Chapter IV - Episode 13

»Želim da učinim nešto. Nešto što će ostaviti traga«, rekla mu je još tada, u malenom parku prekrivenim snegom, iako je to bio prvi put da je sa njim razgovarala.
»Želiš da promeniš svet?«, uzvratio joj je, bez imalo podsmeha u glasu.
Nasmešila se i klimnula glavom. »Itekako!«, odgovorila je, izbegavajući njegov pogled.
»Onda jedva čekam da počneš!«
Imao je predivan osmeh. Dugo su se gledali bez reči. Poljubac je došao nenadano.
To je bio trenutak kada je znala da pored nje sedi čovek sa kojim će provesti ostatak života.

Jovana je uvek bila sanjar i idealista. Ma koliko svet oko nje bio surov i sa ma koliko zla se susrela, ona je uvek verovala da dobro preovlađuje i da će izdržati, i na kraju, logično, pobediti.
Barnes je, naravno, mislio isto. Da nije, nikada ne bi mogla provesti niti jedan dan sa njim. Njoj je bilo važno da onaj koji treba da je prati na njenom putu bude neko ko će je pratiti do kraja. Nije pristajala na kompromise.
Iako je oduvek žudela da svoj trag u Defori ostavi na neki poseban, revolucionaran način, pristajala je da, makar na neko vreme, to bude i malo suptilnije. Prijavila se za posao u administraciji Krune, gde je Barnes već radio, i ubedila sebe da je to jedini način da ostvari svoje ambicije.
Administracija, svakako, nije bila ni najmanje uzbudljiva i čak ju je, s vremena na vreme, gušila, ali ni po koju cenu nije želela da od tog posla odustane. Ta opcija je, pak, iščezla u potpunosti kada je saznala da čeka Barnesovo dete.

Bili su venčani tek kratko vreme kada je začela, a njihovu je sreću ta vest gotovo utrostručila. Barnes je bio tako pažljiv prema njoj! Insistirao je da ostane kod kuće i odmara tokom trudnoće, no ona za to nije želela ni da čuje.
»Svet se menja!«, rekla mu je. »Ne želim da sedim po strani sada kada sam najpotrebnija! Uostalom, dodatan priliv novca bi nam dobro došao.«
Naposletku je odustao od namere da je ubedi. Ako ništa drugo, njen posao bar nije previše zamarao njeno telo.

A svet se jeste menjao. Kralj Rejnor je bio dobar kralj, a i pored toga je oko sebe okupio sposobne ljude. Osim par nešto skandaloznijih zakona i dekreta, Defora je bila stabilna i sigurna. Južnjaci su, takođe, bili mirni, tako da su i vojna pitanja bila u ravnoteži. Ono što se menjalo bili su ljudi.
U tom stanju opšteg blagostanja, cvetale su ljudske zamisli i ideje. Neke od najvećih su, svakako, poticale od Mašinista. Stvorili su razne sprave koje su mogle obavljati ljudske aktivnosti i stalno su smišljali nove i nove. Ljudi su, u prvi mah, bili skeptični, ali su se polako privikavali na tu ideju. Većina domaćinstava u Barasu posedovala je makar neku od tih spravica. Ako ništa drugo, barem su imali olovke koje su pisale bez potrebe da se umaču u mastilo.
Javile su se i brojne poslovne ideje, poput privremenog dupliranja Klikera kako bi se premostio kratkotrajni nedostatak novca. Jovana nije baš najbolje znala kako sve to funkcioniše, ali je bilo onih koji su te usluge počeli da koriste.
Osim toga, javile su se i nove ideje u umetnosti i građevinarstvu i pronalaženi su inovativni načini za korišćenje magije i njenog kombinovanja sa svim oblastima delovanja čoveka.
Defora je sve manje ličila na ono što je nekada bila, a sve više na jednu potpuno novu realnost. Bilo je izvesno da će Defora za koju godinu biti neprepoznatljiva. Sada, bila je mešavina starog i novog, tradicionalnog i modernog, prošlosti i budućnosti.

Meseci su brzo prolazili i bližio se trenutak kada će Jovana da svoj najveći doprinos Defori – novi život.
Barnes je bio uz nju gotovo danonoćno. Posećivao je njenu kancelariju više puta u toku dana, samo da se uveri da je sve u redu i da neće propustiti trenutak. Jovana ga je obožavala zbog toga. Ukoliko je postojao princ o kome je sanjala kao devojčica, on je bio i mnogo više od toga. On je bio njena druga polovina.

Osetila je bolove u stomaku i odmah znala.
Odvedena je najbližem Travaru da se pobrine da porođaj protekne bez ikakvih poteškoća. Barnes ju je sve vreme držao za ruku i obećao joj da je neće pustiti sve dok sve ne bude gotovo.
Slušala je od drugih žena koliko je bol prilikom porođaja jak, ali ipak nije mogla da ga zamisli. U par momenata je pomislila da neće izdržati i da će sa detetom iz nje izaći i njen sopstveni život. Vrištala je i stezala Barnesovu ruku, želeći da se sve okonča što pre. Na njenu sreću porođaj nije trajao previše dugo.
»Dečak je!«, reče Travar koji je u svojim rukama držao bebu, pre nego što će mu lice poprimiti tmuran izraz.
»Šta se dešava?«, upita Jovana, sluteći.
Nije bilo odgovora.
»Šta...« izusti, jedva skupljajući snagu da progovori.
Tišina. Potpuna tišina. Shvatila je.
»Zašto ne plače?«
Travar je pogleda i odmahnu glavom.
Trebalo je tako malo da shvati da porođajni bol nije bio ništa u poređenju sa onim koji je osetila u tom trenutku.

Povukla se u sebe. I dalje je svakoga dana odlazila na posao i sve radila spretno kao i ranije, samo je mnogo manje govorila.
I Barnes je manje govorio. Posebno sa njom.
»Dešava se«, govorili su joj. Čuli su od ovog ili onog da se dešava. Oni su čuli. Ona je doživela.
Pokušala je da nađe razlog, ali joj je izmicao. Nije bilo razloga. »Dešava se.«
Svet oko nje se menjao, a menjao se i svet u njoj. Ništa više nije bilo isto.


I posle toliko godina, dešavalo joj se da se probudi i da, u onom deliću sekunde između jave i sna, oseti pokrete u svojoj utrobi. Ali nije bilo ničega što bi se pomerilo, niti će ikada biti. Njena je utroba otrovna.
Okrenula se ka Sanji, koja je, valjda, spavala. Bilo je teško reći zbog poveza na njenim očima.
Više nikada neće videti, rekli su im u Barasu. »Dešava se«, pomislila je Jovana tada.
Očekivala je da je Sanja okrivi. Očekivala je da je mrzi. Očekivala je da je udari.
Ništa od toga se nije dogodilo. Sanja se samo pomirila. Bila je saglasna sa svim što je Jovana predlagala. Pristala je da pođu u Baras i da posete razne Travare. Pristala je da ne spavaju u Jovaninoj kući, kako se ona ne bi još uvek susrela sa Barnesom. Pristala je da pođe sa njom kada Jovana bude spremna za taj susret. Pristala je da bude slepa.
Jovana je dobro poznavala taj osećaj.

