Chapter IV - Episode 4

Dok je ležala okovana snegom i ledom, često su joj se vraćala koja je ona uporno trudila da potisne. Uvek ju je fasciniralo kako samo jedan događaj može odrediti čitav nečiji život. Svaku odluku, svaki korak, svaku misao. To jedno, prokleto veče je nju definisalo i potrlo sve večeri koje su postojale pre nje (ili je to bar ona tako osećala). Bilo je to veče kada je ubijeno Jelenino detinjstvo.

Nije bilo nikakvog upozorenja da će se tako nešto dogoditi tog toplog, sunčanog dana. Jedino što je Jelena zasigurno znala je da će ga celog provesti napolju! Ustala je nešto ranije i završila domaći zadatak kako joj ne bi stajao nad glavom i kasnije kvario užitak. Obukla se što je brže mogla, uzela svoje knjige i napustila sobu, pazeći da ne probudi Gorana. Sišla je niz stepenište i ušla u kuhinju. Mama je već bila tamo. Kuvala je kafu za nju i tatu.
»O, dobro jutro, zlato!« reče joj mama kad je spazi. »Poranila si!«
Jelena klimnu glavom. »Hoću da što pre izađem napolje da se igram!«
»To ti je pametna odluka!«
Jelena je posmatrala mamu kako se muči sa tom čudnom napravom za kafu koju joj je tata poklonio pre samo koji dan. Ona nije znala previše o tim mašinama, ali se sećala da je negde pročitala kako je određena grupa ljudi, koji sebe nazivaju Mašinistima, izumela sprave koje mogu obavljati razne poslove. Sve što treba uraditi je ubaciti malo Destilovane magije (kakva god to magija bila) i mašine, praktično, sve same odrade. »Tako mi bogova!«, mama izusti pomalo besno. »Ne znam gde grešim! Sva voda mi je isparila!«
»Preterala si sa magijom!« Goran se stvorio u kuhinji u svojoj odeći za spavanje.
Njen stariji brat je, oduševljen samom idejom mašina, pokazivao interesovanje za rukovanje istim. Proveo je čitavo jedno popodne izučavajući spravu za pravljenje kafe sa kojom je mama jedva izlazila na kraj i znao sa potpunom tačnošću šta i kako treba učiniti da bi kafa bila kako valja.
»Zapisaću ti na papiru detaljna uputstva, pošto ništa nisi zapamtila od onoga što sam ti rekao.«
Mama progunđa nešto i ponovi postupak pripremanja kafe, ovaj put prateći Goranova uputstva, a Jelena se vrati svojim zadacima.
Uspela je da ih sve završi pre doručka i bila je vrlo ponosna na sebe zbog toga. Mama postavi doručak i pozva tatu i Gorana, koji su o nečemu razgovarali u dnevnoj sobi, da im se pridruže za stolom. Ubrzo posedaše svo četvoro i prepustiše se čarima maminog ukusnog doručka.
»Prosto mi je nemoguće da je Jelena ustala tako rano danas kada nema škole!« Tata pogleda Jelenu vragolasto se osmehujući.
»Uvek prespavam ceo dan! Želela sam da danas bude drugačije! Lepo je vreme i hoću puno da se igram!«
»To je jako dobro!« reče joj tata toplo. »Samo se nemoj previše udaljavati od kuće!«
Ona klimnu glavom.
I zaista je provela dan onako kako je i zamišljala. Sve vreme je jurila sa drugaricama, igrala se loptom, skrivala se, penjala se i ko zna šta sve nije radila dok, konačno, ne pade mrak i označi kraj njenih avantura toga dana. Pozdravila se sa svima i krenula kući, s obzirom da ju je mrak zatekao u dvorištu kuće jedne od njenih drugarica. Srećom, nije bila previše daleko i već kroz par minuta je stigla nazad kući i to baš na vreme za večeru!
Nakon večere, Goran i ona pomogoše mami da raspremi sto i povukoše se u svoju sobu. Jelena oseti kako je umor polako sustiže i shvati da će večeras ranije leći da spava, te to podeli sa Goranom.
»Odlično! Ionako će mi trebati malo mira i tišine!«, reče joj on.
»Ponovo ćeš pisati?«
Goran potvrdno klimnu glavom. Njen brat je pisao knjigu. Rekao joj je da će svi u Defori jednog dana čitati ono što je on tih večeri pisao. Ona je pokušala da zamisli ljude kako drže u rukama te papire i čitaju njegove žvrljotine. »Probaj da pišeš malo lepše ovog puta! Ja ništa tu ne mogu da pročitam!«
On se samo nasmeja i ne odgovori joj ništa.
