II Senke i Spletke - 7. Jovanin pad

Često je mislila na njega. Previše često. I samu je sebe iznenađivala. Znala je da ga voli, ali je mislila da je to jedna od onih tihih i stabilnih ljubavi. Jedna od ljubavi koja je navika. A ipak, otkad je otišla iz Barasa, pao bi joj na pamet toliko puta. Zašto bi je to plašilo? Ako ništa, trebalo bi da je raduje. On je bio njen suprug. A ostavila ga je bez pozdrava...
Pokušala je da zamisli kako bi njoj bilo da je on ostavio na taj način. Mrzela bi ga, svakako. Što zbog sujete, što zbog ljubavi koju je, očigledno, osećala prema njemu. Mrzi li i on nju? Hoće li uopšte želeti da je vidi kad se vrati? Kako će je dočekati?
»Sama si kriva, Jovana. Pogrešila si i sada ćeš trpeti posledice svoje greške. Makar te i ne pogledao, otići ćeš kod njega kad se vratiš u Baras.«, govorila je sebi.
Trenutak povratka u Baras se bližio. Činilo se da će danas Gregorijan konačno pristati da primi Sanju i sa njom razgovara. Ako se to dogodi, više neće biti razloga za ostanak u Ispiu. A onda natrag kući... Činilo se da jedva čeka da se vrati i to joj je bilo smešno. Celoga života je želela da pobegne odatle i učini nešto divlje, za pamćenje, a sada želi da se vrati. Ako sve prođe kako treba, možda će Barnes želeti da pođe sa njom u potragu za Velikim Čobanom? To bi je učinilo srećnom.
Posmatrala je Sanjinu kuću dok je čekala Sanju ovog jutra. Sanja joj je pričala o njoj na putu do Ispie, ali ona više nije bila ni nalik onome što je Sanja govorila. Ko god da je provalio u njenu kuću, trudio se da za sobom ostavi što veći nered. Većina stvari je bila polomljena, a tu i tamo mogli su se videti tragovi paljevine. Još se seća kako je Sanja zaplakala kada je videla da su joj sve knjige nestale.
»Te knjige... One su bile moji prijatelji...«, rekla je očajno.
Jovana je znala da nikakve reči ne mogu olakšati gubitak prijatelja, pa bili oni i u obliku knjiga. Pustila je Sanju da se isplače i pomogla da koliko-toliko srede nered koji su tu zatekle. Ipak, za dane koje su tu provele, toplina se u kuću nije vratila i Sanja je shvatila da je više ništa ne vezuje za Ispiu.
Nalim i Stefana izgubili su Štok, Sanja svoj dom, a Flaj dobar deo svog rodnog grada i oca... Hoće li i ona toliko izgubiti? Je li Barnesa već izgubila? Nije mogla da o tome razmišlja. To ju je plašilo. Ova kuća ju je podsećala na gubitak. Stoga joj je bilo drago što će, najverovatnije, već u toku tog dana napustiti Ispiu.
Taman se spremala da opere posuđe koje su koristile za doručak, kada se na vratima pojavi Sanja.
»Otac će me primiti danas. Rekli su mi tako u hramu Četiri Boga.
»Poći ću sa tobom. Kao podrška. Znaš i sama kako je postupio sa Stefanom...«
»Ali ja sam njegova kćerka. Ne verujem da će mi učiniti ništa nažao. A i verovatno će primiti samo mene...«
»Onda ću čekati pred vratima. Nije kao da imam pametnijeg posla.«
»Ako želiš.« Sanja je zaista zvučala kao da joj je svejedno.
Jovani je to bilo čudno, ali brzo je shvatila da je to verovatno tako zbog toga što nije imala prijatelja. Sigurno je navikla da sve radi sama. To mora da je bilo teško. Jovana je sebi zadala zadatak da postane Sanjin prijatelj. Niko ne bi smeo biti sam, a još manje Sanja, sada kada su obe deo jedne velike družine.