Ujutru ju je zatekla kako sedi na krevetu oborene glave i dodiruje prozorsko okno.
Gostionica u kojoj su odsele bila je skromna i jeftina, ali i pored toga, mogle su priuštiti samo dve noći u njoj. Za njima je bila druga.
Danas će morati da ode do njega. Nije ga videla otkad je napustila Baras sa Pastirima, a ostavila ga je bez da je on imao ideju da se ona više neće vratiti. Hoće li je zagrliti kad je vidi? Hoće li joj oprostiti? Mrzi li je? Odgovore na ta pitanja nije imala, te je zbog toga pokušala da što više odloži njihov susret. No, odlaganju je došao kraj. Danas će sa tim biti gotovo. Vreme je da se suoči sa posledicama svojih postupaka.
»Jesi li dobro spavala?«, upita je Sanja, mirno.
»Onako«, odgovori iskreno. »Kako si ti?«
Sanja se nasmeši. »Viđala sam i bolje dane«, našalila se na svoj račun.
Jovanu to još više rastuži.
»Nikada ti nisam rekla šta se dogodilo u Ispii sa mojim ocem«, izgovori Sanja, potpuno neočekivano.
»Mislila sam da čekaš da se nađemo sa ostalima.«
»I jesam. Ali to više nije važno. Sumnjam da može biti bilo kakve koristi od slepog Pastira.«
»Zašto to govoriš?«
»Otišla sam u Ispiu da ga urazumim«, Sanja poče, ignorišući Jovanino pitanje. »On... On je vrhovni sveštenik boga Fiera. Za većinu ljudi, ne postoji jače magije od magije Bogova. Vatra, Voda, Vazduh i Zemlja. Oni su na vrhu.
To nas uče od malih nogu. Moje male noge su, međutim, zašle u nepoznatu teritoriju jednom. Ja sam saznala ono što je moj otac znao mnogo pre mene. Da postoji još jača magija. Da postoji neko iznad Bogova.
Moj otac se toga plašio. Nisam shvatala isprva, ali sada shvatam. Kada bi ljudi znali da postoji entitet koji je bog Bogovima, to bi urušilo mnogo toga u Defori. Otac Gregorijan to nije mogao da dozvoli.
Senku je sreo još pre dosta godina, ali Svetlost tek onda kada je zarobio Stefanu. Za njega su neprijatelji i jedno, i drugo. Da ona nije pobegla od njega, sigurna sam da bi je ubio.
Stoga sam morala da znam. Ja sam njegova kći. Da li bi bio spreman da učini isto i kada sam ja u pitanju?
Zato sam ga, između ostalog, i posetila. Želela sam da potvrdim sve ovo. Da su Rahe i Pastiri među nama. Da je došao čas kojeg se tako pribojavao. Prkosno sam mu pružala ruku i pokazala beli simbol. Želela sam da zna. „Bojiš li se mene, oče?“, pitala sam ga. Molila sam ga da razmisli. Molila sam ga da mi pomogne.
Umesto odgovora, dobila sam plamen. Na moju sreću, Svetlost me je zaštitila, kao i ranije i ja sam pobegla. Moj rođeni otac je pokušao da me ubije. Bez i trunke premišljanja.«
»Sanja...«
»Taj čovek nije moj otac. Nije. On je neko drugi. Baš kao što si i ti bila dok si bila pod čarolijom ogledala.«
To prokleto ogledalo. Čuvala ga je, još uvek, za slučaj da postoji način da pomogne Sanji.
»On želi našu smrt. Neće stati dok nas sve ne ubije. A ja sam sigurna da ga se treba bojati podjednako koliko i Raha.«
Jovana se seti čudne senke koju je ugledala nad ocem Gregorijanom u Ispii.
»Možda si i u pravu. Obećavam ti da ću ti pomoći. Pomoći ću ti da vratiš svoga oca.«
Sanja obori glavu. »Postoji još nešto«, reče, rukama tražeći svoju torbu. Kada ju je pronašla, iz nje izvadi knjigu. »Želim da uzmeš ovo.«
Bila je to obična knjiga istorije, na čijem povezu je pisalo „Rat Kontinenata“.
»Zašto mi to daješ?«
»Nemoj je otvarati dok se ne sretneš sa ostalima! Obećaj mi to!«
Sve joj je ovo bilo jako čudno. »U redu, obećavam ti.« Bilo je to najmanje što je mogla da učini.
Sanja duboko uzdahnu. »Hoćeš li danas ići do Barnesa?«
»Danas. I ti ideš sa mnom, zar ne?«
»Predomislila sam se. Jako sam umorna. Želim ostati ovde. Dođi po mene uveče, pre nego što moramo napustiti ovo mesto.«
»Ne dolazi u obzir! Ne želim da te ostavim samu! Kako ćeš...«
»Ali ja želim da budem sama! Makar na kratko. Molim te...«
To joj se nije dopadalo, no bilo bi isuviše drsko insistirati. Ona nema prava da više išta zatraži od Sanje.

Njena stara kuća izgledala je baš onako kako ju je i ostavila. Nije ni prošlo previše vremena. Zašto je onda očekivala da će zateći nešto potpuno drugačije?
Možda zato što je ona sada bila potpuno drugačija. Je li i Barnes drugačiji?
Osećala je kao da nema kontrolu nad svojim nogama. Tresla se i srce joj je ubrzano lupalo. Kolebala se. Da se ipak okrene i vrati drugi dan?
Ipak, vrata kuće se otvoriše i sada je već bilo kasno da ponovo pobegne, jer se na njima pojavi čovek koga je toliko volela.
Trebalo je par sekundi da je ugleda. Stajao je nem, sa izrazom lica koji nije ništa odavao.
Jovana je bila zaleđena. Učini nešto! Više refleksno, nego svojom voljom podiže ruku i mahnu mu.
Prilazio joj je, laganim korakom i zaustavio se kad se nađoše licem u lice. Obrve su mu bile namrštene, ali nije bilo besa u njegovim očima.
Uhvatio ju je za ruku i stegao, više čvrsto, no grubo.
Poljubac je, ponovo, došao nenadano.
Dok ju je ljubio, ona oseti suze kako joj padaju niz lice i mešaju se sa njegovima. Taj poljubac, u trenutku, obrisa sve reči koje je želela da kaže.
»Kod kuće si...«, rekao je tiho.
»Kod kuće sam«, rekla je, stežući ga čvrsto i za tren se oseti kao da nikada nije ni odlazila.


END OF EPISODE 13

Chapter IV - Episode 12

Kakva nesmotrenost! Još uvek ne mogu da poverujem da je tako nešto učinila! Postojalo je mnogo boljih načina da se poruka prenese do mene. Zašto je odabrala da pošalje pismo?!
Sealia mora da je poludela! Godine života u Štoku su uzele maha. Drugog objašnjenja nemam.
„U Štoku smo. Devojčica i ja.
–S“
Samo dve rečenice na parčetu papira, dostavljeno ko zna preko koga do Milene.
I šta očekuje od mene? Da joj odem u posetu?!
Pored toliko očiju koje stalno motre, to je poslednje što mogu da uradim!
Štok je, na sreću, dovoljno zabačen i skriven, ali opet... Da je samo neko primetio taj dopis carici Kiolota iz, naizgled, beznačajnog mesta, sve je moglo otići bestraga!
Zar ona ne zna da motre na mene?! Hteli su da me posade u Veće kako bih im bila još bliže. Da sam znala da će ona završiti tako blizu Kiolota, nikada ga ne bih zatražila kao „utešnu nagradu“. Na kraju krajeva, Sealia je poslednji put viđena sa mnom i mogla je da zaključi da će biti sumnjičavi.
Glupača.
Spalila sam njeno pisamce.
Nekadašnja ja bi možda poletela u Štok da je vidi... Da li je ona uopšte znala ko sam ja sada?
Ne, to neće ići. Nikada neću otići tamo. Ne dok ne dođe vreme. Ako uopšte ikada dođe.
Ako ona nije dovoljno pametna da zaštiti sebe i svoje dete, onda ću ja biti pametna za obe. Bar to još uvek umem.

Mina


Stefana je gutala reči iz Mininog dnevnika, ostavljenog joj u nasleđe nakon njene smrti. Mnoge delove je čitala i po više puta. Neke rečenice je već naučila i napamet.
Taj dnevnik joj je bio jedina preostala veza sa Minom. Jedina preostala veza sa njenom majkom. Čitajući o životu princeze Sealie, Stefana je shvatila koliko je malo poznavala Suzanu. Pitala se da li bi je ikada upoznala i da je ostala sa njom...
I dok je majka za nju sve više bila potpuni stranac, zagonetka koju je Minina ličnost do tada predstavljala bivala je polako jasnija i jasnija. Mina pre i Mina posle Napitka bile su dve razilčite osobe i ona ih je sada poznavala obe. Poznavala i razumela.
Gotovo je živela, posredno, kroz taj dnevnik, Minin život. Minina prošlost postala je njena prošlost. Tek sada je shvatala da ju je njen miran i krajnje neuzbudjliv život u Štoku ostavio bez ijedne značajne priče koju bi mogla pričati o sebi pre odlaska iz rodnog grada. Zato je osećala da je Minina priča, zapravo i njena priča.
Pokušavala je da u Mininim beleškama pronađe sve što je Mini moglo promaći. Bilo je gotovo glupo pomisliti da postoji nešto što će ona razumeti, a da Mina nije mogla, ali ipak se nadala da je bila na visini zadatka. Mina bi to očekivala od nje.
Želela je da rasplete niti i pronikne u suštinu priče koja je započela tako davno, smrću kralja i kraljice, njenih bake i deke, a protezala se do sadašnjosti i njene svakodnevnice. To je bio početak. Taj je trenutak oblkovao sve što se i danas njoj dešavalo.
Priču o tom danu pročitala je mnogo više puta nego druge. Svaki put je pokušavala da je doživi iz drugačijeg ugla. Razmišljala je o likovima i njihovim pozicijama, motivima... Nepravilnosti su postojale i ona ih je, za sada, držala po strani. Želela je da ih prvo sebi dokaže. Verovala je da će se to dogoditi uskoro.

