Chapter IV - Episode 2

Mina je u njenim mislima uvek bila ona Mina koju je ona upoznala tog divnog dana u luci Dže. Još uvek je mogla jasno da je vidi u onoj haljini boje Sunca koju je nosila kada je sa svojim pratiljama Vilama došla u luku. Već tada joj je bilo jasno da će morati da joj se nekako približi. Mina je tada izgledala kao prava princeza iz priča. Duga, smeđa, kovrdžava kosa lepršala joj je na toplom vetru koji je dolazio sa okeana, lice joj je bilo rumeno i nasmejano. Bila je i lepša od one Mine koju je Milena u svojoj glavi zamislila.
Odmah joj je došao nalet inspiracije i ona je morala da naslika tu prelepu caricu Vila! Potrčala je ka obližoj steni sa koje je mogla da posmatra povorku. Vila Maestra Pjetra nalazila se uz samu obalu, na dokovima. Ova se stena pružala preko plaže i iznad kuća na dokovima.
Nijednu sliku nije tako brzo naslikala kao tu, čini joj se. Ruka je sama letela, kao vođena nečim što je bilo van njene kontrole i moći. Iako je naslikana devojka bila samo bleda kopije one prave, Milena je znala da joj je mora pokazati! Ako ne, bar ju je morala videti iz bliza. Nikada niko tako važan nije posetio luku otkako je Milena znala za sebe.
Prići carici Kiolota nije mogao svako! Najvičniji mornari i vojnici su se starali da tako bude. Trebao joj je plan, ali za planove nije bilo vremena. Carica Mina će već za koji trenutak stići do vile Maestra Pjetra, a onda će biti kasno. Morala je da dela!
Zgrabila je sliku i potrčala niz stenu. Onda joj sinu! Nikada se neće probiti kroz gužvu. Trebao joj je drugačiji pristup. Sa stene na kojoj se nalazila mogla je lako skočiti na krov jedne od obližnjih kuća i ona to i učini bez mnogo razmišljanja. Sa tog krova se prebaci na drugi, pa na treći i tako se ubrzo nađe na krovu kuće koja je bila preko puta vile Maestra Pjetra.
Mina je baš tada prolazila ulicom, koju je Milena gledala sa krova, i zastala kada se Pjetar pojavi da je dočeka. To je bio trenutak! »Pazi glave!«, viknu Milena i u trenutku kada Mina i njena pratnja pogledaše u vis, ka njoj, ona baci svoju sliku tako da pade dovoljno daleko od Mine da je ne povredi.
»Hvatajte je!«, povika neko od vojnika, ali ga Carica Mina zaustavi pokretom ruke.
»Dovedite je meni!«, reče Carica kad podiže i osmotri predmet koji je pao tu na par koraka od nje.
Vojnici se ispenjaše na krov i spustiše Milenu, koja se nije opirala.
»Jesi li ti ovo naslikala?«, upita je Carica Mina, na šta Milena samo klimnu glavom. »Predivno je!«
Milena u Mininim očima vide iskreno divljenje.
»Oduvek sam želela da neko naslika moj portret. Mislim da ćeš ti biti prava osoba za tako nešto! Ako tako želiš, naravno.«
»Želim!«, reče Milena tako brzo da je i samu sebe zbunila.
»Onda će tako i biti! Ali pre toga... Kako bih ti se odužila za ovu predivnu sliku, želim da večeras budeš u mojoj pratnji na prijemu kod uvaženog Maestra Pjetra!«, Mina gracioznim pokretom ruke pokaza na Maestra koji je samo stajao i smešio se, »ako on nema ništa protiv.«
»Kako bih Vama mogao išta odbiti, draga Mina?«, Maestar Pjetar reče kroz osmeh.
Mileni je uvek bilo čudno kako ga u tom trenutku gotovo nije ni primećivala. Njene su oči bile uprte samo u Minu. Uostalom, Maestra je toliko puta ranije videla (iz daljine, doduše) da joj je on u tom trenutku bio potpuno nevažan.