Hram Četiri Boga bio je najveća građevina u Ispii i nalazila se u samom središtu grada i, mada je viđala veće i lepše građevine u Barasu, na Jovanu je ostavio jak utisak kada ga je prvi put ugledala onog dana kada su stigle u Ispiu. Gotovo da je bila nestrpljiva da vidi kako izgleda iznutra. Bila je to zgrada u obliku kvadrata na čijem se svakom uglu nalazila statua jednog od četiri boga. Bog Fier je bio predstavljen onako kako najčešće i jeste. Na glavi je imao šlem oivičen plamenovima koji kao da su igrali oko njegove glave, u desnoj ruci držao je koplje sa vrhom od plamena, a na levom ispruženom dlanu sam plamen. Na sebi je nosio tradicionalni ratnički oklop, dok mu je pored nogu spavala puma koja je i sama bila okružena aurom plamena. U suprotnom uglu stajala je Maera, boginja vode, takođe predstavljena na uobičajen način – sedela je u otvorenoj školjci potpuno naga, s tim što joj je duga kosa, koja je i sama izgledala kao da je voda, prekrivala grudi. U levoj ruci držala je ogroman i prelep luk, dok joj je tobolac sa strelama stajao kraj nogu. Pored nje, spavala je foka. Statua boga Erata predstavljala je čoveka u dugom ogrtaču sa kapuljačom ispod koga se naziralo strogo lice, sa ožiljkom preko desnog obraza i ne previše dugačkom bradom. Ogrtač je bio jednostavan i na njemu se jedino isticao prelepi ornament na leđima. Erat je u desnoj ruci držao ogroman malj na koji se oslanjao, a sa njegove leve strane stajao je vuk. Poslednja statua pripadala je boginji Aili. Maera je možda bila naočitija, ali je Aila bila svakako fascinantnija. Sedela je na ogromnoj stolici odevena u haljinu neobičnog oblika, koja je izgledala kao da je satkana od vetra. Na levom ramenu stajao joj je soko, a desna ruka joj je bila podignuta sa kažiprstom tako uperenim kao da je pokazivao ka nekom ko pred njom kleči. Na krilima je držala tri bodeža. Jovana se sećala da postoji priča o svakom od tih bodeža, ali sada nije mogla da se tih priča seti. Krov hrama bio je ovalnog oblika i njegov najviši deo bio je za nijansu niži od najviše tačke na najnižoj statui boga.
Sanja i Jovana uđoše na vrata gde ih dočeka četvoro sveštenika, svaki u različitoj boji odore, jer je svaki služio različito božanstvo.
»Možemo li čuti vaša imena.«, reče čovek u plavoj odori.
»Ja sam Sanja, kći oca Gregorijana i došla sam da razgovaram sa njim.«
»Moje ime je Jovana i ja sam... Drugarica Sanje, koja je kći oca Gregorijana i došla sam da... čekam dok ona razgovara sa njim.« Sanja je prekorno pogleda i Jovani na tren postade jako neprijatno, iako joj je malo falilo da se glasno nasmeje.
»Ah, da. Čuli smo o tome.«, reče žena u crvenoj odori. Možete poći sa nama, gospo Sanja.«
»A ja?«
»Vi... Pa... Čekajte ovde negde.«, odgovori joj mladić u zelenoj odori, a odgovor joj se nije previše dopao.
»Čekaću onda. Ovde negde.«
Četvoro sveštenika odvede Sanju do suprotnog kraja prostorije. Prostorija je bila ogromna i Jovana je bila sigurna da pokriva čitavu površinu hrama. Pogledala je u plafon i shvatila da je bila u pravu. Ovalni krov ju je u celosti pokrivao. Bila je ubeđena da unutra ima više prostorija. Čula je da ovde obitavaju vrhovni sveštenici, ali sada joj nije bilo jasno gde bi oni mogli da obitavaju. Svuda su se nalazili ljudi koji su došli da se mole, kao i sveštenici koji su radili ko zna šta. Međutim, kada je videla kuda sveštenici odvode Sanju, sve joj je postalo jasnije. Nakon što su je odveli na drugi kraj sobe, njih četvoro stadoše tako da i sami obrazuju temena kvadrata. Čovek u plavoj odori stade iza Sanje, mladić u zelenom sa njene leve strane, čovek u žutom sa njene desne strane, a žena u crvenom ispred nje. Svo četvoro, zatim, raširiše ruke i podigoše ih uvis, nakon čega žena u crvenom promrmlja neke reči. Između nje i Sanje se stvoriše vatrena vrata i žena u crvenom dade Sanji znak da kroz njih prođe, što sanja i učini. Vrata nakon toga nestadoše zajedno sa Sanjom.