Sfera koju joj je Mina ostavila je, zasigurno, čuvala neke od odgovora. Dok je dnevnik mogla čitati i sama dešifrovati, Sfera je bila druga priča.
Kao što je i planirala, vreme Gregorijanove posete dvorcu je provodila van istog. Nije se srela sa njim otkad je pobegla iz zatočeništva i njegova reakcija na njihov susret bila je poslednje što je želela da spozna.
Stoga je odlučila da poseti Kiolot i sazna što može više o Sferi.
Već nakon prvog koraka, shvatila je da šumsko carstvo nije ono što je bilo kada je tu prvi put dolazila sa Nalimom. Dani su bili mračniji, vazduh teži, a nekakav se nemir stalno osećao u vazduhu.
Sofija joj je objasnila da su već sve Vile došle tu, u grad Kiolot, bežeći sa severa. Ali umesto da plešu, kao ranije, Vile su se krile među krošnjama drveća i tek katkad izlazile iz svojih skrovišta.
»Kilot nema caricu«, govorila joj je Sofija. »Ja sam samo privremena zamena. Vile to znaju. Osećaju se nesigurnima. Posle onoga što se dogodilo u Hortu, ne mogu ih kriviti za to. Nešto dolazi ovamo.«
»Možete je bolje da odu odavde. Postoji li ta mogućnost?«, upitala je Stefana.
»Postoji, ali to ne bi prošlo bez posledica. Kraljevstvu je potrebna vilinska prašina, a ona se proizvodi jedino u Kiolotu. Bekstvo mora biti poslednja solucija.«
Stefana je obećala Sofiji da će na Veću zatražiti da učine nešto za Kiolot, mada je, duboko u sebi, znala da će njena molba biti uzaludna. Veće se bavilo „važnijim“ pitanjima.
Pokazala je Sferu Sofiji, a ona je pozvala Vile da objasne Stefani o kakvoj se Sferi radi. »Sfera je sačinjena od iste magije kao i Vilin Kugla. U njoj se čuvaju sećanja«, objasnila joj je jedna od Vila. »Mi pravimo takve Sfere..«
»Kako funkcionišu?«, pitala je Stefana.
»Potrebno je dosta magije da se pokrenu. Šta više, onaj ko želi da ih koristi mora žrvtovati svoj Dar. Tada dobija novi, na neki način. Može koristiti Sferu da zapiše i sačuva svoja opažanja.«
»Nisam sigurna da razumem.« Bila je iskrena.
»To je kao kopija nečijeg uma«, uključi se Sofija. »Sfera sadrži sve što i um osobe koja je koristi. Mina mi je pričala o tome.«
Stefana pogleda u crvenu loptu u svojoj ruci. Je li ta Sfera bila kopija Mininog uma? Kao takva, možda je upravo ona bila odgovor na pitanje ko je kriv za njenu smrt. »Kako mogu saznati šta je na njoj?«
»To može jedino osoba kojoj Sfera pripada«, odgovori Sofija.
»A ukoliko to nije moguće?«
»Postoji način«, jedna od Vila odgovori. »Možemo napraviti drugačiju Sferu koja će čitati tu. Ali to će potrajati.«
»Koliko?«, pitala je nadajući se i strepeći, istovremeno.
»Magija u šumi je postala jako nestabilna. Moglo bi potrajati i godinama.«

Stefana nije mogla čekati godinama na odgovore, a na njenu sreću, nije ni morala. Ispostavilo se da je prvu pomoć vezanu za Sferu dobila, ni manje, ni više, od Gorana kada ga je posetila nakon povratka u Baras iz Kiolota.
To nije bio prvi put da ga je posetila. Još i pre nego što je Gregorijan došao u Baras, a ona pobegla iz dvorca, uspela je da se sastane sa njim. Želela je da bude obazriva, te je odlučila da se projektuje tamo, umesto da lično odšeta do Gorana. Kako je dvorac već toliko puta obišla (a posebno što je nakon prisluškivanja Oviatovih saslušanja shvatila da će joj to biti od koristi), nije postojao deo njega u koji njena projekcija nije mogla odšetati, osim, naravno, kraljeve sobe.
Tokom te, prve, posete razgovarali su o svemu što se dogodilo od njihovog poslednjeg viđenja, a kako je Goranova situacija bila daleko alarmantnija, ona nije ni pomišljala da mu govori o Sferi. Ispostavilo se da je i on imao zadatak za nju. Želeo je da stupi u kontakt sa nekom devojkom koja se zvala Klia i da zajedno pronađu što više podataka o Maestru Estianu.
Drugi put ga je posetila sa namerom da mu prenese ne tako dobre vesti.
»Pronašla sam Kliu«, rekla mu je, a njegovo lice se ozari.
»I? Je li dobro? Šta ti je rekla?« upitao je dok je onaj drugi zatvorenik, Angelus sedeo u ćošku i gledao u zid.
»Ništa. Mada će nastaviti da pokušava.«
»Prokleti Estian! I previše pazi!«
Goran joj je ispričao kako je Estian naručio ubistvo kralja Rejnora još tad, pre nego što će Angelus to reći na suđenju.
»A ima li čega u Mininim dnevnicima?«
»Ne previše. Spominje Estiana, ali nikada ne piše previše o njemu.«
Estian joj je bio prava enigma. Ukoliko su Goranove tvrdnje bile istinite, a ona je verovala da jesu, Estian je želeo smrt kralja Rejnora. Ono što je njoj promicalo bilo je – zašto? Koji je bio njegov motiv?
Čitajući zapis o incidentu na dvoru, Estian je izgledao poprilično sumnjivo. Mina je napisala da su se vojnici okrenuli protiv kralja, a Estian je bio na čelu vojske. Da stvar bude još zamršenija, upravo Estian je pomogao Mini da se vrati u dvorac nakon što su princeze tajno pobegle i, sudeći po svemu što je usledilo, nikada nije rekao ni reč o tome.
Njegova uloga, kakva god bila, bila je zasigurno ključna u odvijanju mnogih stvari na dvoru.
Goran klonu. »Znači, ništa.«
A onda se setila Sfere. »Ne baš! Mislim da nisam pročitala baš sve što je Mina zapisala.« Izvadila je crvenu Sferu i pokazala je Goranu.
»Otkud ti to?«
»Mina mi je to ostavila. U Kiolotu su mi rekli da je to kugla koja čuva sećanja.«
»Viđao sam takve i ranije. Doduše, bile su plave, ali...«
»Zaista? Gde?«
»U ProDefu«, govorio je sada otvoreno, jer joj je o toj organizaciji nešto već rekao kada ga je prethodni put posetila, a i verovatno je znao da će joj i Klia reći nešto o tome. »Koristili smo ih za beleženje... pa, svega! Gotovo svako od nas je imao po jednu, a bile su postavljene i na mnogim mestima gde se okuplja dosta ljudi. Krčme, prenoćišta, kuće uživanja... Tako smo prikupljali informacije. Ćuo sam i za te crvene Sfere. One su personalizovane, ako se ne varam. Plave Sfere snimaju stanje i ono što one „vide“. Crvene su poput dnevnika i snimaju ono što pojedinac vidi. Može ih koristiti samo onaj kome pripadaju.«
Stefana promisli malo. »Da li to znači da ste mogli da čitate ono što je na njima?«
»Upravo tako! Ali bojim se da je to bilo moguće jedino u Centrali.«
Moglo je biti i na drugom kontinentu. Stefana je odlučila. »Kako da dođem do nje?«
»Sama ne možeš. Možda ti Klia može pomoći! Stupi ponovo u kontakt sa njom. Samo... To može biti i previše opasno. Dobro sve promislite!«
Obećala mu je da će biti obazriva i vratila se u svoje telo.

Kada je otac Gregorijan napustio Baras, poveo je i Monu sa sobom. Doznala je da je uverio Maestre da je Vatrena kuga njegova briga i da će tešiti taj problem i olakšati Veću posao. Kuda je sveštenik otišao sa Monom, nju nije nimalo zanimalo. Važno je jedino da su daleko od Barasa.
Ona je nastavila da prisustvuje sednicama Veća kao i ranije, a dozvoljeno joj je bilo da poseti i suđenje Goranu i Angelusu kada je zakazano prvo zasedanje. Vest o smrti princa Rišera odložila je drugo.
Stefana još uvek nije znala šta je to tačno značilo za Poslanje, jer je odluka o tome ostavljena za neko vreme nakon prinčeve sahrane. Do tada će se sve odvijati kao da se ništa nije dogodilo.
To dodatno vreme joj je dobro došlo. Već je proteklo dosta vremena otkako je poslala poruku Klii, a ona se još uvek nije javljala.
I ta devojka je bila enigma za Stefanu. Mada je, za razliku od Estianove, njena enigmatičnost bila posve drugačija po prirodi.
Klia je, na prvi pogled, delovala kao i svaka druga devojka. Onoga trenutka kada je progovorila prvi put prilikom njihovog prvog susreta, ta je slika bila narušena, jer Klia je bila sve osim obične devojke. Njen govor, njeni pokreti, neka čudna svetlost u njenim očima – sve ju je činilo drugačijom. Ideja ponovnog susreta sa njom radoval je Stefanu. Deo nje je jako želeo da je bolje upozna.
A onda je došla ceduljica. Da li je ta ceduljica ličila na onu koju je majka poslala Mini? Ta misao joj iznenada prolete kroz glavu.

