Slušala je o Akadenci i ranije, mada joj je sve to delovalo nestvarno dok nije videla svojim očima. Akadenca, Gubitak vremena, kako su je u narodu zvali, kada jedan dan postaje mesec, godina ili desetina njih. Volela bi da nikada nije saznala ništa o njoj.
Nažalost, videla ju je i viđala ju je svakog dana od dana kada je Maja otišla. U očima njenog oca, na njegovom licu, godine su se ređale i ređale, činilo se iz sata u sat. Kada je sav inicijalni bes prošao i sve teške reči odletele u vetar, nastupila je Akadenca.
Kažu da roditelj uvek podjednako voli svu svoju decu. Ili to bar roditelji kažu. Ali dete oseti. Ana je znala da, koliko god se trudila, nikada neće zameniti Maju. Kao mala je bila jako nesrećna zbog toga. Uživala je punu pažnju i roditeljsku ljubav, a onda je na svet došla Maja i stvari su se promenile. Mama je i dalje bila ista, ali tata ne. Ana ga nikad nije nasmejala onako kako Maja jeste. Ana nikada nije izbegla kaznu za nestašluke onako kako Maja jeste. Ana nikada nije bila ono što Maja jeste. I nikada nije znala zbog čega je to tako.
Kako je rasla, ubeđivala je sebe da je to sve u njenoj glavi i da je sebično od nje da tako posmatra oca i sestru, mada je uvek ostajao taj delić nje koji je vapio za očevim priznanjem. Verovatno ju je zato i zanimala politika i verovatno se zato trudila da na svim poljima bude savršena kći svoga oca i verovatno je zbog toga u tome i uspevala. Pa ipak, taj osnovni pokretač i razlog iza svega nikada nije bio „nahranjen“. Vremenom je prihvatila da je otac zaista puno voli, ali i da nikada neće onako kako bi ona htela.
A onda je Maja otišla. Znala je da ni majka, ni otac to neće lako prihvatiti. Ali nije ni zamišljala da će se stvari odviti tako kako jesu.
Majka kao majka, plakala je i gušila sebe svakodnevnim stvarima, dužnostima, poslom i obavezama kako ne bi razmišljala. Ana bi je čula noću u svojoj sobici kako jeca. Ponekad bi odlazila do nje i samo bi je zagrlila, ili je razuveravala svaki put kada bi izgovorila „Ja sam za ovo kriva.“
Krivaca, međutim, nije bilo. Ana čak nije krivila ni Maju. Ili bar ne u početku.
Otac je, isprva, bio ljut na Maju. Ponavljao je kako je nezahvalna i sebična i kako je bolje što je otišla. Menjao bi temu svaki put kada bi neko progovorio o njoj. „Uvek je bila buntovna“, govorio je. „Trebalo je da znam kako će to završiti.“
Sa druge strane, Anu je dizao u nebesa. „Ti si tatina kći!“ govorio je i mazio po kosi. „Ti si tatin ponos!“ I dok je, sa jedne strane, to Ani prijalo i jedan njen skriveni, sebični deo voleo što je Maja otišla, sa druge strane, bilo joj je jasno da to, ipak, nije ono što je ona želela. Ne na taj način.
Kada bi neko gledao sa strane, delovalo bi kao da je Nargo omrzao Maju i u potpunosti je odbacio. No izgled, kao što to često biva, bio je varljiv.
Ana je znala da je on čekao da se Maja vrati. Dok je majku čula kako jeca, očevi jecaji bili su prigušeni, tajni. Svetlo u njegovoj sobi je gorelo do dugo u noć, a zavese na njegovom prozoru su se micale svaki čas, u nadi da će ugledati svoju miljenicu kako se, pokunjene glave, vraća svom domu. Par njenih reči, jasno je, i tata bi je zagrlio i sve joj oprostio.
Iako je Nargo mislio da se to ne primećuje, i Ana i njegova supruga su znale šta se zbiva i puštale ga da veruje kako vešto krije svoja prava osećanja.
Ubrzo je došla Akadenca i u potpunosti ga razotkrila. Svaki dan bez Majinog povratka, oduzimao mu je par godina života. On je stario. Pronašli su najbolje Vračeve, Šamane, Travare, Iscelitelje, ali ništa nije pomagalo.