»Kul!«, omače se Jovani. Znala je da je magija bogova najmoćnija i najposebnija, ali retko kada je imala prilike da je vidi na delu. A sada je trebalo smisliti čime ubiti vreme dok se Sanja ne vrati. Jedino što joj je padalo na pamet je da se moli, ali ta ideja joj se nije previše dopadala. Nije bila preterano religiozna i nekako je više velovala u kralja Rejnora, nego u bogove.
Umesto molitve, zateče sebe da opet razmišlja o Barnesu, a zatim i o kralju Rejnoru i njegovom ubistvu. Nisu imali vesti od Gorana, ali se ona nadala da je makar malo napredovao u svojoj istrazi. Ko god da je kralja ubio, mora da je imao jako dobro razrađen plan. Pitala se da li bi ona mogla da smisli takav plan. Ko zna? Možda kada bi pokušala...
Evo recimo, kada bi htela da ubije oca Gregorijana ovde u Hramu, kako bi to mogla da izvede? Očigledno bi joj trebala pomoć sveštenika da joj otvori plamenu kapiju. To znači da bi joj trebali ljudi iznutra. Možda postoje sveštenici koji mrze oca Gregorijana? Verovatni bi prvo pokušala da nađe takve ljude. A šta onda? Samo da tako ušeta i napadne ga? Malo verovatno da bi to uspelo, a i kada bi, uhvatili bi je. Mada, magija Čobana je izgleda bila moćnija od magije bogova. Možda bi mogla svima da im smrsi konce? A opet, kralj Rejnor je ubijen bez magije, koliko je ona znala. Koliko se sećala, dar kralja Rejnora je bilo obrazovanje zaštitnog polja. Jeste da ono nije predugo trajalo, ali bi bilo dovoljno da ga sačuva dok ne dođu stražari. »Čime se ti baviš, Jovana. Kao da je čovek ŽELEO da bude ubijen.«
Nije znala koliko je vremena prošlo dok je tumarala po toj ogromnoj prostoriji, izgubljena u svojim mislima pre nego što je ugledala kako se ponovo pojavljuju plamena vrata. Prvo je kroz njih prošla Sanja, ali se ubrzo za njom stvori i otac Gregorijan. Izgledalo je kao da se svađaju. Na trenutak poželi da potrči ka njima, ali onda ugleda nešto što ju je u najmanju ruku, zbunilo. Iznad Gregorijanove glave nalazilo se nešto što je ličilo na senku koja je svoje dlanove držala na njegovim slepoočnicama. Ta senka joj je donekle bila poznata. Ličila je... na Rahu iz Orbaka. Prošla ju je jeza. Nije bilo potrebe da pojuri tamo, jer je Sanja već jurila ka njoj.
»Odlazimo. Idemo u Baras. Smesta.«
»Rekla bih da nije dobro prošlo.«
Sanja joj čak i ne odgovori, samo je zgrabi za ruku i odvuče napolje. Jovana se okrenu još jednom da pogleda oca Gregorijana, ali njega već nije bilo tamo.
»Jesi li videla ono na glavi tvoga oca?« To je zvučalo kao potpuna idiotarija, ali ju je mrzelo da preformuliše pitanje.
»Jovana, imamo ozbiljnih problema. Nemam vremena da razmatram o modnim izborima jednog sveštenika.«
»Nisam mislila na njegovu... šešir šta god stvar, nego na onu senku.«
»Kakvu senku?« Sanja zastade i okrenu se ka Jovani.
»Nisi videla?«
»Ne, nisam videla nikakvu senku. Samo čoveka koji više nije moj otac.«
Posle tih reči, osećala je da nije pametno dalje pričati o tome sada. Sanja je očigledno bila uznemirena zbog nečega o čemu su razgovarali, ali se Jovana nije usuđivala da je išta pita. Otišle su natrag u Sanjinu kuću i pokupile svoje stvari.
»A ni sudove oprali nismo!« Želela je da malo smiri Sanju, ali izgleda da joj to neće poći za rukom.
»Nije ni važno. Ovde se više nećemo vraćati.«

Rapidorozima bi do Barasa trebalo da stignu za nešto više od sat vremena, tako da se trenutak ponovnog susreta sa Barnesom bližio. Osećala je nervozu u stomaku. Hoće li je zagrliti, ili odgurnuti? Hoće li razumeti? Uskoro će znati. „Još samo malo, Barnese.“, mislila je. Samo delić sekunde kasnije osetila je iznenadni bol u grudima i, a zatim i u nogama. Činilo joj se da se sve okreće.