Dok se probijala kroz masu natrag ka svojoj kući, neki su je gledali sa divljenjem, drugi sa zavišću u očima, no njoj ništa od toga nije bilo važno. Žurila je da odabere haljinu koju će nositi te večeri, a i da svojoj majci što pre ispriča ono što joj se toga dana dogodilo.
Njena majka nije izašla da posmatra caricu Minu i njenu pratnju, pod izgovorom da je to ni najmanje ne zanima. Milena je znala da je to samo izgovor iza koga Seka krije svoju zavist. Seka je poticala iz nešto bogatije porodice. Iako rodom nisu bili Aici, te stoga nisu bili plemenitog roda, njeni roditelji su vredno radili i stekli značajno bogatstvo koje je Seki pružalo lagodan život i osnovu da mašta da će se jednoga dana udati za nekog plemića ili čak Maestra! Milenin otac nije bio ništa slično, ali je Seka to saznala kada je već bilo kasno. Zaljubila se u njega i, kao i svaka zaljubljena devojka, potpuno mu verovala i previše mu dopuštala. On ju je uveravao da je on bogati i ugledan trgovac iz luke Dže, glavni čovek u trgovini tkaninama na istoku i ona nije imala razloga da mu ne veruje. Uljuljkavajući se u taj lažni osećaj sigurne i blistave budućnosti, Seka se čak i posvađala sa roditeljima kojima se taj čovek nimalo nije dopadao. Ubrzo je izgubila svaki kontakt sa njima. I mada oni nisu prisustvovali njenom venčanju, Milena, još uvek u utrobi svoje majke, jeste. Tek kada se preselila kod svog supruga, u luku Dže, shvatila je za koga se zapravo udala. Milenin otac nije bio nikakav bogati trgovac. Gotova sav novac koji je zarađivao kockajući se, gubio je u nekoj narednoj igri. Bilo je meseci kada su živeli kao kraljevi, ali je bilo i onih kada su jedva uspevali da nahrane svoje dete i prežive dan.
Bila je to priča koju je Milena dobro znala. Seka nikada nije sebi oprostila za sve loše odluke koje su je dovele tu gde jeste i prezirala je sve one koji su u životu dobili ono što je njoj izmaklo. I Mileninu priču o prelepoj Carici Kiolota je dočekala sa zajedljivim komentarima.
»Ne vidim zašto bi se mešala sa tim svetom. Veruj mi, ništa dobro od toga neće izaći.«
»Ali, majko! Carica želi da naslikam njen portret! Trebalo bi da budeš srećna što će mi moje "uzaludno traćenje vremena", kako ga ti zoveš, konačno doneti nešto sjajno!«
»To mi i dalje deluje neverovatno! Traži da ti dobro plati! Ionako će te posle toga, verovatno, odbaciti kao štetočinu. Takvi su ti ljudi...«
Milena nije dozvolila da joj majčina ogorčenost uništi trenutak. Umesto toga, otrčala je u svoju sobu i izvadila svoje najlepše haljine. Nije ih bilo previše i nisu bile ni približno onome što će nositi ostali gosti na prijemu, znala je to, ali joj nije bilo ni najmanje važno. Odlučila se za tamnu haljinu, boje noćnog neba, koju joj je otac poklonio poslednji put kada ga je sreća u igri poslužila.
Carica joj je rekla da će poslati neku od Vila da je povede na prijem. Milena se radovala već i samom tom trenutku kada će konačno moći da upozna pravu Vilu! Celim putem do vile Maestra Pjetra je posmatrala Vilu koja je lebdela sa njom i postavljala joj pitanja o životu u šumi. Kada su stigle, stražari im otvoriše vrata i Milena zateče sebe kako otvorenih ustiju posmatra mesto na kome se obrela.
Vila Maestra Pjetra spolja nije izgledala ništa drugačije od okolnih kuća, iako je od njih bila dosta veća. Dvorana u kojoj se održavao prijem, pak, u potpunosti je odudarala od spoljašnjeg izgleda te građevine. Iako uređena u klasičnom stilu luke Dže, izgledala je svečano poput neke palate.
