»Lepo je ovo mesto, to je nesporno.« reče lejdi Kase i rukom premesti kosu sa jednog ramena na drugo. »Svakako je lepše od luke.«
»Sve ima svojih čari. Ne bih poredila luku sa šumom.« zaključi Milena.
Nalazile su se u sobi koju je Milena u Kiolotu koristila za svoje potrebe. Znala je da Milena neće biti zadovoljna zbog toga što ju je tu pratila, ali nisu imale prilike da budu same otkada su pošle za Kiolot, pa ovu nije htela da propusti. »Kako si, Milena?«
»Zabrinuto.« Milena nije mogla biti hladnija.
»Zbog Ane, ili zbog Vila?«
»Oba.«
Milena im je ispričala da su se stvari u Kiolotu promenile od kako su Mina i ona otišle. Neka devojka Sofija je bila zadužena za carstvo. To i nije bila neka odgovornost, jer Kiolotom nije bilo teško vladati. Vile nisu radile ništa drugo osim plesanja i staranja o šumi. Nisu imale nikakvih zahteva, niti žalbi. Valjda su se osećale sigurnije kada su imale vladara. Tako je bar ona ranije čula. U svakom slučaju, Milena je primetila da je u gradu bilo više vila no obično. Izgleda da je došlo do velike migracije Vila sa severa koje su odatle pobegle uplašene. Jedini problem je bio taj što Milena nije mogla da otkrije čega su se one bojale. »Kiolot je najsigurnije mesto u Defori. Ne vidim šta je moglo da uplaši Vile.«
»Zbog toga je stvar i ozbiljnija. Sofija je slala glasnike Mini i ona smatra da nema razloga za paniku, mada je i sama bila zbunjena.«
»Valjda ona zna najbolje. Ona je, ipak, carica. Ne vidim zašto bi se ti brinula zbog toga.«
»A zbog čega da se brinem? Zbog tebe?«
Reč je poseče. »To je bilo grubo.«
»Šta ti, zapravo, želiš, Seko?«
»Želim svoj kćer natrag. Je li to toliko užasno?«
»Užasno, ne. Samo nemoguće.«
»Nemoguće zato što ga ti takvim činiš. Milena, ti znaš...«
»... da je sve što si uradila za moje dobro. Da, znam. Čula sam to već. Ali nisam to od tebe tražila! Sama bih se nosila sa svim što sam sama izazvala! Nije mi bilo potrebno da ti...«
»Ana je spremna!« prekide ih Nalim koji se pojavio na vratima.
»Odlično.« Milena napusti prostoriju što je brže mogla.
»Žao mi je što sam vas prekinuo, ali mi se činilo da razgovor ne ide u dobrom smeru.«
»Ne popušta nimalo.«
»I zbog toga mi je žao.«
»Vidim da će mi biti potrebno svo strpljenje ovog sveta.«
»Nadam se da će Vam ga Bogovi dati, lejdi Kase.«
»Ići ću do Vilin Kugle. Zato sam i pošla ovamo. Nema svrhe da sada odustajem.« Ana je čvrsto odlučila. Ono što bi joj Leala rekla bio bi neoboriv dokaz da je Markus odgovoran za napade Raha, prvo u Orbaku, a onda i u Kedonu. Postojao je rizik da njene reči neće imati dovoljnu težinu. U tom slučaju, bar bi ona za sebe odagnala svaku sumnju. I Mina će je sigurno podržati, a ona je sada Maestra.
Znala je rizike koje je podrazumevao odlazak u Vilin Kuglu. Vilin Kugla je bila mesto gde su duhovi Vila odlazili nakon smrti njihovih tela. Ipak, Vile, na neki način, nikada nisu umirale. Njihovi duhovi bi ostajali u Vilin Kugli godinu dana. Za tih godinu dana njihova sećanja bi se polako brisala, da bi po proteku godine potpuno iščezla. Tada Vile dobijaju novo telo, lišeno tereta prethodnog života. Kugla se nalazila dublje u šumi, na severu i u nju se moglo ući u svako doba. Ulazak, međutim, nije bio preporučljiv. Svaka Vila koja bi tamo ušla bi počela ubrzano da gubi svoja sećanja. Sa ljudima je bilo drugačije. Malo je njih koji su to pokušali, a oni koji jesu su se kleli da to nikada ne bi ponovili... Ako su uopšte i bili u mogućnosti da se kunu. Mina je upozorila Anu da se dešavalo da ulazak u Kuglu ostavi trajne, negativne posledice na um onoga ko tamo uđe. Retko je bilo tako, ali se dešavalo. Magija u kugli se igrala sa sećanjima, strahovima, osećanjima.