»Jesi li dobro, Jovana?« Sanja je stajala nad njom, i držala uzde Rapidoroga.
»Jesam li pala?«
»Izgleda da jesi. Kao da te je nešto udarilo...«
»Mislim i da jeste«. Opipala je grudi i osetila bol na mestu udarca. A onda primeti da joj nešto leti oko glave.
»Ptica?«
»Kolibri!« Ona pruži ruku ka njemu i on slete na nju. Prošlo je par trenutaka, a onda iz njen desni dlan i pticu obli svetlost boje ciklame. I Sanji i Jovani već beše jasno šta se dešava.
»Kolibri?!? Nalim dobije lava, a ja kolibrija?«
»Pa verujem da će ti nekako biti od koristi...« Beše to prvi put da je Sanja nešto izgovorila smirenim tonom otkad su napustile Ispiu. Ali joj se lice brzo uozbilji. »Moramo brzo dalje.«
»Ali šta se dešava? Hoćeš li mi objasniti?«
»Nema vremena, Jovana.«
»Onda skrati!«. Rešila je da ne odustane.
»Dešava se to da moj otac previše zna. Uzalud smo krile simbole, on je već znao da ih imamo. On zna stvari o svima nama... Previše stvari. Zna i o nekom zlu koje se sprema Defori... Ne bih se iznenadila da zna i ko je Veliki Čoban! Moramo što pre do ostalih! Moramo da ga nađemo!«
Jovana klimnu glavom, ustade i otrese prašinu sa sebe. Sanja uzjaha Rapidoroga i pruži joj ruku da joj pomogne da i ona uzjaše. Taman što se prihvatila ruke Rapidorog ispusti krik i spusti se na zemlju. Trebalo je da prođe neko vreme da Sanja i Jovana shvate da mu je glavu probola ogromna strela.
»Bežimo!«, povika Sanja i njih dve se dadoše u trk kroz šumu.
»Šta se dešava?«
»Verovatno ih šalje moj otac!«
»Beše ne veruješ da će ti učiniti išta nažao?«
Neko vreme su trčale kroz šumu kad naiđoše na reku. Nije bila previše široka, ali dovoljno da ne mogu preko nje da prođu.
»Stojte! Predajte se i neće vam se desiti ništa loše!«, govorili su glasovi iz šume.
»Šta ćemo sad?«, upita Sanja.
»Pa ja...« Rečenicu joj dovrši fijuk strele koji im prolete pored glava. Bile su opkoljene. »A ja baš kolibrija dobila!«
»Ja sam kći oca Gregorijana! Ne možete da me ubijete!«
»A ja sam njena drugarica!«
»Pođite mirno sa nama, gospo Sanja.«
Sanja obori glavu i pođe ka jednom od ljudi koji su ih gonili.
»Hej! A šta je sa mnom?«
»Nju bacite u lance!«
Čula je kako joj se približavaju sa leđa i naglo se okrete. Toliko naglo da se okliznu i pade u vodu, ali ne pre nego što je glavom udarila u obližnji kamen.
Osećala se slabom. „Barnese...“ dozivala ga je u sebi, dok joj je svest polako izmicala, a reka nosila dalje i dalje...

END OF EPISODE 7

II Senke i Spletke - 6. Milenina majka

Nije previše slikala otkad je u Barasu i donekle je zbog toga grizla savest. Činilo joj se da joj je veština zarđala. Umela je da naslika svako drvo koje je videla, do najsitnijeg detalja, dok je sedela pred ulazom u Kiolot. Sad joj se činilo da ne bi mogla ni cvet da nacrta. A ko bi je i krivio? Otkad je stigla, jurila je za Stefanom, Minom, Nalimom...
»Ali to ti nije opravdanje, Milena!«, govorila je sebi. »Gledaj na šta ovo sad liči?«. Razočarana, poderala je platno i sela na tlo pred svojim štafelajem. Umalo nije zaplakala, ali je prekinuše koraci koji su se približavali njenoj sobi u gostionici Ruža. Beše to Maja.
