Chapter V - Episode 2

»Nisam je ubila«, reče Tea, dok je more lagano ljuljalo njihov brod. »Mogla sam i u deliću sekunde umalo nisam pokušala, ali... Setila sam se tebe.«
Nalim se postidi. Srećom, Mesec nije sijao dovoljno jako da ona to primeti. Bio je to prvi put posle toliko vremena da je osetio nešto slično. Ali to nije bilo njegovo osećanje, već njeno. Ona ga je volela.
»To je dobro, Tea.«
Bio je to početak. Znao je da ima nade za nju.
»Biću još bolja! Obećavam!« Zagrlila ga je i spustila glavu na njegovo rame.
Taj trenutak prekinula je lejdi Kase koja se pojavi iz potpalublja sa Anom i Zlatkom. »Konačno je progovorila!« Mislila je na Kiru. Devojka je isprva odbijala saradnju, podsećajući ih da su živi zahvaljujući njoj i brodu koji je došao po nju, no izgleda da su je napokon ubedili.
»I? Ko ju je poslao? Je li Džilijan? To najviše liči na nju«, pitala je Ana. Zlatko i ona su ispitivanje prepustili lejdi Kase i povukli se u svoju kabinu. Od kako su napustili Devzeal, njih dvoje nisu se razdvajali.
»Estian«, kratko i jasno reče lejdi Kase.
»Estian?! Ali on nije ni deo Poslanja!«, zbuni se Nalim.
»Nije. On je samo bio zadužen za Štit i dragulje«, objasni Ana.
»Što je Kiru stavilo u povlašćen položaj nad Poslanima. Po prirodi, ona je Sakupljač što joj daje sposobnost pronalaženja svakojakih predmeta. Da bi joj olakšao posao, Estian joj je čak dao jedan od dragulja. Ono što ne znamo je zašto.«
»To znači da na ovom brodu trenutno imamo tri dragulja«, zaključi Zlatko.
»Polovinu«, dodade Nalim.
»Predlažem da se podelimo kad stignemo do obale. Neka jedna grupa odnese Artzain Filipu i Anhat, a druga smesta krene za Baras, sa draguljima.«
»To ne dolazi u obzir!«, usprotivi se Nalim. »Naše dužnosti Pastira su važnije od svega!« Ana i on razmeniše poglede razumevanja. Tu su lekciju naučili u potrazi za Štapom.
Bes na lejdi Kasinom licu se nije mogao sakriti. »Vidim da si se saživeo sa ulogom vođe, ali upozoravam te da neću dozvoliti da mi naređuješ!«
»A šta bi ti učinila sa draguljima? Prodala ih onom ko ponudi najviše?«, Ana se umeša.
»Prodala?! Draga moja, ova tri dragulja mogu odrediti budućnost čitavog sveta. Oni vrede mnogo više od bilo kakvog novca! Ovi dragulji su moć!«

»Moć?«, Ana beše zatečena. Lejdi Kase joj nikada nije ulivala previše poverenja. Bila je lukava, pametna i sposobna, ali su bile na istoj strani, pa to nije predstavljalo opasnost. Ko zna na šta bi bila spremna sa tim draguljima u svojoj vlasti?! »Podsetiću te da jedan od tih dragulja pripada lordu Glazoru.«
»Pretpostavljam da bi mu ih ti najradile sve poklonila!«, lejdi Kase napade.
»Ni to neću dopustiti!«, Nalim se oglasi. »Ne Glazoru!«
Iako je za ovo vreme dosta zavolela Nalima, njegova neosnovana netrpeljivost prema Glazoru ju je ljutila. »Lord Glazor bi bio dobar kralj! Svakako bolji od ostalih u igri!«
»Jedino što znam o njemu je da je diskriminator i elitista! Zbog njegovog Žigosanja, moj grad je uništen!«
»Kakve sada veze Žigosanje ima sa bilo čim?! To je bio plemeniti čin!«
»Plemeniti? Možda za vas Aice! Bilo bi samo pitanje vremena kada će plemeniti lord Glazor proterati nas ostale kao i druge rase...«
»Zar zaista misliš da bi to učinio?«
»I nisam jedini! Moguće je da vi u dvorcu to ne znate, ali su mnogi ljudi to videli kao krajnji cilj Žigosanja!«
Bila je u šoku, Lord Glazor ju je upozorio da postoji mogućnost da će njegov potez biti tako protumačen, premda ona nije želela da u to veruje. Smirila se i pokušala da objasni. »Žigosanje je imalo jasan cilj – da donekle kontroliše širenje kuge sa juga!« Primetila je iznenađenje na licima okupljenih. »Veće je saznalo za kugu i odlučilo da nešto preduzme. Žigosanjem bi se Fieri mogli jasno raspoznati. Upravo zato je njihov žig postavljen na čelo. Bio je to neki vid kontrolisanja situacije. Fieri koji nisu pokazivali znake zaraženosti bili bi izolovani i zaštićeni.«

Tako dugo je sve to posmatrao iz svog ugla da mu je Anino objašnjenje zvučalo nerealno. Može li biti da su tako pogrešili? Zar je i Suzana bila u zabludi? Možda bi Štok još bio čitav da su pravi razlozi bili poznati. »Svejedno, mislim da nije na nama da odlučimo kome dragulji treba da pripadnu.«
»Najpravednije bi bilo da ih predamo Veću«, reče Zlatko.
»Lord Glazor je sam pronašao svoj dragulj. Fer je da ga i zadrži«, Ana je bila uporna.
Na kraju se složiše (svi sem lejdi Kase) da je najbolje da prvo odnesu Artzain, a onda odluče šta će sa draguljima.

Skoro ih je mrzela nakon te večeri. Pred njima je bila prilika kakvu verovatno niko nikada nije imao, a oni su bili spremni da je propuste.
Par dana kasnije, kada se malo smirila, odlučila je da im više ne govori o svojim namerama. Uvek je više volela dela od reči.
Sačekala je jedan od retkih trenutaka kada je mogla zateći Zlatka bez Ane i približila mu se.
»Jasno mi je da ti je Ana draga«, rekla mu je, »no moraš biti razuman!. Nalim ne razume, jer je naivan, ali Ana bi te možda saslušala.«
»Opet o tome?! Odustanite, lejdi Kase! Ne mogu Vas podržati kada smatram da niste u pravu!«
»A je li? E pa, ja osećam da će se to ubrzo promeniti«, nasmešila se zlokobno.
»Ne vidim zašto bi se to dogodilo.«
»Zlatko, Zlatko, Zlatko. Zar me smatraš budalom? Da li ti ja ličim na ženu koja bi pošla na put sa neznancima, bez da se prethodno informiše o njima?«
Skoro je mogla da vidi kako kočijaš guta knedlu.
»Šta pokušavate da kažete?!«
»Pokušavam da kažem da bi ti bilo pametno da me od sada podržavaš. U suprotnom, biću primorana da Ani, kao dobra prijateljica, skrenem pažnju na to u kakvu se igru uplela.«
Strah se jasno video na njegovom licu.
»Merida, beše?«
Klimnuo je glavom.
»Lepo ime. Pitam se da li bi se i Ani dopalo.«
»U redu je. Pokušaću nešto da učinim.«
Svi su bili isti. Konjušari i Maestri. Svi su imali iste slabosti. Muškarci su tako dosadni, a žene tako glupe. Zakikotala se dok se udaljavala od njega. Čak i da joj Zlatko ne pomogne, uživala bi u Aninom izrazu lica kada bi joj saopštila da je njen princ kočijaš oženjen drugom.



Osećala je nelagodnost već danima. Nije umela da objasni poreklo tog osećanja, ali ga je ipak osećala celim svojim telom. Setila se Nalima i njegovih čudnih predosećanja i zaključila da se i on, verovatno, tako osećao s vremena na vreme. Nalim je bio empata i njegova predosećanja bila su posledica izuzetno jakih emocija u okolini. Šta li je izazivalo njena?
Činilo joj se da što je rešenija da pronađe odgovore, samo je nailazila na još više pitanjaa.
Nedostatak tri dragulja u Štitu Poslanja kralja Bileza ju je mučio. Dragulji za štitove kovani su prilikom rođenja prinčeva i princeza i tek tada urezivani u štitove. Oni su bili značajni jedino za Poslanje, kojim se birao kraljev naslednik. Stefana je znala da Poslanja nakon smrti kralja Bileza nije bilo. Šta više, sve tri princeze su proglašene mrtvima. U takvim uslovima nije bilo razloga za Poslanjem, već je vlast preuzeo kraljev brat, kao zakoniti naslednik prestola. To je značilo da je trebalo da dragulji ostanu u Štitu.
Šta se dogodilo sa draguljima kao i ko ju je, uopšte, uputio do tog saznanja i zašto bila su nova pitanja koja su je nagrizala. Ali ne i jedina.
Ubrzo za tim saznanjem u Dvorcu se pojavila Jovana sa zabrinjavajućim vestima. Priča o toj Odbegloj vili nije bila nimalo bezazlena. Jovana je potražila Stefanu u nadi da će ona izvestiti Veće o događajima na severu, ali se Stefana bojala da će oni tu vest primiti nezainteresovano baš kao i onu o Vilama u Kiolotu. Ipak, obećala joj je, kao i Sofiji, da će pokušati da nešto učini po tom pitanju.
Zabrinula ju je i vest da je Sanja nestala. Nije zaboravila kako joj je pomogla u Ispii kada je bežala od oca Gregorijana. Iako je Jovana insistirala da odmah krene u potragu za njom, Stefana ju je ipak ubedila da je pametnije da malo sačekaju i osmisle šta im je činiti. Pored toga, primila je Glasnika od Milene koja joj je javila da sa Majom dolazi u Baras, a i Goran je bio na slobodi, te je delovalo kao da će se uskoro okupiti u Barasu. Zbog toga su se složile da makar neko vreme Jovana ostane u Barasu. Ako ništa drugo, moći će da ispune Sanjinu želju i pročitaju onu knjigu koju im je ostavila kada ih bude više na broju.
Pa, ipak, najčudniji trenutak Jovanine posete nije imao nikakve veze sa onim što joj je ispričala. Najčudnije je bilo ono ogledalo. Jovana joj je ispričala kako je do njega došla i sve što je nakon toga usledilo, no ni jedna, ni druga nisu imale objašnjenje za to što su njegovi zeleni dragulji svetleli u trenutku kada je Stefana zagrlila Jovanu.
»To se nije do sada dešavalo«, rekla je Jovana i izvadila ostatke ogledala iz torbe.
Prestali su da svetle onda kada ih je Stefana dotakla svojim prstima.
Zamolila je Jovanu da joj ostavi ogledalo pre nego je otišla kako bi se njime kasnije pozabavila.

Međutim, sva ta nova pitanja danas je ostavila po strani. Danas je bio dan kada će razrešiti neka od ranijih.
I Klia i Goran su je upozorili da će to biti jako težak zadatak, pa je ona odlučila da dobro osmisli čitavu „operaciju“. Uputila se ka gostionici Ruža sa Identifikatorom, Izbacivačem i Iglom koje je dobila od Klie.
Baš kao što joj je i objašnjeno, ona pokaza Identifikator i devojka iz gostionice je odvede do prostorije koja je ličila na ostavu, a koja je služila za potrebe osoblja i ostavi je tamo samu.
Ulaz u Centralu ProDefa bio je tu negde. Stefana osmotri oko sebe i naposletku ugleda na jednoj od polica izrez koji je odgovarao veličini Identifikatora. Prišla je i postavila Identifikator koji zasvetli jarko crvenom bojom, tačno u taj izrez, na bočnoj strani police. Polica se odvoji od zida, okrete za sto osamdeset stepeni i otkri svoju metalnu, zadnju stranu. Identifikator se izvuče iz izreza i Stefana ga ponovo uze u svoje ruke.
Metalna strana police je, u stvari, bila ulaz. Vrata koja je tražila nisu bila klasična vrata, već nešto poput portala. Stefana pokuca i metalni deo se otvori, otkrivajući pred sobom dugačak hodnik.
Baš kao što joj je Klia i rekla, i pre nego što je uspela da kroči unutra, pred njom se stvori čuvar. On podiže ruku i njom pređe ispred Stefaninog lica. Bio je to metod identifikacije.
Klia joj je objasnila da se najveći deo funkcionisanja ProDefa zasnivao na ljudskim licima. Sfere postavljene svuda u Defori snimale su lica i pamtila ih. Na taj način se kreirao Dosije o svakom ko je bio u blizini Sfera. Svaki put kada bi Sfere zabeležile isti lik, dodavale su nove informacije u Dosije i tako se broj podataka sve više povećavao. Nošenje maski, ili skrivanje lica nije bilo dovoljno da se Sfere „nadmudre“, jer one nisu podatke beležile prostim posmatranjem, već korišćenjem Vilinske magije. Jedini način da se izbegne kreiranje Dosijea (ili da se makar što manje informacija u njima sačuva) jeste bio izbegavanje bilo kakvog kretanja na javnim mestima, što je bilo gotovo nemoguće.
Stefana je znala da čuvar nije prepoznao njeno lice i da je već shvatio da nešto nije u redu, no on to ničim nije odavao.
»Morate poći sa mnom«, rekao je sasvim mirno i pružio joj ruku.
Bio je to presudan trenutak. Stefana zatvori oči.

