II Senke i Spletke - 11. Jelenin rastanak

Već su predugo bili u Orbaku. To ju je činilo nervoznom. Nije volela da previše dugo bude na istom mestu. Želela je da bude podrška Flaju i želela je da sazna što više o onome što se dogodilo njegovom ocu i samom gradu, ali već joj je bilo previše. Činilo joj se da će svakog trenutka pući, pokupiti se i otići nekud sa Orlandom.
Kao da je prošla čitava večnost otkad su tu stigli. Obnova uništenog dela grada je već bila pri kraju. Isprva je sve išlo jako sporo, jer su ponosni meštani sami izvodili sve radove i odbijali pomoć princa Markusa. Srećom i nekim čudom, mislila je Jelena, na kraju su starešine odlučile da dopuste princu da pomogne i uposli Graditelje. Jelena je često viđala Graditelje u Trahu, u Barasu i razgovarala sa njima u Nakovnju i znala je da ne postoji niko vičniji od njih u graditeljstvu bilo koje vrste. Bila je to gilda sastavljena od ljudi koji su smisao života pronašli u graditeljstvu. Posebno obučeni za to, sa Darovima kojima su dopunjavali njihove veštine, vreme koje je njima bilo potrebno da završe neki posao je bilo mnogostruko kraće od onog koje bi bilo potrebno laicima i običnom svetu. U slučaju Orbaka, posao koji je preostao i koji bi meštani završavali još najamanje mesec dana, oni su priveli kraju za samo jednu sedmicu. Glavni među Graditeljima je rekao da će sve biti gotovo već sutra.
Ni sama sebi nije mogla da objasni zašto, tek osećala se delimično odgovornom za to što se Orbaku dogodilo. Sanjin simbol je reagovao na Rahu i to nije bila slučajnost. Bilo bi naivno misliti da je to što se Raha pojavila u gotovo isto vreme kad i njihovi simboli samo obična podudarnost. Belo i crno. Svetlost i tama. Nerazdvojivi kao dve strane medalje. I to je bilo jedino što je uspela da poveže u svojoj glavi. Dok se ne sretnu ponovo sa Sanjom koja još uvek nije rekla ono što misli da zna o simbolima, ili ne nađu Velikog Čobana, neće znati ništa više o tome. Flaj, Orlando i ona su probali da saznaju nešto više o Rahama u Orbaku. Ispostavilo se da ta misija nije urodila plodom. Većina nije imala predstavu o čemu se tu radi, a i oni koji su znali su odbijali da o tome govore i sklanjali se od njih. Čula je čak priče da su oni doneli Mrak u Orbak. Neko je, izgleda, video šta se zbilo sa Sanjom i Rahom i sklopio takvu priču. Na to su dodali i činjenicu da je Flajev otac umro baš kada su "ti stranci" stigli u njegovu kuću, što je samo bacalo još više sumnje na njih. Srećom, to nije bilo dominantno mišljenje meštana, pa je sve pripisano paranoji i traumi.
Paranoja nije ni njoj bila strana. Već danima je imala utisak da je neko posmatra i prati.
»Previše smo dugo ovde!«, ponovila je po ko zna koji put Orlandu dok su doručkovali.
On se samo nasmešio i poljubio je.
»Ja sam ozbiljna. Previše. Već počinjem da gubim razum! Ne mogu da se oslobodim osećaja da me neko prati. Nije to sasvim normalno ponašanje.«
»Bojiš se da će ti izrasti koren?«, našalio se Orlando.
»Ha ha. Vrlo duhovito.« Tako ju je dobro poznavao. Zato ga je toliko i volela. Verovatno je bio u pravu. Ona je mrzela statičnost. Nedostajalo joj da bude u pokretu, u akciji, pa se zbog toga osećala nelagodno. To je sve. U ostalom, ko bi je pratio u Orbaku? Koliko se sećala, nikada nisu u njemu pljačkali da bi se ikome zamerila. Sve je to bilo njena uobrazilja.
Nisu još završili doručak kada se na vratima pojavio Flaj sa ženom koju pre toga nikada nije videla. Imala je svetlosmeđu kosu podignutu u punđu i nosila je tanke naočare koje su davale strog izgled njenom licu. Na sebi je imala pantalone i sako - komplet svetloplave boje i belu košulju zakopčanu do vrata.
»Okej. Ko je pingvinka?«, dobaci Jelena, na šta se ženino lice namršti.
»Pokaži malo manira, Džeks!«, opomenu je Flaj »Dama se zove Mona i ovde je da bi mi postavila par pitanja o mom ocu."
»Ja se izvinjavam!«. Ustala je i pružila ruku Moni. »Moje ime je Jelena.«
»Drago mi je. Mada bih rekla da je Džeks prikladnije."
