metu.
Čudovište se jedva razaznavalo u pesku koji se kovitlao iznad njih. Imalo je krila poput zmaja, a telo mu je bilo prozirno, načinjeno od peska. Oči su svetlele jarko žutom bojom, dok su mu krila bila crna poput noći.
»U napad!« povika Zlatko poput nekog vojskovođe. Nažalost, njegova vojska bila je i suviše malobrojna.
Čudovište se iznova i iznova obrušavalo na njih, podižući okolni pesak što je dovodilo do toga da su jedva mogli da vide. Nalim je odapinjao strele, ali su one prolazile kroz telo čudovišta, ne ostavljajući ni traga. To je izgleda razbesnelo zver koja je svoju pažnju usmerila na Nalima. Zlatko potrča i zamahnu mačem. Ništa. Tea je trčala unaokolo i mahala bodežima, ali bez uspeha. Vesnikine Elekugle su, izgleda, bile jedino što je čudovište pogađalo, pa ipak, ono se gotovo nije ni trzalo kada bi bilo pogođeno. Prilikom jednog naleta na Nalima, Leon se pojavi iz njegovog simbola i žutom svetlošću zaslepi čudovište. Bilo je očigledno. Oružja ovde ne vrede. Bila im je potrebna magija. Nalimov Dar nije bio od koristi, a ni njegov. Kamuflaža mu u ovom slučaju ne može pomoći.
Zver zamahnu repom, snažno udari Vesniku i odbaci je nešto dalje od njih. Nalim je ponovo stajao i strelama gađao krila zveri. Za razliku od tela, krila nisu bila prozirna i strele su ih pogađale, ali ni to nije bilo dovoljno. Leon je skakao i grizao zver sve dok ga ova ne zgrabi kandžama i odnese u visine. Nalim podiže ruku i Leon nestade kao što se i pojavio. Čudovište se okrete ka Zlatku. Osetio je kako ga strah parališe i nije mogao da se pomeri dok je čudovište punom brzinom letelo ka njemu. Taman je pomislio da je gotov, kada se Tea baci na njega i skloni ga sa puta čudovišta. Ispustio je mač prilikom pada. Počeo je da puzi unaokolo u potrazi sa istim. Kada ga je konačno ugledao, čudovište zamahnu repom i Zlatko pade na tlo kako bi izbegao udarac. Brzo je dopuzio do mača i zgrabio ga desnom rukom, a onda se dogodilo ono što im je bilo preko potrebno - magija. Bela svetlost obasja mač i produži ga. Zlatko je znao šta to znači.
»Ostavite ga meni!« uzviknu on. »Sklanjajte se!«
Tea klimnu glavom i potrča ka Nalimu.
»Da vidimo šta ćeš sad!« Zlatko potrča ka čudovištu i zamahnu mačem od svetlosti. Zver kriknu kada ostade bez jednog krila. Njegove žute oči sada su posmatrale samo Zlatka. Čudovište se zalete ka njemu, ali se Zlatko ovoga puta nije bojao. Prebacio je mač u levu ruku i spustio se na tlo baš u trenutku kada je glava zveri bila ispred njega, tako da je sada bio tačno ispod nje. Brzo je zamahnuo mačem lakim kao pero. Glava se odvoji od tela i pade pravo na njega.
Kada se osvestio zatekao je sebe kako ga Nalim, Vesnika i Tea nose natrag ka Osveiu.
»Rekoh ti ja da ćemo uspeti.« veselo reče Nalim, a pesak mu je padao sa glave pri svakom koraku.

END OF EPISODE 9

Chapter III - Episode 8

Bilo je to mračno mesto. Lišeno dnevne svetlosti. Lišeno prozora i vrata. Mračno i naizgled bezgranično. Ponekad mu se činilo da su zidovi kilometrima daleko, a ponekad da jedva kreće među njima. Hodnici puni prostorija čiji se broj nije mogao znati. Angelus nije bio siguran da je iko i znao. Možda jedino On, ako je i On znao.
Jedina svetlost bile su crvene sveće koje je dobijao svaki Ptić koji bi položio zakletvu i pristao da postane deo Jata. Katkad bi mogao da vidi crvene tačke u daljini kako se kreću negde, kao u lavirintu. Pokušati da se do njih dođe bio je uzaludan posao. Sokolovi ne smeju da se poznaju međusobno. Nemaju zbog čega. Svaki od njih je jedino umeo da dođe do Gnezda, pronađe svoje odaje i ode iz njega. I da dođu do Njega i Trojice, naravno.
Angelus nije znao njegovo ime. Svaki od Trojice ga je oslovljavao sa On. Možda nije ni imao ime. Isto je važilo i za njega samog. Trojica ga nikada nisu pitali za ime. Nikada mu nisu videli ni lice. Ili se bar on nadao da nisu. Računao je na to.
Moraće da dođe do svakog od njih i pokuša da sazna ko je tražio da oduzmu život kralju Rejnoru. Nije se bojao njihove reakcije, isprva. Mogli su da ga ubiju, znao je to. Verovatno i hoće. On je odustao od života još onda kada je prihvatio zadatak. A onda je shvatio da ponovo ima razloga da živi. Džes. Goran je znao nešto o njoj... Možda su je pronašli. Možda će je on ponovo pronaći. I onda je zatekao sebe kako se boji. No, nije imao izbora. Da bi mu Goran išta rekao, morao je da sazna ono što je od njega tražio. Nije bilo drugog izlaza. Da je neko drugi u pitanju, mogao je da izmisli dobru priču i slaže, ali sa Goranom je to bilo nemoguće.
Kretao se jedinim putem kojim je znao... Brojao je korake i prolaze od svoje odaje do odaja Trojice kojim bi se kretao uvek kada bi im se uputio zarad dobijanja novog zaduženja. Ubrzo se zatekao pred ogromnim lukom iza kojeg su se nalazile odaje Trojice. Prolaz levo i prolaz desno bili su potpuno mračni. To je značilo da u tim odajama nema nikoga... Verovatno su bili van Gnezda i tražili klijente. Iz srednjeg prolaza dopiralo je slabo crveno svetlo. Drugi je bio tu.
Krenuo je srednjim prolazom. Koračao je polako i obazrivo. Tri sveće gorele su crvenim plamenom i osvetljavale taman toliko da je mogao da vidi siluetu onoga kojeg je tražio. Drugi je stajao na sredini prostorije.
»Tvoje zaduženje.« počeo je Drugi. »Krijumčar. Luka Dže. Potraži čoveka po imenu...«
»Nisam došao po zaduženje.« glas mu je gotovo zadrhtao.
Tišina. »Zašto si onda došao?«
»Po... informacije.« Dugo je razmišljao kako i šta će reći. To je delovalo najrazumnije.
»Tražiš znanje? Ovde?«
»Znam da ne treba da znam.«
»I ipak pitaš?«
»Želim da znam... Ko je zatražio smrt kralja.«
Ponovo tišina. Ovoga puta duža. »Tvoje zaduženje je izvršeno. Sada želiš znanje. Ubio si kralja. Da li te to muči? Ubiti vladara isto je što i ubiti bilo koga drugog. Jesi li i ranije tražio znanje?«
»Ne. Ali ovo... Moram da znam.«
»Mora se samo umreti.«
»Znam to, ali...«
»Misliš li da ću ti dati znanje?«
»Ja... To ne mogu znati.«
»Neću. Neću, jer ga ne posedujem. Tvoje pitanje postavi Prvom ili Trećem. Kraljevi nikada nisu bili među mojim zaduženjima. Možda će ti oni dati znanje. Možda neće. Njihovo je da ga dele ili ne. Sada idi.«
Angelus je stajao u mestu. Hoće li ga ubiti sa leđa? Ili na spavanju?
Drugi kao da mu je pročitao misli. »Očekivao si odmazdu? Ne od mene. Ne mogu to reći i za Prvog i Trećeg. Ne znam. Sad idi. I ne vraćaj se ponovo ukoliko ne želiš zaduženje.«
Napustio je odaje Drugog i zaputio se natrag ka svojim. Nije mogao da zna kada će se Prvi i Treći vratiti, ali imao je vremena. Još uvek.