Ubrzo u sobu uđe mama koja je došla, kao i svake večeri, da ih poljubi za laku noć, a za njom i tata.
»Tata, tata! Hoćeš li mi ispričati neku priču?« upita ga Jelena, već zevajući.
»Ti gotovo da već spavaš, malena!« reče joj on i pomazi je po glavi. »Možeš večeras i bez moje priče! Ispričaću ti sutra dve, važi?«
Isprva joj beše krivo što će je pustiti da spava bez priče, ali onda i sama shvati da je previše umorna i da bi se uspavala pre nego tata i završi, pa samo obgrli tatu rukama i dozvoli mu da je prenese do njenog kreveta.
On je poljubi u obraz, pa u čelo. »Laku noć, pile tatino!«
»Laku noć, tata!«
Zatim se primiče mama i poljubi je po dva puta u svaki obraz. »Laku noć, zlato!«
»Laku noć, mama!«
Nakon što poljubiše i Gorana, napustiše njihovu sobu i ona ponovo ostade sama sa bratom. Oči su joj se već sklapale. Goran je sedeo za svojim stolom i pisao. Bio je svega koju godinu stariji od nje, ali dok je njegovo pero letelo preko papira i dok je posmatrala njegovo namršteno lice dok piše, na trenutak joj se on učini sasvim odraslim. Vrlo je brzo utonula u san.
Sanjala je nešto sasvim mirno i prijatno, a onda joj san prekide neka čudna buka i lomljava. Jelena se hitrim pokretom uspravi u krevetu i ne stiže još ni da shvati šta se događa, kad oseti ruku preko svojih usta kako je vuče unazad.
»Ćuti, ćuti! Moraš biti sasvim tiha!«
Bio je to Goran. Ona odahnu na tren, ali se ponovo uplaši kad ču vrisak svoje majke u prizemlju.
»Ostani ovde! Moram da im pomognem!« Goran se tresao isto koliko i ona.
»Nemoj, bato! Ostani sa mnom! Bojim se!«
»Bićeš dobro! Ne brini! Samo budi tiha!«
Ponovo lomljava i vrisak.
»Uzmite sve što želite, samo nas ostavite na miru!« govorio je tata.
Jelena prisloni uho na vrata svoje sobe kako bi bolje čula i razumela šta se događa.
»Sve kažeš, a? To se odnosi i na tvoju lepu ženicu?« Glas nepoznatog čoveka je govorio.
»Da se nisi usudio ni da je dotakneš!«
»Što? Šta ćeš ti da uradiš povodom toga?! Ne brini, moći ćeš da gledaš.«
Majka je vrištala, a nepoznati čovek se grohotom smejao. Jelena i dalje nije razumela šta se dešava.
»Tata!« sada ču Gorana.
»Gorane, vraćaj se u sobu!« otac viknu strogo, drhtavim glasom.
»Gorane, beži!« majka je panično vrištala »Gorane, sklanjaj se odatle!«
»I balavac, a? Imaću ja pune ruke posla, vidim već!« nepoznati čovek ponovo reče. »Najbolje da odmah počnem!«
Još jedan vrisak se ote njenoj majci, ali sada je bio nekako drugačiji, bolniji. Jelena nije mogla ostati u sobi više, već izlete i zateče Gorana kako stoji na vrhu stepeništa.
»Ne! Ne, ne, ne!« ponavljao je tata, trčeći ka čoveku koji je držao njenu majku onesvešćenu u rukama. Čovek izvuče bodež iz maminog tela i probode tatu, koji ispusti bolan krik.
»Tata! Mama!« Goran vrisnu.
Čovek sa bodežom priđe stepeništu. »A sada vi!«
Jelena je stajala kao zaleđena. Njen um još uvek nije u potpunosti shvatao šta se događa. Posmatrala je nemo i ukočeno kako se čovek penje uz stepenište. Goran je zgrabi i odvede u njihovu sobu. Zaključao je vrata i zagrlio sestru.