Jedan od Šamana je bio taj koji im je saopštio tu bolnu vest. »Da je u pitanju bolest, poput onih van Defore, mogli bismo mu pomoći. Ali avaj, telo ovog čoveka ne boluje. Boluje njegov Duh.« Akadenca nastupa u slučajevima kada se pretrpi veliki gubitak ili patnja. Nije bila česta pojava, ali se, eto, u ovom slučaju dogodila.
Kažu da je Vreme nešto što čak ni Bogovi ne mogu da kontrolišu. Dvesta godina podareno je svakom živom biću i jedino ljudi sami mogu umanjiti taj broj. Maja je to činila svome ocu svakog dana svoga odsustva.
Otprilike u to vreme se u Ani prvi put javio onaj osećaj. Bilo je to nešto blisko preziru i javljalo bi se na svaku misao o njenoj sestri. Svojski se trudila da ne misli tako, jer to nije bilo ispravno, ali nije joj polazilo za rukom. Jasno, to nije bio potpuni prezir. Maja je njena sestra i ona ne može da je prezre u potpunosti. No sada je već, u njenim očima, Maja postala krivac za ono što je snašlo njihovog oca. A to je već nešto protiv čega nije mogla da se bori.
Uprkos tome, potražila je pomoć Tragača i poslala ih da pronađu njenu sestru. Ukoliko je nešto moglo da odagna tamnu senku koja se svakim danom sve više približavala njenom ocu, onda je to bio Majin povratak.
Dani su odmicali, a Nargo je stario. Njegovo je telo postalo slabo i on je pao u postelju. Veći deo dana bi provodio uspavan, a i kada je bio budan, delovao je odsutno.
Smrt je došla po Narga jednog lepog, jesenjeg dana. Sećala se da je tog jutra izgledao kao da mu je bilo malo bolje. Više je jeo i čak je življe razgovarao sa njima. Međutim, kako je dan odmicao, i taj boljitak je polako nestajao.
Nije bilo nikakvog napada, nikakvog znaka.
Ana je sedela, držala ga za ruku i čitala mu njegovu omiljenu knjigu. Delovao je spokojno i gotovo bezbrižno dok ga je gledala kako žmuri.
»Maja! Gde je Maja?!«, brecnuo se naglo. »Opet igra? Tatina mala devojčica...«
Ana proguta knedlu. »Da, tata. Igra.«
»Biće ona tatina plesačica! Videćeš! Nije za nju politika, niti neki dosadan posao...«
»Nije, tata«, jedva je izgovorila.
»Pozovi je da dođe...«
Suze su joj klizile niz lice. »Hoću, tata. Sad ću ja...«
Promumlao je nešto u znak odobravanja.
Ana ustade i otrča do kuhinje, ne bi li se malo umirila, a onda se vrati u dnevnu sobu, gde je njen otac ležao. »Maja će doći uskoro«, slagala je, jer ništa drugo nije mogla. »Hoćeš da ti čitam još malo?«
Otac ponovo nešto promumla i ona nastavi da mu čita, držeći ga za ruku, sve dok njegov stisak nije potpuno popustio...
Maja se pojavila par dana kasnije. Tragači su je našli. Ana je otvorila vrata, očekujući nekog od porodičnih prijatelja sa izrazima saučešća i ugledala sestru sa suzama u očima.
Maja pokuša da je zagrli, ali se Ana izmiče. Nije bilo prezira više, ne. Nije ni mrzela svoju sestru. U tom trenutku, nije osećala ništa.
»Našli su me... Došla sam odmah... Videla sam barjake...«, govorila je Maja nepovezano, boreći se sa suzama.
»Zakasnila si.«
»Žao mi je... Nisam znala... Nisam mogla da znam...«, iskrenost njenih reči bila je neporeciva.
»Nisi, Majo.«
»Gde je majka? Hoću da je vidim... Moram...«
Ana se ne pomaknu. »Ne, Majo. Ne možeš.«
»Ana, šta to govoriš?!«
»Otišla si, Majo. Otišla si... Nije te bilo...«
»Vratila sam se!«
»Otišla si!« povisila je ton, ali ne previše, da je majka ne bi čula, pa je ponovo mirno nastavila, »Nema povratka. Idi sad, pleši... Tata je voleo kad ti plešeš.« Nije pokušavala da zadrži suze.