Nije imala previše vremena da čita dnevnik, pa je čitala noću. Gotovo da nije spavala. Morala je da sazna sve što je u njemu. Na žalost, Markus je prestao da piše onoga trenutka kada je napustio Dvorac i događaji opisani u njegovom dnevniku bili su dosta stari, ali se ipak nadala da će naići na nešto. Nešto što će biti neoboriv dokaz o njegovoj upletenosti sa Zabranjenom magijom.
Sofiji je naložila da joj pošalje Glasnika iz Kiolota kada Ana napusti Vilin Kuglu. "Nije Markus." bilo je ono što je Ana izgovorila kada je izašla iz Kugle. Markus nije ubio Lealu, to je ono što je pokušavala da kaže, bez sumnje. To i dalje nije značilo da on nije odgovoran za napade Raha. Videle su ga onoga dana u biblioteci sa knjigama o Zabranjenoj magiji. Lealina smrt nije više bila važna. Ostao je dnevnik. I ono što Mirona otkrije, naravno.
Do sada je pročitala dosta toga, uglavnom nevažnog. Osim onih delova koji su svedočili o Markusovoj izopačenosti, naravno. Često je mučio životinje. Ono što je Stefana pročitala bila je samo jedna takva epizoda. Maštao je o mučenju svoje braće i sestara. Maštao je o prestolu. Maštao je o moći. Pa i o Zabranjenoj magiji. Čitala je njegove izjave pune mržnje i besa. Želeo je često smrt ljudi oko sebe. Želeo je da ga ostave na miru. A opet... Ništa nije radio na tom polju. Čuvao je svoju mržnju za te stranice, izgleda.
»Još jedna noć i pročitaću sve.« rekla je Stefani tog jutra. »Spominjao je Zabranjenu magiju u više navrata. Pisao je kako bi voleo da je kontroliše. Borio se sa željom da je proučava, ali ovde gde se trenutno nalazim u dnevniku još uvek nije počeo sa tim.«
»Nadam se da će početi u preostalim stranicama. Ili ne... Čemu zapravo treba da se nadam?« Stefana je bila zbunjena.
»Ni sama ne znam. Ničemu, najbolje. Već sutra ćemo znati.« Pogledala je devojku u oči i pitala: »Jesi li se susrela ponovo sa Oviatom?«
»Ne... Izbegavam ga najbolje što umem.«
»Zar mi nisi rekla da ti je pomogao one noći?«
»Jeste, ali i dalje sam zbunjena...«
»Ne misli previše o tome. Važno je da ti je pomogao. Možda ćeš jednom razumeti njegove motive.«
Stefana uzdahnu i posle kraće tišine progovori: »Soba princeze Džilijan je sada prazna, ali je Oviat čuva. Ne mogu je istražiti. A Glazorova soba, kao što si me upozorila, je previše blizu sobama Maestara Pjetra, Ludviga i Bastera da bih njome tumarala. Moja mala "misija" je takoreći završena.«
»Saznala si što si saznala. Saznaćeš još mnogo toga na Većima... A i iz knjiga koje čitaš. Drago mi je da te interesuje istorija. Već sam počela da mislim da si izgubljen slučaj.«
Stefana joj uputi pogled u znak negodovanja. »Nije kao da imam mnogo toga da radim. Ipak sam zatvorenik. U svom dvorcu, ako smem da naglasim.«
»Ne smeš. Hajde sada. Zakasnićemo!« reče Mina, pa se uputiše u odaju Veća.


Bila je to još jedno u nizu dosadnih zasedanja. Stefana je pokušavala da prati sve o čemu su ti ljudi govorili, ali uglavnom joj nije polazilo za rukom da održi pažnju. Razmišljala je o tome da se projektuje iz te odaje, ali bi to Mina svakako primetila, a sa njom nije mogla ni želela da se raspravlja. Jedino je pomno pratila podatke o Poslanju i Oviatovoj istrazi, tako da joj je početak svakog zasedanja bio najzanimljiviji deo istog.
Pričalo se da princeza Džilijan ima u svom posedu čak dva dragulja iz Štita, što je Stefana potvrdila na Veću, jer joj je sama princeza to ranije saopštila. Što se ostalih dragulja tiče, nije se znalo ništa. Neki Perceptori su pričali da je jedan od dragulja bio u Barasu, ali da više nije tamo. To su ipak bile samo glasine. Istina je da Perceptori osećaju energije magičnih predmeta, pa ipak nije bio čest slučaj da su lagali o tome. Čitala je o tome i u knjigama - širenje laži i glasina je uobičajena pojava u vreme Poslanja. Često i sami Poslani nalažu njihovim pristalicama da ih šire, kako bi zavarali svoje konkurente. Princ Rišer je trenutno boravio u svom dvorcu u Faetu, princ Markus u Kedariju, princ Hasel još uvek u Ispii, princeza Mirona je bila u pokretu ka jugu, princeza Džilijan ka severu, a Glazor je bio u Pivu. Zapad je podržavao Rišera, sever Džilijan, istok Glazora. To je bilo očekivano, s obzirom da su oni svoje kampanje tako i započeli. Religiozni i bogobojažljivi su stajali uz Hasela, a oni uplašeni od Raha i Zabranjene magije (čiji je broj rastao) Markusa. Stanovnici Gehne i okolnjih gradova na severoistoku su podržavali Mironu, s obzirom da je ona u Gehni živela. No, Mina i Stefana su očekivale da će Markusove pristalice preći na njenu stranu kada se jednom sazna istina. Sve u semu, kako su stvari stajale, Džilijan je bila u prednosti. Nije znala šta da misli o tome. Džilijan joj je bila enigma. Povremeno bi je se bojala, a povremeno divila.
Nakon što su podelili novosti o Poslanju, general Oviat je dobio reč. Kada je ustao, Stefana je pokušala da se sakrije iza Mine, s obzirom da je njena stoličica stajala tik uz njenu, ali je onda shvatila da je to besmisleno. Oviat se nakašlja i progovori:
»Kao što ste upućeni, ispitao sam svu poslugu Dvorca, sve vojnike i istražio sam sobu Maestre Flete.«
»I da li ste došli do ikakvih zaključaka?» upita otac Mateas.
General kao da ga prostreli pogledom. »Soba Maestre Flete bila je u najboljem redu. Sve je bilo na svom mestu. Nema znakova borbe, niti provale. Njeno telo pronašle su služavka, koja joj je nosila čaj i Vila koja je trebalo da očisti odaju, na zahtev Maestre. Ako je verovati njihovim rečima, vrata su bila zatvorena, a Maestra se nije odazivala kada su joj kucale. Nakon što su sačekale neko vreme, odlučile su da uđu u odaju i obave šta su imale. Kada su otvorile vrata, zatekle su Maestru ukočenu na krevetu. Služavka je vrisnula, privukla pažnju stražara koji su pozvali oca Mateasa, a zatim i ostale Maestre. Umrla je iza zatvorenih vrata, u prostoriji sa zatvorenim prozorima. Nije bilo fizičkih povreda. Ubijena je magijom.«
»To smo odavno zaključili.« umešao se Baster.
Ovoga puta je on prostreljen pogledom. »Zaključili i uradili šta, poštovani Maestre?«
Odgovor nije usledio od Bastera, već od Ludviga. »Bavili smo se nekim ozbiljnijim pitanjima, generale! Defora je u jako osetljivom stanju! Bez vladara! Naša odgovornost prema narodu je važnija od svega!«
»Princeza Džilijan je to odlično razumela. Zato je i zamolila generala da napusti Žigosanje i posveti se istrazi.« Mina progovori.
»Kad smo već kod Žigosanja, kako stoje stvari sa tim?« upita Pjetar.
»Ostao je još Istok. Moji ljudi su više nego sposobni da završe to bez mene. Vratiću se sada na istragu. Svima je dobro poznato da ne raspolaže svako magijom za oduzimanje života. Činjenica da je Zabranjena magija oživela samo zaoštrava ovaj problem. Od sutra ću otpočeti sa ispitivanjem svih prisutnih u ovoj prostoriji. Želim da čujem vaše priče.«
»Nečuveno! Ne možemo biti ispitivani poput nekih kriminalaca!« Baster se pobuni.
»Razumite da je to neophodno, dragi Bastere« Estian mu se obrati. »To je sasvim prirodan deo istrage. Uostalom, nemate čega da se bojite, ukoliko nemate šta da krijete.«
»Onda je to odlučeno. Ukoliko general nema šta da doda, prelazimo na sledeću temu.« otac Mateas proglasi.
Zasedanje je trajalo do večeri. Kada su se odvojile od ostalih Maestara, Mina uhvati Stefanu za ruku i reče. »Imam novu misiju za tebe!«
»Koju?« upita Stefana, pomalo uzbuđeno. U tom trenutku je shvatila da voli Minine misije.
»Čućeš!« reče Mina zagonetno. »Pođimo do mojih odaja.«