Našle su se u Trahu. Klia je smatrala da će tamo biti najbezbednije.
Stefana shvati da nikada ranije nije zalazila u taj deo Barasa. Iako je izgledao daleko neuglednije od ostatka prestonice, Trah je imao nešto što je ostalim delovima falilo – duh. Na trenutak, Stefana se oseti kao da je ponovo u Štoku, među svim njegovim jednostavnim i prostodušnim ljudima. Iznenadila je samu sebe kad to osećanje prepozna kao nostalgiju za mestom iz kog je toliko žudela da pobegne.
Sa Štokom su, nažalost, nestali i svi ti ljudi. Sada je bila okružena grabljivcima i lešinarima, potpuno sama u onom prokletom dvorcu gde više nije imala niti jednog prijatelja.
Na sreću, pre nego što su je zašla dublje u misli, nedaleko od sebe ugleda Kliu.
»Došla si«, obrati joj se plavokosa devojka. »Niko te nije pratio?«,
»Mislim da sam im trenutno poslednja briga.«
»To nam ide na ruku. Hajmo ovamo!« Klia ju je gotovo vukla dok su išle ka obližnjoj kućici za koju se ispostavilo da je, zapravo, krčma. Zvala se Nakovanj.
»Ima li kakvih novosti? Kako je Goran?«
»Suđenje je odloženo za neko vreme, ali to ne znači puno. Još uvek nemamo ništa što bi služilo kao dokaz Estianove krivice.«
»Apsolutno ništa«, potvrdi Klia. »Sad sve zavisi od tebe.«
Stefana klimnu glavom i zagleda se u čašu Deroča koju je doneo krčmar.
»Donela sam ti par stvari. Vezano za ono o čemu smo razgovarale. Pomoći će ti« nastavi Klia i izvadi nešto iz torbe.
Stefana pogleda u dva predmeta koja Klia postavi pred nju.
»U Centralu ćeš ući iz gostionice Ruža«
»Ruža?! Zar to nije gostionica u kojoj su odseli Nalim, Goran i Maja kada su prvi put došli u Baras?!«
Klia se nasmeja. »Vrlo je moguće da ih je Goran tamo odveo. To liči na njega. Ali ne brini, Ruža je gostionica kao i svaka druga. ProDef podjednako nadgleda i sve ostale.«
»To i nije tako utešno.« Stefana oseti nelagodnost. Ideja o tome da neko posmatra svaki njen korak ju je plašila.
»Pokazaćeš ovo devojci koja tamo radi.«, Klia pokaza na jedan od dva predmeta koja je maločas izvadila iz torbe. »To je Identifikator.«
Bila je to nekakva providna, debela pločica.
»Ona će te odvesti do ulaza. Ali to je lakši deo. Onda ćeš se susreti sa poteškoćama.«
Stefana je pogleda zabrinuto. »Kakvim tačno?«
»Centrala je zaštićena višeslojnim mehanizmima obezbeđenja. Kada budeš došla do ulaza, Identifikator ćeš postaviti na za to predviđeno mesto. Vrata će se otvoriti, a iza njih će stajati jedan od čuvara koji će pokušati da identifikuje tvoje lice. U tome, naravno, neće uspeti. Zato i dalje mislim da sve ovo nije dobra ideja. Čak i u slučaju da nekako savladaš čuvara, aktiviraće se drugi stepen obezbeđenja i bićeš paralizovana dok ne dođe sledeći.«
»Ja tamo moram otići i sama ću smisliti način.« Stefana je bila odlučna. To mesto je bilo jedino gde je mogla videti šta je na Sferi koju joj je Mina ostavila. »Recimo da se pobrinem za čuvara i nastavim dalje. Šta onda?«
»Identifikator će te odvesti do sobe sa Čitačem. Samo prati put koji će se iscrtati. Hodnici ProDefa su kao lavirint, ako ne znaš kuda ideš. Kada jednom stigneš do Čitača, upotrebi Sferu.«
»Koliko će to trajati?«
»Ne dugo. Videćeš i sama.«
»A kako ću izaći?«
»Ukoliko uopšte uspeš da uđeš, to neće biti teško. Upotrebićeš ovo«, Klia sada pokaza na drugi predmet na stolu koji je ličio na olovku. »Zove se Izbacivač. Samo pritisneš dugme i bićeš napolju.«
Stefana uze Identifikator i Izbacivač. »Ako ništa dugo, ProDef ima praktično ime za sve.«
»ProDef je vrlo praktičan.«
»Je li to sve?«, upita Stefana i ispi svoje piće.
»Zapravo... Nije.« Klia zavuče ruku u torbu i izvadi još neku stvarčicu. »Tvoja ideja mi se i dalje ne dopada i ne znam kako očekuješ da je sprovedeš u delo, ali... Ukoliko uspeš da dođeš do Čitača, želim da učiniš nešto za mene.«
Stefana je upitno pogleda.
»Nakon što pročitaš Sferu koju želiš, upotrebi ovo na Čitaču.« Treći predmet koji joj je uručila ličio je na iglu.
»Kako se ovo zove? Bockač?«, reče Stefana sa ironijom u glasu.
»Ne«, izusti Klia kroz osmeh. »Nema ime.«
»Šta će to učiniti?«
»Potraži me nakon što to učiniš i reći ću ti.«
Još jedna misterija.
Neka, to joj nije smetalo. Ionako je odlučila da ih uskoro sve rasvetli.


END OF EPISODE 12

Chapter IV - Episode 11

»Vaša Visosti!« reče Ivan zvanično i pokloni se kada uđe u prestonu dvoranu.
»Lorde Ivane«, odgovori princ Notus, zvanično, kao i uvek. »Još uvek mi je neobično kad to čujem.«
»Vi ste sada princ. Naviknite se.«
Notus je stajao pred prestolom i gledao ga sa mračnim izrazom lica.
Njegov otac preminuo je prethodnog dana. Navršio je dvestotu godinu i mirno otišao. Notus, njegov prijatelj gotovo otkako zna za sebe, sada je postao princ. Ivanu je bilo istovremeno i drago i ne zbog toga.
Notus je bio rezervisan čovek. Nikada nije otkrivao previše o sebi, a posebno ne svoje emocije. Ukoliko je imao briga ili kakvih problema, uvek ih je čuvao za sebe. Ivan mu je bio jedini prijatelj, a i sa njim mu je odnos bio gotovo površan. Ili bi se nekom tako barem učinilo.
Jer Ivan je znao. Znao je kakvog prijatelja ima u Notusu. Osećao je toplinu iza tih njegovih ledenih očiju. Nisu mu bili potrebni nikakvi dokazi, nikakva uverenja, čak ni reči da zna da on zauzima značajno mesto u životu tog neobičnog čoveka. Zato je uvek stajao uz njega i bio mu apsolutna podrška, kada god i koliko god je mogao.
Sada, kada je Notus postao princ, Ivan je bio siguran da će on postati još udaljeniji i rezervisaniji nego ranije. Princ Notus bio je čovek koji je na svojim leđima oduvek nosio teške terete. Ti su tereti upravo postajali teži nego ikad.
»Pogledaj«, govorio je princ pokazujući na zidove dvorane iscrtane slikama iz prošlosti Zitarpa, Timerba i Mifona, kontinenata uništenim u ratu od strane prince Lamsena sa Loselara.
Ivan je tačno znao koja slika je u tom trenutku najviše okupirala princa. Bila je to slika koja je prikazivala beg kraljice Otine, prerušene u služavku, kada je vojska kralja Lamsena napala dvorac kralja Etseta.
»Bliže je nego ikad. Sve se polako priprema. Naš trenutak dolazi.« Izgovorio je te reči, pa oborio glavu, zamišljen.
Proročanstvo je bilo jasno. Nakon dugih godina provedenih u izgnanstvu, rodiće se princ koji će vratiti život na tri kontinenta i zatrti ga na četvrtom. Notus je bio taj princ. On je bio potomak kralja Etseta i kraljice Otine, živ jedino zahvaljujući generalu Balisu, dezerteru sa Loselara, koji je odveo Otinu sa njenim detetom na jug tog kontinenta. Naravno, on nije bio prvi potomak kralja Etseta. Njegov otac i njegovi dedovi pre njega – svi su oni mogli taj princ iz proročanstva, ali drugi uslovi nisu bili ispunjeni. Zato su južnjaci čekali. Čekali su obećano vreme. Vreme kada će se iskonske Senka i Svetlost vratiti u Deforu i zaratiti. Princ će biti rođen u jeku toga rata, govorilo je proračnstvo.
Notusov otac je umalo ostao bez naslednika i dobio sina tek u kasnoj starosti, kada se već gotovo pomirio sa činjenicom da će se linija kralja Etseta prekinuti. Promenio je više žena pre Notusove majke, ne bi li uspeo da začne sina, da bi i sa njom pokušavao sve dok se to konačno nije dogodilo. Notus je rođen na dan boginje Aile, isti onaj kada se dogodio incident na severnjačkom dvoru. To je, ujedno, bio i prvi znak da će upravo on biti princ iz proročanstva. Drugi znaci će uslediti mnogo godina kasnije, u vidu pojave Raha na severu.
»Trebalo bi da ste ponosni«, pokušavao je Ivan da ga ohrabri. »I Vi ćete se jednom naći na ovakvim zidovima.«
Notus se nasmeši i pogleda Ivana. »Nadam se da ćeš i ti biti na njima sa mnom. Ipak i u tebi ima kraljevske krvi.«
»Jedva«, odgovori Ivan. Istina je bilo da je on, na neki način, bio potomak kralja Kopjana sa Timerba, ali za razliku od Notusa koji je bio direktni potomak kralja Etseta sa Zitarpa, Ivan je bio potomak tek nekog rođaka kralja Kopjana.
Upravo zbog njegovog porekla, Ivan je živeo u tvrđavi Ans Grifta. Notus i on bili su gotovo vršnjaci, pa je bilo prirodno da će se združiti.
Proročanstvo je govorilo o jednom princu i to onom sa Zitarpa, ali oni pristigli sa Timerba i Mifona nisu zbog toga osećali nikakvu zavist. Dokle god bi taj princ vratio ono što su njihovi preci tako davno izgubili, nije bilo važno odakle je on poticao. Baš iz tog razloga su južnjaci bili nepodeljeni. Njima je uvek vladao jedan Princ iz linije kralja Etseta i nikada se niko nije bunio protiv toga.
Ivan se, zato, nikada nije osećao posebnim zbog toga odakle potiče. Šta više, više se ponosio svojim značajem u prinčevom životu. Njih dvojica bili su poput braće. Bila je to povezanost koju nikada niko nije mogao da naruši.
»Jedva, ali jesi«, nastavi princ. »A i da nisi, to ne bi ništa menjalo. Očekujem te uz sebe, Ivane. Ma šta da se desi. Bogovi znaju da ćeš mi biti potreban.« Spustio je ruku na Ivanovo rame i stegao ga.
Ivana prijatno iznenadi ovaj izliv emocija. »Bogovi znaju i da će tako i biti.«