Monin ironični osmeh joj nije promakao. »Ja bih rekla mnogo toga...«
»Jelena!« Orlando je prekide. Glas mu je bio ozbiljan, a pogled pun prekora. »Pusti lejdi Monu da uradi ono zbog čega je došla.«
»Nisam ja nikakva lejdi, ali hvala Vam. Oslovljavajte me sa gospođica. To će biti u redu. Elem, ovde sam da bih postavila neka pitanja o onome što se dogodilo ocu gospodina Flaja, ali i da bih sa njim podelila ono što do sada znam o njegovom i sličnim slučajevima. Vidite, ja sam ekspert za bolesti ovog tipa.«
»Bolesti!? Ali mislila sam da...«
»Mislili ste da toga nema na Loselaru. A još manje da postoje stručnjaci iz te oblasti.« Mona joj nije dopustila da završi rečenicu. »Sada znate da to ne treba da mislite.«. Okrenula se Flaju. »Gospodine Flaj, molila bih Vas da mi ispričate sve što znate o stanju u kojem je bio Vaš otac. Mada sam sigurna da već mogu da pogodim većinu stvari koju ćete me ispričati... Znam da Vam je možda previše rano, stoga i bolno da o tome govorite, ali bojim se da stvar nije nimalo bezazlena.«
»Saosećanje prosto kipi iz Vas!«. Nije mogla da se obuzda da ne progovori. Orlando joj nagazi stopalo kako bi je još jednom opomenuo.
Mona ju je samo besno pogledala. »Gospodine Flaj?«
Flaj je gledao u sasvim drugom pravcu. Govorio je kao da je bio u nekom transu. »Sve je počelo pre nešto manje od godinu dana. Došao sam kući, u Orbak nakon par meseci kočijašenja po Defori. Uželeo sam se majčine kuhinje i jedva čekao da uronim svoje lice u njen paprikaš. Ali umesto vrućeg paprikaša, dočekalo me je nešto sasvim drugo. Stara mi je bila mršavija od onog drveta tamo u dvorištu. Lice joj je bilo ispijeno, a kosa poput slame. Kretala se sporo i otežano, kao neka Utvara. Odmah mi je bilo jasno da nešto nije u redu. Pitao sam za oca. Rekla mi je samo da je gore u sobi. Otišao sam da ga vidim i zatekao ga u stanju u kome ste ga i sami videli kada smo stigli u grad. Pao je dok je bio u lovu i više nije ustao, tako mi je majka rekla.«
»Ono što Vam majka nije rekla, ili nije ni znala je da je on verovatno pao još par puta pre toga. Tako je bilo u svim slučajevima. Pet gubitaka svesti pre onog konačnog. Svaki od njih počinje jakom drhtavicom. » objasni Mona.
»U tom stanju je bio neko vreme... Majka je ubrzo umrla. Od tuge, rekli su mi. Jadnica je sve manje jela i nije se odvajala od njegove postelje. Kada nas je ona napustila, zadužio sam jednu od susetkinja da vodi računa o ocu dok ja nisam u gradu. Morao sam da radim. A i nisam mogao da ga gledam takvog... Tako je bilo do ove posete Orbaku. Dok smo Džeks i ja bili u gradu, on se nekako probudio. Mada sada mislim da je bolje i da nije...«. Oči su mu se napunile suzama. Napao nas je i ja... Morao sam da...«
»Samo je želeo da nas zaštiti!«, Jelena se umeša. »Njegov otac nije bio razuman... Ubio bi nas da...«
»Da ja nisam njega ubio prvi.«, reče Flaj, jedva čujno.
»Nakon šestog gubitka svesti dolazi buđenje praćeno izuzetno nasilnim ponašanjem.« Mona reče ozbiljno. »Prvi takav slučaj je zabeležen južnije odavde, u selu Morv. Kasnije smo čuli za još sličnih u obližnjim gradovima, a onda i za ove u Orbaku. «
»Je li moguće da je zaista bolest po sredi?«, Orlando upita.
»Sve na to ukazuje. Ali ovo nije obična boelst. U pitanju neki vid Kuge. Ipak, Kuge koje su pogađale ostale kontinente nisu bile ovako... Selektivne.«
»Selektivne?« Jelena nije znala puno o bolestima, ali nikada ne bi rekla da bolest može da bira koga će razboleti.
»Kuga bira koga će zaraziti. I to po Familei. Pogađa isključivo Fire.«
»Hvala Vam na svemu, gospođice Mona. Sada možete ići.«. Flaj je naprasno postao jako neprijatan.
»Razumem da je ovo sve previše za Vas... Vratiću se sutra kada...«
»Nećete se Vi ovde više vraćati! Izlazite iz moje kuće!«
Nije imala izbora do da ode. Jeleni zbog toga nije bilo ni malo krivo. »Jesi li dobro, Flaj?«
Umesto odgovora, Flaj se okrenu i pope uz stepenište.