»Misliš li da nas traže?« upitala ga je dok su sedeli u nekom parku i posmatrali decu kako se igraju.
»Verovatno. Ali pili smo sa Bunara Obnove. Ne mogu nas pronaći...« Goran ju je uveravao.
»Ali naša lica... Znaš i sam kako to funkcioniše. Svakog časa nas mogu prepoznati...«
»Izbegavaćemo sva mesta gde to može da se dogodi. Baš zato što znamo kako sve funkcioniše imamo tu malu prednost.« Nasmejao joj se i ona se njemu nasmejala.
Upoznali su se davno. Pre mnogo, mnogo godina. Bilo je to u jednom od štabova ProDefa. Sedeo je i razgovarao sa nekim od kolega, ona je samo ušetala. To je bio njen prvi danu organizaciji. Imala je hiljadu pitanja i sve joj je delovalo uzbudljivo. A njemu je bilo dovoljno samo da je gleda... I gleda... I gleda... Bila je tako divna! Odmah je znao... Ona je ta. Njegova Klia. Najlepša devojka koje su njegove oči ikada videle.
I danas je bila najlepša. I uvek će biti. Pitao se da li ona to zna?
»Klia...?«
»Gorane?«
Srce mu je ubrzano lupalo. Nije mogao da diše. Sad ili nikad! »Znaš... Ti... Ja...«
»Svetlost je nama potrebna! Svetlost!« Odjednom mu je neki glas vikao u lice. »Povratak Svetlosti! Povratak Stvaraoca! Mrak dolazi... Tu je iza ćoška! Možete li da osetite njegov miris?«
Jedini miris koji je Goran osetio je smrad tog odrpanca koji mu se obraćao. »U redu je, gospodine! Verujemo vam! Mi volimo svetlost, tako da ne morate da brinete!«
Čovek se nasmeja i otrča dalje kroz park, glasno govoreći. »Moramo oterati mrak! Moramo verovati u Stvaraoca!«
»Stvaralac. Bolje da pazi šta priča!« Klia zaključi. »Ako ga čuje neko od sveštenika, gadno će završiti! Misliš li da je u pravu?«
»Za šta? Svetlost? Mrak? Stvaraoca? Nije isključeno. Ali ta verovanja su davno odbačena. To je verovatno samo odraz panike zbog Zabranjene magije...«
»A šta ako nije?« Goranu dobro poznata iskra se pojavi u Kliinim očima. »Pojavile su se hodajuće senke! Senke koje su uništile čitave gradove! Šta ako su one Mrak o kome govori? Šta ako su hramovi samo zataškali celu stvar kako bi ustoličili svoju moć?«
"Neki drugi put." razmišljao je Goran dok je ona govorila.


Njegovo slepilo još uvek nije prolazilo. Kretali su se mnogo sporije nego što je trebalo. Bivalo je sve hladnije, a do Ans Grifta nije bilo mnogo mesta na kojima su mogli da se ugreju. Otkatko su prošli kroz zid, nisu naišli ni na jedno selo. Imali su još hrane, ali bili su prokleto spori. »Hajde Flaj, progledaj više!«
»Misliš li da ne želim?! Propuštam priliku da gledam tvoje lepo lice! To je samo po sebi dovoljna šteta!«
»Pa to jeste tačno! Zato treba i da požuriš sa oporavkom! Koliko obično traje slepilo?«
»Uvek je drugačije... Nekad samo par sati. Stari mi je rekao da sam jednom bio slep čitav mesec! Od tada izbegavam da koristim Mezmerstvo...«
Lice mu se uozbiljilo. Setio se oca. Nije mogla da dozvoli da ga stigne još i tuga. »A danas sam baš posebno lepa! Samo čekam da naiđemo na neki glečer da se ogledam! Inače, još nismo stigli do glečera, ako si se pitao...«
»Ne znam koliko smo odmakli, ali verujem da ćeš se obradovati uskoro!«
Upalilo je, bar za sada.
»Čuješ li to?« upita je Flaj, naprasno.
»Ne čujem ništa osim vetra...«
»Kao da čujem nešto...«
Bio je slep, možda je mogao da čuje bolje od nje. »Ovde?« Za sve vreme koje su putovali Glavnim drumom na jug nisu sreli još niti jednog putnika. Jelena se osvrnu unaokolo. »Nema nikog, Flaj.«
»Ne bih bio tako siguran!« progovori čovek koji se odjednom stvorio ispred njih.
»Kako...?!« Jelena pokuša da izgovori, ali je čovek prekide.
»Kuda ste krenuli, putnici?«
»Na jug, u Ans Grift.« odgovori Jelena.
»Šta se dešava?!« Flaj je bio nervozan.
»Evo pričam sa nekim grdosijom!« Jelena reče.
»Pazi šta pričaš, mala! Ime mi je Branko, ne grdosija! U Ans Grift, kažeš. Loša ideja! Bolje se vratite odakle ste došli!«
»To nije opcija. Sada nas pusti da prođemo, Branko!« drsko će Jelena.
»Polako, Džeks! Nemoj da ljutiš našeg prijatelja! Neka kaže šta ima.« Flaj je pokušavao da smiri situaciju. »Reci nam, Branko! Zašto je to loša ideja?«
»Pa prosto! Ovo je poslednje mesto na kome bi iko želeo da se nađe trenutno. I sam sam krenuo na sever!«
»Ali zašto? Šta se dešava?« upita Jelena.
»Šta se dešava? Pa još ništa. Ali će se desiti!«
»Šta?« Flaj i Jelena će uglas.
»Rat, dragi moji prijatelji. Rat.«
Jeleni se učinilo da je odjednom postalo mnogo hladnije.

END OF EPISODE 8

Chapter III - Episode 7

Navikla se na šumu. Volela ju je. Baš kao što joj je Vihana rekla. Rado je služila gospodarici šume. Donosila bi joj voće ili bi joj češljala kosu, nosila njene poruke, pričala sa njom do kasno u noć, kada je to ona tražila, pevala joj, igrala sa drugim devojkama. U svemu tome je uživala. Šuma je bila predivna. Hort je bio predivan. Vihana je bila predivna.
Tek ponekad bi se setila Barnesa ili Sanjice ili Bogzija (tako je zvala kolibrija) koji bi s vremena na vreme doleteo, prozujao pored njene glave i otišao kada bi ga Jovana oterala. Za nju su oni bili likovi iz prošlog života, glumci iz davno završene predstave, tek sporadična sećanja koja joj nisu bila potrebna, jer je sad imala šumu, a šuma je bila sve što joj je trebalo.
»Treba sve pripremiti, da, da.« Vihana joj je govorila, kriveći glavu u jednu stranu i mazeći je po ramenu. »Naša gošća je na putu! Sve mora biti savršeno kada bude došla. Jesu li ti devojke prenele sva zaduženja?«
Jovana samo klimnu glavom.
»Krasno! Sve će biti božanstveno! Oh, ja obožavam svaku vrstu slavlja! Oh, kako sam uzbuđena! Ali zašto još stojiš tu? Idi, kreni! Čini što ti je zapoveđeno!«
I ona tako i učini.