Bio je to prvi dan vladavine princa Notusa i od tada je prošlo mnogo godina. Povezanost princa i Ivana nikada nije nestala, iako se dosta izmenila. Notusove odgovornosti su porasle, a on sam postao ozbiljniji i oštriji u svom nastupu i ophođenju prema ljudima. Ivan je to par puta osetio i na svojoj koži, mada nikada nije uzeo za zlo.
Kako se bližila bitka sa Rišerovom vojskom, takvi su trenuci postali učestaliji, da bi u jednom trenutku, Notus odlučio da se u potpunosti osami. Pristup je jedino dozvoljavao svojim generalima, pod uslovom da žele da govore o predsojećim bitkama.
Ivana je to, donekle, povredilo i ljutilo. Posebeno zato što je želeo da sa svojim prijateljem i vladarom detaljnije razmotri Jelenin slučaj i taj prokleti beli simbol na dlanu. Princ je bio blag prema toj devojci, ali nije ni znao čitavu priču. Pa ipak, sada već nije mogao ništa učiniti. Bio je odlučio da Jelenu drži na oku i da predoči situaciju princu kada bitka konačno bude gotova. Odluka se, međutim, ubrzo promenila.


Bila je to noć uoči bitke.
Već sa prvim jutarnjim zracima, vojska princa Notusa će preći Granicu i sukobiti se sa vojskom princa Rišera koja je čekala nedaleko odatle. Ivan nije bio vešt ratnik, te je od princa dobio posebnu dužnost – da se stara o Jeleni i ostane sa njom na jugu dok bitka ne bude okončana.
»Mogu da se borim! Želim da se borim!«, insistirao je Ivan kada su razgovarali o tome taj jedini put kada je princ odlučio da ga poseti.
»Ne, Ivane! Neću te izložiti takvom riziku! Ukoliko se meni nešto dogodi... Ti moraš preuzeti vlast nad jugom, makar privremeno.«
»Ali...«
»Nema prigovora! Ovo je naređenje!«, princ ga je prekinuo. »Ostaćeš sa devojkom ovde i čekati da se vratim sa glavom princa Rišera. Želim da je ona lično odnese u Baras.«
To je bilo sve što mu je rekao.
Stajao je pred šatorom u kojem je bila Jelena, ali i dalje nije bio siguran u svoju odluku. U glavi mu je stalno bio njegov sastanak sa Druidom, a njegove reči su neprekidno odzvanjale u njegovim ušima.

Posetio je Druida neposredno nakon što je prvi put suočio Jelenu i princa Notusa. Iako je Jelenina priča o Kugi delovala neuverljivo, Ivan je želeo da bude potpuno siguran da ne postoji nikakva mogućnost da je devojka govorila istinu.
Druidi su na starim kontinentima bili zaduženi za bolesti. Ukoliko je neko mogao znati išta o toj Kugi, onda je to bio Druid iz Ans Grifta, najučeniji i najstariji od svih preostalih Druida na jugu.
Njegove odaje bile su mračne, neuredne i ispunjene čudnim mirisima. Ivan nije znao šta tačno Druidi rade sada kada bolesti više nema, a verovao je da bolje da to i ne sazna.
»Dobar dan, starče«, oslovi Druida kada ga je ugledao.
Starac se okrete. Bio je potpuno sed i zbrčkan. »Ah! Lorde Ivane! Kakvog posla imate sa mnom?«
»Imam za Vas nekih pitanja. Možda ćete ih smatrati čudnim i ja ih ne bih postavljao da zaista nemam razloga za to, no molim Vas da mi odovorite iskreno. Stvar može biti veoma važna.«
»Recite, lorde Ivane. Šta Vam je na umu?«
Udahnuo je. »Opšte je poznato da bolesti nikada nije bilo na Loselaru i da ih, još od Rata kontinenata, uopšte više nema ni u Defori, ali... Možda ste upućeni u to da se u Ans Griftu pojavila jedna devojka sa severa, koja je trenutno zatvorenica princa Notusa i koja uporno tvrdi da je njen prijatelj zaražen nekom vrstom Kuge.«
Starac izvi obrve.
»Ono što želim da Vas pitam je da li postoji ikakva šansa da su njene tvrdnje istinite?«
Druidovo lice dobi zagonetan izraz. »Sve je moguće, mladi lorde Ivane. Sve. Istina je da u Loselaru nikada nije bilo bolesti. Vile, kojih nije bilo nigde osim na Loselaru, i njihove šume imale su lekovito i preventivno dejstvo kada su bolesti u pitanju. Upravo vilinski prah je bio zaslužan za iskorenjivanje bolesti na našim kontinentima. Avaj, od tada je prošlo mnogo vremena, a znanje o bolestima je gotovo nestalo i živi jedino među nama Druidima. Živi i, naravno, obogaćuje se.«
»Šta time hoćete da kažete?« Ivan je bio pomalo nestrpljiv.
»Kuga o kojoj govori ta devojka nije izmišljena. Šta više, ja sam bio taj koji ju je stvorio.«
Ivan oseti jezu i bes u isto vreme. Jelena je, izgleda, ipak govorila istinu. »Kako je to moguće?! Da li princ Notus zna za to?! Sa kojim pravom i iz kog razloga biste Vi učinili tako nešto?!«
»Umirite se, mladiću. Nema potrebe da tako reagujete«, potpuno smireno će Druid. »Ispričaću Vam celu priču. Možete mi verovati, ili ne, ali ideja o toj Kugi je potekla sa severa. Može se reći da sam taj Virus sačinio po narudžbini. I sam sam bio u čudu kada me je posetio taj čudni severnjak. Tražio je poseban virus koji će pogađati samo određenu grupu ljudi. Vatrokrvne. Zašto mu je to bilo važno, nije želeo da otkrije.
Kako sam Vam već napomenuo, znanje o bolestima nije stagniralo sve ovo vreme. Mi, Druidi smo učili. Zadatak je bio težak, ali ostvarljiv. Posebno iz razloga što je taj severnjak ponudio vrlo jaku magiju da se čitava stvar ostvari. Magiju i, naravno, naknadu.«
»Ne razumem zašto bi jedan severnjak želeo takvu stvar.«
»Ne razumem ni ja, mladi lorde. Mada nisam ni morao da razumem. Jug nije bio u opasnosti. Lek za kugu imam lično ja i ukoliko bi se pojavio bilo kakav slučaj na jugu, rešio bih ga očas posla. Sa druge strane, ono što se događa na severu sa kugom nije naša briga. Bila je to obična poslovna transakcija.«
»Zašto stičem utisak da princ nije upućen u tu Vašu transakciju?«
»Bojim se da nije. Nisam video razloga da ga o tome obavestim. Kao što rekoh, jug je van svake opasnosti.«
Ivanu se to nije dopadalo. Moraće da razgovara sa Notusom o tome.
Tada mu sinu. Druid je bio star, učen i mudar. Možda je znao nešto o onom čudnom simbolu. On skide rukavicu i pruži dlan starcu. »A možete li mi išta reći o ovome?«
Starac iskolači oči. »Gde... Odakle...«, govorio je isprekidano. »Kako si ovo dobio?«
»Znate šta je u pitanju?«
»Nema previše onih koji znaju, ali da. Ja znam.«
»Onda mi recite šta taj simbol predstavlja! Je li i to nekakva kuga?«
»Kuga?«, starac se grohotno nasmeja. »Daleko od toga, lorde Ivane. U pitanju je veoma poseban, sveti simbol.«
»Sveti?«
»Da, da. Sveti. To je simbol Stvaraoca.«
Ivan je bio još zbunjeniji.
»Recite mi! Gde ste ga dobili?«, upita Druid.
»Od one iste devojke. Severnjakinje. I ona ga ima.«
Starac poćuta par trenutaka. »Nije tajna, lorde Ivane, da rat dolazi. I ne pričam o ratu našeg princa Notusa. Uskoro će se voditi daleko veći i važniji rat.«
Ivan shvati. »Rat iz proročanstva?«
Starac klimnu glavom. »Kada se Svetlost i Senka sukobe, biće malo nas koji ćemo išta moći učiniti u toj borbi. Taj simbol na Vašem dlanu Vas upravo čini drugačijim od nas ostalih. Vaša uloga će u njemu biti jasna.«
»Ma, o čemu vi to?!«, dreknu Ivan.
»Reći ću Vam samo jedno, lorde: povedite tu devojku sa sobom i odlazite! Bežite na sever! Iskoristite trenutak prinčeve zaokupiranosti ratom i bežite. Sigurno ima još onih poput Vas. Još Ratnika Stvaraoca. Nađite ih i spremite se za pravu bitku.«
»Vi ste poludeli! Moja dužnost je da ostanem uz princa Notusa! Zar zaboravljate na proročanstvo?! Trenutak kada ćemo povratiti svoj dom je blizu!«
»Lorde Ivane!«, sada Druid povisi ton. »Ukoliko se ne dozovete pameti, neće ostati niko ko bi doživeo taj trenutak!« Ponovo se smiri. »Ako je suditi po skorašnjim aktivnostima, pa i saveznicima našeg princa, on i Vi ćete se naći na suprotnim stranama. Taj mač sa žutim draguljem kojim maše kako bi namamio princa Rišera biće njegov usud! Poslušajte moj savet i bežite. Jedino tako ćete mu pomoći.«