Pružila je ruku i pustila da je čuvar odvede. Osećala se krajnje nelagodno, rasejano i uplašeno. Nešto se događalo. Načinila je par koraka, pa zastala.
»Molim Vas«, čuvar je bio miran i učtiv, »Morate me pratiti.«
»Ali... Ne mogu! Nikada tu nisam bila.«
Čuvar podiže obrvu. »Ja ću Vas voditi.«
»Ne razumete, ja nisam sigurna da mogu tuda. Nikada tamo nisam bila!«
Uhvatio ju je za ruku i povukao za sobom.

Druga Stefana stajala je pred ulazom i čekala da čuvar i njena projekcija nestanu sa vidika. Projekcija se opirala i uplašeno ponavljala da ne može poći tim putem.
Bila je to ključna faza njenog plana. Još otkad je pročitala Mininu zabelešku o incidentu na dvoru pitala se da li je moguće to učiniti.
Nije bilo čudno da Darovi vežbom postaju jači i razvijaju se. Goran je to dokazao na suđenju kada je uspeo da izgovori laž. Zašto i njena projekcija nije mogla dostići viši nivo? Još kada je za Minu prisluškivala Oviatova ispitivanja, njene su projekcije trajale sve duže i duže. Bilo je premalo vremena da ih do današnjeg dana dovede na nivo koji je želela, ali je zato nabavila poseban napitak koji je ubrzao čitav proces.
Ne samo da je sada njena projekcija bila duža, već je i ona sama mogla biti svesna dok se projektuje. Prostorno ograničenje bilo je, i dalje, prisutno. Projekcija se nije mogla kretati tamo gde njen vlasnik nije.
»Ne, ne. Ne mogu tamo. Tamo nisam bila«, rekla je Lejdi Adelina Mini pre toliko vremena. Ona jeste (bar po onome što je o njoj čitala) bila osobena žena, no to ne objašnjava zašto se nije mogla normalno kretati po hodniku koji je kružio i vodio do istog mesta.
Reči druge Stefane izgovorene čuvaru bile su potvrda toga. Mina toga dana nije naišla na lejdi Adelinu, već na njenu projekciju koja nije mogla proći hodnikom kojim sama lejdi Adelina nije ranije prošla.
Čitajući iznova i iznova tu priču, bila je to jedina nepravilnost, jedino što je odskakalo i jedino što je ona mogla razumeti, a da Mina pre nje nije. Da li je to išta dokazivalo? Možda i ne, no bila je to nepravilnost koja je možda bila rešenje misterije. Ako je kralj Fosk u salu za svečanosti odveo projekciju lejdi Adeline, gde je bila sama lejdi Adelina? Uostalom, iz Markusovog dnevnika su Mina i ona saznale da Zabranjenu magiju veštije koriste žene. Šta ako iza napada na kralja Bileza i kraljicu Nejlu nije stajao Fosk, kako je Mina dugo mislila, već Adelina?
Pred Stefanom je, doduše, sada bio težak zadatak. Čuvar je nestao sa njenom projekcijom, a ona nije imala vremena za gubljenje. Pripremila je Identifikator i zakoračila u ProDef. Klia je nagovestila da će je Identifikator voditi kroz hodnike do Čitača i tako i beše. Kada god bi naišla na skretanje, Identifikator bi joj pokazao put tako što se na njemu iscrtavala strelica. Samo koji minut kasnije došla je do svog odredišta.
Ušla je u sobu sa Čitačem. Sama prostorija bila je ogromna i mračna, a u njenoj sredini nalazila se ogromna Sfera, nalik na onu koju je i sama nosila sa sobom, samo daleko, daleko veća.
Nije znala koliko će još njena projekcija trajati, pa se nadala da proces čitanja neće biti previše dug. Izvukla je Mininu sferu i primakla je Čitaču, tako da su se lopte dodirnule. I onda se dogodilo.
Bilo je to kao san. Slike su se nizale i nizale u njenom umu. Lica koja nije poznavala, razgovori koje nije vodila. Videla je svoju trudnu majku, videla je lejdi Kase u luci Dže, videla je Milenu kako se sprema da popije napitak Utrnuća, videla je lejdi Adelinu i kralja Foska, videla je kralja Bileza i kraljicu Nejlu, Mahte i Judit, videla je Kiolot, Sofiju, lorda Estiana, Maestra Pjetra, Vile, Baras, videla je sebe i videla je nevidljivu ruku koja je stezala Minu oko vrata. Bila je to Mirona.
A onda sve prestade. Kao hipnotisana, Stefana izvadi Iglu i zabode je u Čitač, pa brže-bolje pritisnu taster Izbacivača i nestade.


END OF EPISODE 2

Chapter V - Episode 1

»Zašto si došao? Zašto sada?«, upita Goran lorda Estiana, koji je stajao pred njim, tu u ćeliji kraljevog dvorca u Barasu. Njegova poseta bila je neočekivana.
»Oterao sam tamničare kako bismo mogli da razgovaramo na miru. Tvoj nam prijatelj neće smetati«, odgovori Estian potpuno mirno, pokazujući ka Angelusu. »Kako si Gorane? Kako je tvoja sestra?«
Goran primeti iznenađenje na Angelusovom licu. On nije znao za Goranovu i Estianovu prošlost. »Nikad bolje!«, odgovori ironično. »Kako ste Vi, lorde Estiane?«
»Bilo je i boljih dana. Nekada davno.« Izgovorio je to tako setno, da se Goran priseti nekadašnjeg lorda Estiana, ali brzo sebe podseti da tog čoveka više nema.
»I biće ih još, nadam se.« Beše to lažna ljubaznost, sa dozom podsmeha.
Estian nije odreagovao. »Došao sam da te pitam očigledno«, reče naposletku. »Zanima me šta si očekivao, Gorane. Onoga dana kada si upao u moje odaje sa optužbama. Želim da znam šta si očekivao da ću uraditi.«
»Očigledno pitanje ima očigledan odgovor«, rekao je prezrivo. »Očekivao sam da ćete pronaći u sebi makar malo preostale časti. Očekivao sam da priznate svoj zločin.« Izgovorene, te reči su zvučale donekle izlizano.« Želeo sam da Vas pogledam u oči i podsetim Vas na čoveka koji ste nekada bili. Želeo sam da Vam dam šansu za iskupljenje.«
»Iskupljenje?! Kod koga? Kod Bogova? Nemoj...«
»Kod mog oca!«, prekide ga Goran. » Kod mene. Sve i da niste priznali svoj zločin pred Deforom, očekivao sam da ćete ga bar priznati meni.«
»Je li tako?«, upita Estian, više retorički. »Onda, evo. Priznajem svoj zločin. Priznajem ga tebi i priznajem ga lordu Angelusu. Je li to dovoljno? Da li ti je sada lakše?«
»Ne, nije. Nažalost.« Šta je Estian želeo da postigne?
»Niti bi bilo. I da sam tada priznao, bilo bi isto. Čak i da su me vešali pred celim Barasom, to ne bi promenilo ništa.«
»Bilo bi to ispravno. Pravedno. To bi, valjda, značilo nešto.«
Usmerio je pogled ka Goranu. »Pravedno?« Zastao je. »Pravda je ideal. Pravda je laž. Juriti za njom je kao juriti Mesec sa tla. Koliko god išli ka njemu, on beži. Ne možemo juriti iluzije celog života.«
»I zato činimo šta nam je volja? Lažemo? Pljačkamo? Ubijamo?« Tu poslednju reč namerno naglasi.
»Ti si dobar momak, Gorane. Dobar momak uhvaćen u mrežu stvari koje su mnogo veće nego što je on sam. Veće nego ja. Veće nego bilo ko od nas. A ovaj dvorac... On truli. Zajedno sa svim u njemu. Što više vremena provedeš ovde, veća je šansa da ćeš i ti istruleti. To nije sudbina kakvu želim sinu svog najboljeg prijatelja. Zato sam ovde.« Estian pokaza na otvorena vrata ćelije.
»Ne razumem. Pustićete nas da pobegnemo?!«
»Već ste pili sa Bunara Obnove, tako da će vas biti teško pronaći. Skrivajte svoja lica neko vreme i ne privlačite previše pažnje. Ja ću se postarati za ostalo.«
Goran se nađe u čudu. Puštao ih je da pobegnu. Posle svega. Iako isprva iznenađen, Goran shvati šta je po sredi. »Ovo je bio jedini način, zar ne?«
Estian ga pogleda upitno.
»Saterati nas u ćošak. Da ste priznali ubistvo onoga dana kada sam Vas optužio, to bi imalo nepredvidive posledice. Vi biste možda sada bili u ovoj ćeliji. Gnezdo Vam je garantovalo anonimnost, ali niste mogli biti potpuno sigurni. Sada je sa suđenjem gotovo. Angelus je okrivljen, a dokazi protiv Vas zauvek uništeni. Sečivo koje je visilo nad Vašom glavom palo je i promašilo Vas. Slobodni ste. Mi, sa druge strane, nemamo izbora. Ili ćemo pobeći, ili suočiti se sa kaznom.«
»Ne očekujem da razumeš, Gorane. Šta više, nadam se da nikada nećeš razumeti. Ali ne budi budala! Idealima nema mesta ovde. Bar ne još uvek. Ukoliko sada odeš odavde, oni će preživeti. Možda jednog dana...«
»Ne brinite«, prekide ga Goran. »Budala nikada nisam bio.«


»Hajdemo, Angeluse! Prihvatimo Maestarovu velikodušnu ponudu.«
»Ja ne idem.« Iako je prisustvovao ovom razgovoru, to ga nije pokolebalo.
»Ne pričaj gluposti! Ovo nam je jedina šansa da odemo odavde!«
»Onda je iskoristi i beži. Ja moram ostati ovde. Ja zaslužujem da budem ovde.«
»Čuo si lorda Estiana! Ti nisi ubio kralja! Ti si bio samo nož u njegovoj ruci.«
»A šta je sa ostalima?! Šta je sa ostalim rukama? Koliko ih je samo! Noću, kada pokušavam da spavam, svaka od njih grabi. Svaka od njih grebe. Ja sam užasno ljudsko biće. Ništarija.
»I šta onda?! Želiš da umreš ovde? Je li to to?«
»Da, Gorane. To je to! Želim samo da umrem! To je sve što je trebalo da se desi od samog početka!
»I misliš da će te to iskupiti?!«
Angelus oseti bes kako narasta. Kako se usuđuje?! Šta on zna o tome?! Ipak, Goran se ne zaustavi.
»Ti ćeš umreti, ali te ruke koje grabe će i dalje ostati prazne. Misliš li da tvoj jedan život vredi kao svi njihovi?!«
Bes nestade istom brzinom kojom se i javio. Reči koje je Goran izgovorio bile su istinite. Bolne, užasne, teške, ali istinite.
Već tako dugo je misio o svojoj smrti. Ona je za njega bila izlaz. No da li je to ono što je zaista želeo? Njegova smrt bila bi prečica, beg, lakši put. To je bilo pogrešno.
Ukoliko je zaista želeo da bude kažnjen za svoje zločine, morao je da živi. Šta više, ako je zaista želeo da se iskupi za sve, to je bio jedini način.
Goran je pružao ruku ka njemu. »Dakle? Šta biraš?«
Taj prokleti Goran! Uvek za jedan korak ispred njega! Zašto ga je uopšte pitao kada je znao šta će izabrati i pre njega samog?!
»Vojnička odela vas čekaju kraj izlaza. Obucite ih i samo odšetajte iz zamka«, objasni Estian. I Gorane!«
Zaustaviše se na izlazu.
»Postaraj se da je ovo poslednji put da se srećemo.«



Padala je kiša. Maja se povukla u svoju odaju ranije nego prethodnih večeri jer nije mogla, niti želela da trpi Milenino prisustvo.
Istina, deo nje osećao se bezbednijim sada kada nije bila sama u tom dvorcu, ali kada bi to bio bilo ko od ostalih Pastira!
Optimistično se obukla u haljinu za spavanje, s obzirom da u poslednje vreme nije ni spavala. Ipak, kiša je dobovala i delovala umirujuće na nju. Možda će se večeras konačno odmoriti...
Primakla se velikom prozoru i zagledala se u daljinu.
Franko je voleo kišu, sećala se. Iako nisu proveli previše vremena zajedno, naučili su dosta jedno o drugome. Nije ni slutila da je bilo moguće zavoleti nekoga za tako kratko vreme. Od onoga dana kada ga je upoznala u vrtu kraljice Nejle, viđali su se gotovo svakog dana. A opet, kako je mogla ikome objasniti koliko ga je volela?! Bilo je to svega par meseci.
Videla je svoj lik u prozorskom staklu. Zaista je izgledala jezivo. Ili možda ona jeste bila jeziva, iznutra? Možda je zato osećala da je niko nikada nije razumeo. Možda se nikada nije racionalno ponašala. Možda je zato stalno ulazila u sukobe sa Anom.
Osetila je gađenje prema samoj sebi. Udaljila se od prozora i zavukla pod pokrivače.
Zašto je prokleta Milena tu?!