Otvoreni prozori na levoj i desnoj strani odaje puštali su miris mora unutra, kroz elegantne zavese boje peska. Ispod prozora, sa obe strane, nalazili su se ogromni stolovi prekriveni specijalitetima od morskih plodova, vinom, pivom i ko zna kojim sve napicima, kao i predivno ukrašenim poslasticama i tortama. Naspram ulaza u prostoriju, na njenom samom kraju, stajao je orkestar, dok je veći deo odaje (između onih stolova) bio prazan i predviđen za ples, po tepihu u boji ciklame. Celu odaju osvetljavali su ogromni, ali ne preterano nakićeni lusteri sa bezbroj sveća u njima.
Milena se konačno osvesti i zakorači unutra. Većinu ljudi koje je videla, nije prepoznavala. Na ovakve prijeme dolazili su ne samo gosti iz luke (i to oni bogatiji, koje ona svakako nije poznavala), već i iz Piva, Osveia, pa i iz gradova koji ne pripadaju istoku. U toj gužvi, dok je pokušavala da spazi Minu, nije primetila da joj se ona prikrala sa leđa.
»Pažljivo sa tim pogledima!«, reče Mina na šta Milena poskoči, uplašena. »Neko od ovih kavaljera će se ponadati da tražiš baš njega i pokušati da te zavede. Izgledaš prelepo!«
Ako je ona bila prelepa, onda nije postojao izraz koji je mogao opisati Mininu lepotu te večeri. Nije nosila onu istu haljinu od danas, što je Milena i očekivala. Sada je na sebi imala haljinu boje prolećne trave, a kosa joj je bila podignuta u elegantnu punđu. Milena je uspela da ubedi majku da i njoj pomogne oko frizure, s obzirom da nije imala prijateljica koje bi joj to učinile, mada njena frizura nije bila ništa posebno u poređenju sa onima koje su sve ove dame oko nje imale. »Ha! Sigurna sam da niko neće odvojiti pogled od Vas dovoljno dugo da primeti ma koju od ovih prelepih dama ovda, a kamoli mene!«
»Nemoj biti preterano skromna. Ti si podjednako lepa kao sve one, ako ne i lepša!«, reče Mina kroz blag osmejak. »Nisam sigurna da sam te pitala za ime. Kako nepristojno od mene!«
»Milena, Vaša Visosti.«
»Ma, kakva visost! Znaš da je titula Carice Kiolota samo simbolična. Obraćaj mi se imenom i bez persiranja!«
»Nekako mi to nije... adekvatno.«
»Navići ćeš se! Hajde da te malo predstavimo ovim snobovima!« Mina povuče Milenu za ruku i provede je kroz dvoranu, upoznavajući je sa ljudima čija se imena Milena nije ni trudila da upamti. Naposletku stigoše i do Maestra Pjetra. Mina je govorila umesto nje, dok se ona samo smeškala i klanjala po potrebi.
Pjetar joj poljubi ruku. »Ah, pa to je naša umetnica! Očaran sam!«
Milena oseti vatru u obrazima. Po prvi put je tada primetila koliko je Maestar privlačan čovek, no je te misli brzo oterala. Ceo taj dan joj jeste bio poput bajke, ali nije valjalo da dozvoli sebi da se previše zanese. To je ipak bio samo jedan dan. Ništa više.
A onda je bilo vreme za ples. Prvo su sve plesali zajedno. Postrojili su se jedni naspram drugih muškarci i žene i svako odigrao svoj deo. Milena nije znala sve korake i trudila se da oponaša Minu koja je stajala tik uz nju. Sigurno je izgledala smešno sa strane. Kada se završio taj uvodni deo plesa, bilo je vreme za uparivanje. Svako je igrao sa osobom koja se u tom trenutku našla preko puta, a parovi su se menjali u "hodu" tokom plesanja.