U stomaku su mu plivale Sirene. Nije imao izbora. Zakoračio je u svoj šator, gde je Jelena bila vezana. Spavala je, te je on ćušnu nogom. »Ustaj!«
»Šta se dešava?« upita Jelena kada se malo razbudi.
»Nemamo vremena! Ustaj!«
»Jesam li prespavala bitku?!«
»Ne. Još uvek je noć. Ali moraš da požuriš!« On je odveza i skide joj okov koji je blokirao Darove.
»Kuda? O čemu se radi?!«
»Oslobađam te. Uzmi ovo i beži!«
Pružio joj je obe ruke. U levoj je držao bočicu sa crvenim napitkom. U desnoj mač sa velikim, žutim draguljem.
Jelena pogleda u oba, pa zatim njega pravo u oči. »Šta ovo znači?«
»Ne znam! Uzimaj ovo dok se ne predomislim!«
Taj mač sa žutim draguljem kojim maše kako bi namamio princa Rišera biće njegov usud, rekao je Druid.
»Ovo je lek za tvog prijatelja. A ovaj mač odnesi gde god, samo što dalje odavde!«
»A ti? Moraš poći sa mnom! Taj simbol...«
»Moje mesto je ovde, uz princa.«
Odveo ju je do Zida i dao joj konja. »Jaši što dalje od bojišta. Postaraj se da te ne nađu!«
»Ali kako ću proći kapiju?«
»Ne treba ti kapija.« Zamahnu rukom i u vazduhu iscrta simbol koji je „otvarao“ Zid. Tako će i vojska sutradan proći na sever.
»Ivane...« pogledala ga je nekako setno, »Hvala ti!«
On klimnu glavom, a ona potera konja.
Učinjeno je.
Vratio se natrag u svoj šator.

Deo njega se nadao da će princ Notus odustati od bitke kada shvati da je taj mač nestao. Na kraju krajeva, oko njega se bitka i vodila. Nada mu je, na žalost, bila uzaludna.
Prinčev bes toga jutra bio je nešto sa čim se Ivan nikada ranije nije susreo. Iz njegovih bledih, hladnih očiju izbijala je vatra. Naredio je da se pogube stražari koji su čuvali mač na licu mesta. Ivan pokuša da ga razuveri, ali Notus mu samo hladno odbrusi:
»Ti se vraćaj svojim dužnostima! Ovo nije tvoja briga!«
Kad bi samo znao da jeste i da će pogubiti dva nevina čoveka upravo zbog njega. Bar još uvek nije znao da nema ni Jelene.
»Znate li šta ovo znači?«, obratio se svojim generalima, »Ovo znači da ne smemo da izgubimo! Smrvite ih!«

Kolone vojnika su, jedna za drugom, odjahale preko Granice i u borbu.
Ivan je u više navrata želeo da im se pridruži, ali nije smeo da napusti svoje mesto. Princ je bio besan, tako da nije bilo pametno dodatno ga izazivati. Uostalom, rizikovao je da neko primeti pre vremena da je njegova zatvorenica „nestala“.
Njegov šator bio je jako blizu zida i relativno blizu glavnom, prinčevom šatoru, te su zvuci borbe dopirali do njega. Pokliči, vrisci, udarci čelika o čelik, zvuci magije. Svako malo su dolazili skauti sa izveštajem sa bojišta. Izgledalo je da će borba potrajati. Oba princa su prikupila brojnu vojsku.
Rišer je zahtevao da vidi mač pre borbe, na šta je Notus uzvratio jurišem. A onda je krenulo.
Obično su se bitke vodile oko važnih utvrda, gradova, teritorija, kontinenata. Ova se vodila zbog jednog mača. Mača koji više nijedna strana nije ni imala.
Ranjenici su dovlačeni natrag kroz Zid, a njihovi bolni krici su Ivanu zvučali sablasno. Neka se već jednom sve okonča, mislio je. Borba nije jenjavala do dugo u noć.
Negde pred zoru je konačno svemu došao kraj.
Skaut je utrčao u tabor i vikao:
»Gotovo je! Gotovo je! Princ je mrtav!«
Ivanu se umalo sruči. »Koji princ?« upita slabim glasom. »Koji princ?!«, povika zatim.
»Pa onaj koji treba! Princ Rišer!«, odgovori skaut.
Ivan umalo ne zaplaka. Nikada vest o nečijoj smrti nije zvučala tako dobro.