Bilo joj je potrebno mnogo samokontrole da vodi normalan razgovor sa Mironom. Da li je ikako odavala da joj više ne veruje kao ranije?!
Mirona je Mileni oduvek delovala nekako bezazleno, rasejano. Sada je pokušala da je sagleda drugim očima. Bila je tako obična! Ništa na njoj se nije isticalo. Niti lik, niti odeća, niti govor. Nije čak ličila ni na princezu. Imala je lepotu, ali ne i harizmu koja bi je pratila.
Razgovarale su o Poslanju, Senkama, Markusu, Maji. Obe su zauzele neutralne stavove. Bile su to njihove maske.
Kada je razgovor konačno završen, Milenu ispratiše do sobe gde će spavati. Spavanje, međutim, nije joj bilo ni na kraj pameti.
Znala je da će se Maja opirati svakom pokušaju da je ubedi u bilo šta. Ta opcija je bila isključena. Zbog toga što je na njoj upotrebila svoj Dar, od Maje je mogla dobiti samo mržnju.
Morala joj je pomoći protiv njene volje. Sačekala je da se noć skrasi i sve primiri. Postojala je velika verovatnoća da Mirona (ili neko od njenih podanika) motri na njih, no to je bio rizik koji je morala prihvatiti. Iskrala se iz svoje sobe i zaputila ka Majinoj. Vrata su bila zaključana. Milena pokuca.


Ko je to mogao biti?!
Ustala je iz kreveta i, još uvek ošamućena od sna, zgrabila Narga. Mač je sve vreme držala pod jastukom, za svaki slučaj. Pažljivo je prišla vratima da ih otvori.
»Ti?!« Naravno! »Šta...«


Milena joj ne dozvoli da dovrši rečenicu.
Rukom joj je poklopila usta i izgurala je, svom svojom snagom, kroz prozorsko staklo. Kotrljale su se neko vreme niz padinu krova dok se ne zaustaviše na stazi koja se pružala duž zidina zamka.
»Jesi li ti poludela?!«, vrisnu Maja kada se oslobodi Mileninog stiska.
Grmelo je i kiša je sve jače padala.
»Došla sam da te spasim i to ću i učiniti!«
»Spasiš?! Ne treba meni tvoja pomoć!«
»Majo, slušaj me! Mironi se ne sme verovati! Mina je sumnjala, a sada sumnja i Stefana da je Mirona ta koja se služi Zabranjenom magijom. Moramo da bežimo odavde pre nego nas pronađe!«
»Znam! Znam, bogova mu! Ali ne treba mi tvoja pomoć! Zašto me ne ostaviš na miru već jednom?! Kako da ti objasnim da ne podnosim tvoje prisustvo?!«
Sada je morala da dela. Jedini način da se neko oslobodi čarolije Mileninog Dara bio je da se suoči sa emocijom koju je on pojačavao. To je u ovom slučaju značilo da je morala dovesti Maju do tačke ključanja. »Ah,da! Zato što smatraš da sam ti ubila dečka! Zaista, Majo!«
»Kako se usuđuješ?!« Maja prosikta.
»Ili me možda mrziš zato što si previše slaba da bi se suočila sa istinom? Da, mora da je to!«
»Prekini! Umukni!«
Uspevalo je. »A povrh svega, Jelenin dečko je preživeo! Zamisli! Tvoj je mrtav, a njen...«
Maja potrča ka njoj, vrišteći i obori je na tlo. Usledio je jedan udarac za drugim. Prvo ju je šamarala, zatim čupala za kosu.
»Mrzim te! Mrzim te!«, govorila je između udaraca, poput mantre.
Milena je trpela udarce. Očekivala ih je. Međutim, Maja je gubila kontrolu i bol je postajala jača. Milena se otrže i odgurnu je, ali ova se ponovo zalete ka njoj.
Sada su se rvale. Na trenutak bi se razdvojile, nakon čega bi Maja ponovo nasrtala. Bila je poput životinje. I taman kada je izgledalo da će se umoriti, ona zgrabi svoj mač koji je pao nedaleko od njih dve i usmeri ga ka Mileni.
Bila je potpuno vlažna. Kiša se mešala sa krvlju na njenoj koži. Glava joj je dobovala od bola. »Ubij me. Ubij me, ako misliš da je to ono što želiš.«
Maja joj se približi, držeći mač pred sobom sve vreme.
»Ubij me!«, naredi Milena. »Samo znaj da to neće ništa promeniti. On je otišao. Nema ga više. Ništa ga neće vratiti.«
»Mrzim te«, Maja reče šapatom. »Mrzim te.«, ponovi. Pogled joj je bio dekoncentrisan. »Rekla si da ćeš mu pomoći! Obećala si!«
Milena se zbuni. Pokušala je da se seti da li joj je ikada obećavala tako nešto. Je li Maja gubila razum?
»Rekla si da ćeš mu pomoći i nisi! Baš kao i pre...«
Reči nisu imale smisla. Baš kao i pre?
Maja spusti mač i kao da klonu. »Nisi se vratila! Nisi se vratila...«
Kome se ona to obraćala?
»Mislila si samo na sebe! Bila si sebična! Ana je bila u pravu...«
Ana?!
Maja pade na kolena. »Mrtvi su! Nema ih! Izneverila si ih obojicu!« Pustila je mač da padne kraj nje i uhvatila se sa glavu. »Mrzim te! Mrzim te! Mrzim te!« Čupala je svoju kosu, jecala i tiho ponavljala te dve reči. Milena joj lagano priđe, uhvati za ruke i zagrli je.
Ovo se ranije nije događalo. Nije bila ona ta koju je Maja omrzla kada joj je odnela bol zbog Frankove smrti. Omrzla je sebe, samo je svoju mržnju, iz nekog razloga, projektovala na Milenu.
»Moramo da idemo odavde, Majo!«
Pogledala ju je kao dete. »Znam... Mirona, ona... Ona je opasna. Videla sam.«
»Ispričaćeš mi sve kada budemo na sigurnom!«
Maja klimnu glavom i polako ustade.


Obe su bile iscrpljenje, ali nije bilo vremena za gubljenje. Nisu se mogle vratiti po svoje stvari. Morale su što pre odatle. Imale su jedino odeću koju su nosile na sebi i Narga.
Pratile su stazu do jedne od kula i krenule stepeništem ka nižem nivou. Stražara je uvek bilo na ulazu, te tim putem nisu mogle otići. Odlučile su da pronađu najnižu tačku sa koje bi mogle iskočiti iz dvorca.
»Misliš li da su čuli lomljavu? Hoće li poći za nama?«, upita Milena.
»Vrlo verovatno.«
»Jesi li pokušala da pobegneš za ovo vreme?«
»Ne, nisam. Želela sam da saznam nešto više o Mironi. Zato sam tajno slala Mičiku da je posmatra.«
»Zar to nije bilo opasno? Zar te nije bilo strah?«
»Jeste. Ali mislim da je deo mene želeo da budem u opasnosti.« Tek je sada to razumela.
»I jesi li saznala nešto?«
»Jesam! Mirona je... Pa, recimo samo da u potpunosti vlada situacijom. Za nju smo svi samo pioni na šahovskoj tabli. Ispričaću ti sve kasnije, sada moramo...«
»Čekaj! Mislim da čujem nešto!«
Zastale su da oslušnu. Teški koraci su odzvanjali kulom.
»Stražari! Dolaze!«
»Pa... Pokušale smo!«, Milena reče, pomirljivo.
Stražar koji se pojavio imao je poznato lice. Pogledao ih je, ćutke.
Njih dve mu uputiše molećiv pogled, prećutno ga moleći da ih ne oda.
Posmatrao ih je neko vreme, kao da se dvoumio. Gledao je u Maju. »Nema nikoga ovamo!«, viknu Jakadan i nasmeši im se.
Odahnule su. Imale su sreću što je od svih čuvara naišao baš Jakadan. Maja i starac su preživeli dosta toga zajedno putujući za Gehnu.
Jakadan ne samo da im je pomogao sa stražarima, već ih i uputio ka izlazu za poslugu odakle su mogle pobeći.
»Ovo je svakako pametnije od iskakanja!«, zaključi Milena kada se nađoše van zidina dvorca.
»Šta sada?«, upita Maja, nadajući se da je Milena bar taj deo osmislila.
Milena pobedonosno podiže svoju desnu ruku i stvori crnog konja. »Sada jašemo do Barasa!«


END OF EPISODE 1

Chapter IV - Episode 17

»Zar nisi rekla da si ga ostavila kod olupine?«, upita lejdi Kase dok su jurili ka Zlatku.
»Jesam... Ali izgleda se pomerio!« Moć koju je stekla u potrazi za Artzainom vodila ju je ka Zlatku.
Ostrvo je umiralo. Biljke su venule, tlo pucalo, drveće padalo, životinje nestajale. Morali su pobeći što pre.
Jurili su što su brže mogli ka mestu gde ih je Ana vodila.

Njihovo iznenađenje kad su uz Zlatka zatekli Kiru i Teu bilo je potpuno i jasno se ocrtavalo na njihovim licima.
»Zlatko! Dobro si!«, Ana gotovo vrisnu i potrča ka njemu.
Obećao je sebi da će to uraditi kada je bude video. Zgrabio ju je snažno i poljubio. I ona mu je uzvratila.

»Tea!«, Nalim odahnu kada je vide. U rukama je držala njegovu torbu.
»Uspela sam da ti je vratim!«, reče i pogleda ka njemu, pa ka lejdi Kase.
Nalim se i sam okrete ka Kase koja zakoluta očima. »Imamo Artzain. Bežimo odavde!«, rekao je.

Brod koji je došao po Kiru imao je uputstva da ne prilazi ostrvu dok ona za to ne da znak. Pre toga, pustili su jedan čamac ka obali kako bi se uverili da je bezbedno prići.

Konačno su odlazili sa tog mesta. I to više nego punih ruku. Bilo je vreme da se vrate na Rotaer i odnesu Artzain Anhat.
Glasan zvuk ih natera da pogledaju ka Devzealu. Ostrvo je tonulo.
»Sada ga više niko i neće naći!«, zaključi Ana.
»Hajdemo da odmorimo. Pred nama je dug put«, predloži Zlatko.
»Ne brinite. Mislim da ćemo imati mnogo tema za razgovor da nam ga prekrate«, reče lejdi Kase ne sklanjajući pogled sa Kire.
To su bili razgovori koje je željno iščekivala.


Provela je već više dana tražeći je. Baras je bio ogroman grad i Jovana je znala da je to bilo poput traženja igle u plastu sena, ali nije želela da lako odustane. Barnes je sve vreme bio uz nju.
Sanja je nestala. Od onoga dana kada ju je ostavila u onoj maloj gostionici nije je više videla.
»Trebalo je da vidim znake! Bila je čudna i govorila je čudne stvari. Sve je i ličilo na rastanak...«
»Nisi mogla da znaš i ne možeš sebe kriviti zbog toga.« Barnes je bio jako dobar prema njoj sve to vreme. To joj je bila jedina uteha.
»Ona je slepa! Kuda je mogla da ode? Možda joj se nešto dogodilo...«
»Jovana! Ne radi to sebi!«
»Prošla je pola Defore da bi me pronašla u Hortu! Baš sam joj se na lep način odužila!«
»Pronaći ćemo je!«
Dopalo joj se što je govorio u množini. Da, uz njegovu pomoć će je sigurno pronaći.
»Ali prvo moram učiniti nešto drugo. Videla sam užasne stvari na severu. Moram u Arinob. Moram da ih upozorim.«


Sanja je želela da pomogne svom ocu, ali to nikako nije mogla u stanju u kome se nalazila.
Pomoći će mu nekako, nekad... Sada ne.
Bila je stalno u mraku. Više nije bilo važno gde je. Izašla je van i pustila da je put vodi.


Neko vreme je Jelena jahala bez cilja. Želela je samo da pobegne što dalje od juga, kako joj je Ivan i predložio. Izbegavala je Glavni drum i trudila se da ne privlači previše pažnje. Naišla je na par opasnosti na putu, ali ih je uspešno savladala.
Prvo je želela da odjaše za Baras i sama odnese mač Veću. Nije je zanimalo koji će od Poslanih da ga dobije, ali nije želela da ni ona sama pomogne nekom od njih tako što će im ga uručiti.
Onda joj je sinulo! Ipak postoji neko sa kim bi imala interes da pregovara!
Orlando se žrtvovao za nju i sada je bilo vreme da mu uzvati. Zaustavila je konja. Imala je novo odredište. Morala je da pronađe princa Markusa.