Pogodilo se da joj je partner u nekom trenutku bio upravo Maestar Pjetar. On je plesao tako divno i vešto da je u stomaku osetila nervozu i strah da ne ispadne smešna. Ili je bar tada mislila da je to osetila. Na njenu sreću, partneri su se ponovo promenili i ona više nije brinula o tome sada kada je igrala sa nekim starijim gospodinom koji joj je govorio nešto što ona nije ni čula i na šta se samo uljudno smeškala i klimala glavom.
Naposletku se završi i taj prvi deo večeri predviđen za ples i dođe vreme za obedovanje.
»Pogledaj onog tamo!«, govorila joj je Mina pokazujući na nekog krupnijeg čoveka koji je stajao nedaleko od njih. »Mislim da ne postoji gozba na kojoj ga nisam videla! Ubeđena sam da on živi samo da bi posećivao ovakve događaje! Ili tačnije, da bi jeo na njima.«
Milena se glasno nasmeja kada primeti koliko halapljivo je taj čovek, zapravo, uzimao hranu. »Mislim da mi je jasno zašto to misliš!«
Mina im nasu dve čaše pića koje Milena za koje Milena nikada ranije nije čula. »Moraš probati Deroč! Jednostavno moraš!«
Nije se protivila tom predlogu. Ispile su po punu čašu i dolile još po jednu. Što je veče više odmicalo, Milena je sve više i više uživala, a sve manje i manje verovala da se sve to zaista događa njoj.
Ali najveće iznenađenje večeri je tek predstojalo! Kada su svi manje-više završili sa hranom, Maestar Pjetar stade tačno ispred orkestra, a svi se okretoše ka njemu. Mileni beše jasno da se spremao da nešto objavi i kasnije kada se toga sećala joj je bilo čudno kako u tom trenutku nije mogla da nasluti o čemu se radi. No, Milena tada nije očekivala objavu koja je usledila. Čak ni kada je videla kako se Mina polako odvajala od nje i primicala sredini prostorije nije shvatala. A onda su Maestar Pjetar i Carica Mina objavili svoju veridbu. U trenutku je osetila slabost u nogama. Posmatrala je Pjetra, pa Minu sa nekim tupim osmehom na licu i udarala dlanom o dlan, više zbog toga što su svi ostali to činili, nego što je ona to svojom voljom odlučila. Izgledali su kao savršen par iz bajke i trebalo bi da je srećna zbog njih. Umesto toga, neki se čudan osećaj uvukao Mileni pod kožu...
I tu, u tom trenutku, svemu tome je trebalo da dođe kraj. Nažalost (jer je jedino žalost Milena osećala sećajući se svega toga), to je bio tek početak.

Videla ga je ponovo na Mininoj sahrani posle toliko vremena. Nije se gotovo nimalo promenio. On nju nije primetio i ona je želela da tako i ostane. Prošao joj je kroz glavu par puta njihov ponovni susret i to kako bi on izgledao, ali je onda odbacila svaku pomisao na to. Već je jednom izneverila Minino poverenje i zaklela joj se da to neće više nikada učiniti.
Zato se, umesto sa Pjetrom, sastala sa Stefanom i Orlandom koji je pošao sa njom u Baras. To bi trebalo da joj odagna te nepotrebne i izdajničke misli.
»I? Šta je u kutiji?« upitala je Stefanu dok su sa Orlandom šetale ulicama Barasa dan nakon Minine sahrane. Milena je ponovo odsela u gostionici "Ruža", dok je Orlando odlučio da se smesti u Trahu, u kom je provodio dosta vremena sa Jelenom ranije.
»Ostavila mi je neka pisma, dnevnike, beleške... I ovu čudnu Sferu.« Stefana izvadi Sferu iz svoje torbe i pokaza je Mileni i Orlandu.
»Vilinska magija«, objasni Milena. »Ali nikada ranije nisam videla tako nešto...«
»Možda bi Vile znale nešto više o tome? Ili ona Sofija?«
»Vrlo moguće. Mogle bismo do Kiolota. Ionako sam želela da ga ponovo posetim...«
»Ne još. Naredne sedmice u dvorac dolazi otac Gregorijan, a ja moram da se postaram da ga ne sretnem. Tada možemo u Kiolot.«
»Jesi li posetila Gorana?« upita Milena, zabrinuto.