»To je glupo.« Maja reče bez ustezanja. »Zašto bi to radila? Zašto bi toliko rizikovala?«
»Mislila sam da ćeš bar ti razumeti rizikovanje. Zar nisi isto učinila kada si napustila dom i otišla da budeš igračica?« Svesno je upotrebila taj izraz. Želela je da pokuša da dopre do Maje. Da joj, po hiljaditi put, predoči težinu onoga što je uradila i pokaže neodobravanje. Još uvek se nadala da će je to naterati da promisli i dozove se pameti. Jedino što je uspela da izazove je Majin bes.
»Hoćeš li pustiti to već jednom? Uostalom, nije reč o meni. Ja možda jesam žrtvovala sigurnost, ali ne i svoj život! Ana, bez obzira na sve, ja ne želim da se tebi desi išta loše! Razmisli još jednom.«
»Razmislila sam dovoljno. Majo, ovde nije reč samo o mom životu. Reč je o Defori.« Maja ništa nije odgovorila. Imala je bar toliko osećaja za odgovornost. Ubrzo im se pridružiše Lejdi Kase, Milena, Nalim i Sofija. Vesnika i Fjela su šetale šumom, a Zlatko nije želeo da se odvoji od svojih konja. Bio je dosta vezan za te životinje. Ani je to bilo simpatično.
»Do Vilin Kugle možemo doći jedino na nogama. Postoje prečice i Vilin-prolazi, no ipak se bojim da će nam trebati tri ili četiri dana da odemo i vratimo se.« Sofija je bila jako ljubazna, ali nekako dosta zvanična devojka. Svoju odgovornost vladarke je shvatala krajnje ozbiljno. Kada joj je Ana ispričala o svojim namerama, ponovila je Minina upozorenja, ali nije želela da utiče na Aninu odluku. Rekla joj je da će joj pomoći, šta god ona odlučila.
»Četiri dana? Za to vreme bismo već bili u Otiponu.« Maja je negodovala.
»A i nema svrhe da svi idemo do Vilin Kugle.« Milena doda.
»O tome sam želela da razgovaramo. Možda je bolje da vi odvedete Fjelu i Vesniku do Otipona u međuvremenu. Zlatko može da vas odvede. Možemo da dogovorimo susret u Bekteu. Ko prvi završi sa svojim zaduženjima može da se zaputi tamo i sačeka ostale. Glasnicima ćemo komunicirati.« Ana obrazloži. Bekte je bio mali grad istočno od Barasa koji se nalazio blizu glavnog druma. Na taj način bi već krenuli ka Pivu i uštedeli malo vremena.
»Ali ako pošalješ Zlatka u Otipon, kako ćeš ti do Bektea?« Maja upita.
»Pa jahaću kao što ste vi do Kiolota! Nisam ja razmažena princeza. Snaći ću se.«
»Sama?« Lejdi Kase ustuknu. »To nije nimalo pametno.«
»Evo, ja ću ostati sa njom, majko! Posebno ako ti ideš u Otipon.«
Lejdi Kase odmahnu rukom i okrenu glavu u stranu. »Ne. ja ću ostati. Ti možeš da odeš. Bolja si u tome.«
»I dalje nisam sigurna da je ovo najbolje rešenje... Tako smo se i ranije podelili i sada ne znam ništa o Goranu, Sanji i Jovani.« Maja je bila zabrinuta.
»Jelena je poslala Glasnika iz sela Koi. Bar znamo da su ona i Flaj dobro.« Nalim pokuša da ublaži problem. »Uostalom, ova će podela biti kratkog veka. I brže ćemo se otarasiti veselih sestara.«
»Onda smo se dogovorili. Sofija će me odvesti do Vilin Kugle, Lejdi Kase će me čekati ovde, a vi možete krenuti ka Otiponu. Sastajemo se ponovo u Bekteu.« Ostali klimnuše glavama u znak odobravanja. »Preneću Zlatku detalje.«
Mina ju je upozorila da će Džilijan zahtevati da razgovara sa njom vrlo brzo. Bojala se susretom sa njom. Proračunata Džilijan. Inteligentna Džilijan. Pronicljiva Džilijan. To je ono što je o njoj znala. U razgovoru sa njom će morati da bude izuzetno pažljiva. Pa opet, bolja je i ona od Orbaka. Susreta sa generalom se mnogo više bojala.