Dani koje je Maja provodila u Gehni, na dvoru princeze Mirone bili su neki od najstrašnijih dana njenog života.
Ona nije bila ni glupa, ni slepa.
Na putu za Gehnu, Jakadan i ona su se još par puta susreli sa onim misterioznim mačevaocem. Svaki put bi je preplavio onaj isti čudan osećaj i ista strepnja još i pre nego što bi se susreli sa njim. Onda bi se pojavio, borio se sa njima (sa novom rukom koja je izrasla na mestu stare) i nestao. Već je bez greške mogla da oseti kada će se on pojaviti i napasti. Maja je počinjala da shvata šta oseća. Osećala je Rahe.
Isti taj osećaj preplavio je i kada je stigla u Gehnu, onoga trenutka kada se susrela sa princezom Mironom. Ranije to nije osećala, ili možda nije obratila pažnju. Sada nije bilo sumnje. Taj osećaj u njoj izazivala je i Mirona.
Nije smela činiti nikakve nagle poteze. Mirona je znala za njen simbol, ali je sada i Maja znala Mironinu pravu prirodu. Je li ju je pozvala u Gehnu kako bi je ubila?
Jedva je spavala noćima. Bojala se da će joj se nešto dogoditi na spavanju. Bila je jako umorna.
Kada je pitala princezu zašto je insistirala da Milena i ona dođu k njoj, dobila je uverljiv odgovor:
»Želela sam da mi budete blizu. Bojim se da će moj brat poslati sledeću Rahu na mene i da ćete jedino vi moći da je zaustavite!«
Nažalost, taj odgovor ju je vezivao za to mesto. Nije mogla tek tako napustiti „uplašenu“ princezu. Bila je u zamci. Zarobljena u igri mačke i miša. I svaka neprospavana noć sve ju je više ubeđivala da je ona tu jedini miš.


Milenin put za Gehnu doneo joj je novog prijatelja.
Bio je to divlji, crni konj kome je dala ime Sajmon i koji je sada živeo u njenom sedefastom simbolu na desnom dlanu. Na njenu sreću, bio je to baš saputnik kakav joj je trebao da bez odlaganja stigne u Gehnu.
Susret sa Majom nikako neće proteći u dobrom svetlu. Možda će morati da istrpi teške reči, pa i udarce, ali to nije bilo važno.
Morala je pronaći načina da je odvede odatle i što dalje od Mirone. Ako su Minine, a i Stefanine slutnje tačne, postojala je mogućnost da Maja nije sigurna u društvu princeze. Jedini problem je bio kako sve izvesti na način koji neće probuditi sumnju kod Mirone.
Već je prošlo više dana, a Milena nije pronašla pravu priliku da se približi svojoj prijateljici. Mirona nije napuštala dvorac, baš kao ni Maja. Jedino joj je preostajalo da još čeka, a čekanje je bilo nešto što je Milena najviše mrzela.
Iako je prvenstveno želela da Mirona ne sazna da je ona došla u Gehnu, shvatila je da će taj plan morati da promeni.
Prišla je stražarima i zatražila da je najave.
Princeza Mirona ju je dočekala srdačno, sa osmehom na licu. Maja sa istom onom mržnjom u očima.
»Tako mi je drago što si nam se ipak pridružila!«, reče princeza Mirona.
»I meni je!«, odgovori Milena najuverljivije što je mogla. »I meni je.«


Smrt je bila sudbina koju je Angelus i sam iščekivao već neko vreme. On je bio čudovište. Delio je smrt nedužnim ljudima. Bolje od smrti nije ni zasluživao. Sedeo je u ćeliji mirno i čekao trenutak. Još malo pa će sve biti završeno.


Goran je razumeo promenu koja je nastupila kod njegovog sapatnika iz ćelije. Koliko je shvatio, sećanja na Gnezdo su nestala, ali sa njima nisu i sećanja o ubistvima koja je počinio. U Angelusovoj glavi je sada on sam bio jedini krivac.
Sa druge strane, Goran nije želeo da se pomiri sa sudbinom. Uzdao se u neko čudo ili preokret. Znao je da to neće biti epilog njegove priče. A nadao se da će isto važiti i za Angelusa.
Odbijao je da jede hranu koju su mu donosili. Bojao se odmazde ProDefa. Oni bi našli način da ga kazne za to što je progovorio.
Ukoliko je prekoret planirao da se desi, Goran se nadao da će požuriti pre nego što umre od gladi.
»Imate posetu«, objavi čuvar, na Goranovo iznenađenje.
Stefana ga nikada nije posećivala zvanično, već krišom. Osim nje nije postojao niko ko bi mogao da ih poseti.
»Odličan performans«, reče posetilac kada se približio zatvorenicima. »Sada je vreme da konačno porazgovaramo.«
Goran se naježi. Da li je ova poseta preokret koji je tražio? Da li sudbina ima lice lorda Estiana?


Princ Notus ga je slušao sa ledenim izrazom lica. Ivan je odlučio da mu kaže istinu... Ili bar deo nje koji ne uključuje simbol na njegovom dlanu.
Iza tog lica, znao je, gomilao se bes. Sa tim besom će se, pre ili kasnije, morati da suoči. Sada, doduše, princ odluči da ga poštedi.
»Pobeda je, svakako, naša. Prva od mnogih.«
»Mnogih? Zar...«
»Rat je počeo, Ivane«, prekinuo ga je. »Ovo je bila samo prva bitka.«
»Ali... Princ Rišer je mrtav!«
»Princ Rišer je bio budala. Najslabija karika. Prvi koji bi odgovorio na provokaciju.«
Ivan je sada shvatao. Priča sa Rišerom i mačem bila je samo izgovor. Izgovor da rat počne. »Kakav je plan?«, pitao je, strepeći od odgovora.
»Zapad je ustao protiv nas na Rišerov poziv. To znači da su oni naši neprijatelji. Plan je da Faet padne.«
Čiji plan? Ivan se i dalje bojao druidovih reči. „Ako je suditi po skorašnjim aktivnostima, pa i saveznicima našeg princa, on i Vi ćete se naći na suprotnim stranama“
»Sever već pada pod drugim neprijateljem. Ako ujedinimo jug i zapad, uskoro će ceo Loselar biti naš. Ali idemo korak po korak.«
»Da li ste sigurni da je to pravi način?«, bojažljivo upita Ivan.
Umesto ogovora, beše prostreljen pogledom. »Sada možeš ići«, zapovedi mu princ Notus. »Čujem da imamo novog zatvorenika. Postaraj se da ti ovaj ne pobegne.«
Ivan se ponizno pokloni.
»I Ivane... Ako me još jednom izdaš... Ubiću te.«


Flajev trag ga je odveo u grad po imenu Jola. Branko je očekivao da će Flajeva putanja biti nasumičnija, uzevši u obzir njegovo stanje, ali se očito prevario. Flaj je, izgleda, ciljano krenuo ka severozapadu i završio u tom gradu.
Iako je ovo bio prvi put da se kretao ostatkom kontinenta, Branko je na svom putu imao prilika da poseti par gradova, te mu je pojačano obezbeđenje na ulazu u Jolu bilo čudno.
Pokušao je da zaledi čuvare i provuče se neopažno pored njih, no oni su, izgleda, na to bili spremni, te njegov Dar nije funkcionisao.
»Niko ne ulazi i ne odlazi bez odobrenja«, čuo je čuvare u crvenom kako govore nekim putnicima koje su odvraćali sa kapije.
Pa, ipak, to nije bilo sasvim tačno. Bilo je onih koji su slobodno ušetavali u grad. Ili bolje rečeno, utrčavali. Bili su to Firci u stanju sličnom Flajevom. Lako ih je prepoznavao po žigovima koje su nosili na čelu.
Zbog toga mu je bio potreban drugačiji pristup.
U nekom od obližnjih naselja pronašao je kovača koji je, uz mnogo ubeđivanja i malo pretnji pristao da na njegovom čelu otisne žig koji je izgledao kao žig boga Fiera. To je bilo bolno iskustvo, premda ni upola toliko bolno kao ono koje je namenio Flaju.
Vratio se natrag do ulaza u Jolu i oponašao ponašanje zaraženih Kugom. Čuvari ovlaš pogledaše žig na njegovom čelu, pa ga pustiše unutra.
Grad je izgledao sablasno. Bio je prepun Firaca koji su bauljali unaokolo ili ispoljavali agresivno ponašanje. Hodali su kao začarani. Branko se pažljivo kretao kroz tu masu. U daljini je spazio još nekolicinu čuvara okupljenih oko nekakve oniže građevine, te odluči da priđe bliže.
»Sledeća grupa!«, viknuo je jedan od čuvara.
Ostali prikupiše nekolicinu okupljenih Firaca i uvedoše ih u zgradu.
»Sledeći!«, viknu ponovo onaj isti čuvar, nakon nekog vremena.
U grupi koja je sledeća ulazila, Branko spazi Flaja. Uprkos svoj nesmotrenosti tog postupka, on se primiče i dozvoli da bude uveden u zgradu sa tom grupom izbezumljenih ljudi.
Sproveli su ih kroz neki hodnik do prostora koji je ličio na podzemni koloseum.
Na vrhu jedne od tribina sedeo je čovek u crvenoj svešteničkoj odori sa ženom odevenom u čudnu odeću.
»Šta misliš da će uraditi sa ovima?«, čuo je jednog od čuvara kako govori.
»Nemam pojma! Otac Gregorijan je nepredvidiv čovek!«, odgovori drugi.


»Idi u trezor. Potraži Štit.«
To je sve što je pisalo na cedulji koju je Stefana zatekla pod vratima svoje odaje. Bez potpisa, bez objašnjenja. Dobro je pregledala papir, ali nije našla ništa što bi joj ukazalo na to odakle potiče.
Izgleda da će opet morati da se šunja. U trezor se dolazilo kroz jednu od ćelija u suprotnom delu tamnica od onog u kome je Goran bio zatvoren. Njena projekcija bi mogla doći do ulaza, ali ne dalje. Nikada nije zalazila u trezor.
Pažljivo je sišla stepeništem. Na njenu sreću, tamničari nisu bili na svojim položajima. Zastala je i razmišljala da li da iskoristi priliku i poseti Gorana, no možda joj je ipak bilo bolje da požuri. Uostalom, uvek ga može posetiti kasnije.
Zaputila se ka suprotnom delu i došla do ćelije koja je krila teleporter do trezora.
Čuvari trezora su, nažalost, bili na svojim pozicijama i iznenadiše se kada je ugledaše.
»Kakvog posla imate ovde?«, upitaše je.
Morala je zvučati uverljivo. »Šalje me lord Estian. Vezano za štit. Možete sve vreme biti uz mene, ukoliko mi ne verujete.« Nadala se da je to neće omesti.
»Tako će biti najbolje.«
Očekivala je takav odgovor.
Čuvar ju je negde vodio. Nije joj odmah palo na pamet kuda, no ubrzo je poželela da udari samu sebe zbog svoje gluposti.
Obrela se u manjoj odaji u kojoj su se nalazio Štit poslanja. Bio je izdubljen na šest mesta, gde se nekad nalazilo šest dragulja. Četiri udubljenja je svetlelo i Stefana se seti da to znači da je četiri dragulja došlo u kontakt sa nekim od Poslanih.
Prišla je Štitu i pokušala da ga podigne, ali je bio previše težak za nju. Mogla je samo da ga naginje i tako istraži. Čuvar ju je čudno gledao, ali ju je bilo briga.
Potraži Štit. Šta je trebalo da vidi? Da li je imalo veze sa draguljima? Ali šta bi ona mogla znati kada su dragulji u pitanju? Mora da je bilo nešto drugo.
»A je li ovo... jedini štit ovde?« Pitanje je bilo glupo, no kada je već bila tu...
»Molim?«, čuvar se zbuni. »Ne, nije. Tu su i stari Štitovi prethodnih kraljeva. Bili su lepo izloženi nekada, koliko ja znam, dok ih kralj Fosk nije uklonio.«
»Gde su oni sada?«
»U jednom od kovčega. Otvoriću Vam ga.«
Čuvar otvori kovčeg koji se nalazio u ćošku te prostorije.
»Tu su Vam poslednjih desetak.«
»Mislim da će to biti dovoljno.« Stefana pažljivo poče da pomera štitove.
Prepoznala je par njih, jer ih je pronalazila u knjigama iz kojih ih je Mina podučavala, mada nije znala koji pripada kom kralju. Svaki štit je bio jedinstven i imao svoja posebna obeležja. Takođe, svaki štit imao je određen broj dragog kamenja u sebi. Osim jednog.
Bio je to jedini štit za koji je tačno znala kome pripada. Štit kralja Bileza, njenog dede. Na mestu gde je trebalo da sjaje tri dragulja – jedan za Judit, jedan za Mahte i jedan za Sealiu – zatekla je prazna udubljenja.