»Posete su mu zabranjene. Nisam smela da insistiram... Čekam pravi trenutak.«
»A da uđemo kroz Trah kao Jelena i ja ranije kada je Milena bila u tamnicama?«, predloži Orlando.
Stefana odmahnu glavom. »Obezbeđenje je višestruko pojačano od kraljeve smrti, a i zbog svega što se u poslednje vreme dogodilo. To nije opcija. Moramo da čekamo, za sada.«
»Jesi li čitala te dnevnike?«, Milena se vrati na prethodnu temu, nakon kratkog predaha.
»Još ne. Iskreno, ne znam ni zašto mi ih je ostavila...«
»Ko zna... Očigledno si joj postala jako važna za ovo kratko vreme.« Milenu na trenutak preseče neki neracionalni osećaj ljubomore. Mina i ona već dugo nisu bile prijateljice, no sva sećanja koja je njena smrt izazvala probudila su u njoj neke davne emocije.
Stefana je izgledala mračno. Promenila se otkako su poslednji put videle. Kao da je naglo odrasla. Čak joj se i držanje promenilo. Hodala je uspravno i, Mileni se činilo, sa više stila nego ranije. To je verovatno bila posledica života u dvorcu i Mininog podučavanja. Čak je i kosu obojila u tamnosmeđu boju.
»Nadala sam se«, poče Stefana ozbiljno, »da ću saznati ko je odgovoran za ono što joj se dogodilo, ali sam onda shvatila da je ta nada besmislena. Kada sam je poslednji put videla još uvek ni sama nije znala.« Stefana kao da proguta knedlu.
»Zar Ana i ona nisu bile ubeđene da je Markus taj koji je slao Rahe?«, upita Milena.
»Isprva da, ali kasnije...«
»Nije Markus«, Orlando reče odsečno, a devojke ga zbunjeno pogledaše. »Dok sam bio zarobljen u Kedariju proveo sam dosta vremena sa njim. Nimalo prijatnog, doduše.«
»Jesi li siguran u to što govoriš? Razgovor koji je vodio sa Mironom u laboratorijama ukazivao je na to...« Milena reče.
»Prilično sam siguran. Dok su vršili ispitivanja na meni, više puta je spomenuo kako želi da otkrije kako zaustaviti Rahe.«
»Ali možda je samo želeo da zna čega treba da se boji«, sumnjičavo će Milena.
»Verujte mi na reč. Uzimali su moju krv, izvlačili moju auru ispitivali svaki deo moga tela... Na kraju su otkrili da sam Baner i bili ubeđeni da je to ono što je zaustavilo Rahu. Markus je napravio neke amajlije koje su imale svojstva mog Dara koje od tada nosi oko vrata.«
»A to ne bi radio da i njemu samom nije potrebna zaštita«, Stefana zaključi. To, onda, eliminiše njega kao krivca. Mirona je samo pratila Anine i Minine sumnje i pošla za Markusom.«
Milena se priseti onog razgovora koji su Maja i ona čule u Kedariju i, zaista, on nije otkrivao ništa, niti je išta dokazivao kada se očisti od sumnje u Markusa. »Ali zar Ana i Mina nisu videle Markusa kako uzima neke knjige?«
»Nisu«, Stefana odgovori, kao da je i sama tek shvatila. »Markus je proučavao te knjige još u mladosti i prepisao delove koji su mu važni. Nije morao ponovo da ih uzima. Bila je to Fleta.«
»Maestra Fleta? Ali kako?« zbunjeno će Orlando.
»Ona je bila Mimik. Mina je to, verovatno, shvatila.« Stefana se zamisli.
»Ali ako nije Markus, ko je onda?« upita Milena.
»Jasno je da je u pitanju neko od Poslanih. Rišera bih otpisala. On je vojnik i njegova strategija je jasna.«
»Znači da ih ostaje troje - Džilijan, Hasel i Glazor!«
»I Mirona«, Stefana ispravi Milenu.