Soba princeze Džilijan se nalazila, kao i ostale sobe dece kralja Rejnora, na trećem spratu dvorca. Kada je do nje došla, pokucala je bojažljivo na vrata. Princeza je pozva da uđe. Ova je soba bila lepša od sobe princa Hasela. Za razliku od njegove, koja je bila dosta mračna, bila je ispunjena svetlošću i sve je bilo na svom mestu. Princeza je sedela za velikim radnim stolom koji je zauzimao gotovo ceo jedan zid. Za razliku od Mirone koju je stalno viđala u haljinama, princeza Džilijan je preferirala opušteniji vid odevanja. Da nije znala ko je ona, verovatno nikada ne bi pretpostavila da je reč o princezi. Nosila je pantalone od teksasa i jaknu od istog materijala ispod koje je nosila običnu bluzu braon boje. Čizme su joj bile duboke i takođe braon. Crvena kosa joj je bila vezana u rep.
»Ah, došla si. Smesti se negde.«
Stefanu je zbunila ta neposrednost. »Hvala.« gotovo je promumlala.
»Ne volim da okolišam. Odmah ću preći na stvar.« Princeza je još uvek pisala i nije gledala u nju. »Zanimaš me. Ko si ti i šta tražiš ovde?«
»Ja? Pa... Ja sam zatvorenica Maestre Mine.«
»Da, da. Sećam se. Meni možeš da zahvališ na tome. Ironično, zar ne? Zahvaliti se nekom za ropstvo. Ali verujem da je to bolje od onoga što bi te snašlo da si se tada suočila sa Oviatom. Sada je mirniji. Neće biti srećan kada te vidi, to je izvesno, ali mislim da neće učiniti ništa... Preterano.«
Je li zaista trebalo da joj se zahvali? Da li je to od nje očekivala? »Hvala Vam, vaše Veličanstvo.«
Džilijan se nasmeja. »Veličanstvo? Molim te! Da li ti ja izgledam veličanstveno? Te učtivosti čuvaj za trenutak kada budem sela na presto. Elem... Rekla sam da ću preći na stvar. Mnogo toga je zanimljivo kod tebe. Obična devojka pobegla pred kraljevskom vojskom, potpala pod uticaj vilinskog praha, napala generala i završila u kraljevskom dvorcu kao zatvorenica i, rekla bih, štićenica jedne Maestre. Čudi me da se Mina toliko založila za tebe. Svi znaju da je ona... Hladna. Mora da si joj se posebno dopala. Ili postoji nešto što ne znam?«
"Pažljivo sada", mislila je. »To ćete morati nju da pitate. Ja sam samo obična devojka iz Štoka. I sama sam bila iznenađena kada je Maestra Mina došla po mene iz Kiolota.«
»Moraš da priznaš da nije tako loše po tebe ispalo. Imaš prilike da živiš u kraljevskom dvorcu.»
»Da se ja pitam, odavno bih otišla odavde.« To je bilo iskreno.
»Pa da, razumiljivo. Od kako si ovde, desila su se dva ubistva.«
»Tužno, zaista.«
»Jesi li stekla prijatelje ovde?«
»Ne baš. Nisam ni pokušavala.«
»Fleta je bila moja prijateljica. Najbolja prijateljica. Ubicu moga oca su makar našli. Kada sam čula da se u Fletinom slučaju čak i ne trude, zabolelo me je. Zato sam došla. Nego... Ti si pozivač?«
»Ja? Ne. Moj dar je astralna projekcija.«
»Zanimljivo. Ja sam čula da često šetaš neku čudnu životinju po dvroskoj bašti.«
Hladan znoj je obli. Džilijan se igrala sa njom. Postavljala joj je pitanja na koja je već znala odgovore. Koliko toga li je znala?
»A to... Pa... To uvek zaboravim.« Morala je brzo da misli. »Drugi dar uvek zaboravim.«
»Oh, pa ti si od Dvodarnih? Nisam pogrešila kada sam rekla da si jako zanimljiva.«
Dvodarni su bili retkost, ali su postojali. Dete bi obično nasledilo dar samo jednog roditelja. Oni koji bi nasledili dar oba roditelja bili su Dvodarni. Međutim, njih je u Defori bilo jako malo. Znala je da ta priča neće biti ubedljiva, ali se hvatala za slamku.