»Pusti ga.«, Orlando predloži. »Bol mu je još uvek sveža.«
Flaj sobu nije napustio čitavo poslepodne, a ni ona i Orlando nisu napustili kuću u želji da mu se nađu kada napokon odluči da izađe. Orlando je primetio koliko se ona unervozila sedeći i čekajući, pa joj je predložio da ode u šetnju, što je ona vrlo rado prihvatila. Dan je bio topao i svetao, te je bilo dovoljno da samo izađe napolje i oseti se daleko bolje. Rešila je da obiđe mesto gde su Graditelji radili kako bi svojim očima videla napredak, pa se zaputi ka severozapadnom delu Orbaka. Flajeva kuća bila je jako blizu severnom izlazu iz grada, a sam grad nije bio preterano veliki. Čula je od nekog da se od istočnog do zapadnog kraja može doći za sat vremena pešačenja, a nije trebalo više ni od južnog ka severnom kraju. To je značilo da joj neće trebati više od pola sata da stigne tamo gde je naumila.
Nije bila jedina koja je odlučila da poseti taj deo grada. Kako se približavala, svuda je videla kraljevske vojnike i to je značilo da je princ Markus u blizini. Taj joj se tip nije dopadao. Bilo je nečega u njemu što joj nije ulivalo poverenje. Taman je odlučila da se vrati natrag i izbegne da ga vidi, kada joj priđoše dvojica vojnika.
»Gospođice, pođite sa nama. Njegovo Veličnastvo, princ Markus želi da razgovara sa Vama.«
»Sa mnom?«
Umesto odgovora, drugi čuvar je povuče za rukav i primora da se kreće ka princu Markusu. Vojnici je ostaviše sa princem.
Markus je pogleda na trenutak, pa se okrete ka jednoj od kuća na kojoj je marljivi Graditelj nameštao dimnjak. »Vaše ime.«, rekao je mirno, ne skrećući pogled sa Graditelja.
»Džeks.«, reče ona začuđena što joj je uopšte i palo na pamet da slaže.
»Džeks? Zanimljivo ime za jednu devojku.«
»Imala sam zanimljive roditelje.«
»Kao i zanimljive prijatelje. Nažalost, ona najzanimljivija je otišla za Ispiu...«
Kako on to zna? »Kako...«
»Znam ja mnogo toga. A pošto je tvoja prijateljica morala da nas napusti, moraću da se zadovoljim sa onim što je preostalo.«
»Poslao si nekog da nas prati!«. Odjednom joj postade jasno. Ipak nije bila paranoična.
»Već smo prešli na "ti"? Pošteno. Ipak sam te uhodio neko vreme. Obećao sam ljudima odavde da ću saznati ko je poslao Rahu i planiram da to obećanje i ispunim. Za sada, jedini trag koji imam vodi do tebe i tvojih prijatelja... Kao i tih simbola koje krijete od očiju javnosti, ali koji mojim ljudima nisu promakli.«
»I šta sa tim? Mi ne znamo ništa više od tebe.«
»To je možda i tačno. Ali je tvoja prijatljica ipak uspela da se izbori sa Zabranjenom magijom. Tako nešto ne sme ostati neispitano.«
»Ispituj ti koliko hoćeš, ali mene i moje prijatelje ostavi na miru! Nemamo nameru da se uplićemo u vaše bolesne političke igre!«
»Bojim se da je malo kasno za to. Usudio bih se da kažem da će vaša uloga u svemu tome biti od presudnog značaja. Ali čemu taj neprijateljski ton? Ja, kao budući kralj, samo želim najbolje svom narodu! Evo! Da bih ti dokazao koliko ću plemenit biti kao kralj, dozvoliću ti da se vratiš svojim prijateljima, pa da se sami dogovorite koji od vas će sutra doći k meni da mi se pridruži na uzbudljivom putovanju u Sedari!«
»Ah, žao mi je da razočaram jednog princa, ali strahujem da ta ponuda nikome neće biti primamljiva!«
»Nismo se razumeli.«, konačno se okrenuo ka njoj, »Ovo nije ponuda. Ovo je zahtev. Ukoliko ne vidim jednog od vas sutra u svojim odajama, bojim se da više neću biti plemenit i da ću preći na manje dopadljive metode. Na kraju krajeva, jedan vladar mora biti i strog.«. Nije joj dao vremena da odgovori. Mahnuo je rukom, na šta ju je obližnji vojnik odveo sa tog mesta.
Trčala je natrag ka Flajevoj kući. Nije bilo vremena za gubljenje. Morali su da beže odatle kako su znali i umeli. U dnevnom boravku su je čekali Orlando i Flaj koji je, na njenu radost, izašao iz sobe na spratu. To je dobro! Moraju biti spremni za beg. Ispričala je im je sve o susretu sa princem Markusom i predložila im da što pre pobegnu odatle. Flaj se složio sa njom.