»Hej! Pa ovaj cvet sjajno izgleda!«. Podigla je poderano platno sa poda i pokušala da ga popravi što je bolje mogla. »Zašto si ga iscepala?«
»Nije dovoljno dobar. Mogu ja to mnogo bolje.«
»Ne sumnjam.«, nasmeši se, »Ali i ovo je prilično dobro. Nemoj da si prestroga prema sebi.«
Milena odmahnu glavom, stavljajući do znanja da ne želi da o tome više razgovara. Drugi je ionako ne bi razumeli. Ona je jednostavno osećala da slika nije dovoljno dobra. »Gde je Nalim?«
»Rešio je da provede čitav dan sa Krisantom. Imao je osećaj da će mu baš danas mala priznati da je otac zlostavlja. Mada nije kao da u to iko sumnja...«
»Ne znam. Čak i ako prizna, nisam sigurna kako ćemo joj pomoći...«
»Morali bismo nešto da smislimo. Ali pozabavićemo se time kasnije. Sad je vreme da ti i ja potražimo nove Barašane u nevolji!«
»Kad to tako kažeš, osetim se kao neki junak ili vitez.«
»Da. Samo što junaci i vitezovi ne traže izgubljene porodične dragulje na đubrištima.«
»Ne podsećaj me na to.«. Lice joj poprimi gadljiv izraz. To je bio samo jedan u nizu bizarnih zadataka koje su obavljali kako bi zaradili za svoj boravak u gostionici, ali će taj verovatno pamtiti do kraja života.

Pokupile su nešto svojih stvari i napustile gostionicu par sati pre podneva. Ljude kojima je pomoć bila potrebna su nalazili na najrazličitije načine. Nekada bi šetajući ulicama naišli na znake nevolje ili načuli neki razgovor. Nekada bi im ljudi sami prilazili kada bi videli da pomažu njihovim prijateljima ili susedima. A nekada su bili i preporučivani od strane zadovoljnih mušterija. Mileni se činilo da polako razvijaju svoje poslovanje i da stiču reputaciju u Vitu. Nosili su se sa mišlju da prošire poslovanje i na Trah, ali za sada tu ideju nisu sprovodili u delo. Pitala se šta će ih danas zadesiti. Možda ponovo spašavanje nekog kućnog ljubimca? Ili čuvanje dece ili iznemoglih staraca? Nikad se ne zna. Ljudi u Vitu su mahom bili imućni i volelu su da prepuštaju drugima razne poslove i aktivnosti koje su ih zamarale. Nakon dobrih pola sata tumaranja po gradu, pažnju im privuče jedno glasno i piskavo...
»AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA! Nema ga! Nema ga! Sve sam pretražila, evo! Nema ga! Moj divni broš! Jaooo, taj broš mi je dala baka na samrti!«
»Ali baka nam je još živa.«, govorio je drugi, takođe ženski glas.
Mileni su oba glasa zvučala poznato. Povukla je Maju za rukav i približile su se izvoru buke. Dolazila je iz dvorišta jedne manje, ali prilično lepe i umereno raskošne kuće. Nije se prevarila. Glas je pripadao njima već starim poznanicama.
»Pa dobro! Ona je mislila da umire.«
»Mislila je ona to mnogo puta. Kako meni ništa ne ostavi u tim trenucima?«
»Sram te bilo, Vesnike! Želiš samo da se okoristiš o našu milu baku!«
»Videla sam od tebe, Fjelice, dušo.«
»Ove dve su kao putujući cirkus!«, reče Milena smejuljeći se. »Da im ponudimo pomoć?«
»Pa... Mora biti bolje od kopanja po đubrištu. Hoćeš ti?«
»Sa zadovoljstvom!«. Udahnula je duboko, a zatim progovorila jako svečanim tonom: »Moje ljupke i mile dame! Vašim nevoljama došao je kraj! Moja draga prijateljica Maja i ja ćemo pronaći vaš broš! U zamenu za... odgovarajuću nadoknadu, naravno.«
»Naravno.«, pomalo ironično reče Vesnika.
»Oh, ali to nije važno! Emotivna vrednost bakinog broša je daleko, daleko bitnija!«
»Znači li to da pristajete?«, Maja se, takođe, trudila da zvuči zvanično.
»Naravno da pristajemo! A vidim, poznate ste mi nešto. To je dobro. Ulivate mi poverenje.«. Izgledalo je da Fjela zaista tako i misli.