Nepoznati čovek je lupao na vrata i urlao. »Otvaraj vrata! Otvaraj vrata, smrdljivi pacovu!«
Vrata popustiše nakon izvesnog vremena i Jelena i Goran se nađoše sami naspram tog opasnog čoveka. Goran odgurnu Jelenu iza sebe i hrabro stade da je zaštiti svojim telom. Tek kada je čovek nasrnuo na Gorana i pokušao da ga probode, Jelena skupi snage da mahne svojim slabašnim ručicama. Svojim je Darom uspela da strašnog čoveka malo odgurne ka vratima. Teturajući se, on ispusti svoj bodež. Uz psovke se sagao da ga podigne, ali umesto toga Jelena mahnu svojim ručicama i bodež mu se zari pravo u čelo.
Njegovo telo srušilo se na tlo, a njoj se ote strašan vrisak iz grudi. Goran je samo jako, jako zagrli.
Njeni su roditelji te noći zauvek napustili njen život.

Gotovo je mogla da čuje sebe kako vrišti, tu sklupčana u toj ledenoj ćeliji, za koju je verovala da će uskoro postati njen ledeni grob. Nije bila sigurna koliko je dana preležala tu. Da nije bilo Psa da je greje svojim telom, verovatno bi do sada promrzla.
Stražari su joj redovno donosili hranu i vodu, dok Ivana nije videla od onda kada mu je "prenela" beli simbol. Svakoga dana bi je pitali da li je spremna da prizna i ona ni na koji način nije mogla da ih ubedi da nema ničega što bi ona mogla priznati.
Polako je počela da se miri sa sudbinom. Jedne od tih noći, hladnoća će je ubiti i ona je to znala. Možda se i zbog toga tako često sećala noći kada su i njeni roditelji zauvek napustili Ravan živih. Volela bi da još jednom može videti Gorana i Orlanda pre nego se pridruži majci i ocu, ali je to bilo nemoguće.
Bilo joj je žao i što će Flaja ostaviti na cedilu. U početku se nadala da će on ili makar Branko doći i na neki način je izbaviti odatle, a sada ju je ta nada potpuno napustila. Neslavan će joj biti kraj, mislila je.
Čula je korake. To su sigurno stražari donosili njen obed. Nije ni podigla glavu da ih pogleda. Ionako je odlučila da je bolje da više ne jede i skrati sebi mučenje.
Vrata njene ćelije zaškripaše. To je čudno. Do sada joj nisu otvarali vrata. Ipak, ostala je da leži nepomična.
»Ustaj!« strogo joj zapovedi muški glas. »Hajde! Ustaj!«
Oseti udarac u leđa koji je natera da se pomeri. Bio je to Ivan. Želela je da progovori, ali ju je glas izdao.
»Više nisi tako pričljiva, je li?« rugao joj se. »Polazi! Princ Notus čeka!«
Prikupila je poslednje atome svoje snage da stane na noge. Iznerviran zbog njene usporenosti, Ivan je zgrabi za ruke i povuče ka izlazu iz ćelije. Praktično ju je odvukao u veliku, ne previše osvetljenu odaju u čijem se središtu nalazila ogromna stolica, presto verovatno, postavljena na uzvišenju od par stepenika. Na njoj je sedela mračna prilika, pretpostavljala je, princa Notusa.
Trebalo joj je par trenutaka da izoštri vid i opazi njegov izgled. Sedeo je sa jednom nogom prebačenom preko druge i bio je odeven u crno. Iza njegovih leđa je zapazila plašt, spolja crn, a iznutra crven, preko koga je padala duga, crna kosa, vezana u rep. Lice mu je bilo prekriveno podšišanom bradom i bilo je prilično skladno i lepo. Njegove su oči bile svetle, gotovo prozirne i činile se hladnijim od svog tog leda koji ih je okruživao.
Ustao je kada je ugledao nju i Ivana i polako se spustio sa svog malog uzvišenja.
»Ovo je taj tvoj špijun?« rekao je zvonkim glasom, ne previše dubokim, a cela dvorana kao da je odzvanjala kada je progovorio.
»Jeste, Vaša Visosti!« odgovori mu Ivan, ponizno.