END OF EPISODE 11

Chapter IV - Episode 10

U Baras nije došla nepripremljena. Nije ona bila od onih glupača koje su pobegle od kuće kako bi privukle preko im potrebnu pažnju. Ne, Seka je došla u Baras sa jasno zacrtanim ciljem – početi ponovo, ispočetka.
To je, pre svega, značilo da mora promeniti u potpunosti ono što je do tada bila. Krenula je od svog imena. Izabrala je malu varijaciju onoga koje su joj roditelji namenili i postala Kase. Već prvi put kada se predstavila svojim novim imenom osetila se drugačije, promenjeno. Naravno, to je bio samo privid. Promene su tek predstojale.
U luci Dže je ostavila svoga supruga i svoju kćer – njega rado, a nju teška srca i ne svojom voljom - ali nije pošla praznih ruku. Ponela je sve dragulje koje je mogla spakovati, kao i svoju sopstvenu ušteđevinu. To nije bilo mnogo, ali je bilo dovoljno da ne umre od gladi u prestonici.
Bila je obrazovana žena. Iako nije imala plemićko obrazovanje, razumela se koliko-toliko u razna pitanja, pa tako i ekonomska. Znala je da nema vremena da kunja i razmišlja o svom novom životu. Trebalo je delati. Kako bi imala bilo kakav život, uopšte, novac kojim je raspolagala morao se uvećati, uložiti.
Nije mogla sebi da priušti troškarenje na nepotrebne stvari. Zato je, nerado doduše, odlučila da ne troši novac na prenoćišta u Vitu, već je spavala u nekoj bednoj sobici u Trahu. Jela je samo koliko da ne bude gladna i to najosnovnije namirnice. Biće vremena za udovoljavanje čulima kasnije. Sada su joj prioriteti bili drugačiji.
Kretala se ulicama Barasa (i Vita i Traha) i osluškivala. Negde u tom gradu nalazila se njena prilika, šansa koju je morala da iskoristi. Vrlo brzo ju je i našla.
Ukoliko je postojala jedna stvar koju je ona naučila o ljudima, muškarcima ponajviše, to je bila činjenica da su oni slabi. Nije važno kakvog su porekla, obrazovanja, staleža, svi oni, pre ili kasnije, pokleknu telesnim zadovoljstvima. Dogodilo se to njoj, dogodilo se i Mileni sa Pjetrom, dogodilo se brojnim drugim ženama, samo što su one radije o tome ćutale. Bilo bi, ne samo simbolično, već i korisno kada bi ona mogla da tu njihovu slabost iskoristi. I mogla je.
U Barasu je postojalo više kuća uživanja, tako da njena ideja nije bila revolucionarna. Ili bar ne na prvi pogled. Lejdi Kase nije želela da otvori običnu kuću uživanja, ne. Bila je ona daleko ambicioznija od toga.
Prvo je morala pronaći adekvatnu lokaciju i prostor za svoj poduhvat. Na njenu sreću, Baras je bio veliki grad i to nije bio tako veliki izazov. Dalje, odričući se sopstvenih zadovoljstava, imala je dovoljno novca da obezbedi zakup prostorija na par meseci, pod uslovom da ostane bez ičega nakon što to učini. Rizik je bio visok, ali bez rizika nema ni zarade. Prihvatila je ponudu i prepustila se volji Bogova.
Dobro je promislila i o tome ko želi da budu njeni glavni klijenti. Iako će, neizbežno, deo klijentele činiti prosti i neugledni ljudi, oni nisu bili njena ciljna grupa. Njihov novac će rado prihvatiti, svakako, ali će posebnu pažnju posvetiti drugoj vrsti klijentele. Da bi njena zamisao uspela, morala je pronaći načina da privuče one uglednije i bogatije Barašane.
Nije bila neka tajna da opušteni alkoholom, zavedeni i zadovoljeni, muškarci svojim neobaveznim, noćnim pratiljama, šapnu koju stvar koju nisu smeli ili nesmotreno olakšaju dušu, odajući pri tom neku veću ili manju tajnu. Zbog toga je Lejdi Kase pažljivo birala devojke koje će uposliti. Bilo je važno da to budu lepe i obdarene devojke, svih boja, veličina i afiniteta, no postojalo je nešto što je za nju bilo još važnije. Za Lepezu, kako je nazvala svoju kuću uživanja, neophodno je bilo naći i one koji će umeti da razlikuju isprazno šaputanje na jastuku od informacija kojima se moglo „trgovati“. Zato bi ona, kada bi prepoznala potencijal u devojkama, otkrivala i obećavala mnogo više od onoga za šta su se one prijavile, uz upozorenje da će početak biti izuzetno težak. Nisu sve devojke prihvatile njenu zamisao, ali bilo je i onih koji jesu. Zbog toga što su i same imale poverenja u njenu ideju, Lejdi Kase je poštovala svaku od njih i zarekla se da će im jednog dana pružiti ono što je i obećala.

Početak je, kako je i očekivala, bio klimav. Previše klimav. Bilo je ljudi koji su dolazili da isprobaju nove devojke u gradu, te je bilo i nekakve zarade, ali to nije bilo ni približno onome što je očekivala.
Zarada prvog meseca nije uspela da podmiri mesečni trošak zakupa zgrade. Njen je poduhvat bio neodrživ.
Srećom, odluka da uposli sposobne i pametne devojke pokazala se kao veoma pametan potez, jer je rešenje problema upravo došlo od jedne od njenih devojaka. Kasnije joj je bilo čudno što se i sama toga nije setila, jer je rešenje bilo gotovo očigledno. Lepeza je morala da ponudi nešto što druge kuće uživanja nisu. Klara, koja je pre Lepeze radila u jednoj od drugih kuća, a bila upoznata i sa „ponudom“ ostalih, rekla je da svaka od njih nudi isto – devojke za uživanje koje bi odgovarale svačijim potrebama. Ono što nijedna kuća nije nudila bili su muškarci.
Postojali su mnogi u Defori koji su radije uživali u društvu momaka i to nije bilo ništa strano. Ipak, svi vlasnici kuća uživanja bili su muškarci koji su kuće gradili vodeći se svojim sklonostima i zanemarujući one koji su imali drugačije želje. Lepeza je, zbog toga, mogla i morala iskoristiti slabosti konkurencije.
Lejdi Kase je odabrala momke po istim kriterijumima kao i devojke i relativno brzo proširila svoju ponudu. Nakon toga, ne samo da se broj klijenata gotovo udvostručio, već je Lepeza uspela da ugosti i nekolicinu žena!
A onda se dogodilo ono što je čekala sve vreme – Lepeza je ugostila svog prvog elitnog gosta.
Bio je to, ni više, ni manje, do jedan Maestar iz Veća kralja Rejnora. To samo po sebi nije značilo previše, sve dok, ubrzo nakon njegovog odlaska, nije pristigla i prva, značajnija ponuda kakvu je čekala. Dogodilo se da su detalji posete tog Maestra Lepezi nekoga veoma zanimali. Mladić, kojeg će kasnije videti toliko puta, zatražio je da razgovara lično sa lejdi Kase.
»Jedan veoma ugledan čovek je dolazio ovde nedavno«, govorio je mladić, »Dolazim u ime nekoga koga on veoma zanima.«
»Kako Vam mogu pomoći?«, upitala je lejdi Kase, učtivo, pretpostavljajući već u kom pravcu će ovaj razgovor otići.
»Bio bih Vam vrlo zahvalan kada biste mi rekli nešto o... prirodi njegove posete.«
»Ovo je kuća uživanja, mladiću. Rekla bih da je priroda njegove posete posve jasna.«
»Svakako, svakako. Moguće je da ja nisam bio jasan. Biću direktan, stoga. Da li biste mi, možda, otkrili više o konkretnim zahtevima toga gospodina?«
Tu smo. »Žao mi je, gospodine. Mi veoma poštujemo privatnost naših klijenata«, pitala se da li zvuči dovoljno ubedljivo. »Bojim se da Vam ne mogu dati informacije koje tražite. To bi bilo krajnje neprofesionalno.«
»To je jasno, no...«, mladić izvadi svežanj iz džepa i nastavi, »Kao što sam rekao, osoba koja me šalje je vrlo zainteresovana za čitavu stvar. Moja gospodarica bila bi spremna da se... oduži, ukoliko biste učinili takav jedan „propust“. Takođe mi je poručila da Vas ona uverava da tu informaciju želi isključivo za sebe i da Vaš klijent nikako neće saznati za Vašu eventualnu... indiskretnost.« Spustio je svežanj na sto.
Lejdi Kase se nasmeši i pažljivo primiče ruku svežnju da ga otvori. Očekivala je Klikere unutra. Svežanj je bio pun zlata. »Ukoliko je slučaj takav«, poče lejdi Kase, pokušavajući da ne zvuči previše omamljeno onim što se nalazilo pred njom, »Mislim da bih i mogla da načinim izuzetak. U krajnjem slučaju, Vi već znate da je Maestar dolazio ovde, a prilično je jasno zašto ljudi dolaze u Lepezu. Da ne dužim, naš klijent je imao vrlo jasan i specifičan zahtev. Naglasio je da mu je potreban... dominantniji i nešto stariji partner.«
»Kada kažete partner, mislite na muškarca?«
»Da. Kao što znate, Lepeza je tu da pruži sve što klijent zatraži. Mi ne preispitujemo njihove želje. Mogu pitati našeg momka za detalje, ukoliko Vam je to neophodno...«
»Ne, ne. Mislim da je ovo dovoljno.« Ustade i pođe ka vratima.
»Nadam se da će Vaša gospodarica biti zadovoljna.«
»Ukoliko bude, znaćete.«
Mladić izađe, a Kase brzo prebroji zlatnike iz svežnja. Smeh joj se ote iz grudi.

„Gospodarica“ je bila itekako zadovoljna onim što je saznala iz Lepeze. Toliko da je ona sama, na svojevstan način, postala najznačajnija lejdi Kaseina mušterija. Iako nikada nije saznala ko je ona, lejdi Kase je imala svoje sumnje, koje je zadržavala da sebe. Jedino bitno bilo je to da „gospodarica“ uredno plaća svoje zahteve.