Vesnika je kolutala očima, ali očigledno nije imala nameru da se suprotstavlja svojoj sestri.

Iako su Maja i Milena bile uporne u nastojanju da ih Vesnika i Fjela puste da same traže broš, sestre su bile upornije u insistiranju da se ni na trenutak ne odvajaju od njih. Iako Mileni nisu išle na živce u toj meri koliko bi to bio slučaj sa nekim drugim, ipak bi više volela da su ih pustile da se same bave onim čim je trebalo. No, sada nije bilo svrhe žaliti se. Uostalom, bile su joj i interesantne. Sedele su u dvorištu njihove kućice i ispijale čaj, dok im je Fjela bliže objašnjavala čitav slučaj.
»Znači, bila je to jedna devojka! Prilično loše odevena. Ali ne jeftino, već... preterano. Sva je šljaštila i blještala. A haljina joj je bila prekratka za jednu... Khm. Pristojnu damu. Došla je juče u našu kućicu i tražila čašu vode. Izgledala je jako loše, pa sam se sažalila na nju. Ostavila sam je samu samo na trenutak.«, Fjela je govorila prilično ostrašćeno. Imala je držanje jedne dame i svaki pokret joj je bio graciozan i elegantan.
I Vesniki se nije moglo osporiti damsko držanje, ali dok je to kod Fjele delovalo prirodno, kod Vesnike je izgledalo kao da mora sve vreme da se trudi da bi tako izgledala. »Ja sam je zatekla na vratima kada sam se vraćala iz šetnje, a ona izlazila. Rekla bih da vam je ona od onih... Znate... Slobodnijih devojaka. Ima toga ovde u Vitu. Tih... Kuća uživanja.«
»Ma znala sam da će ovo biti zanimljivo!«, Bojala se da ne zvuči ironično, ali je Milena, zapravo, zaista tako mislila.
Maja je, očito, imala želju da sazna više o njihovom živopisnom društvu. »Dakle, vas dve ste sestre. Visokog porekla, reklo bi se. Čisto razgovora radi, biste li podelile sa nama nešto o sebi? Nadam se da nisam previše indiskretna...«
»Naravno da nisi. Taman posla. Niti se ja stidim svoga porekla da o njemu ne bih pričala! Vidite, naš otac je jedan jako, jako uspešan, bogat i viđen čovek! Spada u najmoćnije ljude u čitavoj Defori! Da, da.«, ponosno će Fjela.
Činilo se da Maja nije u potpunosti poverovala u tu priču. »Zaista? A možemo li da znamo o kome se radi?«.
»Ne.« Vesnika je bila kratka i odsečna.
»Bože, kako si neljubazna! Nekad se pitam da li si mi uopšte sestra! Ali suština je da ne možete da znate o kome se radi. Naš otac je jako važan čovek i ne bismo želeli da ikom padne na pamet da ga, ne dali bogovi, preko nas iko ugrozi.«
»Razumljivo, razumljivo.« Maja odgovori krajnje ljubazno.
Milena se primače Majinom uhu i brzo šapnu: »Kladim se da je u pitanju neki sitni zemljoposednik, ali ova priča svakako bolje zvuči.«
Izgleda da je i Maja bila saglasna sa tim, s obzirom da je jedva zadržavala smeh. Kada se dovoljno umirila, progovori: »Pa onda... Teška srca predlažem da obiđemo najbliže kuće uživanja... Ne vidim šta bismo drugo mogle...«
»Molim?!? Zar jedna dama da ide na takva mesta? Pa taman posla!«
»Što da ne, seko? Kad idu svakojaka gospoda, mogu i dame! Uostalom, naša posla tamo su daleko časnija.«
»A možete i da nam detaljno opišete devojku, ostanete ovde i čekate nas?«, pokušala je Milena još jednom, ali uzalud. Vesnika zamoli Maju i Milenu da ih sačekaju dok njih dve odu do kuće po svoje torbe, što ostavi vremena Maji i Mileni da malo porazgovaraju.
»Već vidim da će mi ovo biti omiljeni slučaj!«, Maju je sve ovo izgleda zabavljalo.