»To je dobro. Ukoliko su oba tvoja dara poznata, to znači da ne kriješ neki... mračniji. Iskreno, nisi ni delovala kao osoba koja bi mogla da nekog ubije. Osim ako se ne umeša vilinski prah, naravno.«
Stefana se nasmeja, a zatim uozbilji i reče: »Žao mi je zbog Vašeg gubitka.«
»Tako sam se nadala da će Fleta sedeti u mom Veću kada budem bila kraljica. Ali bogovi su okrutni.«
»Delujete uvereni u pobedu u Poslanju.«
»I jesam. Već u svom posedu imam dva dragulja iz Štita, a i podršku čitavog severa. Jedina sam koja je sedela u kraljevskom Veću. Ukoliko su iole razumni, ljudi će umeti to da cene. Sada ću te zamoliti da me ostaviš. Imam još posla, a neću dugo ostati u Barasu. General Oviat će sigurno želeti da razgovara sa tobom. Nemoj ga se bojati. Izričito ću mu narediti da se postara da ti ne fali ni dlaka sa glave.«
To ju je malo smirilo. »Hvala Vam, princezo.« reče i pođe ka vratima.
»I još nešto.«, Džilijan je zaustavi. »Pametno je što ovde nisi tražila prijatelje. Nemoj ih ni tražiti. Ovo nije Štok. Ovde se nikome ne može verovati.«
Sanjici se činilo da je jednu tamnicu zamenila za drugu. Jedino je u njenoj glavi postojala spoznaja da je slobodna. Majka Odeta joj je rekla da je bolje da ostane u hramu još neko vreme kako bi zavarala trag. Sve što je saznavala o dešavanjima van svoje nove odaje čula je od Majke Odete, vrhovne sveštenice boginje Maere. Čula je da je njen otac gotovo ubio sve svoje sveštenike kada je čuo da mu je pobegla. Jedino su sveštenici iz hrama mogli da otvore vatrena vrata i izvedu Sanjicu iz tamnice. Gregorijan je danonoćno tragao za krivcem, a poslao je i ljude da pretraže čitav grad i okolinu kako bi je našli.
»Mislim da ne sumnja na mene. To je dobro.« rekla joj je Majka Odeta.
»Ali i dalje ne razumem zašto ste me spasili.«
»Šta sam drugo mogla? Žao mi je samo što to nisam ranije učinila... Morala sam da sačekam da prođe neko vreme. Da sam te odmah izbavila, bilo bi isuviše sumnjivo. Sada Gregorijan misli da je sve delo nekoga izvan hrama. One tvoje prijateljice koja je upala u reku.«
»Jovana. Nadam se da je dobro.«
»Je li i ona ima simbol Stvaraoca?«
»Da, ima.« Nije videla razloga da laže. Majka Odeta je, očito, bila upućena u čitavu priču, ali je njen stav bio potpuno drugačiji od stava njenog oca.
»Onda sam sigurna da će biti u redu. Magija Stvaraoca je jaka magija. Jača od magije Bogova. Zaštitiće je.«
»Zar Vas to ne plaši? Magija jača od Vaše? Moj otac, izgleda, ne može da živi sa tim...«
»I u tome je njegova greška. Pretpostavljam da znaš priču o Trijumfu Bogova?«
»Da, čitala sam o tome. U želji za slobodnom voljom i slobodom od uticaja Stvaraoca i Haosa, njihovi najsposobniji generali su se ujedinili i pobedili ih. Sebe su proglasili bogovima, a zahvaljujući magiji Stvaraoca i Haosa od koje su potekli, uspeli su da stvore ljude koji bi ih veličali i obožavali.«
»Tačno tako. Ujedinjeni, on, Mateas, Bernarda i ja bismo mogli da nadjačamo čak i magiju Stvaraoca. Ali on je postao paranoičan i ubeđen da bi ga neko od nas izdao. Zbog toga je preuzeo na sebe odgovornost da se reši svega što ima veze sa Stvaraocem i Haosom. Ta ga opsesija može koštati života.«
»Želim da mu pomognem. Ali ne znam kako...«
»Sigurna sam da ćeš naći način. Za koji dan ćeš biti slobodna. Izvešću te iz hrama i držaćeš se dalje od Ispie. Do tada te molim da budeš strpljiva. Kada napustiš grad, uputi se ka svojim prijateljima ili gde god želiš. Ja ti više ne mogu pomoći. A ako se desi da te se Gregorijanovi ljudi dočepaju, pa... Ti i ja se nikada nismo upoznale.«
END OF EPISODE 3
»Sve ima svojih čari. Ne bih poredila luku sa šumom.« zaključi Milena.