»Ne. Ne možemo.«, Orlando se oglasi.
»Moramo! Jesi li ti čuo šta sam upravo ispričala?!?«
»Slušao sam vrlo pažljivo. Rekla si da nas je princ uhodio već neko vreme. Da li misliš da bi tek tako dozvolio da odemo odavde? Njegovi nas ljudi možda i sada posmatraju.«
Shvatila je da je bio u pravu. »Pa šta bi ti da uradimo?«.
»Ja ne planiram da odem kod tog ljigavca!«, bio je isključiv Flaj.
»I nećeš. Otići ću ja.«, na Orlandovom licu videla se odlučnost.
To ni u ludilu ne bih dozvolila! »Orlando, ne!«
»Šta pričaš?!? Ti čak i nisi Čobanin!«. Flaj se slagao sa njom, očigledno.
»Upravo tako. Ali mislim da to Markus ne zna.«. Podigao je svoju desnu šaku. »Ovu rukavicu si mi poklonila godinu dana od našeg upoznavanja. Ne skidam je ni kada se kupam.«
»Okej, kada sam rekla da je nikad ne skidaš, nisam baš mislila da to ide dotle.«
»Ali koliko će ih dugo to zavarati? Šta ćemo kada otkriju prevaru?«
»Do tada ćete vi već uzjahati Rapidoroge i biti na putu za Baras.«
»Ne! Neću ti dozvoliti da se žrtvuješ! Idem ja!«
»Jelena, moraš! Vas dvoje ste važniji od mene! Sada je to jasnije nego ikad. Morate se pridružiti ostalima i naći Velikog Čobana što pre! Uostalom, ne verujem da će mi se išta loše desiti. Više ću im služiti živ, nego mrtav. A kada jednom saznate sve što je neophodno, naći ćete me i osloboditi.«
»Mrzim te što si u pravu!«, rekla mu je nakon ćutanja od par trenutaka.
»Što? Ja ga baš volim!«, rekao je Flaj.
Kasnije te večeri, zamolili su Flaja da ih ostavi same. Bilo je to poslednje veče i poslednja noć koju će provesti zajedno za neko vreme. Plašilo ju je to. Već dugo se nisu razdvajali. Imala je brata, istina, ali je Orlando bio nešto najbliže porodici što je imala od kada su Goran i ona izgubili svoje roditelje. Vezala se za njega iako je obećala sebi da se ni za jedno mesto, niti za jednu osobu neće više vezati. A vezati se za Orlanda bilo je i previše lako. Koliko god da ga je gurala od sebe, on je ostajao tu. Pratio ju je svuda, pomagao joj je, voleo ju je. Ako ti nećeš za mene, vezaću se ja za tebe, govorio je. I sada su bili tu, zauvek vezani jedno za drugo.
»Sedari... Rekao je da će ići u Sedari... Šta je tamo?«, pitala se.
»Laboratorija. Želi da vrši ispitivanja... Ali ne verujem da ću stići tamo. Ne ako sazna za prevaru pre puta...«
Poljubila ga je. »Obećaj mi da ćeš biti dobro!«
»Obećavam.«. Rekao joj je nežno i toplo, pa ju je poljubio.
Nijedan poljubac joj nikada nije bio slađi.

Poneli su samo neophodne stvari i uzjahali Rapidoroge. Neće im trebati mnogo vremena do Barasa. Pogledala je Flaja i u trenutku ga je prezrela. On je bio srećan. Srećan što se izvukao. Bio bi srećan i da je ona otišla Markusu. A ona... Ona je bila slomljena. Poslala je Orlanda u zamku. Dozvolila mu je da se do te mere žrtvuje zbog nje. Nikada neće sebi oprostiti ukoliko mu se nešto desi. Iznenada se nečega setila. »Stani, Flaj. Stani!« viknula je najglasnije što je mogla i on stade. »Nećemo u Baras! Ne možemo tamo!«
»Šta trabunjaš sad?!? Zašto?«
»Kada saznaju da laže, pokušaće da izvuku istinu iz njega. On jeste imun na magiju, ali nije na napitke! Ukoliko iskoriste nešto kao napitak Istine, izvući će istinu iz njega i to će ih odvesti pravo do nas. Biće besni zbog prevare. Ne smemo da ugrozimo Nalima, Milenu i Maju tako što ćemo otići kod njih!«
»Bravo, Džeks! Vrlo pametno od tebe! Ali kuda ćemo onda?«
»Koji grad nam je najbliži?«
»Od većih... Otipon, rekao bih.«
»Idemo onda tamo.«
»A što...«. Nije uspeo da izgovori ono što je hteo. Odjednom je počeo da nekontrolisano drhti.