»To nije fer! Imam prava da vidim majku! Ja...«
»Nije fer, Majo. Nije.« Zatvorila je vrata sestri.
Koliko je vremena Maja tu ostala, ona nije znala. Ujutru je više nije bilo.
»Ko je to bio?« upita je majka kada se vratila.
»Niko bitan.« odgovorila je Ana, i otišla u kuhinju da naspe sebi čaja.
Često su joj se vraćale slike tog dana u poslednje vreme. Zlatko, naravno, nije imao posla sa Akadencom, ali se činilo da nad njim vidi istu onu senku koju je videla nad svojim ocem.
Brodolom je bio strašan i bilo je pravo čudo da ga je iko od njih preživeo. Nastradali su, jedino, mornari koje je voda odnela sa palube. Ostali su bili gotovo neozleđeni. Svi osim Zlatka.
Noga mu je bila slomljena, a trbuh probušen. Izgubio je mnogo krvi pre nego što je Lejdi Kase uspela nekako da zaustavi krvarenje. Stanje mu je bilo relativno stabilno, ali se Ani činilo da je svakog dana bivao sve slabiji. Vreme mu je izmicalo.
Lejdi Kase, Nalim, Tea i žuti sveštenik, koji se, takođe, spasao otišli su u potragu za žezlom. To, naravno, nije prošlo bez dugog ubeđivanja, no svi su se, naposletku, složili da je najpametnije da što pre pronađu Artzain i izlaz sa tog ostrva. Zlatko je insistirao da i Ana krene u potragu, no ona je to kategorički odbila.
Neka ostali traže žezlo, ona je sebi postavila važniji zadatak. Ona će njega spasiti.
Dani su joj prolazili u traganju za lekovitim travama ili bilo kakve pomoći na ostrvu Devzeal. Ostrvo je, bar iz onoga što je ona do tada videla, bilo pusto. Doduše, ona je svoje traganje ograničila na udaljenost od najviše sat ili dva od olupine broda, gde je Zlatko svakoga dana čekao da se ona vrati iz svojih „pohoda“.
Ponestajalo joj je opcija za traganje. Pronašla je neke trave za koje je znala da imaju lekovita svojstva i one jesu pomogle Zlatku, ali nisu ga i iscelile. Pored senke koja se nadvijala nad Zlatkom, njoj se približavala i senka očajanja. Postojala je nada da će Nalim i ostali pronaći nekoga i poslati im pomoć. Ta nada je, nažalost, svakim danom bledila i Ana više nije mogla da se u nju uzda.
»Po poslednji put ti govorim... Ostavi me ovde i pronađi ostale!«, govorio je Zlatko dok mu je ona kuvala lekoviti napitak.
Prostrelila ga je pogledom.
»Ana, zaista...«
»Ne«, rekla je odsečno. »Popićeš ovo, utoplićeš se, a ja ću danas otići malo dalje.«
Zlatko se slabašno nasmešio. »Da sam znao da si tako tvrdoglava...«
Više joj nije persirao i njoj se to dopadalo. »Zahvaljivaćeš mi vrlo brzo zbog ovoga!«
Postarala se da ispije sve do poslednje kapi, a onda je rešila da ponovo zađe u divljinu. Naučena prethodnim iskustvima, opasala je mač, ostavila je sve nepotrebne stvari za sobom i spremila se za istraživanje.
Pogledala je Zlatka i nasmešila mu se. »Ako ništa drugo, sve sam bolja u svojim susretima sa prirodom.«
To nije bilo preterivanje. Toliko puta je već pala, povredila se i bežala od razjarenih životinja da se gotovo na sve to navikla. Jela je raznorazno voće, često totalno bezukusno, a čak je i sama ubijala životinje i kidala meso sa njih kako bi se nahranila. U početku se kretala polako i uplašeno. Ceo svoj život provela je u gradu i sve je ovo za nju bilo strano i opasno. Prvih par noći provela je plačući, sva uplašena i pod utiscima onoga što je preživljavala u toku dana. Onda je plakanje nestalo. Shvatala je da mora biti jaka, ako ne zbog sebe, onda zbog Zlatka. Kako je on slabio, ona je morala biti jača. Obećaval je da će mu pomoći i planirala je da to obećanje održi.