»Devojka!« reče princ prezrivim tonom. »Zašto me to ne iznenađuje?! One su rođene za takve podmukle radnje.« Dobro je osmotrio Jelenu i poćutao par trenutaka. »Ko si ti i šta tražiš u Ans Griftu?«
Ona jedva skupi snage da progovori, a i kad joj to konačno pođe za rukom, njen je glas više zvučao kao šapat: »Moj prijatelj«, govorila je polako, mučeći se, »potrebna mu je pomoć. Kuga...«
Na pomen te poslednje reči, princ Notus se uozbilji. Pogledao je Ivana, pa ponovo Jelenu. »Kuge su davno iskorenjene. Mogli su te poslati sa boljom pričom ovamo. Kada smo već kod toga... Ko te je poslao ovamo?«
»Sama. Njemu treba lek...«
Jednim hitrim pokretom, Notus isuka mač iz korica naslonjenih na presto i uperi ga pravo Jeleni među oči. »Gubim strpljenje. Želim odgovore. Za koga prikupljaš informacije? Je li te princ Rišer poslao ovamo?«
Jelena oseti golicnje na čelu i nasmeja se suvo, kako je jedino i mogla. »Misliš li da se bojim tog mača?! Ono malo straha od smrti što je ostalo u meni, led je zaledio ovih dana. Umrla ovde ili tamo u ćeliji, meni je svejedno.« U toj je odaji bilo toplije, te joj kombinacija toplote i uzbuđenja povrati malo snage. »Vaš prokleti rat me se nimalo ne tiče, prinče Notuse«, ona njegovu titulu i ime izgovori sa dozom podsmeha, »i želim samo da pomognem prijatelju u nevolji. Možda sam i pomerila pameću kada sam pomislila da ću tek tako ušetati u Ans Grift i naći odgovore koje tražim i neka i jesam, ali sam se nadala da ću pomoći jednoj izmučenoj duši i to je jedino što bi me moglo naterati da se upustim u nešto ovako suludo. Vaše špijune tražite na drugom mestu, a mene slobodno ovde i sada ubijte.«
Princ Notus začkilji očima i nakrivi glavu na jednu stranu kao da pokušava da pročita Jelenine misli i utvrdi istinistost njenih reči. Jelenine oči su prkosno gledale njegove oči od leda. Zaista joj je bilo potpuno jednako hoće li tu skončati i nije se imala čega bojati. Ipak, ona shvati da njen kraj još uvek nije bio blizu kad princ Notus spusti svoj mač i vrati ga u korice.
»Naša vojska sutra kreće na sever, u rat. Lorde Ivane, Vi ste odgovorni za ovu mladu damu.«
»Šta... O čemu Vi to govorite?! Zar ja ne idem sa Vama?« zbunjeno će Ivan.
»Naravno da idete. Ide i ona. Ispratićemo je natrag. Kada budemo prešli zid, oslobodićete je i pustiti da nastavi svojim putem.«
»Ali Vaša Visosti... Razmislite još...«
»Dovoljno sam vremena izgubio na ovo!« princ reče strogo Ivanu, a zatim se okrete Jeleni: »Ne vidim otkud Vam ideja da Vaš prijatelj boluje od kuge. No, neka Vam bude. Lord Ivan će Vam reći sve što treba da znate na putu ka severu.«
Jelena je stajala u čudu. »Hvala Vam!« iskreno mu se zahvali, pa dodade: »Ali moj prijatelj... On je u pećinama ovde na jugu...«
»Više nije. Nedavno je prošao zid i vratio se na sever.«
»Ali... Kako Vi...«
»Sada je dosta«, prekide je Notus. »Lorde Ivane, postarajte se da devojka dobije natrag stvari koje je donela sa sobom i okrepite je malo. Izgleda jezivo.«
»Razumem, Vaša Visosti.«
Ivan je izvede iz te dvorane, stežući je jače nego ranije.
»Dopada mi se ovaj tvoj princ«, rugala mu se Jelena.
On je zgrabi obema rukama i protrese je. »Ja ne bih još uvek likovao, da sam na tvom mestu! Princ Notus je plemenit i pravedan, a i uhvatili smo ga u trenutku kada se morao baviti mnogo bitnijim stvarima. Mene nećeš tako lako prevariti! Nisam zaboravio ovo«, reče i pokaza joj beli simbol na desnom dlanu, »a prilično sam siguran da će i princa Notusa zanimati kako ćeš to objasniti!« Njegov stisak popusti. »Držaću te na oku!« zapreti joj.
Njegova pretanja je, u tom trenutku, nije previše dotakla. Ivanom će se pozabaviti drugom prilikom. Sada je bila opijena ukusom svoje pobede. Pomislila je na svog oca i majku i podiže pogled u vis, kao da im se obraćala u mislima.
»Ne dolazim vam još!« mislila je. »Opet sam pobedila!«
Sasvim malo je ubrzala korak, u znak tog prećutnog slavlja, dok je hodala za Ivanom mračnim hodnicima tvrđave Ans Grifta.