Nalazile su se u sobi koju je Milena u Kiolotu koristila za svoje potrebe. Znala je da Milena neće biti zadovoljna zbog toga što ju je tu pratila, ali nisu imale prilike da budu same otkada su pošle za Kiolot, pa ovu nije htela da propusti. »Kako si, Milena?«
»Zabrinuto.« Milena nije mogla biti hladnija.
»Zbog Ane, ili zbog Vila?«
»Oba.«
Milena im je ispričala da su se stvari u Kiolotu promenile od kako su Mina i ona otišle. Neka devojka Sofija je bila zadužena za carstvo. To i nije bila neka odgovornost, jer Kiolotom nije bilo teško vladati. Vile nisu radile ništa drugo osim plesanja i staranja o šumi. Nisu imale nikakvih zahteva, niti žalbi. Valjda su se osećale sigurnije kada su imale vladara. Tako je bar ona ranije čula. U svakom slučaju, Milena je primetila da je u gradu bilo više vila no obično. Izgleda da je došlo do velike migracije Vila sa severa koje su odatle pobegle uplašene. Jedini problem je bio taj što Milena nije mogla da otkrije čega su se one bojale. »Kiolot je najsigurnije mesto u Defori. Ne vidim šta je moglo da uplaši Vile.«
»Zbog toga je stvar i ozbiljnija. Sofija je slala glasnike Mini i ona smatra da nema razloga za paniku, mada je i sama bila zbunjena.«
»Valjda ona zna najbolje. Ona je, ipak, carica. Ne vidim zašto bi se ti brinula zbog toga.«
»A zbog čega da se brinem? Zbog tebe?«
Reč je poseče. »To je bilo grubo.«
»Šta ti, zapravo, želiš, Seko?«
»Želim svoj kćer natrag. Je li to toliko užasno?«
»Užasno, ne. Samo nemoguće.«
»Nemoguće zato što ga ti takvim činiš. Milena, ti znaš...«
»... da je sve što si uradila za moje dobro. Da, znam. Čula sam to već. Ali nisam to od tebe tražila! Sama bih se nosila sa svim što sam sama izazvala! Nije mi bilo potrebno da ti...«
»Ana je spremna!« prekide ih Nalim koji se pojavio na vratima.
»Odlično.« Milena napusti prostoriju što je brže mogla.
»Žao mi je što sam vas prekinuo, ali mi se činilo da razgovor ne ide u dobrom smeru.«
»Ne popušta nimalo.«
»I zbog toga mi je žao.«
»Vidim da će mi biti potrebno svo strpljenje ovog sveta.«
»Nadam se da će Vam ga Bogovi dati, lejdi Kase.«
»Ići ću do Vilin Kugle. Zato sam i pošla ovamo. Nema svrhe da sada odustajem.« Ana je čvrsto odlučila. Ono što bi joj Leala rekla bio bi neoboriv dokaz da je Markus odgovoran za napade Raha, prvo u Orbaku, a onda i u Kedonu. Postojao je rizik da njene reči neće imati dovoljnu težinu. U tom slučaju, bar bi ona za sebe odagnala svaku sumnju. I Mina će je sigurno podržati, a ona je sada Maestra.
Znala je rizike koje je podrazumevao odlazak u Vilin Kuglu. Vilin Kugla je bila mesto gde su duhovi Vila odlazili nakon smrti njihovih tela. Ipak, Vile, na neki način, nikada nisu umirale. Njihovi duhovi bi ostajali u Vilin Kugli godinu dana. Za tih godinu dana njihova sećanja bi se polako brisala, da bi po proteku godine potpuno iščezla. Tada Vile dobijaju novo telo, lišeno tereta prethodnog života. Kugla se nalazila dublje u šumi, na severu i u nju se moglo ući u svako doba. Ulazak, međutim, nije bio preporučljiv. Svaka Vila koja bi tamo ušla bi počela ubrzano da gubi svoja sećanja. Sa ljudima je bilo drugačije. Malo je njih koji su to pokušali, a oni koji jesu su se kleli da to nikada ne bi ponovili... Ako su uopšte i bili u mogućnosti da se kunu. Mina je upozorila Anu da se dešavalo da ulazak u Kuglu ostavi trajne, negativne posledice na um onoga ko tamo uđe. Retko je bilo tako, ali se dešavalo. Magija u kugli se igrala sa sećanjima, strahovima, osećanjima.