END OF EPISODE 17

END OF CHAPTER IV

Chapter IV - Episode 16

»Jesi li ikada bio zaljubljen?«, pitala ga je Ana, dok su koračali mračnim hodnikom.
»Jesam. Davno.«
»I? Šta se desilo?«
»Nije išlo.«
»Šteta! Tvojoj devojci bi sigurno bilo lako sa tobom. Mislim, zbog toga što si empata.«
Nalim se nasmeja. »Baš zbog toga i nije išlo! Više nisam znao ko tu šta oseća... A i Dar mi se potpuno destabilizovao. Osećao sam i njene i svoje i tuđe emocije. Sve je bilo previše zbunjivo. Ne, nije ljubav za mene.«
»Ma hajde! Ljubav je za svakoga! Sigurno postoji način...«
Nalim odmahnu rukom. »Uvek mogu da osećam tuđu ljubav ako mi zafali!« A i sad je on Veliki Pastir. Iako nije znao šta to tačno znači, bio je siguran da put ljubavi i porodice nije za njega.
Nakon što su se spustili niz otvor u mlinu, zatekli su se u hodniku koji je vodio dublje pod zemlju. Na zidovima su svetlele baklje, ali ne vatrom, već nekom drugačijom svetlošću. Svako je uzeo po jednu i nastavio dalje u mrak.
Hodnik je bio dosta dugačak. Nalim je imao osećaj da hodaju već dobrih pola sata.
»A šta je sa tobom? Jesi li ti nekada bila zaljubljena?«
»Ja? Pa... Ne znam. Možda.«
»Da jesi, znala bi«, našali se Nalim.
»Možda ti možeš da mi pomogneš?«
»Jesi, jesi.«
»Hej! Zar nije malo nepristojno upadati ljudima u osećanja?!«
»Pa pitala si me! A i ti si čitač misli, nije li to još i gore?«
»Ne pamtim kada sam poslednji put koristila svoj Dar«, iskreno i pomalo snuždeno reče Ana. »Mislim da možeš da me razumeš. Osećanja su intimna, ali ljudske misli... Često je bolje ne znati ništa o tome.«
Verovatno je bila u pravu.
»Čini mi se da se hodnik širi!«, Nalim će uzbuđeno.
Ubrzo stigoše do njegovog kraja i zatekoše se u velikoj, prostranoj dvorani.
»Pogledaj! Tamo gore!«, Ana će uzbuđeno.
U vrhu dvorane, poprilično visoko iznad tla svetleo je dugački, pastirski štap. »To mora da je Artzain!«
»Ali kako da dođemo do njega?!«
»Hajde da razgledamo!«
Prvo su obišli dvoranu, a onda krenuli da lagano istražuju zidove.
»Uvek postoji neki prekidač!«, reče Ana samouvereno.
Prekidača nije bilo, ali su zato pronašli drugačiji deo zida na kome su bili iscrtani simboli Pastira poput onih koje su imali na svojim dlanovima pre nego su pronašli svoje Amnee. Lako su zaključili šta im je činiti. Položiše svoje dlanove na zid.
Narandžasta i žuta svetlost obasja prostoriju i osvetli dva seta nevidljivog stepeništa. Žuto je bilo na jednom kraju odaje, a narandžasto na drugom. Na zidu između stepeništa pojavi se natpis koji Nalim pročita naglas:
»Pastiri, u potrazi za Štapom. Ovde počinju Vaša kušanja. Budite Pastiri, budite Svetlost i pronaći ćete ono za čim tragate.«
»Kušanja? Znala sam da ovo neće biti tako jednostavno.«
»Pretpostavljam da je narandžasto stepenište za tebe, a žuto za mene.«
Uspeše se uz stepenište ka platformi na vrhu. Artzain, zasija. Na mestu gde je bio zid, otvori se put i štap nestade, pa se pojavi na suprotnom kraju druge, novootkrivene prostorije.

Polovina platforme na koju su se popeli bila je žuta, a druga polovina narandžasta. Ana i Nalim bili su razdvojeni nevidljivom barijerom, ali su jedno drugo mogli čuti i videti.
»Pa, nemamo izbora. Krenimo za štapom!«, zaključi Ana.
Prošli su kroz otvor koji je napravio štap i zatekoše se u drugoj velikoj odaji. Ovoga puta bili su na vrhu. Dno nije postojalo.
Do drugog kraja prostorije vodile su dve staze – jedna na Nalimovoj, a druga na Aninoj strani.
»Da zakoračimo?«, upita Ana, ali se ne pomeri. »Mada mora da potoji neka kvaka.«
»I postoji!« Nalim primeti da je Anina staza bila trošna i oronula i da neće podneti njenu težinu. »Šta god radila nemoj da kročiš na stazu! Izgleda kao da će se srušiti svakog trenutka!«
»Stvarno? Tvoja staza izgleda sasvim stabilno!«
»Onda ću ja pokušati da pređem na drugu stranu! Možda ti mogu pomoći odande!« Nesigurno načini prvi korak. Za svaki slučaj je par puta lupio stopalom o tlo. Kada se uverio da je sve čvrsto, nastavio je da prati stazu.
Na drugom kraju staze nalazila se još jedna platforma iznad koje je lebdeo Artzain. Na njoj su Anina i njegova strana bile pregrađene zidom na kome je, ponovo, bio iscrtan simbol. Anin, narandžasti simbol koji je ličio na vevericu. Veverica!
Nalim potrča natrag niz stazu do platforme na kojoj je prvobitno stajao sa Anom.
»Imam ideju!«, reče, zadihan. »Staza neće izdržati tvoju težinu, ali mislim da bi tvoja veverica mogla da je prođe!«
»Konsuelo?! Ne vidim kako bi to pomoglo.«
»Pa... Natpis je spominjao nekakva kušanja. Možda ona imaju neke veze sa našim sposobnostima Pastira!«
Ana poćuta neko vreme, pa progovori: »To možda ima smisla! Anhat je rekla da su Amnee bitne za pastire. U svakom slučaju, ništa ne gubimo ako probamo!«
Zamahnula je rukom nakon čega se Konsuelo stvori uz narandžastu svetlost. Veverica je veselo trčala unaokolo i popela se Ani na rame. »Hajde, devojčice! Kreni!«
Veverica je i dalje stajala na njenom ramenu.
Ana je uze u ruke i spusti na stazu. »Hajde, trči! Na drugu stranu!«
Veverica napravi krug i vrati se Ani na rame.
»To je bilo uspešno.«
Nalim se nasmeja. »Nisi je baš lepo vaspitala!«
»I šta sad?«
»Hm«, zamisli se. »Šta znamo o Amneama?«
»Da su životinje. Da žive u našim simbolima. Da nas ne slušaju!«
Nalim zaključi da je to bio prvi put da je Anu video tako opuštenu. Obično je izgledala nekako uštogljeno i govorila o ozbiljnim stvarima. Bilo mu je drago što je mogao videti i drugu stranu njene ličnosti. »Znamo i da dele naš Darove!«
»Znamo? Ja to nisam znala!«
»E, pa, to je istina! I to znači da Konsuelo može da čita misli baš kao i ti!«
»Nadam se da ne baš kao i ja.«
»Uzdaćemo se u to da je bolja u tome od tebe! Zato, hajde! Naredi joj mislima!«
»Probaću!«
»Samo se skoncentriši!« Ni sam nije znao zašto je to rekao. Gledao je strpljivo u Anu i čekao.
Ana je gledala vevericu u oči. Konsuelo se još neko vreme zadrža na Aninim ramenima, a onda pohita stazom ka drugoj platformi.
»Hoćeš li krenuti za njom?«, upita Ana.
»Nema svhre. Neću videti ništa od zida.«
Nisu mogli znati šta je Konsuelo uradila kada je stigla do svog odredišta, no narandžasta svetlost u daljini značila je da nešto svakako jeste. Aninu stazu prekri tanak, narandžasti sloj.
»Sada bi trebalo da možeš da je pređeš!«, reče joj Nalim. »Ipak, budi pažljiva!«
Ana načini prve korake i nastavi dalje, kada se uveri da je bezbedna. Svako svojom stazom, pređoše na drugu platformu. Zid koji ih je razdvajao nestade. Isto se dogodi i sa Artzainom koji nestade negde u visini.
»Šta sad?«, upita Ana.
Konsuelo je stajala na nekakvom pijedestalu i jela lešnike.
Nalim pokuša da pređe na Aninu polovinu i iznenadi se kada uspe u tome. »Da li ovo znači da više nismo razdvojeni?«
Osmotriše pijedestal na kome je stajala Konsuelo. Žuti simbol, poput Nalimovog, nalazio se u samoj sredini. Konsuelo se povuče u simbol.
»Ne verujem da Leon može da se popne ovde«, primeti Ana.
Nalim se zamisli. Voleo je zagonetke. »Možda da zamenimo puteve?«
»Ali zar nas to ne bi vratilo unazad?«
»Mislim da pravilnosti ovde nisu previše bitne. Zašto da ne probamo?«
»Ako ti tako kažeš!!« Ana pređe na drugu polovinu platforme.
Istoga trenutka, staze kojima su dotle došli nestadoše. Umesto njih pojaviše se merdevine u odgovarajućim bojama.
»Pa naravno! Simbol veverice je bio na mojoj strani, a lava na tvojoj«, objasni Nalim. »Hoćemo li gore?«
Ana klimnu glavom. »Dobro ti ide ovo mozganje!«

Uspeli su se uz merdevine i zatekli sebe u prostoriji sa troje vrata i natpisom:
» Pastiri, u potrazi za Štapom. Jedna vrata vode do Svetlosti, ostala u smrt. Oslušnite i osetite. Nađite Artzain.«
»Ovo mi se ne dopada! Kako možemo znati koja su prava vrata?!« Ana je bila zabrinuta.
»Ovo mesto nas testira.«
»To smo već shvatili.«
»Ne, hoću da kažem testira tebe i mene. Ne sve Pastire. Razmisli! Prvo nas je identifikovalo pomoću simbola i postavilo kušnje tako da odgovaraju našim sposobnostima. U suprotnom bi test sa stazom mogao biti nemoguć. Da je Stefana ovde sa mnom, njena gazela bila bi previše teška.«
»Hoćeš da kažeš da je i ovo sa vratima prilagođeno našim sposobnostima?«
»Verovatno! Mora da postoji nešto što možemo učiniti.«
»Oslušnite i osetite... Možda misli na naše Darove?«
»Možemo pokušati!«
Pošli su s leva na desno, vrata po vrata. Oboje su žmurili i koncentrisali se. Nalim se nadao da će osetiti bilo kakvo osećanje koje dopire kroz neka od troje vrata. Nije bio uspešan. Ana, takođe, ništa nije pročitala svojim Darom.
»Umorna sam...« Ana se spusti na tlo.
Nalim joj priđe i sede pored nje.
»Misliš li da je lejdi Kase dobro sa Teom?«
»Verovatno nije srećna što je morala ostati sa njom. Mada, ne bi bila srećna da je morala ostati sa bilo kim od nas. Ne dopadamo joj se previše.«
»Ona je žena takvog kova. Ne treba joj to uzimati za zlo. Verujem da nije loša osoba.«
»I ja u to verujem. Samo i dalje joj se ne dopadamo. Osetio sam to.«
Ana poćuta neko vreme. Izgleda je birala reči. »A Tea?«
»Šta sa Teom?«
»Zašto ti je tako važna?«
»Tea je... slomljena. Odrastala je tako. Naučena je tako. I tako je uplašena! Sve vreme! Poput deteta je... Verujem da zaslužuje priliku. Verujem da svi zaslužuju priliku.«
»Ne možeš je svima pružiti. Toliko je ljudi kao ona u Defori... Izgubljenih, slomljenih kako ti kažeš. Razumem tvoju potrebu da joj pomogneš, ali... I dalje mislim da je to opasno.«
»Možda. Ali psotoji još nešto kod nje. Nešto što me je privuklo... Ne mogu da objasnim.«
»Hoćeš da kažeš da ti se dopada?«, zadirkivala ga je.
»Ne, ne to. Nešto drugačije.«
»Hej, ti si Veliki Pastir. Ko sam ja da se raspravljam sa tobom?«
»Ha. Veliki Pastir«, ogorčeno će Nalim.
»Pa jesi! Ne znam zašto uporno odbacuješ tu ideju!«
»O, pogledaj me, Ana! Da li ti ja uopšte izgledam sposobno za tako nešto?!«
»Gledam te. Upravo zato i kažem. Tvoj odnos prema Stefani, prema Tei. Način na koji se nosiš sa ovim mestom. Mislim da si ti sjajan Veliki Pastir.«
Njene reči ga iznenadiše. Možda zato što ih nije očekivao od nje, a možda i zato što ih uopšte nije očekivao. Nije želeo to sebi da prizna, ali osećao se nedovoljno vrednim da bude Veliki Pastir. To je bila odgovornost koju nije želeo da ponese i smetalo mu je to što nije imao izbora. »Hvala ti!«, reče joj postiđeno. »No mislim da to sve pada u vodu ako ne otkrijemo prava vrata.«
Ponovo su ustali.
»Dakle, Amnee nam ovde ne mogu pomoći, kao ni naši Darovi. Šta nam ostaje?«, upita Ana.
Nalim promisli. »Pretpostavimo da Artzain želi da proveri da li smo ga dostojni. Verujem da bi proveravao naše sposobnosti Pastira. Osim Amnea, mora da postoji još nešto što nam ta moć omogućuje.«
»Jasno! Na primer, sposobnost da se borimo poput Raha.«
»Tako nešto! U borbi proti onog čudovišta kod Osveia, sve je bilo protiv nas dok Zlatko nije „začarao“ svoj mač. Šta ako imamo sposobnosti kojih još nismo ni svesni?«
»Ako je to istina, onda je ovo najbolji trenutak ta saznamo!«
»Pokušajmo ponovo! Samo ovoga puta, umesto da se fokusiramo na svoje Darove, fokusirajmo se na Artzain! Ukoliko i to propadne, smislićemo nešto drugo.«
Ponovo zatvoriše oči. Nalim zamisli sliku štapa pred sobom i pokuša da prizove osećaj koji je svetlost Stvaraoca izazivala u njemu. Osećao se spokojno, premda ništa više od toga.
»Stani! Mislim da osećam nešto!« Ana, na sreću, izgovori.
Nalim otvori oči. »Odlično! Fokusiraj se na to! Šta ti taj osećaj govori?«
Ana bez reči i ne otvarajući oči dodirnu dlanom vrata sa desne strane. »Ova! Ovde je!«
»Jesi li sigurna?«
»Naravno da ne! Ali to su jedina vrata iza kojih osećam nešto!«
»I to je bolje nego ništa!« Nalim pođe da otvori vrata, ali ga Ana zadrža.
»A šta ako su pogrešna?«
»Pa... Biram da verujem u tebe!« Povuče kvaku.
Čitava odaja se ispuni svetlošću.