Nalim i Zlatko su stigli u Bekte par dana nakon što su Ana i ona došle tamo. Bila je iznenađena kada je sa njima videla još samo Vesniku, ali ubrzo su im Nalim i Zlatko objasnili šta se dogodilo. Nije je previše zanimalo šta se dogodilo Fjeli, mada je bila ubeđena da se sve odigralo sa namerom. Ono što je jeste zanimalo je to što je Milena odlučila da ne pođe sa njima. Ponovo je bežala od nje. Nalim se izvinjavao u njeno ime. Zašto li je tom mladiću uopšte bilo stalo?!
Sada kada je poslala paket na sever i kada Milena nije bila tu, nije imala previše razloga da nastavi put sa ostalima, no ipak nije mogla, ni želela da odustane. I ona je imala taj beli simbol na ruci. Sama po sebi, ta činjenica joj je delovala kao ironija ili podsmeh Bogova, povremeno, ali je ipak bila ponosna na to. Želela je, makar iz radoznalosti, da pronađu Velikog Čobanina što pre. Bila je znatiželjna da sazna kako će se to klupko odmotati.
"Bekte. Gradić istočno od prestonice, blizu Glavnog Druma i jedan od dva grada kroz koje putnici prolaze na putu za Piv." To je bilo sve što je Nalimova mapa govorila o gradu.
»Kako... dosadno.« reče Nalim kada je čuo to sve. Slagala se sa njim. Dosadan grad koji što pre treba napustiti.
»Je li Ana bolje danas?«, pitao je Zlatko dok je pakovao par torbi za put.
»Isto je.« odgovori lejdi Kase.
Sofija je vratila Anu u Kiolot u nešto drugačijem stanju u odnosu na ono u kojem je otišla. Par dana je samo zurila u prazno i nije ništa govorila, a kada je konačno progovorila, to su bile nepovezane stvari. Spominjala je svoga oca i neku vevericu. Spominjala je kulu i mrak. Ponavljala »Nije Markus.« Narednog dana je već mogla normalno da govori, ali ju je sećanje slabo služilo. Postavljala je ista pitanja iznova i iznova. U tom stanju je i putovala za Bekte. Vilin Kugla je na nju ostavila posledice, kao što su se i bojali.
»Pa ipak, stanje joj se popravlja iz dana u dan. Nadam se da će uskoro biti u redu.« reče lejdi Kase.
Rešili su da ne gube vreme i da krenu u pravcu Piva nakon samo dana odmora. Na putu do tamo čekalo ih je više malih stanica, ali i grad Osvei, koji se nalazio na granici sa Istokom. Taj grad je posetila jako davno, kada je odlazila iz luke Dže. Svakako je bio interesantniji od Bektea. Sve je bilo interesantnije od Bektea. Pa ipak, dok su kretali ka izlazu iz grada, izgledalo je kao da se nešto dešava u gradu.
»Kakva je ovo gužva?« pitao se Zlatko.
»Hajde da priđemo i pogledamo!« Nalim reče entuzijastično.
»Moramo li? Zašto da gubimo vreme?!« lejdi Kase bila je nervozna.
»Nećemo izgubiti previše! Možda je nešto važno!« govorio je Nalim i već se kretao ka okupljenim ljudima.
Zakolutala je očima, ali je i sama brzo prišla. Ana je ostala van gužve sa Vesnikom.
»Uhvatite je!«
»Ona je čudovište!«
»Obesite je!« čuli su se povici.
»Kamenuju neku devojku!« Nalim će, uznemireno.
Lejdi Kase se primiče. Na tlu je ležala mlada devojka i plakala dok su joj kamenice pravile rane po telu. Bila je prilično mlada, gotovo još dete. Lejdi Kase proceni da je negde na donjoj granici druge ere života. Pokušala je da puzi, a ljudi su odmicali kada bi im se približila. Ako je i bila čudovište, nije tako izgledala.
»Šta se dešava?« Zlatko je pitao ženu koja je stajala pored njega.
»Ona je izopačeno stvorenje! Držimo je ovde dok ne dođu vojnici i odvedu je na vešala!«
»Ali ona je gotovo dete!« Nalim izusti.
»Dete?! Ona je otelotvorenje Zla u dečijem obliku!«
»Šta je učinila?« upita Nalim.
»Ubila čoveka, hladnokrvno! Samo zato što joj je rekao da ne može spava u njegovoj bašti!«
»Tačno je! I to pred više očevidaca!« dobaci neki čovek.
Lejdi Kase još jednom pogleda devojku. Nije ličila na ubicu. A opet, ljudi nose svoje maske tako vešto. »Hajdemo! Ovo nema veze sa nama!«
»Pustite je! Prekinite!« Nalim je vikao, a onda kamen polete i ka njemu, ali ga promaši.
»Nalime, prekini! Idemo odavde!« Zlatko ga opomenu.
»Ne mogu to da joj rade... Ona... Ona je zbunjena... Uplašena..."
»Braniš čudovište? I ti zaslužuješ isto što i ona!« Ovaj put ga kamen pogodi u ruku.
Istoga trenutka, pojavi se Nalimov lav. Nije bilo potrebno mnogo vremena nakon toga da se okupljeni ljudi razbeže. Jedino je devojka ostala da leži na ulici.
»Jesi li dobro?« pitao je Nalim i pružio joj ruku. Ona diže glavu i pogleda ga, a zatim ga snažno zagrli oko članaka.
»Hvala Vam...« govorila je kroz suze. Glas joj je bio nežan.
»Možemo li sad da krenemo dalje?« upita lejdi Kase.
»Možemo!« reče Nalim. »Hajde, pođi sa nama!« Obratio se devojci.
»Jesi li poludeo?!« Zlatko povika.
»Nisi valjda ozbiljan?!« Vesnika se čudila.
Misli li on da je povede sa njima?! Taj mladić je potpuno lud! »Nalime, ona je ubila čoveka! Niko nam ne garantuje da neće isto učiniti i sa nama!«
»Ali neće! Je li tako... Kako se zoveš?«
»Tea.« reče devojka. »Molim vas... Nemam kuda da idem. Ovde će me ubiti...«
»I to s pravom!« Zlatko reče.
»Može ići sa nama neko vreme! Makar da je odvedemo odavde!« Nalim je bio tvrdoglav.
Nije bilo svrhe ubeđivati se sa njim. Nije popuštao. Na kraju su mu dozvolili da je povede, iako se nikome ta ideja nije dopadala. Ana se nije ni izjašnjavala. Još uvek je izgledala kao da ne primećuje šta se oko nje dešava. Možda je tako bilo i bolje.