»To je glupo.« Maja reče bez ustezanja. »Zašto bi to radila? Zašto bi toliko rizikovala?«
»Mislila sam da ćeš bar ti razumeti rizikovanje. Zar nisi isto učinila kada si napustila dom i otišla da budeš igračica?« Svesno je upotrebila taj izraz. Želela je da pokuša da dopre do Maje. Da joj, po hiljaditi put, predoči težinu onoga što je uradila i pokaže neodobravanje. Još uvek se nadala da će je to naterati da promisli i dozove se pameti. Jedino što je uspela da izazove je Majin bes.
»Hoćeš li pustiti to već jednom? Uostalom, nije reč o meni. Ja možda jesam žrtvovala sigurnost, ali ne i svoj život! Ana, bez obzira na sve, ja ne želim da se tebi desi išta loše! Razmisli još jednom.«
»Razmislila sam dovoljno. Majo, ovde nije reč samo o mom životu. Reč je o Defori.« Maja ništa nije odgovorila. Imala je bar toliko osećaja za odgovornost. Ubrzo im se pridružiše Lejdi Kase, Milena, Nalim i Sofija. Vesnika i Fjela su šetale šumom, a Zlatko nije želeo da se odvoji od svojih konja. Bio je dosta vezan za te životinje. Ani je to bilo simpatično.
»Do Vilin Kugle možemo doći jedino na nogama. Postoje prečice i Vilin-prolazi, no ipak se bojim da će nam trebati tri ili četiri dana da odemo i vratimo se.« Sofija je bila jako ljubazna, ali nekako dosta zvanična devojka. Svoju odgovornost vladarke je shvatala krajnje ozbiljno. Kada joj je Ana ispričala o svojim namerama, ponovila je Minina upozorenja, ali nije želela da utiče na Aninu odluku. Rekla joj je da će joj pomoći, šta god ona odlučila.
»Četiri dana? Za to vreme bismo već bili u Otiponu.« Maja je negodovala.
»A i nema svrhe da svi idemo do Vilin Kugle.« Milena doda.
»O tome sam želela da razgovaramo. Možda je bolje da vi odvedete Fjelu i Vesniku do Otipona u međuvremenu. Zlatko može da vas odvede. Možemo da dogovorimo susret u Bekteu. Ko prvi završi sa svojim zaduženjima može da se zaputi tamo i sačeka ostale. Glasnicima ćemo komunicirati.« Ana obrazloži. Bekte je bio mali grad istočno od Barasa koji se nalazio blizu glavnog druma. Na taj način bi već krenuli ka Pivu i uštedeli malo vremena.
»Ali ako pošalješ Zlatka u Otipon, kako ćeš ti do Bektea?« Maja upita.
»Pa jahaću kao što ste vi do Kiolota! Nisam ja razmažena princeza. Snaći ću se.«
»Sama?« Lejdi Kase ustuknu. »To nije nimalo pametno.«
»Evo, ja ću ostati sa njom, majko! Posebno ako ti ideš u Otipon.«
Lejdi Kase odmahnu rukom i okrenu glavu u stranu. »Ne. ja ću ostati. Ti možeš da odeš. Bolja si u tome.«
»I dalje nisam sigurna da je ovo najbolje rešenje... Tako smo se i ranije podelili i sada ne znam ništa o Goranu, Sanji i Jovani.« Maja je bila zabrinuta.
»Jelena je poslala Glasnika iz sela Koi. Bar znamo da su ona i Flaj dobro.« Nalim pokuša da ublaži problem. »Uostalom, ova će podela biti kratkog veka. I brže ćemo se otarasiti veselih sestara.«
»Onda smo se dogovorili. Sofija će me odvesti do Vilin Kugle, Lejdi Kase će me čekati ovde, a vi možete krenuti ka Otiponu. Sastajemo se ponovo u Bekteu.« Ostali klimnuše glavama u znak odobravanja. »Preneću Zlatku detalje.«
Mina ju je upozorila da će Džilijan zahtevati da razgovara sa njom vrlo brzo. Bojala se susretom sa njom. Proračunata Džilijan. Inteligentna Džilijan. Pronicljiva Džilijan. To je ono što je o njoj znala. U razgovoru sa njom će morati da bude izuzetno pažljiva. Pa opet, bolja je i ona od Orbaka. Susreta sa generalom se mnogo više bojala.