Nije tačno znala kuda će danas poći. Uspenjala se uz padinu i par stena koje su je odvele do višeg nivoa ostrva, gde je počinjala gusta šuma. Džungla, tačnije.
»Danas moram uspeti«, ponovila je sebi više puta, pa zašla među drveće.
Hodala je poznatim joj puteljcima dublje i dublje u džunglu. Naučila je da se ne osvrće na svaki šum i da ide svojim putem. Sekla je mačem tamo gde nije bilo puta i pažljivo se pentrala i spuštala sa brda, probijala kroz šiblje... Čak se i insekata sve manje bojala. Imala je cilj pred sobom i ništa je nije smelo omesti.
Isto je važilo i za divljeg vepra koji se u nekom trenutku stvorio pred njom. Ranije bi pobegla glavom bez obzira, ali sada... Spremila je svoj mač i spremno čekala njegov napad. Naravno, Konsuelo je, takođe, bila sprema za napad svakog trenutka! Mala veverica se jako spretno nosila sa ovim okršajima. Gotovo kao da je znala tačno koji će pokret druge životinje načiniti. A verovatno i jeste, mislila je Ana. Baš kao što je Leon imao Nalimovu Empatiju, verovatno je Konsuelo imala njen Dar čitanja misli... I bila mnogo bolja u tome od Ane.
Par zamaha mačem u pravom trenutku i vepar je bio poražen. Isekla je nekoliko komada mesa i smestila u torbu kako bi ga kasnije pripremila za Zlatka i nju.
Gotovo je i samu sebe začudila kako je Zlatko u njenom životu od običnog kočijaša postao neko za nju tako bitan. »I on bi isto učinio za tebe. Moraš mu pomoći!«, bodrila je sebe neprestano. I verovala je u to. On je pokazao veliku privrženost njoj i ona se njemu morala odužiti.
Nastavila je da se kreće kroz džunglu, ne osećajući više bol u posečenim nogama. Neko vreme se kretala, relativno mirno, a onda oseti neku čudnu nelagodnost, praćenu šuškanjem u blizini.
Mora da je bila u pitanju velika zver. Anu ta misao uplaši. Koliko god da se do sada navikla na divljinu, tu je svega samo par dana. Možda može uz Konsuelinu pomoć da nadmaši divljeg vepra, ali medveda...
Ponovo šuškanje.
Shvatajući koliko je to možda glupo u datom trenutku, i ne obazirući se na to, uzviknu: »Ko je tamo?«
Tišina. Oklevajući, Ana se pope na obližnju stenu. To je bila tačka do koje je išla prethodni put. Posle te stene, sledila je strmoglava nizbrdica, niz koju Ana nije želela da se spušta ranije. Zastala je na vrhu da malo udahne, ali joj nešto izbi vazduh iz pluća.
Padala je, ali kratko, jer brzo udari o tlo i poče da se kotrlja. Pokušala je da se rukama uhvati za nešto, no ruke je nisu slušale. Kotrljala se niz onu veliku nizbrdicu, sve vreme se moleći Bogovima da je poštede i da ne udari glavu o neki kamen. Činilo joj se da je prošla čitava večnost pre nego je kotrljanje prestalo, a ona upala u nešto mekano i sluzavo. Svom preostalom snagom ona se uspravi i nakon trenutka dezorijentisanosti shvati da je upala u nekakav mulj.
Njena duga, plava kosa bila je sva umazana i ljigava. Srećom, mač joj je ostao vezan oko pojasa. Isukala je mač iz korica i u trenutku odlučila.
»Izrašće ponovo«, utešila se i mačem odsekla svoju dugu kosu tako da joj je sada jedva padala do ramena.
Osetila je neku čudnu euforiju, stojeći tu u tom mulju, odsečene kose i krvavih ruku. Osetila je snagu kakvu nije znala da poseduje. Osetila se živom.
Opijena tom snagom, nije primetila da joj se neko primicao sa leđa i stavio nož pod vrat.