Žena kod koje ih je Vesnika poslala, Mirsa, im je izašla u susret. Dozvolila je da Franko ostane kod nje dok god se one ne vrate po njega. Maji je laknulo što će makar neko moći da vodi računa o njemu dok ona nije bila tu. Nije ni primetila koliko joj je postao važan za to kratko vreme dok se sve ovo nije dogodilo. Morala je da mu pomogne. Morala je da da sebi šansu da mu to kaže. Mirsa je bila starija žena, a na pomen Vesnikinog imena je postala nekako zvaničnija i nervozna, no opet krajnje ljubazna i uslužna. To je začudilo i Milenu, ali je to bilo najmanje važno.
Kedon nije bio daleko od Otipona, s tim što do njega nije vodio Glavni put. Nisu znale da li je to dobra ili loša vest, s obzirom da su i na Glavnom putu bile napadnute. Putovale su naoružane bodežima, iako nijedna nije bila vična u korišćenju istih. Pa ipak, ispostavilo se da im nisu ni bili potrebni, jer je put prošao bez ikakvih problema.
U Kedonu nije bilo nikoga da ih dočeka... A prizor koji su zatekle bio je jeziv i tužan istovremeno. Sve što su videle bile su ruševine. Raha je sravnila sve pred sobom. Prošle su gotovo pola grada kada im je prišao jedan vojnik.
»Pođite sa mnom!«
»Kuda? Šta se dešava?« upita Milena.
Odgovor nisu dobile. Umesto toga, vojnik ih je odveo pred ogroman šator.
»Sačekajte tu.«
Kada je vojnik otišao, Maja se obrati Mileni: »Mirona?«
»Moguće... Ana je rekla da će krenuti za Markusom. Nisam očekivala da je sretnemo ovde...«
Ali ipak jesu. Princeza Mirona je sedela na sredini šatora, okružena vojnicima. Izgledala je nekako strogo tu na toj stolici.
»Koja vas nevolja dovodi u ovu pustoš?« upita ih ozbiljnim tonom.
»U prolazu smo. Putujemo za Kedari... Vaše Veličanstvo.« odgovori joj Milena nekako smotano.
»Kedari? Zanimljivo. I ja tamo putujem. Možete se pridružiti meni i mojoj pratnji.«
»Oh, veoma ste ljubazni... Ali ne bismo da smetamo!«
»Ni najmanje! Uostalom, nije kao da Vam ostavljam mnogo izbora. Vidite, zadržala sam se ovde da se pobrinem za mrtve, ali i da otkrijem što je više moguće o incidentu... Oprostićete mi što mi je malo... Pa, sumnjivo to što se pojavljujete ovde u tako neobičnom trenutku.«
»Jasno, ali uveravamo Vas da mi nemamo nikakve veze sa tim...« Milena reče samouvereno. »Mi smo prijatelji Maestre Mine i Ane, asistenkinje Maestra Glazora.«
»A je li? Oh, pa njihovi prijatelji su i moji prijatelji! Eto razloga više da putujemo zajedno!«
»Ali mi smo u žurbi... Našem prijatelju je potrebna pomoć...« Maja je insistirala.
»Onda imate sreće. Moj posao ovde je završen. Krećemo za Kedari koliko sutra!«
Maja oseti olakšanje. Situacija se zapravo odigrala u njihovu korist. Put će biti bezbedniji sa tolikom pratnjom, a možda će nekako uspeti i da ubedi Mironu da im pomogne da uđu u laboratorije.
»Jeste li saznali nešto više o incidentu? Izvinite ukoliko sam indiskretna...« Milena upita.
»Ne znam koliko su vam Ana i Mina ispričale, ali... Sumnjamo da iza svega stoji moj brat Markus. On je prošao kroz Kedon na putu za Kedari, putovao je i ka Orbaku onda kada se desio tamošnji napad. A postoje i još neki dokazi protiv njega... Avaj, ovde nisam pronašla ništa. Grad je bio potpuno uništen. Ništa nije ostalo. No, ja ne odustajem! Direktno ću se suočiti sa njim u Kedariju! Ono što je učinio je neoprostivo i monstruozno! Kada bismo samo znali šta je zaustavilo napad u Orbaku...«
Milena i Maja se pogledaše. Nije bilo pametno da govore o Sanjici i simbolima pred Mironom, koliko god ona bila na njihovoj strani. Makar nije trebalo o tome govoriti još uvek. Izgleda da je i Milena isto mislila.
»Nadam se da ćemo to otkriti što pre...« Maja odgovori.
»I ja isto.« Mirona će. »Mnogo više nego što možete da zamislite.«


Nije bilo načina da napusti Ispiu. Njen otac se postarao da niko ne napusti grad, a da prethodno ne bude detaljno ispitan. Nije imala nikakvu ideju šta će raditi dalje i kako će odatle otići. Odeta joj je puno pomogla i nije mogla od nje da traži ništa više. Sada je bila prepuštena samoj sebi. Imala je dovoljno Klikera da prespava par noći u jednoj gostionici, ali je sada već morala da potraži drugo rešenje. Nije smela da rizikuje da je neko prepozna. Po prvi put je bila srećna što nije imala previše prijatelja u tom gradu i što je živela usamljeničkim životom.
Odlučila je da poseti svoju kućicu po možda poslednji put. Znala je da je to rizičan potez, ali isto tako je bio i jedini koji joj je padao na pamet. Mogla je da pojede sladoled i uzme torbu i koju knjigu. Možda je Gregorijan ipak neće tamo tražiti. Pažljivo se kretala kroz grad, sa maramom preko glave i oborenog pogleda i naposletku stigla do svoje kuće. Njene nade su nestale kada je pred kućom zatekla jednog vojnika i jednog sveštenika koji su, očigledno, stražarili.
Uzdahnula je, pogledala svoju kućicu još jednom, a zatim se okrenula na drugu stranu. Taman je zakoračila kada je zaustavi glas koji jedva da je prepoznala. Okrenula se ponovo i ugledala na pragu svoje kuće jednog starog znanca.
To je bila njena prilika! Brže-bolje, potrčala je ka svojoj kućici.
»Izvinite!« obrati se ona čoveku u žutom.
»Ne prilazi!« vojnik joj odbrusi strogo i uperi mač ka njoj.
Čovek u žutom je pogleda. Zbunila ga je, to je bilo jasno. »Ti! Ne bi trebalo da si ovde...«
»Znam, ali jesam... Molim Vas... Pomozite mi...«
»Pođi za mnom. Pustite je unutra!«
Vojnik i sveštenik klimnuše glavama i vratiše se na svoje pozicije.
Iako je nedavno bila tu sa Jovanom, činilo joj se da je prošla čitava večnost od tada. Ono što je osetila u trenutku kada je ponovo zakoračila u tu kuću ju je rastužilo. To više nije bio njen dom.
»Pa? Hoćeš li mi pomoći?«
»Oh, Sanjice! Šta si to učinila? U šta si se uvalila?«
»To sada nije važno... Ja moram da odem odavde... A samo ti možeš da mi pomogneš...«
»Obećao sam ti da ćeš uvek moći da računaš na moju pomoć. To ću obećanje i održati.«
»I nadala sam se da hoćeš... Prinče Hasele.« izusti Sanjica i zagrli ga najjače što je mogla.