»O, da! Mislim da sa njima nikome ne bi bilo dosadno.“
»I izgleda se prilično dobro slažu. Za razliku od Ane i mene.«, ćutala je par trenutaka. »Imaš li ti braće i sestara? Mislim da te nikada nisam pitala...«
»Ne. Nemam. Mina je bila nešto najbliže sestri što sam imala...«
»Bile ste tako bliske?«
»Jesmo.«, sećanje na to je rastuži. Nije volela o tome da priča. Zapravo, nikome nikada nije ni pričala. To je bio deo njenog života koji je sada delovao strano i davno.
»Šta se dogodilo? Ne moraš mi reći ako ne želiš...«
»Nije da ne želim... Ali recimo da to nije priča na koju sam ponosna.«
»Tako loše, a?«
»Više nekako komplikovano. To su stvari koje bih rado zaboravila... A opet, verovatno bih sve isto uradila da se ponovo nađem u toj situaciji... I opet bih mrzela sebe...«
»Okej. Toliko komplikovano?«
»Toliko. Ispričaću ti jednom možda...«
»Evo nas!«, prekide ih Fjela. »Obavimo taj neprijatan zadatak.«

Prvi korak je bio saznati lokacije tih kuća. Bilo im je jasno da će to najlakše saznati od muškaraca, pa su zaustavljale svakog ko je izgledao kao da bi mogao biti posetilac takvog jednog mesta. Neki su odbijali da o tome govore, dok su se neki hvalili na sva usta koliko su devojaka iz koje kuće imali. Jedan od njih je mislio da devojke traže posao, pa umalo nije napastvovao neku od njih, ali je bio previše pijan, pa su se lako odbranile. Po informacijama koje su prikupile, u Vitu je bilo svega pet takvih kuća. Odlučile su da obiđu svih pet ako to bude bilo potrebno, ali su potragu počele od onih koje su bile najbliže Fjelinoj i Vesnikinoj kući.
Kuća koju su prvo obišle zvala se Devica. Milena nije mogla da ne prsne u smeh kada je to videla, a i ostale devojke su se nasmejale.
»Kakav smisao za humor!«, prokomentarisala je Maja pre nego što su se usudile da zakucaju na Devičina vrata. Saznale su da su vlasnice takvih kuća mahom starije žene i odlučile da svaki put traže da pričaju sa vlasnicama. Vrata im je otvorila devojka koja, očigledno, nije bila vlasnica.
»Opaaa! Kakve mačke! Uskačite. Ovde mačaka ima i previše, ali uvek smo raspoložene za društvo!«
Devojke se pogledaše. Izgleda da nijedna nije želela da uđe prva. Kako je znala da će svakako morati to da obave, Milena odluči da uđe prva. Za njom je ušla Maja, zatim Fjela i na kraju Vesnika.
»Treba nam vlasnica. Želimo da sa njom govorimo.«. Milena se trudila da zvuči što ozbiljnije moguće.
»Gospođa Dejzi? Ma šta će vam ona! Znam ja šta vama treba! Malo opuštanja. Hajde, hajde. Ipak mi žene najbolje poznajemo jedna drugu! Hi hi hi.«, devojka se kikotala.
»A da nas ipak odvedeš gospođi Dejzi?«, Milena nije popuštala.
»Pih.«, izusti devojka i nešto promrmlja, a zatim ih odvede do gospođe Dejzi.

Iako se vlasnica Device trudila da bude od pomoći, devojke su ipak shvatile da se gubile vreme dolazeći tu. Rečeno im je da su videle sve devojke iz kuće, ali nijednu od njih Vesnika i Fjela nisu prepoznale. Oblizak druge i treće kuće im takođe nije mnogo pomogao. Posete su mahom tekle istim tokom, a jedino što se razlikovalo bila su imena kuća. Druga se zvala Ekstaza, a treća Koko, po ekscentričnoj vlasnici. Da bi stigle do četvrte kuće, morale su da najme kočije. Srećom, to nije previše koštalo, a i peta kuća je bila blizu četvrte, tako da su izračunale da će imati dovoljno novca za povratak. Trebalo im je dobrih pola sata jahanja da stignu do četvrte kuće, koja se zvala Lepeza. Sada već dovoljno hrabre, bez oklevanja pokucaše na vrata koju im otvori, na njihovo iznenađenje, mladić.
»Am. Zdravo. Je li ovo... Lepeza?«, upita Milena, zbunjeno.