»Flaj, jesi li dobro?!? Flaj?!?«. Sjahala je sa Rapidoroga i prišla njegovom. »Flaj, smiri se!« Otac mu je Fir. On je Fir. Tek tada joj je prošlo kroz glavu. Rapidorozi se uznemiriše. »Flaj, molim te!«. Pokušala je da smiri njegovog Rapidoroga, ali uzalud. On potrča u nepoznatom pravcu, a za njim i njen. Mogla je samo da gleda kako nestaju u daljini...

END OF EPISODE 11

II Senke i Spletke - 10. Lejdi Kaseina priča

Gledala je u beli simbol na svom dlanu. Trebalo joj je vremena da se navikne na njega, ali joj nije smetao. Šta više, volela je što ga ima. Bila je Čobanka. Ona, lejdi Kase, vlasnica Lepeze, sada je bila i Čobanka. Bilo je izvesno da će to doneti nove komplikacije u njen život. Komplikacije i promene. Pa ipak, nije to sama birala. Samo se dogodilo. I nije joj ostajalo drugog izbora, do da se prilagodi takvoj jednoj promeni, kao što je uvek i radila.
Kada je Milena napustila luku Dže, mislila je da nikada neće moći da se navikne na život bez nje, ali se ipak navikla. Ništa nije bilo isto kao pre, ali se navikla, kao što se ljudi, u suštini, na sve i naviknu. Isto tako se navikla na to da joj život u luci više ne donosi zadovoljstvo, kao ni to da ga ona svom suprugu nije donosila. Navikla se na činjenicu da bi on radije provodio vreme sa krčmarovom kćerkom, nego sa njom. A onda se navikla na želju da napusti i njega i luku Dže i preseli se u Baras. Na život u Barasu, takođe se navikla. Kao i na svoj posao u Lepezi.
Promene joj nisu bile strane, a ova će joj možda i dobro doći. Ako ništa drugo, pomoći će joj da se ponovo približi Mileni, što je već toliko dugo i jako želela. Kada ju je videla onog dana u Lepezi, podsetila se koliko joj nedostaje. Iako su bile hladne jedna prema drugoj, iako su imale nesuglasica u prošlosti, iako se nisu videle već nekoliko godina, ona je ipak bila njena majka, a majka uvek voli svoje dete.
Od tada ju je videla nekolicinu puta, ali sa njom nije razgovarala. Saznala je gde odseda sa svojim prijateljima Čobanima, ali je Milena uporno odbijala da provedu neko vreme zajedno. Razgovarala bi sa Majom i sa Nalimom, ali sa Milenom ne. Ona je uvek odlazila bez reči kada bi joj došla u posetu. Mada je bila svesna toga da će joj trebati dosta vremena i truda da povrati svoju kćer, njeno odbijanje ju je bolelo. No, moraće da bude uporna i strpljiva. Samo će tako izaći na kraj sa Mileninom tvrdoglavošću.
Iz razgovora sa Nalimom i Majom shvatila je da oni ne znaju previše o tome šta znači biti Čobanin. Ona, iako malo bolje upoznata sa tom pričom, takođe nije znala dovoljno da bi im o tome pričala, ali je znala da je biti Čobanin nipošto nije bila mala stvar. Kao kroz maglu sećala se drevnog proročanstva o Stvaraocu i Haosu, koje je proglašeno blasfemijom od strane Hrama Četiri Boga i čije je prenošenje zabranjeno. Za sveštenike je predanje o entitetima moćnijim i od samih Bogova bilo neprihvatljivo i nemoguće. Ruku na srce, niko nikada nije dao nikakav dokaz koji bi potvrdio istinitost tog proročanstva. Niko do sada. Ti simboli na rukama Čobana, priča o ženi u beloj odori i Velikom Čobaninu, sve to bi potreslo veru i hramove i ostavilo velike posledice na čitavu Deforu. A ona je sada bila u središtu svega toga.
Rešila je da ode do gostionice i danas. Bila je sigurna da će Milena u nekom trenutku popustiti. Kćer joj jeste bila tvrdoglava, ali je imala i dobro srce. Uvek je bila spremna da pomogne drugima, pa čak i na svoju štetu. Kase se to i nije previše dopadalo, ali nije bilo na njoj da to menja. Naučiće sama, vremenom, mislila je. Iz onoga što je čula od Maje i Nalima, shvatila je da to vreme još uvek nije došlo.