Soba princeze Džilijan se nalazila, kao i ostale sobe dece kralja Rejnora, na trećem spratu dvorca. Kada je do nje došla, pokucala je bojažljivo na vrata. Princeza je pozva da uđe. Ova je soba bila lepša od sobe princa Hasela. Za razliku od njegove, koja je bila dosta mračna, bila je ispunjena svetlošću i sve je bilo na svom mestu. Princeza je sedela za velikim radnim stolom koji je zauzimao gotovo ceo jedan zid. Za razliku od Mirone koju je stalno viđala u haljinama, princeza Džilijan je preferirala opušteniji vid odevanja. Da nije znala ko je ona, verovatno nikada ne bi pretpostavila da je reč o princezi. Nosila je pantalone od teksasa i jaknu od istog materijala ispod koje je nosila običnu bluzu braon boje. Čizme su joj bile duboke i takođe braon. Crvena kosa joj je bila vezana u rep.
»Ah, došla si. Smesti se negde.«
Stefanu je zbunila ta neposrednost. »Hvala.« gotovo je promumlala.
»Ne volim da okolišam. Odmah ću preći na stvar.« Princeza je još uvek pisala i nije gledala u nju. »Zanimaš me. Ko si ti i šta tražiš ovde?«
»Ja? Pa... Ja sam zatvorenica Maestre Mine.«
»Da, da. Sećam se. Meni možeš da zahvališ na tome. Ironično, zar ne? Zahvaliti se nekom za ropstvo. Ali verujem da je to bolje od onoga što bi te snašlo da si se tada suočila sa Oviatom. Sada je mirniji. Neće biti srećan kada te vidi, to je izvesno, ali mislim da neće učiniti ništa... Preterano.«
Je li zaista trebalo da joj se zahvali? Da li je to od nje očekivala? »Hvala Vam, vaše Veličanstvo.«
Džilijan se nasmeja. »Veličanstvo? Molim te! Da li ti ja izgledam veličanstveno? Te učtivosti čuvaj za trenutak kada budem sela na presto. Elem... Rekla sam da ću preći na stvar. Mnogo toga je zanimljivo kod tebe. Obična devojka pobegla pred kraljevskom vojskom, potpala pod uticaj vilinskog praha, napala generala i završila u kraljevskom dvorcu kao zatvorenica i, rekla bih, štićenica jedne Maestre. Čudi me da se Mina toliko založila za tebe. Svi znaju da je ona... Hladna. Mora da si joj se posebno dopala. Ili postoji nešto što ne znam?«
"Pažljivo sada", mislila je. »To ćete morati nju da pitate. Ja sam samo obična devojka iz Štoka. I sama sam bila iznenađena kada je Maestra Mina došla po mene iz Kiolota.«
»Moraš da priznaš da nije tako loše po tebe ispalo. Imaš prilike da živiš u kraljevskom dvorcu.»
»Da se ja pitam, odavno bih otišla odavde.« To je bilo iskreno.
»Pa da, razumiljivo. Od kako si ovde, desila su se dva ubistva.«
»Tužno, zaista.«
»Jesi li stekla prijatelje ovde?«
»Ne baš. Nisam ni pokušavala.«
»Fleta je bila moja prijateljica. Najbolja prijateljica. Ubicu moga oca su makar našli. Kada sam čula da se u Fletinom slučaju čak i ne trude, zabolelo me je. Zato sam došla. Nego... Ti si pozivač?«
»Ja? Ne. Moj dar je astralna projekcija.«
»Zanimljivo. Ja sam čula da često šetaš neku čudnu životinju po dvroskoj bašti.«
Hladan znoj je obli. Džilijan se igrala sa njom. Postavljala joj je pitanja na koja je već znala odgovore. Koliko toga li je znala?
»A to... Pa... To uvek zaboravim.« Morala je brzo da misli. »Drugi dar uvek zaboravim.«
»Oh, pa ti si od Dvodarnih? Nisam pogrešila kada sam rekla da si jako zanimljiva.«
Dvodarni su bili retkost, ali su postojali. Dete bi obično nasledilo dar samo jednog roditelja. Oni koji bi nasledili dar oba roditelja bili su Dvodarni. Međutim, njih je u Defori bilo jako malo. Znala je da ta priča neće biti ubedljiva, ali se hvatala za slamku.