»He he. Jeste, jeste. Izvolite unutra.« Mladićev glas je bio prijatan, ali su mu oči bile kao lisičje. Milena nije bila sigurna da li joj se to dopalo ili ne. »Ne dolaze nam često dame. Ali došle ste na pravo mesto, svakako.«
»Imate i... muškaraca ovde?«, Vesnika upita nespretno.
»Naravno. Pa ko šta voli. Kad skinemo odeću, svi smo mi isti...«
»To je vrlo... Am... Napredno sa vaše strane.« Milena pocrvene zbog ovih reči, pa brzo promeni tok razgovora. »Nama treba vlasnica lepeze.«
»To vam je lejdi Kase. Ali ona ne radi... te stvari.«
»Koje stvari, moliću lepo?!?« Fjela će preneraženo. »Mi smo došli na razgovor! Zar mislite da bi dame kao mi došle ovde zbog... zbog...«
»Tih stvari!«, dopuni je Vesnika.
»Možemo li da vidimo lejdi Kase? Molim Vas...«
»Oh, kako želite. Sledite me!« Mladić ih provede dugim hodnikom sa mnogo vrata od kojih su većina bila zatvorena, a kroz otvorena mogle su se videti sobe sa stvarima o kojima Milena nije želela ni da misli. »Sigruno se čudite što je tiho. To je zato što je još rano. Naši gosti nas posećuju mahom noću... Mada ima onih koji dolaze i preko dana. Kao vi sada. He he he.« mladić se bezobrazno nasmeja, a Milena okrenu glavom ka Maji koja je izgledala kao da će mu svakoga trenutka opaliti šamar.
Kada su bili negde pred samim krajem hodnika, Fjeli se ote: »Aha! Evo je! Tu je! Tu si! Vraćaj moj broš!« Mahnito je potrčala ka jednoj od soba i skoči na devojku koja je u njoj češljala kosu.
»Šta je ovo?! Ledone, ko je ova žena?«, reče devojka opirući se Fjeli koja ju je napadala.
»Ma šta ti meni šta je ovo?!? Došla si u moju kuću i ukrala broš moje bake! Vrati mi ga ovog trenutka ili ću ti počupati tu plavu, oštećenu kosu!«
Devojka vrisnu nakon što je Fjela uhvati za kosu, a zatim i ona uzvrati istom merom. Padoše na krevet i nastaviše tamo da se bore. Šamari su pucali, a Milena pomisli da se njihova cika čuje sve do luke Dže.
»A da ih razdvojimo?« upita Maja, pošto primeti da njih četvoro stoje i nepomično gledaju.
»Nikako! Ovo je previše zabavno!«, odgovori Vesnika.
Milena nikada nije videla dve žene da se tuku na taj način. Za trenutak joj se učini da vidi Minu i sebe onog dana u luci kada je Mina videla je sa Pjetrom. Možda bi joj bilo i lakše da je Mina reagovala kao Fjela, ali Mina je samo ćutala. Stajala je i nemo gledala i mogla je tako stajati ko zna koliko dugo.
»Ja sam... Dozvoli mi... Samo...«. Uzalud je Milena pokušavala da objasni.
»Ne.«, Minin glas je bio hladan. »Ne.«, rekla je i okrenula se. A to je bolelo više nego što će Fjelu ikada boleti ogrebotina koju je zaradila na svom licu.
Hodnik se već punio, jer su mladići i devojke iz drugih soba pristizali da vide šta se događa, ali niko se nije usuđivao da prekine tuču. Ko zna koliko bi se još tukle, da se negde iz hodnika ne začu glas:
»Šta ovo treba da znači?«
»Lejdi Kase...«, izusti devojka koja se tukla sa Fjelom. Fjela ustade sa kreveta i nespretno popravi haljinu i frizuru.
»Svi natrag u sobe. Ko ste vi i šta tražite ovde?«, upita vlasnica Lepeze, nikoga određeno.
»Mi smo samo došli da...«. Milena poče dok se okretala ka lejdi Kase, a onda kao da oseti mač u stomaku. »Majko?«. Osetila je poglede svih prisutnih na sebi.
»O, pa zdravo Milena. Dugo se nismo videle.«, osmehujući se izgovori lejdi Kase koju je Milena poznavala kao Seku, svoju majku.

END OF EPISODE 6