Napustila je Lepezu i rešila da malo prošeta pre nego sedne u neku od kočija. Prijaće joj svežeg vazduha, ali takođe će oslušnuti šta se govori po Barasu. Volela je da bude u toku sa dešavanjima. Kada je u blizini jedne krčme ugledala Maestra Ludviga, znala je da je to njen srećan dan. Maestar Ludvig je bio čovek koji je voleo da se prepušta telesnim zadovoljstvima. Često je posećivao Lepezu, a i krčme, te je često bio i pripit. Za nju, to je značilo lako izvlačenje informacija o problemima o kojima su raspravljali na Veću. Iako je iznošenje takvih informacija bilo kažnjivo smrću, Ludvig je to tako često radio da bi mu do sada odsekli i stotinu glava. Čudilo ju je da ga niko ranije nije prijavio kraljevskoj gardi za tako nešto, ali joj je to išlo na ruku.
»Uvaženi Maestre.«, pozdravila ga je i osmehnula se kada je bila dovoljno blizu.
»Ah! Lejdi Kase! Uvek je prijatno videti Vas.«
»To kažete, ali kako to da odavno niste posetili Lepezu onda? Uželeli smo Vas se!«
»Moraćete da mi oprostite. Otkad je naše kraljevstvo ostalo bez kralja, posla nikad dosta! A živimo u opasnim vremenima. Da, da. Vrlo opasnim!«
Pio je. Osetila je u njegovom dahu. »Slažem se sa Vama.« rukom ga je pogladila po ramenu, »Onaj incident u Vašem rodnom Makateu, ubistvo kralja, nesreća u Orbaku, a tu je i smrt lejdi Flete! Sva sam se naježila! Da li smo makar blizu hvatanja počinioca tog zločina?«
Na trenutak kao da je oklevao da odgovori, ali je ipak progovorio nakon što ga je uhvatila za ruku »Ovaj... Ne baš. Sve se desilo pod jako... Neobičnim okolnostima. Lejdi Fleta je bila u svom krevetu kada su je našli i izgledala je prestravljeno. Bila je u svojoj noćnoj odori i naizgled spavala. Nije bilo tragova nasilnog upada u sobu, niti borbe. Nema nikakvih svedoka. Ničega!«
»Užasno!« odglumila je uplašenost, »Ali mora da postoji bar nešto! Neka pretpostavka!«
Ludvigovo lice se smračilo. Osvrnuo se par puta oko sebe, pa tiho rekao: »Otac Mateas kaže da sve ukazuje na... Zabranjenu magiju. A isto misli i za ono čudovište koje je ubilo čitav odred vojnika zaduženih za hvatanje ubice kralja Rejnora na Usamljenoj Planini!«
To je već bila novost. »Čudovište? Strašno! Sve strašnije od strašnijeg! Ko će nas zaštiti od svega toga?«
»Ne brinite, lejdi Kase. Defora je u sposobnim rukama!«
Vrlo sposobnim. »Ah, hvala Vam Maestre! Sada sam mnogo mirnija! A sada idem svojim putem. Bogovi Vam pomogli! I svratite nam ponekad!«
»Nego šta ću!« odgovorio on i grohotno se nasmeja.
Kase uzvrati osmeh i krenu ka najbližoj kočiji. Deforom su vladali nezainteresovani ljudi. Ljudi bez stava. Glazor, kakav god bio, umeo je da se založi za ono u šta veruje i imao je jasne stavove o onome što želi. Džilijan takođe. Sada kada nema njih, a ni Flete, ostaju ljudi koji u vladanju nisu ništa više veštiji od nje. Osim možda Estiana, ostali nisu bili ništa više do običnog glasa za ili protiv. Baster i Ludvig su dobili mesto u Veću isključivo zbog njihovog bogatstva i sreće da su im gradovi dovoljno veliki i nalaze se u središnjem regionu Loselara. Otac Mateas bio je previše star i zatucan, a Pjetar nezainteresovani klovn. Ta Ana, iako je stajala iza Glazorovih stavova, sigurno neće uspeti da se nametne na odgovarajući način. A Estian? On joj je uvek bio enigma. Bio je jako uzdržan čovek i nikada nije mogla da proceni na kom gledištu stoji. Ako je verovati onome što je čula, njegovi argumenti i stavovi su uvek bili racionalni i činilo se da je sve što radi u najboljem interesu krune. Ali nije mogla da jemči da tu leži njegova odanost. Niko nije mogao. Bilo kako bilo, Poslanje se mora završiti što je pre moguće, dok još neko, ko ne bi smeo, ne uvidi koliko je Defora zapravo slaba.
Odvezla se do gostionice u kojoj je zatekla Maju i Nalima. Milena je, po njihovim rečima, otišla da pomogne nekoj starici u spremanju kolača.
»Jasno.«, rekla je. »Ponovo sam uzalud dolazila.«
»Možete popričati malo sa nama, ako želite.« Maja je bila jako ljubazna devojka.
»Da, imamo dosta vremena. Sedite!« Nalim joj pokaza na jedinu stolicu u sobi koju su zakupili. Maja i on sedeli su na krevetu.