»Ni makac!«, nepoznati ženski glas je upozori. »Sad si moja!«
END OF EPISODE 6
Nažalost, videla ju je i viđala ju je svakog dana od dana kada je Maja otišla. U očima njenog oca, na njegovom licu, godine su se ređale i ređale, činilo se iz sata u sat. Kada je sav inicijalni bes prošao i sve teške reči odletele u vetar, nastupila je Akadenca.
Kažu da roditelj uvek podjednako voli svu svoju decu. Ili to bar roditelji kažu. Ali dete oseti. Ana je znala da, koliko god se trudila, nikada neće zameniti Maju. Kao mala je bila jako nesrećna zbog toga. Uživala je punu pažnju i roditeljsku ljubav, a onda je na svet došla Maja i stvari su se promenile. Mama je i dalje bila ista, ali tata ne. Ana ga nikad nije nasmejala onako kako Maja jeste. Ana nikada nije izbegla kaznu za nestašluke onako kako Maja jeste. Ana nikada nije bila ono što Maja jeste. I nikada nije znala zbog čega je to tako.
Kako je rasla, ubeđivala je sebe da je to sve u njenoj glavi i da je sebično od nje da tako posmatra oca i sestru, mada je uvek ostajao taj delić nje koji je vapio za očevim priznanjem. Verovatno ju je zato i zanimala politika i verovatno se zato trudila da na svim poljima bude savršena kći svoga oca i verovatno je zbog toga u tome i uspevala. Pa ipak, taj osnovni pokretač i razlog iza svega nikada nije bio „nahranjen“. Vremenom je prihvatila da je otac zaista puno voli, ali i da nikada neće onako kako bi ona htela.
A onda je Maja otišla. Znala je da ni majka, ni otac to neće lako prihvatiti. Ali nije ni zamišljala da će se stvari odviti tako kako jesu.
Majka kao majka, plakala je i gušila sebe svakodnevnim stvarima, dužnostima, poslom i obavezama kako ne bi razmišljala. Ana bi je čula noću u svojoj sobici kako jeca. Ponekad bi odlazila do nje i samo bi je zagrlila, ili je razuveravala svaki put kada bi izgovorila „Ja sam za ovo kriva.“
Krivaca, međutim, nije bilo. Ana čak nije krivila ni Maju. Ili bar ne u početku.
Otac je, isprva, bio ljut na Maju. Ponavljao je kako je nezahvalna i sebična i kako je bolje što je otišla. Menjao bi temu svaki put kada bi neko progovorio o njoj. „Uvek je bila buntovna“, govorio je. „Trebalo je da znam kako će to završiti.“
Sa druge strane, Anu je dizao u nebesa. „Ti si tatina kći!“ govorio je i mazio po kosi. „Ti si tatin ponos!“ I dok je, sa jedne strane, to Ani prijalo i jedan njen skriveni, sebični deo voleo što je Maja otišla, sa druge strane, bilo joj je jasno da to, ipak, nije ono što je ona želela. Ne na taj način.
Kada bi neko gledao sa strane, delovalo bi kao da je Nargo omrzao Maju i u potpunosti je odbacio. No izgled, kao što to često biva, bio je varljiv.
Ana je znala da je on čekao da se Maja vrati. Dok je majku čula kako jeca, očevi jecaji bili su prigušeni, tajni. Svetlo u njegovoj sobi je gorelo do dugo u noć, a zavese na njegovom prozoru su se micale svaki čas, u nadi da će ugledati svoju miljenicu kako se, pokunjene glave, vraća svom domu. Par njenih reči, jasno je, i tata bi je zagrlio i sve joj oprostio.
Iako je Nargo mislio da se to ne primećuje, i Ana i njegova supruga su znale šta se zbiva i puštale ga da veruje kako vešto krije svoja prava osećanja.
Ubrzo je došla Akadenca i u potpunosti ga razotkrila. Svaki dan bez Majinog povratka, oduzimao mu je par godina života. On je stario. Pronašli su najbolje Vračeve, Šamane, Travare, Iscelitelje, ali ništa nije pomagalo.