END OF EPISODE 4

Chapter IV - Episode 3

»Tata, pogledaj, pogledaj!« vikala je pokušavajući da privuče njegovu pažnju i na trenutak ga natera da izvuče glavu iz tih njegovih dosadnih knjiga. »Tataaa!«
»No dobro, daj da vidim« rekao je on na njeno uporno insistiranje i blago se nasmejao.
Maja zaigra. Naučila je nove korake danas. Sama ih je osmislila. Spretno i lako odigra svoj mali ples i pokloni se na kraju. Usledi tapšanje njenog oca.
»Bravo, bravo!« rekao joj je dok ju je ponosno posmatrao. »Sve si bolja i bolja!«
Osetila je neizmernu sreću u tom trenutku. »Tata, kad odrastem želim da budem plesačica!«
»Kad odrasteš, možeš biti šta god poželiš!« rekao joj je blago, a onda se vratio svom poslu.

Kad god je razmišljala o njemu sećala se tog trenutka. Bila joj je to najdraža uspomena na njega, još uvek neukaljana svime što je usledilo nakon onog dana...

Bio je to dan predviđen za porodičnu posetu vrtu kraljice Nejle. Ta je poseta bila ugovorena par dana ranije i, kada je nakon svega razmišljala o tome, ni sama nije znala kako je mogla zaboraviti pravo značenje tog porodičnog izleta. Valjda je bila i previše izgubljena u sopstvenim mislima i planovima da je to, prosto, smetnula s uma.
Rekla je da će im se pridružiti kasnije, jer je zaboravila na nešto jako važno i zatvorila vrata za njima. Posmatrala ih je sa prozora kako se udaljavaju i duboko uzdahnula. Oni neće razumeti i vrlo je verovatno da će je neko vreme prezirati zbog toga što se spremala da učini, ali vremena više nije bilo.
Otrčala je do svoje sobice i izvukla kofer ispod kreveta koji je prethodne večeri pripremila. Ubacila je samo ono najneophodnije i par dragih joj stvari jer je znala da neće moći da ponese previše. Dok je to radila, prećutno se, u sebi, pozdravljala sa tom kućom i svim što ju je učinilo onim što jeste. Pozdravljala se sa svojim detinjstvom i uspomenama koje je tu stekla. Pozdravljala se sa okovima. Niz lice joj padaše suze, koje su u sebi sjedinile tugu, strah i olakšanje koje je u tom trenutku osećala.
Podigla je kofer i pošla ka vratima koja se, na njeno zaprepašćenje, otvoriše i pre nego što je ona posegla za njima. Nasmejano lice njene sestre se smrači posle onoliko vremena koliko je trebalo da shvati značenje onoga što je videla.
»Šta ovo treba da znači, Majo?«
»Nije li očigledno?«, odgovori ona tupo, dok je sve u njoj drhtalo.
»I otišla bi tek tako? Bez pozdrava? Bez ijedne jedine reči?«
»Šta bih i mogla da kažem?!«
»Bilo šta, Majo! Bilo šta bi bilo bolje od ovoga!« Ana planu.
»Ne bi razumeli...«
»A šta to?! Koliko si nezahvalna? Razmažena?«
»Razmažena?!«
»Baš to! Ponašaš se kao dete!«
»Reče savršena, besprekorna kći! Uvek si i bila tatina princeza!« Maja uzvrati gorko.
»Oh, otvori oči već jednom, Majo! Ako je iko tatina princeza, onda si to ti! Pomisli makar na to kako bi se on osećao! Zar si u stanju ovo da mu uradiš?! I mami! Znaš i sama da je malo falilo da se uopšte i ne rodimo...«
»I zato treba da robujemo njihovim željama celog života?! Ja nisam kao ti, Ana! Ne mogu da gušim sebe da bi ih učinila srećnima! Ja imam svoje snove i svoje želje i oni mi nikad neće dozvoliti ni da pokušam da ih ostvarim! Ja ne mogu biti srećna ovde...«
»Onda im bar reci! Reci im isto ovo što si i meni rekla! Daj im šansu da makar pokušaju da razumeju.«
»Pokušavala sam, Ana! Svaki put kada bih im to rekla gledali bi me kao da sam izgubila razum!«
»Možeš li da ih kriviš? Oni su nam obezbedili sigurnu budućnost! Mnogi ljudi sanjaju ovakvu priliku! Život na kraljevskom dvoru, Majo! Ko bi mogao poželeti više?!«
Maja zaćuta. Žarko je želela da izbegne ovakve razgovore. Zato je i odlučila da ode tako kako jeste. Za Anu i njene roditelje je bilo nepojmljivo da sve to o čemu Ana govori za nju nema nikakve vrednosti ni važnosti. Ona je želela da živi. Da ne bude vezana ni za jedno mesto. Da bude slobodna. Da pleše. Sigurnost je imala tu u roditeljskom domu i ona joj nije bila dovoljna. »Jesi li srećna, Ana?«, iznenada izusti.