»Mogla bih. Prija mi da razgovaram sa vama. Možda to što sada imamo nešto da nas povezuje čini da osećam neku vrstu bliskosti, a možda i to što poznajete moju kćer. Moja Milena. Hoće li mi ikada oprostiti?«
»Ubeđena sam da hoće. Samo budite strpljivi. Šta god da se desilo između vas dve, sigurna sam da ne može biti do te mere strašno da to nikada ne rešite.«
»Baš kao Ana i ti!«. Nalim odjednom dobaci.
»Opet ti sa tim? To je druga priča i nema veze sa ovim!«
»Ipak, mislim da je krajnje vreme da se pomirite!«
»Nalime, imamo gošću! Ostavi to sada.«
»Molim vas! Ne bih da vam smetam. Ukoliko je potrebno da nešto raspravite, ja mogu doći i drugi put...«
»Nema potrebe za tim. Nemamo šta da raspravljamo.« Maja odgovori hladno i prostreli Nalima pogledom.
»Milena i ja smo se često svađale u luci. Čak mi i to nedostaje s vremena na vreme...«, trudila se da ne zvuči preterano rastuženo, ali nije bila sigurna da je uspela.
»Mislim da nam niste isrpičali šta se zapravo dogodilo... Niti kako je Milena dospela u Kiolot.«, Nalim izgovori.
»Nalime, to su lične stvari. Nemoj da zamaraš lejdi Kase!«
»Ne, ne! Taman posla! Šta više, krajnje je vreme da vam ispričam, kad već stalno dolazim ovde i jadam se.«
Maja je delovala zbunjeno. »Pa... Recite onda. Saslušaćemo Vas.«
»Ne mogu da odredim tačan trenutak kada se sve desilo. Rekla bih da je u pitanju bilo više stvari koje su se dogodile istovremeno. Svakako ću početi ispočetka.«, napravila je kratku pauzu, zatvorila oči na par trenutaka, pa ih ponovo otvorila i počela priču. »Čitavo svoje detinjstvo Milena je provela u luci Dže sa mnom i sa svojim ocem. Kao i svi Mai, i ona je volela umetnost i lepe stvari. Volela je prirodu. Volela je Vile. Volela je životinje. Često je šetala, slikala, pevala. Znate već... Iako je bila jako dobrodušna i mila, nikada nije imala puno prijatelja. Više vremena je provodila sama, nego igrajući se sa drugom decom i činilo se da joj je to i odgovaralo. Tako je bilo i kasnije dok je odrastala i ostalo je tako dok jednog dana luku Dže nije posetila carica Mina od Kiolota. Mnogo se ljudi okupilo da je pozdravi i ceo je grad bio uzbuđen što će je videti. Luku su retko posećivali uvaženi ljudi. Maestar Pjetar bio je jedini koji je dolazio u kontakt sa aristokratama. Milena je bila toliko uzbuđena što će videti caricu Vila, da je naslikala prelepu sliku koju je želela da joj pokloni. Snalažljiva, kao što jeste, nekako je i uspela u svojoj nameri. Došla je do Mine i poklonila joj sliku koja se carici veoma dopala. Šta više, dopala joj se do te mere da je pozvala Milenu da joj se pridruži na prijemu kod Maestra Pjetra kako bi joj se odužila, što je Milena, naravno, prihvatila. Još sam joj tada rekla da je to loša ideja, ali ona nije htela ni da čuje. Te večeri, obukla je najlepšu haljinu i otišla na prijem kao štićenica carice Mine. Bila je očarana svime što je videla. A bila je očarana i Maestrom Pjetrom. Sećam se da nisam mogla da razaberem da li je sa više entuzijazma govorila o Mini ili o njemu, kada je te noći došla kući.«
»Čekajte! Sad se prisećam... Zar Pjetar i Mina nije trebalo da se venčaju?« Maja je prekide.