Jedan od Šamana je bio taj koji im je saopštio tu bolnu vest. »Da je u pitanju bolest, poput onih van Defore, mogli bismo mu pomoći. Ali avaj, telo ovog čoveka ne boluje. Boluje njegov Duh.« Akadenca nastupa u slučajevima kada se pretrpi veliki gubitak ili patnja. Nije bila česta pojava, ali se, eto, u ovom slučaju dogodila.
Kažu da je Vreme nešto što čak ni Bogovi ne mogu da kontrolišu. Dvesta godina podareno je svakom živom biću i jedino ljudi sami mogu umanjiti taj broj. Maja je to činila svome ocu svakog dana svoga odsustva.
Otprilike u to vreme se u Ani prvi put javio onaj osećaj. Bilo je to nešto blisko preziru i javljalo bi se na svaku misao o njenoj sestri. Svojski se trudila da ne misli tako, jer to nije bilo ispravno, ali nije joj polazilo za rukom. Jasno, to nije bio potpuni prezir. Maja je njena sestra i ona ne može da je prezre u potpunosti. No sada je već, u njenim očima, Maja postala krivac za ono što je snašlo njihovog oca. A to je već nešto protiv čega nije mogla da se bori.
Uprkos tome, potražila je pomoć Tragača i poslala ih da pronađu njenu sestru. Ukoliko je nešto moglo da odagna tamnu senku koja se svakim danom sve više približavala njenom ocu, onda je to bio Majin povratak.
Dani su odmicali, a Nargo je stario. Njegovo je telo postalo slabo i on je pao u postelju. Veći deo dana bi provodio uspavan, a i kada je bio budan, delovao je odsutno.
Smrt je došla po Narga jednog lepog, jesenjeg dana. Sećala se da je tog jutra izgledao kao da mu je bilo malo bolje. Više je jeo i čak je življe razgovarao sa njima. Međutim, kako je dan odmicao, i taj boljitak je polako nestajao.
Nije bilo nikakvog napada, nikakvog znaka.
Ana je sedela, držala ga za ruku i čitala mu njegovu omiljenu knjigu. Delovao je spokojno i gotovo bezbrižno dok ga je gledala kako žmuri.
»Maja! Gde je Maja?!«, brecnuo se naglo. »Opet igra? Tatina mala devojčica...«
Ana proguta knedlu. »Da, tata. Igra.«
»Biće ona tatina plesačica! Videćeš! Nije za nju politika, niti neki dosadan posao...«
»Nije, tata«, jedva je izgovorila.
»Pozovi je da dođe...«
Suze su joj klizile niz lice. »Hoću, tata. Sad ću ja...«
Promumlao je nešto u znak odobravanja.
Ana ustade i otrča do kuhinje, ne bi li se malo umirila, a onda se vrati u dnevnu sobu, gde je njen otac ležao. »Maja će doći uskoro«, slagala je, jer ništa drugo nije mogla. »Hoćeš da ti čitam još malo?«
Otac ponovo nešto promumla i ona nastavi da mu čita, držeći ga za ruku, sve dok njegov stisak nije potpuno popustio...
Maja se pojavila par dana kasnije. Tragači su je našli. Ana je otvorila vrata, očekujući nekog od porodičnih prijatelja sa izrazima saučešća i ugledala sestru sa suzama u očima.
Maja pokuša da je zagrli, ali se Ana izmiče. Nije bilo prezira više, ne. Nije ni mrzela svoju sestru. U tom trenutku, nije osećala ništa.
»Našli su me... Došla sam odmah... Videla sam barjake...«, govorila je Maja nepovezano, boreći se sa suzama.
»Zakasnila si.«
»Žao mi je... Nisam znala... Nisam mogla da znam...«, iskrenost njenih reči bila je neporeciva.
»Nisi, Majo.«
»Gde je majka? Hoću da je vidim... Moram...«
Ana se ne pomaknu. »Ne, Majo. Ne možeš.«
»Ana, šta to govoriš?!«
»Otišla si, Majo. Otišla si... Nije te bilo...«
»Vratila sam se!«
»Otišla si!« povisila je ton, ali ne previše, da je majka ne bi čula, pa je ponovo mirno nastavila, »Nema povratka. Idi sad, pleši... Tata je voleo kad ti plešeš.« Nije pokušavala da zadrži suze.