»Veliki Pastiru.« Glas je dolazio niotkuda i od svuda.
Nalim otvori oči, uprkos zaslepljujućoj svetlosti. Jesu li vrata bila pogrešna?
Lebdeo je.
»Došao si. Tražiš moć.«
Nalim pokuša da progovori. Reči nisu izlazile.
»Ti si njihov vođa.«
Pred njegovim očima igrale su slike. On vide Stefanu, Milenu, Gorana i druge Pastire. Neke je poznavao, neke nije.
»Ti si njihova snaga i oni su tvoja. Senke plešu.«
Video je Rahe kako pustoše sela i gradove.
»Upotrebi Artzain. Njegova moć je tvoja. Njegova moć je moć Pastira. Moć Pastira je njegova moć.«
Svetlosti nestade.
»Mudro biraj.«

Zateče se pred istim onim vratima sa Anom.
»Šta se desilo?«, upita ga.
Pre nego što joj je išta odgovorio, tlo pod njima se zatreslo.
»Ruši se!«, povika Nalim.
Tlo puče.
Artzain se stvori i pade na suportnu stranu prostorije.
Nalim skliznu i uhvati se za ivicu poda koji se razdvajao i pod sobom otvarao bezdan.
Ana potrča i uhvati ga za ruku.
»Artzain!«, viknu Nalim. »Idi po njega! Propašće!«
»Prvo moram da te izvučem!«
»Nema vremena! Prvo uzmi štap! Po njega smo došli!«
»Ne planiram da te pustim da umreš!«
Klizio je. Nije želeo da umre i preplavi ga strah. Šta će biti sa Stefanom ako on umre? Ali došli su ovde sa ciljem, a odgovornost je bila njegova. »Ana! Naređujem ti kao Veliki Pastir! Zgrabi Artzain pre nego bude prekasno!«
Ani suze krenuše niz lice. Pustila ga je.
Pridržavao se za ivicu. Bio je slabašan i snaga je posustajala.
»Leone!«, vrisnu očajnički i lav se stvori na ivici iznad njega. Kandže mu se zariše u meso šaka i Nalim ispusti bolan krik. Lav ga povuče ka vrhu.
Ana priđe i pomože lavu, sa Artzainom u rukama.
Bol je bio neizdrživ.
»Imamo ga!«, uskliknu Ana.
Nalim uhvati Artzain krvavim rukama, a Leon nestade. »Moramo da bežimo!«
Potrčaše natrag ka merdevinama kojim su se popeli, ali njih više nije bilo.
»Gde sada?«, upita Ana.
»Vrata! Možemo doći do onih u sredini!« Put do ostalih vrata bio je već srušen.
»Jesi li siguran? Šta ćemo s upozorenjem?«
»Računaćemo da smo prošli taj test!«
Potrčaše ka vratima, izbegavajući kamenje koje je padalo unaokolo. Ana otvori vrata i oni prođoše.
Hodnik u kome se zatekoše vodio je uzbrdo.
»Čekaj! Čuješ li nešto?«, upita Nalim.
»Nešto dolazi!«
Iz pravca odakle su bežali primicao im se stvor koji je ličio na džinovskog crva.
»Požuri!«, Ana povuče Nalima.
»Ne mogu!«, posustajao je.
Protresla ga je. »Slušaj me! Došli smo do ovde! Nećemo sve upropastiti zbog jednog crva! Neće me poraziti ovo prokleto ostrvo!«
Video je odlučnost u njenim očima. Na sekund, sa kratkom kosom i tom, novom vatrom u očima delovala je kao neko potpuno drugi. Ana se promenila. Moraće i on. »Dobro onda.«
Nekako je smogao snage da nastavi.
Crv je bio sve bliži. Zabacio se ka njima i pokušao da ih ugrize. Hodnik se urušavao zbog njegove veličine.
Bežali su još neko vreme, a onda se Nalim naglo zaustavi. »Dosta je bilo!«, reče.
»Jesi li lud?! Moramo da požurimo!«
On zamahnu rukom i Leon se ponovo stvori. Lav hrabro skoči i suoči se sa crvom.
»Ne. Moramo da ga zaustavimo.«
Nalim postavi Artzain ispred sebe.
»Šta radiš?«, zbunjeno će Ana.
»Vreme je za moju neotkrivenu sposobnost!« Uperio je Artzain ka zveri. »Pokaži mi šta znaš, Štapu!«
Vrh Artzaina zasija. Skoncentrisani snop svetlosti prostreli crva pravo kroz grlo, koje je otkrio dok se borio sa Leonom.
Crv se grcnu par puta, pa pade na tlo. Leon se vrati u simbol.
»Sad možemo dalje!«, objavi Nalim, ponosito.
Ana se složi.
Svetlost dana im se vrlo brzo ukaza pred očima. Izađoše iz hodnika i nađoše se ponovo u onom mlinu.

»Jeste li ga pronašli?« lejdi Kase upita čim ih ugleda.
Nalim pogleda unaokolo i iznenadi se kad ne spazi Teu. »Gde je Tea?!«, upita.
Umesto odgovora, tlo se ponovo zatreslo, a iz daljine se začuše krici životinja.
»Moramo da požurimo! Nešto nije u redu!«, oglasi se žuti sveštenik koji je, očito, došao svesti.
»Zlatko!«, Ana će uplašeno. »Moramo po njega!«
»Gde je Tea?«, ponovi Nalim, glasnije, gledajući lejdi Kase koja je izbegavala njegov pogled.
»Pronaći ćemo je! I nju i Zlatka«, Ana ga uveri. »Obećavam!«
Nalim je zagrli bolnim rukama. Vrele suze mu skliznuše niz lice. Želeo je da odmah pronađe Teu, ali... »Onda hajdemo prvo po Zlatka!«
Mudro biraj! Odzvanjalo mu je u ušima. Odabrao je da bude Veliki Pastir. Čudno. Nikada ranije se nije osećao majušnijim.


END OF EPISODE 16

Chapter IV - Episode 15

»Nećeš pronaći čestitijeg čoveka u čitavoj Defori!«, govorio je Goranov otac jako često, u nekom prošlom životu. »Jamčim ti svojim životom! Lord Estian je najčasniji i najispravniji čovek koga sam ikada upoznao!«
Lord Estian bio je jedan od najboljih prijatelja njegovog oca i čest gost u njihovoj kući. Goran je bio i previše mlad i politika ga ni najmanje nije interesovala, tako da nije znao da li je istina ono što njegov otac tvrdi. Znao je samo da čika Estian uvek kad dođe donese nešto ukusno za njega i Jelenu i da se njegov otac i on glasno smeju i zabavljaju prilikom svake njegove posete.
Mama bi samo vrtela glavom kada bi shvatila koliko je kasno i koliko oni još uvek nemaju nameru da se rastaju.
Bilo kako bilo, Goranu je bilo jasno da je čika Estian prijatelj njegovog oca i da je njegov otac srećan kada sa njim provodi vreme i to je značilo da je Estian „dobar momak“ u njihovoj priči.

Kada su njihovi roditelji nastradali one kobne noći, upravo je lord Estian bio taj koji je prvi došao da im pomogne. On se pobrinuo za sve. Čak je i lično on pronašao novu porodicu sa kojom će Goran i Jelena skladno živeti dugi niz godina.
Estian je bio dobar čovek na uglednom položaju. Upravo takvi ljudi menjaju svet na bolje i upravo takav je Goran želeo da bude kad odraste.
Kada bi bolje razmislio, lord Estian mu je, pored njegovog oca, bio uzor u životu. Verovatno se baš zbog njih dvojice Goran zatekao u ProDef-u. Želeo je da i sam bude u položaju da nešto promeni.

Učlanjenje u ProDef nije bilo nešto bilo jednostavno. Nisi mogao samo ušetati kroz neka vrata i reći „ja želim da se pridružim“. Njihov proces selekcije bio je čudan, u najmanju ruku. Toliko čudan, da čak i ne znaš da si u njemu dok se ne završi.
Ili je tako bar bio slučaj sa Goranom. Sve je počelo kada je sreo jednog čupavog čoveka negde na ulicama Vita. Tog dana, devojčica iz komšiluka je izgubila svoju macu i Goran je po gradu ostavljao papire sa nespretno nacrtanom mačkom i natpisom „Nestala maca“. Verovatnoća da će to pomoći da se mačka pronađe bila je minimalna, ali je Goran znao da će tako devojčica biti mirnija, te je želeo da joj makar na taj način pomogne.
Čupavi čovek zvao se Kou (ili se bar tako zvao tog dana) i primetio je Gorana kako kači papire po zidovima i deli ih prolaznicima na ulici. Iako Goran to tada nije znao, Kou ga je tog dana pratio po gradu i posmatrao i tako odlučio da Goran započne proces pridruživanja ProDefu (što je Goran, naravno, saznao tek kasnije).
Kou je bio samo jedan od onih koji su ispitivali Goranovu podobnost za ProDef. U periodu od par meseci, mnogo njih je prišlo Goranu na ulicama, što zbog razgovora, što da potraže kakvu pomoć od Gorana. U suštini, čitav postupak odvijao se kroz niz različitih zadataka koje je Goran nesvesno izvršavao. Pronađi ovo, odnesi ono, saznaj to i to... Sve su to bili testovi njegove snalažljivosti koje je on sa lakoćom prolazio.
Tek kada su bili potpuno sigurni da žele da im se Goran pridruži, ljudi iz ProDefa su se razotkrili. Goran je bio opčinjen njihovom pričom o „posmatranju“ Defore i gomilanju znanja o svemu što se događa. Uveravali su ga da to znanje ni na koji način neće biti upotrebljeno na štetu Defore niti ikoga od onih koji joj čine dobro i on je znao da ne lažu.
I nakon vrlo kratkog vremena, osećao je da tu pripada.

Lord Estian je posećivao Gorana i Jelenu dugo nakon smrti njihovih roditelja, kako bi se i sam uverio da se njihov život u novoj porodici odvija na pravi način. I dalje im je donosio slatkiše, svaki put. Često bi sedeo sa njima i pričao im o njihovom ocu i majci sa setom u glasu, da bi naposletku otišao sa obećanjem da će se ponovo vratiti.
Kako su odrastali, njegove posete bivale su sve ređe i ređe, dok u jednom trenutku nisu potpuno prestale. Zbog toga je Goran, u znak poštovanja prema tom čoveku, ali i zbog žalosti koju je zbog toga osećao, odlučio da on poseti njega u Speri.
Bila je to njegova prva poseta tom gradu i vojnoj akademiji, a i jedina za jedan duži vremenski period.
Lord Estian ga je srdačno dočekao i iskreno se obradovao kada ga je video.
»Čika Estiane, dugo te nije bilo, pa rekoh da ja dođem k tebi.«
On okrenu glavu i namršti se. »Istina«, rekao je. »Kako si Gorane? Kako je Jelena?«
»Snalazimo se. Je li sve u redu sa tobom? Zabrinuo si nas.«
Estian uzdahnu i prstima steže svoje čelo. Izgledao je kao čovek koji se bori sa nečim. »I da, i ne. Sve se menja, Gorane. Sve. Niko od nas nije imun na promene. Prestao sam da vas posećujem kada sam... Kada sam postao drugačiji čovek od onoga kog je tvoj otac poznavao.«
Bio je iskren. »Meni ne izgledaš toliko drugačije.«
Estian ga pogleda pravo u oči. U njegovim očima skrivala se neka nedokučiva tuga. »Tvoj otac bi se ponosio tobom. Moja dužnost prema njemu je izvršena. Zato ću te zamoliti da više ne dolaziš kod mene.«
»Dužnost?! Odbijam da verujem da smo Jelena i ja bili samo dužnost za tebe. I zašto ne bih dolazio?!«, bunio se Goran.
»Zato što ja ne želim da dolaziš više. Ne tražim od tebe da razumeš, samo da poslušaš. I reci isto i Jeleni. Bolje vam je da se držite dalje od svega ovoga.«
Gorana zaboleše te reči, ali je njihova uvervljivost bila jača od toga. Lord Estian je zaista to mislio. »Onda mi je žao što se više nećemo videti. Čuvajte se, lorde Estiane.« Namerno mu se obratio zvanično i to Estianu nije promaklo.
»Hvala Vam, lorde Gorane. Pozdravite lejdi Jelenu«, uzvrati lord Estian, hladno.