»To je dobro. Ukoliko su oba tvoja dara poznata, to znači da ne kriješ neki... mračniji. Iskreno, nisi ni delovala kao osoba koja bi mogla da nekog ubije. Osim ako se ne umeša vilinski prah, naravno.«
Stefana se nasmeja, a zatim uozbilji i reče: »Žao mi je zbog Vašeg gubitka.«
»Tako sam se nadala da će Fleta sedeti u mom Veću kada budem bila kraljica. Ali bogovi su okrutni.«
»Delujete uvereni u pobedu u Poslanju.«
»I jesam. Već u svom posedu imam dva dragulja iz Štita, a i podršku čitavog severa. Jedina sam koja je sedela u kraljevskom Veću. Ukoliko su iole razumni, ljudi će umeti to da cene. Sada ću te zamoliti da me ostaviš. Imam još posla, a neću dugo ostati u Barasu. General Oviat će sigurno želeti da razgovara sa tobom. Nemoj ga se bojati. Izričito ću mu narediti da se postara da ti ne fali ni dlaka sa glave.«
To ju je malo smirilo. »Hvala Vam, princezo.« reče i pođe ka vratima.
»I još nešto.«, Džilijan je zaustavi. »Pametno je što ovde nisi tražila prijatelje. Nemoj ih ni tražiti. Ovo nije Štok. Ovde se nikome ne može verovati.«
Sanjici se činilo da je jednu tamnicu zamenila za drugu. Jedino je u njenoj glavi postojala spoznaja da je slobodna. Majka Odeta joj je rekla da je bolje da ostane u hramu još neko vreme kako bi zavarala trag. Sve što je saznavala o dešavanjima van svoje nove odaje čula je od Majke Odete, vrhovne sveštenice boginje Maere. Čula je da je njen otac gotovo ubio sve svoje sveštenike kada je čuo da mu je pobegla. Jedino su sveštenici iz hrama mogli da otvore vatrena vrata i izvedu Sanjicu iz tamnice. Gregorijan je danonoćno tragao za krivcem, a poslao je i ljude da pretraže čitav grad i okolinu kako bi je našli.
»Mislim da ne sumnja na mene. To je dobro.« rekla joj je Majka Odeta.
»Ali i dalje ne razumem zašto ste me spasili.«
»Šta sam drugo mogla? Žao mi je samo što to nisam ranije učinila... Morala sam da sačekam da prođe neko vreme. Da sam te odmah izbavila, bilo bi isuviše sumnjivo. Sada Gregorijan misli da je sve delo nekoga izvan hrama. One tvoje prijateljice koja je upala u reku.«
»Jovana. Nadam se da je dobro.«
»Je li i ona ima simbol Stvaraoca?«
»Da, ima.« Nije videla razloga da laže. Majka Odeta je, očito, bila upućena u čitavu priču, ali je njen stav bio potpuno drugačiji od stava njenog oca.
»Onda sam sigurna da će biti u redu. Magija Stvaraoca je jaka magija. Jača od magije Bogova. Zaštitiće je.«
»Zar Vas to ne plaši? Magija jača od Vaše? Moj otac, izgleda, ne može da živi sa tim...«
»I u tome je njegova greška. Pretpostavljam da znaš priču o Trijumfu Bogova?«
»Da, čitala sam o tome. U želji za slobodnom voljom i slobodom od uticaja Stvaraoca i Haosa, njihovi najsposobniji generali su se ujedinili i pobedili ih. Sebe su proglasili bogovima, a zahvaljujući magiji Stvaraoca i Haosa od koje su potekli, uspeli su da stvore ljude koji bi ih veličali i obožavali.«
»Tačno tako. Ujedinjeni, on, Mateas, Bernarda i ja bismo mogli da nadjačamo čak i magiju Stvaraoca. Ali on je postao paranoičan i ubeđen da bi ga neko od nas izdao. Zbog toga je preuzeo na sebe odgovornost da se reši svega što ima veze sa Stvaraocem i Haosom. Ta ga opsesija može koštati života.«
»Želim da mu pomognem. Ali ne znam kako...«
»Sigurna sam da ćeš naći način. Za koji dan ćeš biti slobodna. Izvešću te iz hrama i držaćeš se dalje od Ispie. Do tada te molim da budeš strpljiva. Kada napustiš grad, uputi se ka svojim prijateljima ili gde god želiš. Ja ti više ne mogu pomoći. A ako se desi da te se Gregorijanovi ljudi dočepaju, pa... Ti i ja se nikada nismo upoznale.«
END OF EPISODE 3