END OF EPISODE 7

Chapter III - Episode 6

Povremeno bi zatekla sebe da odlučno šeta po dvorcu kao da je njeno vlasništvno, a onda bi se setila... da i jeste na neki način njeno vlasništvo. Bio je to dobar osećaj. Zastrašujuć, ali dobar. Najviše je volela treći sprat, onaj na kojem su se nalazile odaje prinčeva i princeza, ali i ogroman balkon sa kojeg se video celi Arinob. Često bi zamišljala sebe kako stoji na tom balkonu i objavljuje svetu veličanstvene odluke, veličanstvene kraljice Stefane. Kraljica Stefana. Dobro je to zvučalo. A onda bi došla neka služavka i oterala bi je odavde kao nekakvog pacova i ponovo bi se dozvala pameti i shvatila da će još dugo biti niko i ništa u tom dvorcu.
Svako jutro je provodila u biblioteci i učila o sadašnjim i bivšim kraljevima Defore, na Minino insistiranje. Otkad je saznala da je i sama kraljevskog porekla, zatekla je sebe kako je te stvari malo više interesuju nego ranije. Uostalom priče o kraljevima i kraljicama nimalo nisu bile dosadne. Svaka je bila drugačija i na svoj način uzbudljiva i intrigantna. No, naravno, nijedna nije bila ni blizu priči o kralju Bilezu, njenom dedi. Pokušala je da upije što više činjenica o njemu, miljeniku naroda koji je Deforom vladao više od stotinu godina, a posebno o večeri kada je ubijen. Pa ipak, do sada je već shvatila da odgovore koje traži neće naći ni u jednoj knjizi. Sve one tu noć opisuju šturo i isto onako kako joj je Mina to već ispričala. Odakle se kobna Senka stvorila te noći niko nije znao. Ona je obećala sebi da će to jednom saznati, na ovaj ili onaj način.
Današnji dan se razlikovao od prethodnih. Mina je odlučila da Stefanu vodi jednom sedmično na sastanke Veća, a danas je trebalo da bude njen prvi put tamo. Setila se Ane i toga koliko je ona bila nervozna onoga dana kada je i sama trebalo da prisustvuje svojoj prvoj sednici Veća i za trenutak oseti da joj ona nedostaje. Međutim, nije bilo vremena za melanholiju. Ustala je, očešljala kosu, obukla najelegantniju haljinu koju joj je Mina obezbedila i čekala da Mina dođe po nju.
»Izgledaš kao prava princeza.« rekla joj je kada je konačno stigla.
»Izgledam smešno. Ovo tako ne ide uz mene.«
»Ići će. Kako teče tvoje... učenje?«
»Kao reka uzvodno.«
»Ma hajde. Znam da nisi nimalo glupa.«
»Glupa nisam, ali one dosadne služavke stalno njuškaju unaokolo. Zašto im jednostavno ne kažeš da to radim uz tvoju dozvolu?«
»Što manje uši to čuje, bolje je. Samo budi obazriva i uporna. Verujem da si do sada mnogo naučila o našim prinčevima i princezama da možeš da mi kažeš ko od njih je tvoj favorit.«
»Pa ako je šunjanje po njihovim sobama i preturanje po njihovim stvarima adekvatan metod za tako nešto, onda i jesam.«
»Reci mi onda.«
»Da vidimo... Krenuću od najstarijeg. Rišer. Njegova soba je bolesno uredna, što apsolutno samo potvrđuje njegovu vojničku disciplinu i strog karakter. Pronašla sam nekakve beleške i ponadala se da je to njegov dnevnik, ali je to na kraju više ličilo na kojekakav spisak aktivnosti.«
Mina se nasmeja. »Kao na primer?«
»Kao na primer... Danas sam se probudio sa petlovima. Posetio sam Džilijan. Jeo sam... pohovanu motku.«
Ovoga puta, Mina se glasnije nasmeja. »A osim toga?«
»Knjige sa vojničkim pričama, mape, ordenje, nekakve minijaturne vojnike i slično. Čovek je vojnik do srži.«
»I šta je ono što vojnici najviše vole?«
»Rat.« odgovori brzo Stefana. »Zato nikada ne bih volela takvog čoveka za kralja. On otpada. Sledi Mirona.
»Baš me zanima šta o njoj misliš. Imala si prilike i da je upoznaš, na neki način.«
»Totalno smo se zbližile.« ironično će Stefana, na šta se Mina ponovo nasmeja. »Njena soba je jednostavna, sa jako malo stvari. Nije delovala ni malo raskošno. U njoj je bilo dosta stvari, s obzirom da je princeza Mirona do nedavno boravila u dvorcu. A opet, kao da nije bilo ničega. Samo odeća i po koja knjiga.«
»Hm. Knjige mogu dosta toga da nam kažu o onima koji ih čitaju. Kakvo štivo voli princeza?«
»Znaš, malo me plaši ta tvoja psihopatska želja da naučiš sve o njima.«
»Pazi kako mi se obraćaš!« Mina se uozbilji. »Nastavi dalje.«
»Šta god.« izusti Stefana i nastavi: »Imala je kod sebe knjigu o Gibontu i Zentani i njihovoj neuzvraćenoj ljubavi... Našla sam i zaturenu, prašnjavu knjigu o ljubavnim napicima. Tu su bile i knjiga o fokusiranju i oltarima i par knjiga o prethodnim Poslanjima.«
»Zanimljiv izbor. Pitam se da li i sama Mirona pati zbog neuzvraćene ljubavi?«
»Ako je suditi po prašini koja se uhvatila na toj knjizi, mislim da nema tih problema.«
»Još nešto?«
»Ništa. Baš ništa. Nikakvih slika, niti ukrasa, niti ičega drugog. Nju svakako ne bih izabrala za kraljicu. Deluje dosadno.«
»A... Hasela?«
»Ni njega. Bojim se da bi on upravljanje kraljevstvom prepustio Bogovima.«
»Oh, da. Hasel je dosta religiozan.«
»Pokušala sam da pronađem tajni prolaz u njegovoj sobi... Znaš, onaj...«
»Ne spominji to više! Nikad se ne zna ko može da sluša.«
»Ako iko sluša ovaj razgovor, ja mogu odmah da krenem da se navikavam na život u tamnici.«
»Samo nastavi dalje, nemamo još mnogo vremena.«
»Hasel, Hasel. Svaki zid njegove sobe posvećen je po jednom Bogu, sa adekvatnim oltarom i bojama i svećama i molitvama urezanim u zidove. Ranije kada sam navirila unutra činila mi se lepšom i raskošnijom... Zapravo je jeziva na neki način. I mračna. Princ Hasel je čitao dosta o Bogovima i religijskim stvarima. Našla sam neki njegov dnevnik iz detinjstva, ali ono što sam uspela da iz njega pročitam je bilo apsolutno nebitno. Za razliku od onoga što sam mogla da pronađem u dnevniku princa Markusa...«
Mina joj uputi zabrinut pogled. »Našla si njegov dnevnik? Od... Od kada datira?«
»Pa nekih dvadesetak godina unazad... Nisam stigla da previše pročitam, jer sam se već bila dosta zadržala.«
»Zašto ga nisi ponela sa sobom?!« ljutito je upita Mina.
»Zato što si mi rekla da ništa ne diram!«
»Ovoga puta ćeš napraviti izuzetak. Prvom prilikom ćeš otići u sobu princa Markusa i uzeti taj dnevnik! Šta više, učinićeš to već večeras!«
»Hoćeš li da čuješ šta sam našla u njemu?«
Mina klimnu glavom.
»Markus je... čudan čovek. Mračan... On... Piše o uznemirujućim stvarima.«
»Kao na primer?«
»Naletela sam na neki deo koji govori o tome kako je mučio neku mačku... On je... Koristio je svoj dar... Indukciju bola kako bi je onesposobio, vezao... Onda je spustio konopcem u vrelu vodu... Malo po malo.«
»Užasno.«
»Onda je pisao kako bi to isto radio i pojedinim ljudima. Uživao je u njenim kricima. Nisam mogla da čitam više i dnevnik sam samo ostavila. Ostatak sobe... Poput Mirone, ni on nije imao previše stvari. Soba mu je bila nekako mračna... Mračnija od Haselove.«
»Ne znam zašto me to ne čudi.« Mina odgovori. »Sobu princeze Džilijan ćeš istražiti nakon što ona napusti dvorac sutra, ako to bude bilo moguće. Možda ona osvoji tvoje simpatije.«
»Teško. Hm. Očigledno nikoga ne vidim kao vladara Defore...«
»Onda razumeš moju muku. Sada idemo. Veće zaseda.«