Malo po malo i ona je ostvarila svoje ambicije. Ali, kako to biva kod ambicioznih ljudi, nakon ostvarenja nekih, javljaju se nove. Verovatno je zbog toga i završila na Devzealu, u potrazi za Artzainom.
Vrlo brzo je zažalila što je ostavila Anu i Zlatka na obali i produžila potragu sa Nalimom, i Teom. A da stvar bude gora, sa njima je išao i žuti sveštenik sa broda. Suočavajući se sa divljinom ostrva, postala je nervozna. Bar su imali Nalimovog lava i sveštenika da ih štite od napada divljih životinja. Ostavljajući to po strani, teško joj je bilo da utvrdi ko joj je od njih troje više išao na živce.
Tea je uglavnom bila cmizdrava i pratila Nalima u stopu. On je izigravao njenog dobrotvora i držao joj životne lekcije koje su kod Kase gotovo već izazivale fizičke tegobe. Sveštenik je, pak, uglavnom paničio i molio Bogove da im pomognu. Bilo je čudo kako su uopšte i preživljavali u tom sastavu.
Besciljno su tumarali ostrvom već neko vreme, tražeći bilo kakav trag koji će ih odvesti do tog Pastirskog Štapa. Inicijalnu nadu da na tom ostrvu neko zapravo živi su nedavno odbacili. Nije bilo nikoga ko bi mogao da ih usmeri. Bili su prepušteni sami sebi.
I taman kada su gotovo u potpunosti svi klonuli duhom, pronašli su nešto što im povrati snagu. Skriven duboko u šumi, gotovo nevidljiv dok mu se potpuno nisu približili, nalazio se nekakav mlin – prvi dokaz da je ljudska noga nekada, zapravo, kročila na ovo ostrvo.
Približili su se i osmotrili ga.
»Hoćemo li ući?« upitala je Tea, gledajući ih tupavo.
»Kakvo je to pitanje?!«, lejdi Kase gotovo viknu. Videvši da je devojka na ivici da zaplače, a kako je to poslednje što je želela da vidi, lejdi Kase učini napor da razgovor nastavi smireno. »Naravno da ćemo ući! Konačno nešto što makar liči na trag!«
»Spašeni smo!«, sveštenik uskliknu, »Hvala Bogovima!« Potrčao je ka mlinu, samo da bi se sručio na pod u trenutku kada je dodirnuo vrata.
»Šta to bi?!« upita Nalim i priđe svešteniku, kako bi proverio da li diše. Uzdah olakšanja mu se ote, te Kase shvati da je sa sveštenikom sve u redu. Valjda.
»Jesmo li i dalje sigurni da želimo unutra?«
Lejdi Kase malo promisli. Ukoliko mlin zaista ima veze sa Artzainom, bilo je logično da neće svako moći da u njega uđe. Odlučila je da rizikuje. Prišla je vratima i uhvatila se za kvaku, na šta njen beli simbol zasija. »To je to! Ko god da je mlin sagradio, njegova je funkcija da čuva Artzain. Logično je da samo Pastiri mogu u njega ući.
Odšrkinula je vrata i pogledala unutra. Mlin je bio potpuno prazan. Skoro. »Postoji nekakav tunel. Vodi pod zemlju.» Nalim nije odreagovao. »Nalime?«
Okrenula se i gotovo poskočila od iznenađenja. Nedaleko od njih stajala je Ana, sa kratkom kosom i nožem pod svojim vratom. Nož je držala devojka narandžaste kose, obučena u neku šarenu odeću.
»Opet ti!«, Nalim viknu, mada lejdi Kase nije imala predstavu o kome on to priča.
»Tvoju torbu!« odgovori devojka. »Odmah!«
»Moju torbu?!« Nalim se zbuni. »Ako misliš da imam novca...«
»Novac me ne interesuje! Daj mi torbu i pustiću devojku da živi!«
»Oh, samo joj daj prokletu torbu!« lejdi Kase predloži.
Nalim skide svoju torbu sa ramena i pruži je devojci, a ona je prihvati slobodnom rukom. Gotovo iste sekunde, ona odgurnu Anu i otrča u šumu.
»Jesi li dobro?«, Nalim upita Anu.
»Jesam«, odgovori ona, uplašeno. »Pratila nas je! Tea i ja smo primetile. Ušunjala se na brod!«
»I preživela brodolom. Impresivno. Ko je ona?«, lejdi Kase je bila radoznala.
»Ime joj je Kira. Ona... Ona traži...« Ana je oklevala.
»Ona traži šta?« lejdi Kase je insistirala. Ana nije odgovarala. »Ana. Postavila sam ti pitanje.«
»Ne znam šta traži!« Ana se brecnu, pa nastavi. »Kada smo bili u Pivu, lord Glazor mi je poverio nešto na čuvanje. Ključ.«
»Kakav ključ?«
»Nije mi rekao. Samo znam da je veoma važan. Zlatan, sa crvenim dragim kamenom.«
»Ali kakve to veze ima sa mojom torbom?«
»Pa.. Lord Glazor je insistirao da ključ bude na sigurnom. Kako sam znala da je tvoja torba začarana, jedne noći na brodu sam... Odlučila da iskoristim njene sposobnosti.«
»Preturala si mi po torbi?!«, uvređeno će Nalim.
»To je sada najmaje važno! Odakle ti poznaješ ovu devojku?« lejdi Kase upita Nalima.
»Video sam je u Osveiu, iznajmljivala je pastuve. I pre toga, pred Krisantinom kućom!«
Lejdi Kase je načula priču o toj Krisanti i tome kako je Nalim spasio njenu majku nekakve uklete ogrlice. Može li biti?
»Krisanta. Ogrlica njene majke, ona ukleta o kojoj si govorio... Kakva je?«
Nalim je pogleda sa čuđenjem. »Srebrna, rekao bih. Sa velikim, ljubičastim kamenom. Zašto?«
O, može li biti? »A šta je tebi Glazor tačno rekao o tom ključu?«, okrenula se sada Ani.
Očigledno joj je bilo nelagodno da odaje tajne svog dragog Maestra, ali lejdi Kase je odlučila da joj ne ostavi ikakvog izbora. »Rekao je da to nije pravi ključ. Ne otvara nikakva vrata. Ali deluje jako vredno!«
Vredno, itekako. »Ja bih rekla da taj ključ otključava mnoga vrata, draga Ana. Ne znam kako do sada nisi sama povezala činjenice. Ključ nije važan. Važan je crveni dragulj koji se nalazi na njemu.
Na licu joj se primeti promena. »Nemoguće! Ja sam proučavala dragulje Poslanja! Uvek su bili u svojim izvornim oblicima!«
»Osim što sada nisu.« Sve vreme smo ih imali kod sebe, pomisli. Prokletstvo. „Gazdaricu“ bi to zanimalo. »Mislim da bi bilo pametno da vratimo tu torbu.«
»Pa neće joj mnogo koristiti«, uključi se Nalim. »Ionako neće moći da išta uzme iz torbe. Uostalom, zarobljeni smo na ovom ostrvu. Kuda može da pobegne?«
Konačno nešto pametno da čuje i od njega. »Možda. A možda je upravo ona ključ našeg odlaska odavde.«
»Moramo je pronaći!«, Ana dobaci. »Moramo saznati ko ju je poslao!«
To pitanje je i nju jako zanimalo. »Slažem se. To znači da moramo da požurimo. Na našu sreću, Artzain je pred nama i čeka.«
»Čeka i Zlatko! Moram se vratiti do njega!«
»Ne pre nego pomogneš Nalimu da pronađe štap!«, gotovo naredi. »U ovom mlinu je tunel za koji verujem da vodi do njega. Vas dvoje ćete ga potražiti.«
»Ali Zlatko…«
»Zlatko će izdržati još neko vreme. Ionako nisi pronašla ništa što bi mu pomoglo! Artzain, sa druge strane, će verovatno moći.«
»To ima smisla.« složi se Ana. »Bolje je da krenemo odmah. A šta je sa vama? Zar nećete i vas dve poći?«
»Tea ne može da uđe u mlin. A ja… Ja nemam više snage«, pokušala je da zvuči što uverljivije. »Samo bih vas usporavala. Uostalom, vas dvoje ćete se sigurno snaći! Leon će vam biti od velike koristi, a nešto mi govori da si i ti spremnija za taj poduhvat nego ranije.«
Istina, Ana je izgledala mnogo drugačije od dame koja se ukrcala na brod. Da li zbog kratke kose, poderanih kolena ili pocepane odeće, tek ona je izgledala promenjeno.
»Budite dobro i brzo se vratite!«, Tea reče iskreno.
Nalim i Ana se pogledaše, pa uđoše u mlin. Vrlo brzo nestaše u tunelu pod zemljom.
Kada su dovoljno odmakli, lejdi Kase izađe van.
»Nadam se da će sve biti u redu…« Tea joj se obrati.
Ona zgrabi njenu ruku. Videla joj je strah u očima. »Pronaći ćeš Kiru i vratiti Nalimovu torbu.«
»Ali… Šta ću… Kako...«
»Ubij devojku, ako moraš. To ti verovatno neće predstavljati problem. Odlazi sad!«
»Ali Nalim…«
»Nalim će ti biti zahvalan. Ja svakako ne želim da ostajem nasamo sa tobom. Zato polazi!«
»Ne želim! Ako Nalim izađe…«
»Reći ću mu kako si se hrabro ponudila da vratiš njegove dragocenosti! Ta torba je veoma važna. Biće ponosan na tebe ukoliko uspeš!«
Devojka nesigurno klimnu glavom, pa otrča u pravcu u kom je Kira pobegla. Još će biti nekakve koristi i od ove, pomisli lejdi Kase.
Ubrala je jabuku sa obližnjeg drveta, zagrizla je i sela pored onesvešćenog sveštenika. Ceo ovaj boravak na ostrvu joj se činio kao jedno veliko žrtvovanje. Na njenu sreću, još davno je naučila da se svaka žrtva jednom isplati. A ova će se, izgleda, isplatiti i mnogo vise nego što je očekivala.


END OF EPISODE 10