»Mirona?! Zar ona nije na našoj strani? Uostalom, Maja i ja smo je upoznale i ona nam je pomogla da uđemo u laboratorije...«
»Koje su ubrzo bile razorene«,Orlando dodade.
Milenu prođe jeza. Mirona je sada znala za njihove simbole. Ukoliko ona zaista nije ono za šta se predstavlja, to joj daje određenu prednost. A onda gotovo vrisnu: »Maja!«
»Maja?!« Stefana će zbunjeno.
»Ona je na putu za Gehnu gde se treba sresti sa Mironom, a Mirona sada zna za naše simbole!«
»Čekaj! Ne možemo ishitreno zaključivati, jer smo tu grešku već napravili sa Markusom. Mirona možda zaista želi da nam pomogne!«, Stefana pokuša da umiri Milenu.
»Da, ali taj rizik ne mogu da preuzmem! Već sam dovoljno pogrešila sa njom...«
»Šta planiraš da učiniš?«, upita Stefana.
»Krenuću za njom! Nemam drugog izbora!«
»Pošao bih i ja sa tobom, da me put ne vodi u drugom pravcu.«
»Odlučio si?« Milena je rekla Orlandu da nisu dobili nijednog Glasnika od Jelene otkako je stigla u Ans Grift i on je razmatrao da pođe pravo tamo i sazna šta je po sredi. »Misliš li da je to mudro?«
»Snalažljiv sam ja! Uostalom, prijaće mi da budem u pokretu nakon onog zatočeništva... A i Jeleni možda treba pomoć...«
Stefana se zaustavi i obori glavu. Milena je razumela zašto.
»I ja bih volela da mogu još da ostanem... Previše smo kratko bile zajedno.« Milena obgrli Stefanu. »Sa druge strane, Mina je tebi ostavila te dnevnike i Sferu jer je verovala da možeš sama da otkriješ šta je želela da ti kaže. Stoga i ja verujem u to!«
Stefana se samo nasmeši.
»Uzmi ovu sviraljku. Trebaće ti da uđeš u Kiolot! Potraži Sofiju kada budeš stigla tamo... I čuvaj se! Sofija mi je napomenula da se nešto neobično dešava sa šumom...«
»Ne brini. Umem da se staram o sebi«, reče Stefana prilično uverljivo.
Milena je još jednom dobro pogleda i shvati da je bila u pravu. To više nije bila ona ista Stefana od ranije.
»Posvađale smo se, znaš«, Stefana će odjednom. »Poslednji put kada smo razgovarale.«
Milena je sada zagrli čvrsto obema rukama. Stajale su zagrljene par trenutaka, a onda se Stefana izmigolji.
»Hajde sada, putnici! Ako ćete već krenuti danas, bolje je da bar negde stignete pre mraka«, zvančino reče Stefana, a Milena i Orlando se složiše.
Troje se prijatelja pozdravi, a onda svako nastavi svojim putem. Dok je hodala ka "Ruži", na trenutak joj se učini da je ugledala Minu kako radosno, u žutoj haljini kupuje cveće od ulične prodavačice. Njeno se srce steže i vrele suze joj potekoše niz lice. Nije se sećala poslednjeg razgovora koji je vodila sa Minom... Nikada se nije iskupila za ono što je učinila.


END OF EPISODE 2

Chapter IV - Episode 1

Bio je to siv, kišni dan. Savršen za sahranu. Stefana je stajala na prozoru Fletine, Minine i sada njene sobe i posmatrala kapljice kako se slivaju niz prozorsko okno. Mina je mrtva svega jedan dan, a činilo joj se da ih je prošlo bar pola tuceta.
Bila je to čast koju nije tražila, ta soba. Estian je insistirao da je izvuče iz odaja za poslugu i smesti tu. »Previše je praznih soba u dvorcu«, rekao je kada su razgovarali o tome, »a ti nisi sluškinja.« Njoj je bilo svejedno. Navikla se na skromnu, sirotinjsku sobu u kojoj je živela tu u dvorcu.