»To nije fer! Imam prava da vidim majku! Ja...«
»Nije fer, Majo. Nije.« Zatvorila je vrata sestri.
Koliko je vremena Maja tu ostala, ona nije znala. Ujutru je više nije bilo.
»Ko je to bio?« upita je majka kada se vratila.
»Niko bitan.« odgovorila je Ana, i otišla u kuhinju da naspe sebi čaja.
Često su joj se vraćale slike tog dana u poslednje vreme. Zlatko, naravno, nije imao posla sa Akadencom, ali se činilo da nad njim vidi istu onu senku koju je videla nad svojim ocem.
Brodolom je bio strašan i bilo je pravo čudo da ga je iko od njih preživeo. Nastradali su, jedino, mornari koje je voda odnela sa palube. Ostali su bili gotovo neozleđeni. Svi osim Zlatka.
Noga mu je bila slomljena, a trbuh probušen. Izgubio je mnogo krvi pre nego što je Lejdi Kase uspela nekako da zaustavi krvarenje. Stanje mu je bilo relativno stabilno, ali se Ani činilo da je svakog dana bivao sve slabiji. Vreme mu je izmicalo.
Lejdi Kase, Nalim, Tea i žuti sveštenik, koji se, takođe, spasao otišli su u potragu za žezlom. To, naravno, nije prošlo bez dugog ubeđivanja, no svi su se, naposletku, složili da je najpametnije da što pre pronađu Artzain i izlaz sa tog ostrva. Zlatko je insistirao da i Ana krene u potragu, no ona je to kategorički odbila.
Neka ostali traže žezlo, ona je sebi postavila važniji zadatak. Ona će njega spasiti.
Dani su joj prolazili u traganju za lekovitim travama ili bilo kakve pomoći na ostrvu Devzeal. Ostrvo je, bar iz onoga što je ona do tada videla, bilo pusto. Doduše, ona je svoje traganje ograničila na udaljenost od najviše sat ili dva od olupine broda, gde je Zlatko svakoga dana čekao da se ona vrati iz svojih „pohoda“.
Ponestajalo joj je opcija za traganje. Pronašla je neke trave za koje je znala da imaju lekovita svojstva i one jesu pomogle Zlatku, ali nisu ga i iscelile. Pored senke koja se nadvijala nad Zlatkom, njoj se približavala i senka očajanja. Postojala je nada da će Nalim i ostali pronaći nekoga i poslati im pomoć. Ta nada je, nažalost, svakim danom bledila i Ana više nije mogla da se u nju uzda.
»Po poslednji put ti govorim... Ostavi me ovde i pronađi ostale!«, govorio je Zlatko dok mu je ona kuvala lekoviti napitak.
Prostrelila ga je pogledom.
»Ana, zaista...«
»Ne«, rekla je odsečno. »Popićeš ovo, utoplićeš se, a ja ću danas otići malo dalje.«
Zlatko se slabašno nasmešio. »Da sam znao da si tako tvrdoglava...«
Više joj nije persirao i njoj se to dopadalo. »Zahvaljivaćeš mi vrlo brzo zbog ovoga!«
Postarala se da ispije sve do poslednje kapi, a onda je rešila da ponovo zađe u divljinu. Naučena prethodnim iskustvima, opasala je mač, ostavila je sve nepotrebne stvari za sobom i spremila se za istraživanje.
Pogledala je Zlatka i nasmešila mu se. »Ako ništa drugo, sve sam bolja u svojim susretima sa prirodom.«
To nije bilo preterivanje. Toliko puta je već pala, povredila se i bežala od razjarenih životinja da se gotovo na sve to navikla. Jela je raznorazno voće, često totalno bezukusno, a čak je i sama ubijala životinje i kidala meso sa njih kako bi se nahranila. U početku se kretala polako i uplašeno. Ceo svoj život provela je u gradu i sve je ovo za nju bilo strano i opasno. Prvih par noći provela je plačući, sva uplašena i pod utiscima onoga što je preživljavala u toku dana. Onda je plakanje nestalo. Shvatala je da mora biti jaka, ako ne zbog sebe, onda zbog Zlatka. Kako je on slabio, ona je morala biti jača. Obećaval je da će mu pomoći i planirala je da to obećanje održi.