Bivalo je sve hladnije i hladnije kako su se kretali ka jugu. Zimske zemlje su bile blizu. Probali su da se kreću glavnim drumom, ali nakon što su više puta bili napadnuti, odustali su od te zamisli. Imali su sreće što su Jelenini bumeranzi bili dovoljno oštri, a i što je on bio dovoljno vešt sa mačem. Čudovišta koja su ih napadala bila su strašna i izobličena. Delom Senke, a delom živa stvorenja. Flaj nikada nešto takvo nije video ranije. Zbog toga su odlučili da se drže sporednih puteva. Ni oni nisu bili sasvim sigurni, ali su bili sigurniji. Doduše, sve će to pasti u vodu kad jednom stignu u zimske zemlje kroz koje do Ans Grifta jedino vodi glavni drum.
»Blizu nam je Vistor, ukoliko se ne varam. Poslednji grad pre zime. Trebalo bi da tamo stignemo pre mraka.« rekao je.
»Grad. Vistor nije grad. Vistor je tvrđava.« Jelena odbrusi.
»Nemoj da to kažeš kad jednom stignemo tamo, znaš da su Vistorci osetljivi po tom pitanju.«
»Osetljivi. Ko još sebi može dozvoliti taj luksuz? Nikakvo dobro od toga. « zastade na kratko. »Stvari treba zvati pravim imenom. Vistor je tvrđava i ništa više.«
»Ta tvrđava će biti naša poslednja sigurna stanica. Ne znamo šta nas čeka južnije. Još uvek imamo vremena da se okrenemo i vratimo.«
»Ti se okreći i vraćaj koliko ti volja, ja nastavljam.« reče Jelena i zakorači ispred njega demonstrativno.
I zaista, nije im trebalo još mnogo vremena da stignu do tvrđave. Kada su ljudi na zidinama ugledali putnike, odmah su otvorili kapije i pustili ih unutra. Dali su im vode, hrane, okupali ih i ponudili im da ostanu i odmore se, što su oni rado prihvatili.
Ujutru ih je čekao topao čaj i bogat doručak.
»Pa... Otkud putnici u ova... nestalna vremena? I kuda ste se zaputili, ukoliko nije tajna?« upita ih proćelav čovek koji je zapravo bio starešina Vistora.
»Jeste tajna.« odgovori Jelena hladno i kratko.
»Džeks! Pokaži malo ljubaznosti prema ovim finim ljudima!« opomenu je Flaj. »Putujemo na jug, dobri gospodaru.«
»Na jug? Jeste li poludeli? Kakvog bi ste posla uopšte mogli imati tamo?!?« Starešina je delovao prilično uznemireno.
»Kao što rekoh, naša posla su naša stvar.« Jelena odgovori. »Uostalom, zašto bi vas bilo briga šta se sa nama dešava?! Zahvalni smo vam na hrani i prenoćištu i platićemo vam koliko je potrebno, ali naša posla vas nimalo ne treba da interesuju.«
»Ova ti je opaka.« obrati se starešina Flaju. »Devojko, vaša posla me ni najmanje ne interesuju. Ali moja je dužnost da vas obavestim da su stvari na jugu... drugačije.«
»Kako drugačije?« upita Flaj.
»Videćete i sami kada nastavite putovanje. Oni se spremaju za nešto. Napad, verovatno. Godinama već upozoravam Veće na to, ali niko ne sluša. Dok se oni opamete biće kasno.«
»Južnjaci nisu napadali milenijumima. Zašto bi sada bilo drugačije?« Jelena je bila skeptična.
»Sve je sada drugačije. Razne su stvari u pokretu. Vreme kada će se proročanstva ostvariti. Video sam to. Osetio sam.«
»Proročanstva? Kakva proročanstva?« upita Flaj.
»Ona najvažnija. Svet se menja.«
»A mi odlazimo! Ja ovo više ne želim da slušam.« Jelena ustade i baci vrećicu sa Klikerima, a zatim napusti prostoriju. Flaj nije imao izbora do da potrči za njom.
»Jesi li ti luda? Zašto nisi sačekala kraj priče?«
»Koje priče? Vidiš da je čovek lujka.«
»Koliko ja vidim, ti si veća lujka od svih ovde.«
Jelena ga ošinu pogledom, pa se udalji od njega.
Bila je ljuta na njega, izgleda. Konje su morali da ostave u tvrđavi, jer kroz snežne zemlje nisu mogli da jašu, a do njih im je ostalo još jako malo hoda. Sneg se već nazirao.
»Znaš, putovao sam jednom na jug...«
Jelena je ćutala.
»Čak ne tako davno.«
I dalje je ćutala.
»Kada sam nabavio Rapidoroge. «
Opet ništa.
»Znam da ste se svi pitali odakle mi... Vojska mi ih svakako nije ustupila. Bio je to jedan trgovac... Sa juga. Čuo sam glasine da neko nudi neke nove magične trkačke konje i pomslio kako bih mogao da unapredim svoje poslovanje, pa sam stupio u kontakt sa njim nedaleko odavde. Dao mi je nekoliko Rapidoroga... Rekao je da će mi ih redovno dostavljati, jer im je životni vek kratak. I dao mi je... Dao mi je neke kristale. Bez njih ne mogu da trče dovoljno brzo, rekao je. I to je bilo otprilike... Baš onda kad se... Desio prvi slučaj u Orbaku.«
Jelena se ukopa. »Prvi slučaj čega? Kuge?!«
Flaj klimnu glavom.
»O, Flaj... Ne misliš valjda...?«
Ponovo klimnu glavom.
Jelena okrete glavu i razgorači oči. »Flaj... Šta je ono tamo?«
On pogleda niz put i shvati na šta je mislila. »Liči na... Zid.«
Prišli su bliže. Pred njima se našao ogroman zid koji se prostirao dokle god su mogli da vide i po širini i po dužini. Kroz njega je vodila ogromna kapija, a na njoj su bili čuvari.
»Stoj! Ko prolazi?«
»Putnici... Mi...« pokuša Flaj da objasni, ali ga prekidoše.
»Vraćajte se odakle ste došli. Zimske zemlje nisu za vas.«
»Ali mi imamo posla u Ans Griftu!« reče Jelena.
»Kakvog VI posla možete tamo da imate?! Uostalom, Ans Grift ne želi nikakav posao sa vama. Vratite se odakle ste došli.«
»Molim vas... Veoma je...«
»Veoma je nemoguće da ćete proći ovuda. Nazad pre nego izgubimo strpljenje!«
Nisu imali izbora, osim da se udalje.
»I šta sad?« upita je.
»Što se ti brineš? Ovi se slažu sa tvojom idejom.« bila je ironična.
»Mene zanima otkud ovde ovaj zid?! Ko ga je podigao i zašto?«
»Zašto se inače podižu zidovi?«
»Da bi se neko ili nešto držao unutra.«
»Ili van... Ne znam, Flaj. Maja koja kaže da Vile panično beže u Kiolot, južnjaci koji naprasno podižu zidove. Kao da se svi spremaju za nešto...«
»Proročanstva?«
»Mani me sa proročanstvima. Kako mi da prođemo?«
»Ma to je lako. Samo gledaj.«
Flaj priđe ponovo čuvarima. »Momci, dajte pokažite se ovamo.«
»Šta hoćeš od nas?!?« reče jedan od čuvara kada se pojavi na kapiji.
Flaj udahnu duboko i zatvori oči. Kada ih je otvorio nakon par trenutaka bile su jarko crvene. On pogleda Čuvara i poče nešto da šapuće. Čuvar se okrete i vrati u malu odaju bez reči. Ubrzo se kapija otvori.
»Šta si to uradio?« reče Jelena kad dotrča do njega.
»Ja sam Mezmer, sećaš se? Mezmerisao sam ga.«
»Konačno da i ti nešto uradiš!« reče Jelena i potapša ga po ramenu. »Hajdemo!«
»Hej, Džeks!«
»Da?«
»Bi li mi malo pomogla da prođemo kapiju?«
»Zašto? Ne možeš da hodaš?«
»Ne baš, samo sam sad malo slep.«