»Upravo tako. I to je bio razlog Minine posete luci. Te večeri njih dvoje su se verili. Da li je u pitanju bio brak iz dogovora, ili su se njih dvoje zaista voleli, tada niko nije bio siguran. Bilo je priča da je Pjetar u par navrata posetio Minu u Kiolotu i da su njih dvoje zaista bili zaljubljeni jedno u drugo, ali te priče niko nije mogao da potvrdi. Bilo kako bilo, kako su i Mina i Pjetar bili visokog porekla, njihova veridba je predstavljala važan događaj za Deforu. Mina je provela u luci par dana i svuda sa sobom vodila Milenu, a isto se događalo i tokom svake njene naredne posete. Milena i Mina su, vremenom, postale prave prijateljice. Bile su toliko bliske da je Milena oslovljavala Minu ličnim imenom i bez titule.«
»Pa da! Sećam se da mi je još onda u Kiolotu to bilo čudno! A Stefana mi je rekla da se zamlaćujem! Ha! Eto joj ga sad!«
Pogledala je Nalima, a videla je da je i Maja učinila isto, ali nijedna ni druga nisu odgovorile, već je nastavila priču. »Družeći se sa Minom, Milena je imala prilike da upozna malo bolje i Pjetra. Dešavalo se da je i on povremeno pozove na večeru ili da se sretnu u luci i prošetaju... Mina je više vremena provodila u Kiolotu, nego u luci, pa je Milena bila usamljena bez nje, a druženje sa Pjetrom ju je donekle podsećalo na vreme koje bi provodila sa Minom. I ubrzo joj je i on postao prijatelj, a bojim se i nešto više od prijatelja... U to vreme su i naše svađe postale češće... Govorila sam joj da se igra vatrom, da ne provodi toliko vremena sa njim, da je on čovek koji će biti muž njene drugarice, ali ona me nije slušala. Gotovo svakog dana smo se raspravljale. Jedva da smo i razgovarale. Neposredno pred venčanje, i Mina je saznala istinu. Njenu reakciju možete i sami da zamislite. Venčanje je bilo otkazano, a Milena osuđena na napitak...«
»Napitak?«. Nalim očigledno nije razumeo o čemu se radi.
»Ne obraćajte pažnju na njega. Oni iz Štoka su malo neupućeni.«
Mogu i njega da pošalju u Veće, pomislila je. »Napitak... Kada se veridba ili brak visokorođenih prekine zbog... preljube, preljubnica mora da popije napitak Utrnuća. Po nekima, to je kazna gora i od smrti, jer šta je život bez mogućnosti da se ikada oseti ljubav? To je upravo ono što napitak Utrnuća donosi onome ko ga popije ili, još bolje, odnosi.«
»Ali zar je Milena...?« Maja nije stigla da završi pitanje.
»Ne, ne, hvala Bogovima! Milena nije popila napitak Utrnuća. Čin ispijanja napitka je bio javan, poput pogubljenja. Preljubnica na taj način biva posramljena i označena za ceo život. Napitak joj uručuje starešina grada, a to je u ovom slučaju bio Pjetar. Stajao je tamo sa napitkom u ruci i gledao je u oči dok je ona plakala. Još uvek sećam izraza njenog lica dok su iz mase dovikivali uvrede. I taman kada sam mislila da je gotovo, pojavila se Mina sa objavom da je odlučila da pomiluje Milenu... U ime prijateljstva koje su nekada delile, rekla je, oprostiću ti ovu izdaju. Ono što je nakon toga usledilo niko nije očekivao. Zgrabila je napitak iz Pjetrove ruke i sama ga popila, pa otišla bez reči, pokupila svoje stvari i napustila luku Dže zauvek. Nedugo zatim, isto je učinila i Milena. Preklinjala sam je da ne čini to što je naumila. Znala sam da u luci nije mogla da ostane. Tamo je već bila obeležena. Mogla je da ode u Baras, ili Makate ili bilo gde drugde, ali ona je otišla u Kiolot. Razumela sam njenu potrebu da se iskupi, zaista jesam, ali sam i dalje smatrala da je to budalaština...«
»Rekla mi je da je Mina zadužila, a ja nisam želeo da je slušam.«, čula je žaljenje u Nalimovom glasu.
»Svoj je život predala Mini. Obećala je da će je služiti dok god Mina ne bude smatrala da je odužila svoj dug. Od tada, svoje dane je provodila kao čuvar Kiolota. Posetila sam je par puta tamo, ali me je svaki put oterala. A onda sam jednostavno prestala da pokušavam... Možda je trebalod a budem upornija...«
»Nisam imala predstavu...«, Maja se borila sa rečima. »U suštini, Vi ste samo brinuli za nju kao što bi svaka majka činila. Shvatam da je bila ljuta i povređena... Ma to nije ništa što jedan dobar razgovor neće srediti! Ja ću učiniti sve što mogu da je nateram da razgovara sa Vama! Obećavam Vam!«
»I ja ću joj pomoći, ako treba!«
Suza joj je krenula niz lice i ona je brzo obrisa. »O, hvala vam! Puno vam hvala! Ako ništa drugo, bar mi je drago što je moja kćer okružena tako dobrim ljudima!«

Kada se vratila u Lepezu, u njenoj odaji ju je čekao Nelan, njen lični asistent.
»Lejdi Kase, čekao sam Vas.«
»Reci, Nelane. Ali brzo. Umorna sam.«
»Gospodarica je pisala. Pitala je kako napreduje operacija S. Šta da joj prenesem?«
»Prenesi joj da sve ide po planu. Još i bolje nego što sam očekivala.«
»Razumem.«, Nolan pođe ka vratima, a zatim dodade: »Umalo da zaboravim! Pitala je i za paket...«
»Reci joj da ne brine. Sve je pod kontrolom.«

END OF EPISODE 10