Kada je odlučio da se dirketno suoči sa lordom Estianom zbog ubistva kralja Rejnora, Goran je računao na nekadašnju čast očevog prijatelja. Znao je da će ga Estian lako prepoznati i znao je da je on nesumnjivo krivac te je, uzdajući se u očevo uveravanje u Estianovu čast, očekiviao da će Estian imati makar toliko obraza da pred njim i Angelusom prizna krivicu. Želeo je da Estian i preuzme odgovornost za svoj zločin, svakako, ali mu to nije bilo najvažnije.
Teško je gledati kako neko kome smo se celoga života divili postaje neko ko ne zavređuje ni trunku poštovanja. Goran se uzdao u to da će uspomena na njegovog oca učiniti da se Estian priseti čoveka kakav je nekada bio.
Znao je, donekle, da je to bilo isuviše naivno očekivanje. I sam Estian ga je upozorio da više nije taj čovek. Pa, ipak, želeo je da mu da poslednju šansu.
A sada je sedeo u ćeliji i plaćao cenu svoje naivnosti. Deo njega bio je zadovoljan. Sada kada je bilo jasno sa kim ima posla, osetio je i neku vrstu slobode. Goran je voleo da zaista poznaje igrače pre nego započne igru. Tako je bilo lakše izvojevati pobedu.
Pobeda mu je, u ovom slučaju, očigledno izmicala.
Nakon prvog zasednja suda, Angelus je odveden na ispitivanje. Postojali su načini da se iz njegovog uma izvuče istina, kao što je lord Glazor i rekao na suđenju. U službi krune se nalazila makar jedna osoba sa Darom koji bi omogućio prodor u nečiji um. Šta više, Goranov Dar bi trebalo da se razvija u tom pravcu. Ako bi se na taj način potrvdila istinitost njihovih tvrdnji, bio bi neoboriv dokaz protiv Estiana.
Međutim, stvari su se odvile na drugačiji način. Ne samo da u Angelusovom umu nisu pronašli nikakav dokaz postojanja Gnezda, već je i Angelus sam nakon ispitivanja zaboravio na njegovo postojanje. Goran je ubrzo shvatio da je Estian na to i računao. Gnezdo je sigurno imalo načine da se obezbedi i zaštiti od spoljnog sveta, u suprotnom ne bi nikada otkrili istinu Angelusu. Osim toga, naručilac ubistva nikada ne bi prihvatio aranžman koji bi ostavio bilo kakve dokaze za sobom, što je objašnjavalo Estianovu nezabrinutost čitavim Angelusovim svedočenjem.
To je značilo da je svaki dokaz Estianove umešanosti zauvek nestao.
Iako je smrt princa Rišera odložila drugo zasedanje suda, i taj dan se primakao. Obojicu su odveli do iste one zgrade gde je odrzano suđenje i prvog puta i postavili ih na isto mesto. Goran primeti ista lica na istim mestima.
Otac Mateas se pojavi par trenutaka kasnije. »Imali smo prilike da čujemo priču jednog od optuženih, takozvanog Angelusa i svi ste svedoci onoga što je on izrekao pred ovim sudom. U svetlu njegovih reči, potražili smo dokaz njegove tvrdnje da je naređenje ubistva kralja Rejnora došlo, ni manje, ni više, od Maestra Estiana iz grada Spere. Primenili smo adekvatne metode ispitivanja i utvrdili da ne postoji niti jedan dokaz njegovih reči. Stoga, ne postoji nikakav osnov da se preduzme bilo kakva akcija protiv Maestra Estiana.« Otac Mateas prekinu za trenutak, dozvolivši da publika upije njegove reči. »Ispitivanjem optuženog utvrđeno je da ne postoji niti kakav trag koji bi naveo na zaključak da je ubistvo kralja Rejnora bilo zamisao, niti naređenje bilo kog trećeg lica. Iz tih razloga, ovaj sud proglašava lorda Angelusa jedinim odgovornim za kraljeubistvo. Njegova kazna biće javno pogubljenje o čijem će se vremenu i mestu naknadno odlučiti.«
Goran pogleda Angelusa koji je imao slabašan osmejak na licu kada je čuo te reči. Pogled mu, zatim, polete ka mestu gde je Maestar Estian sedeo posmatrajući ga licem hladnim kao kamen.
»Što se tiče drugog optuženog, lorda Gorana Savliga, pozivam ga da se izjasni povodom optužbe za saučešništvo u kraljeubistvu i pomaganje bega od pravde, sada okrivljenog, lorda Angelusa, ubice kralja Rejnora.«
Nije postojalo ništa što je Goran mogao reći, a da spere krivicu sa sebe. Mogao je samo da ublaži štetu koje bi razotkrivanje istine napravilo ne samo njemu, već i Pastirima. Zato je odlučio da pažljivo bira reči.
»Časni sude, Maestre Mateas i svi okupljeni. Iako znam da je težina mojih reči za vas neznatna, ja ću vam rado ispričati istinu o svemu. A istina je da ja nisam imao nikakve veze sa smrću kralja Rejnora. Ja sam član jedne organizacije koja se bavi... informacijama. Organizaje pod imenom ProDef.« Odlučio je da tu informaciju oda, sada kada nije imao šta da izgubi. Uostalom, čak i ako ne potvrde njeno postojanje, njemu je bilo svejedno.« Poslat sam u Speru da ih od ubice kralja Rejnora izvučem što više, pre nego on bude zatvoren u tamnicama Barasa. ProDef mi je obezbedio način da se, pod lažnim identitetom, nametnem kao osoba zadužena za premeštaj ubice iz Spere u Baras. Moj zadatak je bio da na tom putu saznam što više o čitavoj stvari i podnesem izveštaj o tome. Ništa više.«
»Nije mi poznata organizacija pod imenom ProDef. Nadam se da to nije još jedna laž, poput one o Gnezdu koju je izrekao okrivljeni.«
»Vrlo je moguće da će sudbina ProDefa biti ista kao i sudbina Gnezda, Maestre. Vi ćete svakako odlučiti da li verujete mojim tvrdnjama ili ne.«
Maestar Mateas klimnu glavom, pa Goran nastavi: »Pre tog trenutka, okrivljenog nisam poznavao ni po kom osnovu. Vi se sada, verovatno, pitate zašto sam pomogao potpunom strancu i to još ubici da pobegne i to se pitate sa punim pravom. Avaj, Bogovi često vole da se poigravaju sa nama. Zamislite moje iznenađenje kada sam ugledao na njegovoj ruci jedan veoma specifičan simbol.« Sada je bio na osetljivoj teritoriji.
»Simbol? Ah, da! U izveštaju je rečeno da su prilikom pretresa otkriveni nekakvi simboli«, nezainteresovano reče otac Mateas.
Sada je bio trenutak.
Već neko vreme unazad se spremao za ovo što ga je sada čekalo. Njegov Dar ga je sprečavao da laže, ali je on isto tako znao da je to prepreka koju je moguće savladati. Danima je ponavljao priču sebi naglas i pokušao da obuzda svoj jezik svaki put kada je potrčao da izgovori nešto što on nije želeo. Angelus ga je posmatrao kao ludaka, no on je znao šta radi. Učio je da laže.
Morao je da dela brzo i zbuni sveštenika, pre nego se on previše upusti u detalje.
»Bio je to... Ovaj simbol!« reče Goran i podiže svoju desnu ruku.
Na gornjoj strani njegovog ručnog zgloba nalazio se vertikalni crveni trag. Čarolija Zavetovanja je zahtevala da poseče Angelusa i sebe, još onda na Usamljenoj planini. Taj ožiljak nikada neće potpuno zarasti.
Borio se da održi ruku u vazduhu, jer se njegov um opirao toj laži, ali Goran je vežbao. »Taj simbol... Ima i Angelus na svojoj šaci.«
Maestar Mateas zamoli Angelusa da priđe i pokaže svoj simbol.
Zavetovanje je bila Divlja magija a samu čaroliju nije znalo previše ljudi. Otac Mateas je učen čovek i jedan od najmoćnijih u Defori. Goran se, ipak, nadao da će mu ovo biti nepoznanica.
»Taj simbol«, ponovo će Goran, »znači da Angelus može biti... moj...« Prekinuo je zbog napora koji je osetio. Hoće li uspeti da prevali laž preko svojih usana? Primetio je da ga Stefana zabrinuto posmatra. »Angelus može biti moj brat!«
Galama. Goran je zamišljao koliko sve ovo može biti zanimljivo za običan svet koji se tu okupio. Prava drama koja se odvija uživo pred njihovim očima.
Međutim, njegov pogled bio je fiksiran na Maestru Estianu. On je, pored Stefane, bio jedina osoba koja je mogla znati da on laže. On je znao da pored Jelene, Goran nema druge braće ni sestara. Sudbina Pastira zavisila je od njega. Hoće li ga raskrinkati? Ukoliko Estian reaguje, Goran će morati da progovori o belim simbolima.
Ali Estian je ćutao, smešeći se zagonetno.
Goran oseti olakšanje. »Tu je moja krivica. Iako sam znao da je ubica, nisam mogao pustiti nekog ko je na taj način povezan sa mnom da umre. Za to preuzimam odgovornost. Preuzimam odgovornost i za to da sam ga odveo na planinu Veniu kako bismo pili sa Bunara Obnove. To su jedini moji zločini.«
»A pokušaj ubistva Maestra Estiana? Šta imate o tome da kažete?«
»Onaj drugi je imao nož u rukama«, oglasi se Estian. »Lord Savlig me je napao jedino lažnim optužbama. Verujem da je njegov um mogao biti... Pomućen pričom koju je okrivljeni pokušao i nama da proda. Pričom o mojoj umešanosti.«
Goran se zbuni. Da li mu to Estian pomaže?! Angelus ga pogleda. Nije se bunio protiv novih optužbi.
»U svakom slučaju«, Maestar Mateas nastavi, »zločin koji ste priznali nije od zanemarljive važnosti. Nemam razloga da sumnjam u istinitost Vaših reči. Šta više, ispitivanje lorda Angelusa ide u prilog Vašem iskazu po pitanju samog ubistva. Svakako ćemo tvrdnju o toj Vašoj organizaciji ispitati, ali to neće bitno uticati na krajnju odluku, s obzirom na Vaše priznanje ostalih zločina. Vaša kazna neće biti stroga kao u slučaju drugog okrivljenog, ali Vas i dalje čekaju godine i godine zatočeništva.« Sveštenik ustade. »Gorane Savligu, sud je odlučio da ste krivi po optužbi za pomoć u begu od Krunske pravde, dok su optužbe sa saučešništvo u ubistvu kralja Rejnora, kao i pokušaj ubistva lorda Estiana odbačene nakon razmatranja drugih činjenica. Odluka o Vašoj kazni biće objavljena naknadno, zajedno sa vremenom pogubljenja drugog okrivljenog. Proglašavam ovo suđenje završenim.«
Krunska pravda je vrlo efikasna, pomisli Goran. Samo dva zasedanja i sve je gotovo. Kada bi samo svi zločinci tako lako priznavali svoju krivicu.
Oči mu još jednom zalutaše ka licu „najčasnijeg i najispravnijeg“ čoveka u Defori. Za trenutak kao da je čuo smeh svog oca i njegovog prijatelja kako mu odzvanja u ušima. Ali to je bilo nemoguće. Obojica su već odavno mrtvi.