Anu to pitanje zateče. »Molim? Kakvo je to pitanje?«
»Prosto. Jesi li srećna?«
»Imam sve razloge da budem!«
»Imaš, ali jesi li? Kada kreneš uveče na spavanje i zatvoriš oči... Da li se raduješ novom danu? Da li se osećaš živom?«
Ana neko vreme ne progovori. »Ja... Možda trenutno i nisam najzadovoljnija, ali verujem da ću biti! Uskoro! Zaista u to verujem!«
»Ja ne. Ja znam da se to neće dogoditi ako budem išla putem koji je otac za mene zacrtao.«
»On samo želi najbolje za nas...«
»Život nije dužnost, Ana. Ne može biti. Zato sam spakovala ovaj kofer.« Sestre oboriše glavu. U tom trenutku, neizbežnost Majinog čina kao da je postala izvesna. »Pazi na njih...«
»Moraš li baš danas?«
Maja klimnu glavom, podiže kofer i izađe napolje. U tom trenutku nije mogla znati da se u tu kuću nikada više neće vratiti.
»Majo!«, Ana viknu za njom. »Volim te!«
»I ja tebe!«, viknu i Maja, pa produži dalje, ne osvrćući se.

Bilo je to pre mnogo godina, a opet bi to sećanje ponovo isplivalo na površinu svake godine na taj isti dan.
Putovanje za Gehnu bilo je prilično opasno. Par puta su ih napale raznorazne zveri, ali se Jakadan vešto izborio sa svima njima. Bio je to stariji čovek, već sede kose, no i dalje prilično vitalan i jak. Maja dugo nije videla nekog tako veštog sa mačem kao što je bio on. Čak je i nju naoružao neki manjim i lakšim mačem i naučio je osnovnim pokretima. Iznenadilo ju je kada je shvatila da joj se to čak i dopada.
Nije saznala previše ličnih stvari o njemu. Bio je ćutljiv i ozbiljan, pravog ratničkog kova. Saznala je da dolazi sa zapada, iz grada Aksina i da je još kao mlad završio u kraljevoj vojsci. Kazao joj je da je oduvek znao da će to biti njegov put i da je tu pronašao sebe. Kada su deca kralja Rejnora napustila Baras, povela su sa sobom i po nekolicinu vojnika koje su unapredili u svoje lične gardiste. Tako je Jakadan postao jedan od gardista princeze Mirone. Nikada se nije ženio, niti imao dece, jer je znao da će ga njegov poziv držati uvek daleko od doma i porodice i to je sve što je Maja saznala od njega za vreme njihovog zajedničkog putovanja.
Prolazili su sela i gradove, kretali se glavnim drumom, sporednim puteljcima i kroz šume. Jakadan ju je spretno vodio i znao tačno kojim je putevima najbolje poći. Toga su se dana upravo zatekli van svih puteva, te je putovanje bilo zamornije nego obično. Odlučili su da se odmore, pa su sišli sa konja i privezali ih za obližnje drvo.
»Lep je dan danas«, rekao joj je nakon što je shvatio da ona neće prekinuti tišinu.
»Jeste«, odgovori ona kratko.
»Nešto ste snuždeni danas. Nedostaje Vam Vaša prijateljica?«
Maja shvati da je mislio na Milenu i u isti mah oseti vrelinu u grudima. »Nimalo!«
»Mogu li Vas pitati šta se između vas, zapravo, dogodilo?«
»Ne, ne možete. To se Vas ne tiče.« Mržnja prema Mileni nije jenjavala. Iako joj je bilo lakše sada kada je više nije imala pred sobom, i samo sećanje na nju bi je razbesnelo.