Džilijan je odlučila da prisustvuje ovoj sednici. To bi moglo da unese malo živosti, s obzirom da su sednice postajale sve dosadnije i dosadnije. S obzirom da je Mina povela Stefanu sa sobom, raspored sedenja bio je nešto drugačiji. Otac Mateas sedeo je na kraljevom mestu, pošto su se ostali Maestri sa tim saglasili. Sa njegove leve strane sedeli su Baster, Pjetar i sada ponovo Džilijan, a sa njegove desne strane Ludvig, Estian, ona i danas Stefana. Odaja Veća je ponovo bila puna, kao onda kada je ona dolazila da moli za Stefanu. Još jednom su krenuli sa istim pitanjima na dnevnom redu kao i inače.
Prvo, ubistvo kralja Rejnora. Bez novosti.
»Ubica je nestao bez traga. Niko nema nikakvih informacija o njemu.« objavi Otac Mateas.
Mogla je da čuje Džilijan kako se smeje na drugom kraju odaje.
»Božanstveno, zar ne? Čovek ubije kralja i pobegne! Nećete vi više tog uhvatiti, ali to nije ni važno. Zar još ne shvatate?« princeza je bila prilično drska.
»Oh, draga Džilijan, tako ste nam nedostajali ovde!« reče Pjetar sa onim njegovim iritantnim smeškom na usnama. »Bez Vas je tako monotono. Nedostaje malo vatre! Čak je i Maestra Mina mirnija nego što sam očekivao.«
»Maestra Mina je uvek tako mirna, da.« reče princeza nekako dvosmisleno, kao što je to uvek činila. »Ukoliko do sada niste shvatili, a sve mi ukazuje na to da niste, ubica kralja Rejnora je pajac, nebitna figura u svemu tome. Daleko važnije je to ko upravlja tim pajacem. Naravno, teško ćete to otkriti sada kada ste pajaca propustili kroz šake, ali umesto što tražite njega, potražite bolje druge dokaze. Zar se ubistvo nije dogodilo ovde u dvorcu? Možda je neko nešto video? Interesantno je da su SVI iz ove odaje bili toga dana u dvorcu. Treba promeniti tok istrage.«
»Odlična ideja, Vaše Veličanstvo. To ćemo i uraditi. Obećavam da ćemo imati rezultate sledeći put kada se sretnemo!« otac Mateas će ponizno.
»Ne obećavajte ono što ne znate da li možete ispuniti.« umeša se Mina. »Zar lejdi Džilijan zaista sumnja na nekog od nas? Zar misli da će išta pronaći u dvorcu?«
»Ja nisam nikoga optužila, draga Mina. Samo sam mislila da se možda neko... setio nečega što se dogodilo tog dana, a što mu je ranije promaklo...«
»Da, da. Svakako ćemo obratiti pažnju na te stvari.« reče Estian.
»Što se smrti Maestre Flete tiče, time se ja bavim, tako da ću Vam bar na taj način olakšati.« princeza Džilijan dodade.
»Ah, veoma interesantno je to kako ste se latili TE istrage. Nego bi pomislio da ste Maestru Fletu voleli više od rođenog oca...« Baster je pokušavao da isprovocira Džilijan.
»Maestre Bastere!« princeza viknu. »To što ste rekli je monstruozno! Da li zaista mislite da je tako nešto moguće?!? Ja sam jedina koja je ostala uz oca kada su ga svi napustili. Jedina koja je ostala u Barasu i sedela ovde sa vama kako bi učila da vlada i jednog dana bila dostojna naslednica svoga oca! Moj otac je bio kralj, a kraljeva smrt je pitanje kojim se mora baviti čitavo kraljevstvo, a ne ja kao član njegove porodice, pre svega! Sa druge strane, Maestra Fleta je, kako znate, bila moja najbolja prijateljica! Na moj nagovor je i odlučila da postane Maestra! Ja osećam obavezu da otkrijem istinu o njenom neljudskom kraju! I verujte mi, to ću i učiniti!«
Baster ne odgovori, a oglasi se Maestar Mateas. »Nema potrebe za uzrujavanjem, molim vas. Budimo civilizovani! Posebno što danas imamo sa nama i goste.«
Svi se okretoše i pogledaše u Stefanu. Mina je primetila da se devojka skamenila. To joj je čak bilo simpatično.
»Kada smo već kod gostiju...« princeza ponovo privuče pažnju Maestara »Imam za vas još jednu objavu. Od sada moje mesto u Veću neće biti prazno. Ja moram otići svojim poslom iz Barasa, ali osećaću se lakše ako neko u moje ime bude sedeo ovde. To će, naravno, biti general Oviat, ukoliko nemate ništa protiv.«
Stefana je verovatno imala dosta toga protiv, ali ostali ne, te i to beše odlučeno.
Pitanja o Poslanju bejahu preskočena, s obzirom da je lejdi Džilijan bila prisutna, pa bi raspravljanje o njima bio vid sukoba interesa. Zbog toga su prešli na druga, redovna pitanja upravljanja i sednica potraja još dosta vremena.
U ranim večernjim časovima, Mina odluči da poseti Stefanu, pa se i obrela u njenim odajama, gde se devojka igrala sa Roni, svojom gazelom.
»Želim da čujem tvoje utiske sa Veća.«
»U početku sam bila uplašena, ali je kasnije osećaj dosade dominirao.«
»To sam i očekivala.«
»Svi su me gledali kao uljeza... To sam i bila.«
»Veruj mi da nije bilo lako nagovoriti ih da ti dozvole prisustvo. Morala sam da im objašnjavam kako si ti moja zatvorenica, ali i štićenica. Kako pokušavam da te... "rehabilitujem".«
»Blago meni.«
»Zahvaljivaćeš mi jednom. Nego, hoćeš li pokušati da dođeš do Markusovog dnevnika večeras?«
»Hoću.«
»Dobro, dobro. Potraži me kasnije, nije važno u koje doba. I budi vrlo vrlo oprezna.«


»Danas ćeš konačno otići odavde. Ne brini se. Onda ćeš moći natrag svojim prijateljima.« sveštenica u plavom reče prijatnim tonom.
»Nedostajaćete mi. Dugo se nisam osećala tako... Spokojnom.« Sanjica se vezala za tu ženu za sve to vreme koje je tu provela. Odeta joj je rekla da će morati da sačeka povratak njene kćeri u Ispiu kako bi sprovela svoj plan u delo. Stvar je bila zaista jednostavna. Ne bi trebalo da išta krene po zlu.
Jedini izvor informacija iz spoljnog sveta joj je bila sveštenica. Čula je da je njen otac gotovo poludeo kada je saznao da je Sanjica pobegla. Čak je i nekolicinu sveštenika izbacio iz hrama. Ukoliko je i sumnjao na Odetu, to nije odavao. U krajnjem slučaju, to nije ni bilo važno. Važno je bilo da ona ode odatle. A to je trebalo da se dogodi danas.
Sveštenica je otvorila brojne kapije, ali ispod plave kapuljače Sanjica nije jasno videla. Kada je jednom čula galamu, znala je da se nalazi u velikoj odaju na ulazu hrama. Odeta ju je vodila za ruku i odvela do vrata.
»Prijatno me je iznenadilo to što si došla da me posetiš odmah po tvom povratku u grad, mila. Učinila si svoju majku veoma srećnom.«
Sanjica klimnu glavom prekrivenom plavom kapuljačom.
»Nadam se da ću te uskoro ponovo videti, Sandra.« čula je iza sebe dok se jedva borila sa porivom da ne potrči što dalje od tog mesta.


Obezbeđenje u dvorcu je bilo pojačano otkada je kralj Rejnor ubijen, ali to ne bi trebalo da joj predstavlja ikakav problem. Svi u dvorcu su je već poznavali i navikli su da se ona slobodno po njemu kreće. Nonšalantno se popela na prvi, a zatim i na drugi sprat dvorca, ali kada je došla do trećeg, naišla je na neočekivanu prepreku. Stražari su je obavestili da joj je pristup zabranjen. Princeza Džilijan je izričito zahtevala da u večernjim časovima niko osim nje ne može biti pušten na poslednji sprat dvorca. Pokušala je da ih zamoli da je puste u biblioteku, ali to nije pomoglo. Morala je nešto da smisli. Vratila se na niži nivo.
»Misli Stefana.« i razmišljala je jako dugo, dok joj se ne javi ideja.
Ponovo je prišla stražarima.
»Jeste li se predomislili možda?«
Vojnici je samo pogledaše hladno.
»Izgleda da ne...« Ona zviznu i Roni se stvori pred njom, a ona je uzjaha. »Juriš Roniiiiii!«
Roni potrča između zbunjenih čuvara, pa u istočno krilo dvorca noseći devojku na leđima. Kada je odmakla dovoljno da čuvari ne mogu da se vide sa stepeništa, njeno telo otvori oči tamo negde na drugom spratu i potrča što je brže mogla u zapadni deo, gde se nalazila Markusova soba. Ušla je polako i uzela dnevnik. Razmišljala je da prenoći u toj sobi, ali je bila previše jeziva. Možda Rišerova?
Oprezno je zakoračila ka drugoj sobi niz hodnik i bila je nadomak vrata kada je neko zgrabi s leđa.
»Vidi, vidi. Uljez.«
Taj glas joj zaledi krv u žilama. Bio je to Oviat. Naglo ju je okrenuo i pogledao pravo u jedno oko.
»Ja...«
»Ti si i mala kradljivica. Ali kradljivica ima veoma važne prijatelje.«
Vojnici sa stepeništa potrčaše ka njima.
»Imam je. Vratite se na mesta.«
»Pusti me... Ja...«
On joj zgrabi dnevnik iz ruku. »Markus.« prosikta, nakon što prelista par stranica. »Drži.«
Stefana je bila zbunjena. Zašto joj vraća dnevnik? »Zašto...?«
»Začepi. Kada nestanem iza ćoška, broji do deset, a onda trči ka svojoj rupi. Tvoja životinja je već sišla.«
Stefana samo klimnu glavom, sačeka, izbroja i potrča koliko je noge nose.

END OF EPISODE 6