Nije tačno znala kuda će danas poći. Uspenjala se uz padinu i par stena koje su je odvele do višeg nivoa ostrva, gde je počinjala gusta šuma. Džungla, tačnije.
»Danas moram uspeti«, ponovila je sebi više puta, pa zašla među drveće.
Hodala je poznatim joj puteljcima dublje i dublje u džunglu. Naučila je da se ne osvrće na svaki šum i da ide svojim putem. Sekla je mačem tamo gde nije bilo puta i pažljivo se pentrala i spuštala sa brda, probijala kroz šiblje... Čak se i insekata sve manje bojala. Imala je cilj pred sobom i ništa je nije smelo omesti.
Isto je važilo i za divljeg vepra koji se u nekom trenutku stvorio pred njom. Ranije bi pobegla glavom bez obzira, ali sada... Spremila je svoj mač i spremno čekala njegov napad. Naravno, Konsuelo je, takođe, bila sprema za napad svakog trenutka! Mala veverica se jako spretno nosila sa ovim okršajima. Gotovo kao da je znala tačno koji će pokret druge životinje načiniti. A verovatno i jeste, mislila je Ana. Baš kao što je Leon imao Nalimovu Empatiju, verovatno je Konsuelo imala njen Dar čitanja misli... I bila mnogo bolja u tome od Ane.
Par zamaha mačem u pravom trenutku i vepar je bio poražen. Isekla je nekoliko komada mesa i smestila u torbu kako bi ga kasnije pripremila za Zlatka i nju.
Gotovo je i samu sebe začudila kako je Zlatko u njenom životu od običnog kočijaša postao neko za nju tako bitan. »I on bi isto učinio za tebe. Moraš mu pomoći!«, bodrila je sebe neprestano. I verovala je u to. On je pokazao veliku privrženost njoj i ona se njemu morala odužiti.
Nastavila je da se kreće kroz džunglu, ne osećajući više bol u posečenim nogama. Neko vreme se kretala, relativno mirno, a onda oseti neku čudnu nelagodnost, praćenu šuškanjem u blizini.
Mora da je bila u pitanju velika zver. Anu ta misao uplaši. Koliko god da se do sada navikla na divljinu, tu je svega samo par dana. Možda može uz Konsuelinu pomoć da nadmaši divljeg vepra, ali medveda...
Ponovo šuškanje.
Shvatajući koliko je to možda glupo u datom trenutku, i ne obazirući se na to, uzviknu: »Ko je tamo?«
Tišina. Oklevajući, Ana se pope na obližnju stenu. To je bila tačka do koje je išla prethodni put. Posle te stene, sledila je strmoglava nizbrdica, niz koju Ana nije želela da se spušta ranije. Zastala je na vrhu da malo udahne, ali joj nešto izbi vazduh iz pluća.
Padala je, ali kratko, jer brzo udari o tlo i poče da se kotrlja. Pokušala je da se rukama uhvati za nešto, no ruke je nisu slušale. Kotrljala se niz onu veliku nizbrdicu, sve vreme se moleći Bogovima da je poštede i da ne udari glavu o neki kamen. Činilo joj se da je prošla čitava večnost pre nego je kotrljanje prestalo, a ona upala u nešto mekano i sluzavo. Svom preostalom snagom ona se uspravi i nakon trenutka dezorijentisanosti shvati da je upala u nekakav mulj.
Njena duga, plava kosa bila je sva umazana i ljigava. Srećom, mač joj je ostao vezan oko pojasa. Isukala je mač iz korica i u trenutku odlučila.
»Izrašće ponovo«, utešila se i mačem odsekla svoju dugu kosu tako da joj je sada jedva padala do ramena.
Osetila je neku čudnu euforiju, stojeći tu u tom mulju, odsečene kose i krvavih ruku. Osetila je snagu kakvu nije znala da poseduje. Osetila se živom.
Opijena tom snagom, nije primetila da joj se neko primicao sa leđa i stavio nož pod vrat.
»Ni makac!«, nepoznati ženski glas je upozori. »Sad si moja!«
END OF EPISODE 6