»Princeza Mirona je zahtevala da obe dođete u Gehnu. Možda će se naći uvređenom kada shvati da dolazite sami. Bojim se da svoje nezadovoljstvo ne iskali na meni. Ipak je meni naređeno da vas obe odvedem njoj.«
»Ne bojte se, Jakadane. Ja ću joj sve objasniti. Uostalom, princeza Mirona mi deluje dovoljno razumno i ne verujem da bi planula zbog takve stvari. U krajnjem slučaju, mi nismo u njenoj službi i ne može nam tek tako izdavati naredbe i očekivati da ih slepo ispunjavamo.«
Jakadan oćuta. »Princeza Mirona je... Neobična žena. Nepredvidiva, rekao bih. Čovek ne zna šta da očekuje kada ima posla sa takvima. Naravno, ne pokušavam da kažem da je ona loša osoba«, pravdao se starac, »samo neželim da ulazim u nepotrebne sukobe sa njom.« Zastao je i pogledom odmerio Maju. »Mislim da mi niste rekli u kakvim ste Vi odnosima sa njom.«
»Možda zato što to ni sama ne mogu definisati. Recimo da smo... saveznice.«
»Bilo kako bilo, nije na meni da o tome sudim. Izvinjavam se ako sam i previše pitao. Bilo je to iz čiste radoznalosti.« Nasmejao se prijateljski.
»Nema potrebe za izvinjavanjem. Ako ćemo već provesti izvesno vreme zajedno, prirodno je da ćemo se zanimati jedno za drugo.«
Jakadan promeni temu. »Želite li da vežbate mačevanje dok nam se konji odmaraju?«
»Dobra ideja!« Maja isuka lagani mač koji joj je ranije dao i on isuka svoj te se upustiše u laganu borbu.
Znala je da on ne napada svom svojom snagom i veštinom, ali je ipak bila zadovoljna kada bi ga povremeno savladala. Bio je dobar učitelj i pazio je da je ne povredi. No ipak, boreći se tako dogodilo se da ju je oborio na zemlju jednim jačim udarcem na šta iz njenog dlana iskoči Mičika i skoči Jakadanu na glavu. Starac se uplaši i panično otrese zeca sa sebe.
Maja se nasmeja i pozva Mičiku sebi. »Hajde prošetaj mao, Mičika!«, rekla mu je dok ga je mazila po glavici i zec otrča negde u šumu. Maja je znala da će se on vratiti, jer se uvek vraćao.
»Vi ste Pozivač?!« upita Jakadan sa iznenađenjem u glasu.
»Tako nekako«, odgovori Maja, odredivši da je verovatno bolje da ne otkriva previše o sebi.
»Mogli ste me upozoriti da imate tako opakog zaštitnika!«
Maja se nasmeja. »Verujte da ni sama nisam znala!«
Nastaviše sa mačevanjem. Jakadan je pohvali i reče joj da je napredovala, a posebno je istakao brzinu i spretnost njenih pokreta dok su se borili.
»Pa, oduvek sam želela da budem plesačica!«
»Onda treba da postanete Mačevna plesačica!«, rekao joj je veselo. »To je jedna od interesantnijih i naprednijih tehnika mačevanja. Razmislite o tome! Bilo bi Vam od koristi u ovim opasnim vremenima. Nažalost, ja Vas toj veštini ne mogu podučavati, ali postoje oni koji bi mogli!«
Maji se dopade ta ideja. Mačevna plesačica. Dobro je čak i zvučalo. Obećala je sebi da će saznati više o tome.
Odjednom se stresla. Neko mračno osećanje je preplavi. Nekakva slutnja. Nešto slično je osetila u laboratorijama u Kedariju, samo je ovoga puta bilo mnogo jače i nekako konkretnije. »Nešto nije u redu«, izustila je.
Jakadan se zbuni, ali ga obližnji šum natera da se naglo okrene sa spremnim mačem u rukama. Šum je izazavo Mičika koji je dotrčao iz i skočio Maji na rame.
»To si ti, zlotvore mali!« Jakadan odahnu.
Maja primeti da je i zec uplašen. Srce mu je brze lupalo i tresao se. »Pazite! Iznad!«, vrisnula je iznenada i pokazala prstom ka mestu odakle se niotkuda, u vazduhu, stvori mračna prilika sa mačem u rukama.
Jakadan je uspeo da ga spremno dočeka na mač i odbrani se. »Šta je ovo, bogova mu?!«, izustio je kada je uspeo da bolje sagleda svog protivnika.
Misteriozni mačevalac poče da kruži oko njih. Imao je potpuno crni, teški oklop, sa viteškim šlemom preko glave iz čijeg su vizira sijale tamnocrvene oči. Mač mu je bio gotovo velik koliko i Jakadanov, jako neobičnog oblika i bio je sačinjen od nekog svetlog i sjajnog materijala koji je Maji zaličilo na platinu. Kretao se neobično brzo, s obzirom da je bio u potpunosti oklopljen.