END OF EPISODE 15

Chapter IV - Episode 14

»Konjušar zaljubljen u princezu. Možeš li biti veći kliše?!«, često ga je podbadao Jakub, njegov najbolji prijatelj.
»Kočijaš! I ona nije princeza«, pokušavao bi Zlatko da se „opravda“.
»Živi u dvorcu i oblači se kao plemstvo. A ti mirišeš na konje. Svodi se na isto.«
Primetio je već prvog dana kada se zaposlio u dvorcu. Bila je prelepa. Prelepa i tako fina. Nasmešila bi mu se u prolazu svaki put kada bi, zapravo, primetila njegovo postojanje.
»Uzalud gubiš vreme, prijatelju. Ona ima oči samo za jednog čoveka. Šta misliš, na koje sve načine asistira lordu Glazoru?«
Udario ga je pesnicom po licu.
Jakub se glasno nasmeja. »Vidi ga kako brani svoju princezu! Pravi vitez! Na kraju krajeva, to je tvoj život. Ako želiš da protraćiš život u snovima, onda samo izvoli. I pozovi me da pijemo zajedno kada se budeš dozvao pameti!«

Znao ja da njegov prijatelj nije imao lošu nameru, niti lošu dušu. Njegovi saveti su bili dobronamerni i iz srca. Verovatnoća da ga lejdi Ana Kuzal primeti bila je obrnuto proporcionalna njegovoj želji da ona to učini. Ali šta srce zna o verovatnoćama?
Uostalom, nigde nije žurio. Biće strpljiv i uporan i ko zna?! Možda se nešto i dogodi! A i ne mora da se dogodi. On bi bio zadovoljan i samo tim da bude u njenoj blizini.
Za vrlo kratko vreme, njegov posao postao je najbolji deo njegovog života. Svaki novi dan nosio je mogućnost da je ugleda i svaki novi dan nosio je nadu da će se nešto dogoditi. Možda će ga pogledati, možda će mu se obratiti, možda će baš on dobiti zadatak da je negde odveze.
Noću bi se vraćao svojoj porodici i što pre odlazio u krevet samo da bi jutro brže stiglo i on ponovo živeo u slatkim mukama.
Ponekad bi bio besan na sebe što se ponašao poput nezrelog mladića ili što je dozvoljavao sebi da bude tako slab i zavistan od nekoga ko verovatno nikada i ne pomisli na njega. Ponekad bi shvatao da je to, verovatno, ona ljubav o kojoj su pisali pesme i koju on sada po prvi put oseća.
Nikada neće zaboraviti dan kada mu se prvi put obratila.

»Treba mi neko da me odvede do grada. Imam puno toga da završim.«
Nije je ugledao, ali joj je prepoznao glas. Istoga trenutka, prošli su ga trnci svuda po telu. Trebalo mu je vremena da u glavi sastavi dovoljno dobru rečenicu, tako da je samo ćutao, glave gotovo zabijene u grivu konja kojeg je timario.
»Čujete li me?«, obrati se Ana, bez sumnje, njemu, jer nikog drugog nije bilo u blizini.
»Da!«, rekao je i previše euforično. »Da«, ponovio je trudeći se da zvuči prirodnije.
»Moramo da požurimo! Treba da završim puno poslova za Maestra Glazora.«
U njenom glasu nije bilo nadmenosti i to ga je, donekle, ohrabrilo. To što je već stigla da pomene Maestra Glazora mu se nije dopalo. »Svakako! Stići ćemo, ne brinite!«
Pomogao joj je da se popne u kočiju, a zatim zauzeo svoje mesto.

Obišli su više lokacija u Barasu. Ana bi izašla iz kočije, završila šta je imala, često za jako kratko vreme, i onda bi odlazili dalje.
Nisu previše razgovarali dok ju je vozio. Ona je stalno gledala u svoj notes, a Zlatku se činilo da bi mu lakše bilo da pretrči od Faeta do luke Dže, nego da započne razgovor. Kada sam postao takva šeprtlja?!
Jedna od stanica na njihovom putu bila je i nekakva tržnica na severu Barasa. To je bila njegova šansa!
»Lejdi Ana!«, promrmljao je.
»Da?«, odgovorila je, osmehnuvši se.
»Treba li Vam pomoć? Da ponesete sve. Mislim, ono što ćete kupiti!« Spetljao se.
Ona se nasmeja. »Ne, hvala. Neću kupovati ništa. Ovde sam drugim poslom.«
Izašla je iz kočije i nestala u gužvi.
A taman je pomislio kako mu se sreća nasmešila!
Na tom mestu se zadržala duže nego na ostalima. Zanimalo ga je šta je to što je ona mogla tu obaviti, kao što ga je zanimalo i bilo šta vezano za nju. Pomišljao je da pođe za njom, no njegova je dužnost bila da je tu sačeka.
Kada ju je konačno ugledao kako se vraća natrag, srce mu je ubrzano lupalo. Dao bi sve što ima i nema da mu je dozvoljeno da potrči ka njoj, stegne je i poljubi tu na ulici, pred svima!
Umesto toga, stezao ju je neko drugi. Neki odrpani čovek ju je napao. Zlatku popustiše sve kočnice u trenutku. Ni sam ne zna kako je sišao sa kočije i našao se tu pred tim nitkovom.
»Bežite! Sklonite se!«, viknuo je zbunjenoj Ani, dok se rvao sa napadačem.
Na njegovu sreću, protivnika je lako savladao. Udario ga je par puta, nakon čega odrpanac pobeže u jednu od obližnjih uličica.
»Jesi li povređen?«, začu njen glas, a zatim oseti njen dodir na svojoj ruci.
Dodirnula ga je! I da je bio povređen, to bi bilo dovoljno da ga u potpunosti oporavi. »Ne, ne. Sve je u redu.«
Gledala ga je sa iskrenom zabrinutošću i zahvalnošću. »Hvala ti... oh! Nisam te ni pitala za ime! Kako neučtivo od mene!«
»Zlatko, moje ime je Zlatko.« Bio je negde među oblacima.
»Hvala ti, Zlatko! Moraću da te pohvalim na dvoru!«
Ona da pohvali njega! »Nema potrebe za tim!«, odgovorio je, smotano. »Samo, molim Vas... Budite pažljiviji sledeći put!«
»Moraću! Ali mislim da ću te ipak povesti sa sobom! Za svaki slučaj!«
Da je mogao, skakutao bi i vrištao od sreće! Umesto toga, popeo se natrag na svoje mesto, noseći u sebi vulkan najlepših emocija koje je ikada osetio!


Ponovo je osetio da se zver približava. Svaki put kada bi ga Ana ostavila, čuo ju je i video. Nije želeo da o tome njoj išta govori. Nije bilo potrebe da je dodatno plaši. Uostalom, zver mu još uvek nije prilazila, samo je motrila.
Ana je zaista rešila da rizikuje ovoga puta. Već dugo je nije bilo da se vrati. Dobro, mislio je. Neće me videti kako odlazim. Osećao je da mu je kraj blizu.
Kod kuće će svi čekati njegov povratak. Otac, majka, Merida... Ovo je trebalo da bude običan put to Piva. Niko od njih nije mogao ni da pomisli da ga više neće videti.
Zver je, izgleda, odlučila da ubrza njegov kraj. Sada kada mu je prišla dovoljno blizu, video je da to nije medved kako je isprva mislio. Bio je to vulverin. Verovatno je i on čekao svoj trenutak pre nego dođe da se gosti njegovim mesom.
Približavao se lagano, noseći nešto u svojim čeljustima. Nekakvo bilje, Zlatko primeti. Pokušao je da ustane, ali noga mu je bila polomljena. Prokletstvo! Otići će bez borbe. Da je Jakub tu, ne bi propustio priliku da ga zadirkuje zbog toga.
Vulverin je prišao već sasvim blizu. Zlatko zatvori oči. Bogovi! Neka bude brzo!
Rane su ga pekle. On oseti toplinu daha na njima. Vulverin je lizao njegove rane. Bilje koje je držao pre toga u čeljustima svetlucalo je beličastom svetlošću. Životinja uze bilje i položi ga pažljivo po Zlatkovim ranama.
»Šta radiš to?«, upita Zlatko, glasom koji je bio samo šapat. »Hoćeš da mi pomogneš?«
Vulverin pažljivo spusti svoju glavu preko bilja. Zlatko oseti prijatnu toplotu od koje pade u san.

Otvorio je oči, ne znajući koliko dugo je spavao. I sama činjenica da je ponovo budan bila je čudo.
Osvrnuo se oko sebe i zatekao gomilu voća poređanu mu gotovo nadohvat ruke. Noga mu je i dalje bila u istom stanju, ali je rana na trbuhu gotovo zacelila. I to sve zahvaljujući onom vulverinu.
Ana se još nije vratila, shvatio je, mada je izgubio u potpunosti pojam o vremenu. Možda bi trebalo da je potraži? Lejdi Kase mu je dobro uvezala nogu i možda je mogao pronaći nešto da koristi umesto štapa. Olupina broda bila mu je blizu.
Prvo je morao da povrati snagu. Zgrabio je što je više voća mogao i počeo halapljivo da jede. Brzo je došao do tačke sitosti, jer je već neko vreme jeo tako malo. Dozvolio je sebi da se odmori još neko vreme.
Znao je da će bilo kakvo kretanje biti izazov za njega. Okrenuo se potrbuške i počeo da puzi ka olupini. Svaki pokret ga je boleo i trebalo mu je mnogo više napora da se kreće nego što je očekivao. Odmarao se bezmalo posle svakog drugog pokreta. Nije bilo svrhe žuriti.
Kada je konačno došao do olupine činilo mu se da je proveo čitav dan puzeći. Pronašao je poveći drveni štap i pomolio se u sebi da ga ruke ne izdaju. Zavrtelo mu se u glavi kada se konačno našao u uspravnom položaju.
Pogledao je ka otvorenom moru i zamalo poništio sav trud koji mu je trebao da ustane kada mu se učini da na pučini vidi brod.
»Pa«, reče samom sebi, »sad imaš odredište!«
Najviše od svega je želeo da potraži Anu, no tumarati po ostrvu u stanju u kom se on nalazio je svakako bila loša ideja. Koliko god ga je grizla savest zbog toga, verovao je da će ipak ona njega pronaći. On će, stoga, potražiti izlaz sa ovog ostrva.

Držao se obale. Najlakše će pronaći brod ukoliko se ne udaljava od okeana. Sa uzvišenijih tačaka ga je mogao spaziti kako se polako približava ostrvu Devzeal. Pristići će mnogo pre njega, svakako. Ukoliko uopšte uspe u tome.
I njihovo putovanje delovalo je bezopasno sve do same tačke približavanja ostrvu. Tek kada su se sasvim približili, grom je udario, iz vedrog neba. Bila je to neuobičajena pojava, neprirodna čak. Hoće li se isto dogoditi i sa ovim brodom?
Vulverin je išao za njim. Držao se na odstojanju, doduše, ali je bio tu. Nije dugo hodao pre nego je osetio umor i shvatio da neće stići brod pre mraka. To ga je obeshrabrilo. Šta ako brod ode pre nego ga on stigne? Pa, ipak, nije mogao ništa učiniti po tom pitanju. Pronašao je mesto adekvatno za spavanje i tu se spustio, strepeći od trenutka kada će ponovo morati da pretrpi sve muke ustajanja na noge.

Narednog jutra je nastavio put. Hodanje mu je već lakše išlo i on oseti nalet samopouzdanja. Srećom, priobalje nije bilo opasno i on nije nailazio na zveri o kojima mu je Ana pričala. Nije nailazio ni na šta. Samo priroda, more, vulverin i on.
Zbog toga umalo ne poskoči kad se ispred njega stvori devojka narandžaste kose, sa nožem u rukama.
»Moraš mi pomoći!«, rekla je, a Zlatko nije bio siguran da li je molila ili pretila. »Ta devojka.. Nešto nije u redu sa njom! Ubila sam je! A ona...«
Zlatko prepozna Nalimovu torbu na njenim ramenima. »Odakle ti to?! Ko si ti?«
Pre nego što devojka odgovori, Tea se pojavi i sruši je na zemlju.
»Ostavi Nalimovu torbu!«, Tea vrisnu dok se rvala sa devojkom u šarenoj suknji.
»Hoćeš li umreti već jednom?!« reče devojka kroz zube.
Zlatko je mogao samo da posmatra kako će se ta borba odvijati. Konačno, Tea beše savladana i devojka je zbaci sa sebe.
»Slušaj!« obrati mu se. »Ti izgledaš kao razuman momak. Zašto se ne dogovorimo? Dozvolite mi da zadržim ovu torbu, a ja ću vama dozvoliti da se vratite mojim brodom!«
»Ne!«, Tea ciknu. »To je Nalimovo! Ne možeš ga zadržati! Moram mu vratiti torbu!«
Zlatko pogleda jednu, pa drugu. Nije mu bilo jasno šta se događa. Zašto bi ta devojka želela Nalimovu torbu? I zašto je rekla da je ubila Teu?
»Ta torba ne pripada meni«, Zlatko reče. »Ne mogu doneti takvu odluku.«
»Onda ostanite na ovom ostrvu i budite hrana zverima.«
Malo je falilo da upravo ona to postane. Vulverin skoči na nju i napade je.
»Stani! Ne!«, opomenu ga Zlatko.
Tea iskoristi trenutak i ote torbu dok je devojka ležala pod vulverinovim šapama. Bio je to rizičan potez, no Tea nije oklevala.
»Izgleda da ćeš ipak morati da deliš brod sa nama«, izgovori Zlatko, a njegov simbol zasija ljubičastom svetlošću i uvuče vulverina. Već neko vreme je sumnjao da će taj on biti njegova Amnea.
»Vi ste gomila čudaka!«, reče devojka dok je ustajala i rukama tresla svoju suknju.
Zlatko se zamisli nad tom izjavom. Ništa istinitije odavno nije čuo.


END OF EPISODE 14