»Prepustite ga meni, Majo!«, Jakadan reče, samouvereno.
U tom, mačevalac nestade.
»Je li otišao?«, Jakadan upita.
»Ne, tu je. Osećam. Samo je nevidljiv.«
Mačevalac, ili tačnije njegov mač, pojavi se tik ispred Jakadana i verovatno bi ga posekao da ga Maja nije dočekala svojim mačem, te udarac Maju i Jakadana samo odgurnu unazad.
Starac brže-bolje uzvrati napadom i mačevi zaškripaše. Maja jedva da je mogla da prati borbu, s obzirom na brzinu kojom se ona odvijala. Mačevalac je bio agresivniji, tako da je Jakadan proveo više vremena braneći se. Udarci su bivali sve jači i jači i Maji se činilo da Jakadan posustaje. Kada se činilo da će starac biti potpuno savladan, Mičika potrča ka mestu borbe.
»Mičika, ne!«, povika Maja i krenu za njim, a zec skoči crnom mačevaocu na šlem i obori vizir.
To dade Jakadanu priliku da napadne. On udari što je jače mogao i obori protivnika na tlo, nakon čega on ponovo nestade.
»Još je tu!«, Maja upozori i poče da se osvrće oko sebe. Na neki način je mogla da oseti njegovo kretanje. Koji minut kasnije, neobični mač polete ka njoj i ona ga spremno dočeka, ali je udarac bio toliko jak da ju je oborio na zemlju. Još jedan udarac polete i preseče njen mač na pola. Mačevalac zamahnu i treći put i Maja pomisli kako je sa njom svršeno. Zatvorila je oči i ponovo ih otvorila kada shvati da nema udarca. Nad njom je stajao Jakadan koji je posekao ruku napadača i ona, zajedno sa njegovim mačem, pade pored Maje.
Mačevalac kriknu i pade na kolena. »Platićete!«, progovori on, na zaprepašćenje Maje i Jakadana, pa nestade.
Maji je trebalo par trenutaka da se pribere i ustane sa tla. »Otišao je! Hvala Vam! Spasili ste mi život!«
»Kao i Vi moj! Vi i Mičika!« Jakadan se pokloni i nasmeši. »Šta je bio ovaj stvor?!«
»Je li moguće da je to bila... Raha?« Mačevalac nije ličio na senku koju je videla u Kedariju, ali je nešto u vezi sa njim u njoj budilo isti osećaj.
»Šta god da je, ostavio je svoj mač za sobom!« Jakadan se saže i podiže mač. »Lagan je kao pero! Nije ni čudo što se on kretao onako brzo«, reče starac i značajno pogleda u Maju. »Vi treba da ga uzmete! Možda ne mogu da Vas naučim mačevnom plesu, ali mogu da Vam poklonim Vaš prvi, pravi mač!« Pružio je neobičan, svetli mač ka njoj.
Maja uze oružje u svoje ruke i dobro ga osmotri. Zaista je bio lagan, iako dosta veći od njenog prethodnog, sada polomljenog mača. »Tehnički, ovo je drugi mač koji ste mi dali«, reče ona, »ali mislim da je ovo onaj pravi!«
»Priliči Vam!«, primeti starac. »A ako već mislite da je to onaj pravi, mislim da bi trebalo da mu date ime!«
Legende kažu da svaki veliki ratnik, za života, naiđe na mač koji je kovan za njega. Kovači, naravno, ne znaju za koga kuju mačeve, ali se verovalo da, kada se rodi veliki ratnik, bogovi blagosiljaju jedan mač koji se u tom trenutku kuje negde u svetu. Ratnikov put ga, neizbežno, jednom dovede do tog mača i on postaje njegov verni saputnik, njegova produžena ruka, njegov mač. Tim su mačevima ratnici išli u najveće i najvažnije pohode i dobijali najvažnije bitke. Sa tim mačevima su odlazili i u smrt. Takvi su mačevi imali svoja imena.
»Nargo«, izgovori Maja bez oklevanja ime svoga oca. »Zvaće se Nargo.«
»Zvuči moćno«, reče Jakadan svečano.
»Najmoćnije na svetu«, pomisli Maja. »Srećan rođendan, tata.«


END OF EPISODE 3