Više nije bila zatvorenik. Estian ju je oslobodio. Skinuo joj je narukvicu koja je blokirala njen Dar i rekao da se slobodno može kretati gde i kako želi. Rekao joj je da može i otići iz dvorca, ako je smatrala da je tako najbolje. Osetila je radost i olakšanje, u prvi mah, ali je ubrzo shvatila koliko je to bilo glupo sa njene strane. Kuda bi, uopšte, otišla? Ovo je sada njen dom. Čak i da nije, osećala je da je dugovala Mini da tu još ostane. Ona bi tako želela. Suzana bi se, verovatno, složila sa njom.

Sednica Veća je uskoro počinjala. Estian joj je rekao da će je uzeti za asistenta, baš kao Glazor Anu, ukoliko ona to želi, i da će moći da prisustvuje zasedanjima. Iznenadila je i samu sebe pristankom na tu ponudu. Nije ni primetila trenutak u kome joj je sve to postalo važno i počelo da je zanima. To je valjda bilo dobro. Ona je, ipak, bila princeza.
Pažljivo je odšetala do odaje za Veće i iznenadila prisutne Maestre kada se smestila u svoju staru stolicu. Zabavilo ju je njihovo meškoljenje. Verovatno je tu nisu očekivali sada kada Mine više nije bilo. Poslednji se pojavio otac Mateas, a kad se i on smestio na svoje uobičajeno mesto, zasedanje je počelo.
»Vidim da ne odustajete od nas, lejdi Stefana«, toplo i, naizgled, dobronamerno reče otac Mateas.
»S obzirom da je sve manje ljudi u ovoj prostoriji, smatrala sam da će vas radovati što me ovde vidite«, ona se našali, na šta Baster frknu.
»Dozvolio sam lejdi Stefani da prisustvuje zasedanjima i dalje, jer ne vidim u tome nikakvu štetu«, objasni Estian. »Uostalom, ovo je Veće samo privremeno dok ne izaberemo novog kralja«
»Privremeno i gotovo smešno«, umeša se Maestar Baster. »Prvo nas je napustio kralj Rejnor, a za njim Maestar Glazor i princeza Džilijan. Glazorova asistentkinja nas, takođe, napušta tek tako. Maestra Fleta i Maestra Mina...«
»Su ubijene«,general Oviat prekide Bastera.
»Bilo kako bilo, ovde dolazi i odlazi ko kako želi, pa zašto ne bi i jedna prosta devojka mogla da sedi sa nama i igra se Maestre?« Baster pokaza rukom na Stefanu i ne pogledavši je.
»Pažljivo, uvaženi Maestre«, opomenu Estian, »Govorite o mojoj štićenici.«
»Ah, da! Zaboravljam da je ona svačija štićenica. Voleo bih da mogu da razumem zašto.« Baster pogleda Estiana podmuklo, što Stefani nije promaklo.
»I ja bih voleo da razumem mnogo toga, Maestre.« Estian je bio smiren. »Dovodite li Vi to u pitanje moj sud? Moji su razlozi moja stvar. A Vama bi bilo pametnije da se bavite nekim važnijim pitanjima. Kao ovim, recimo!« Estian naprasno ustade i ode do vrata odaje za Veće. Otvori ih i nekom dade nekakav znak rukom, pa se vrati i stade na sred prostorije.
Niko od Maestara nije progovarao. Svi su, izgleda, čekali da Estian objasni šta se događa. Koji minut kasnije, dvojica vojnika uvedoše dvojicu čoveka u okovima i baciše ih na kolena pred Maestre.
»Pred vama su«, Estian poče, »ubica kralja Rejnora i čovek koji mu je pomogao da pobegne.
Stefana, isprva, nije mogla da vidi lica dvojici zarobljenika, a onda prepozna jednog od njih. Bio je to Goran. Ona oseti jaku želju da mu potrči u pomoć, ali je znala da to nije smela da uradi. Pogledi su im se sreli i ona primeti tračak nade na njegovom licu kada ju je ugledao.
»Veoma dobro!« Otac Mateas ustade. »Ali ovo nije ni vreme, ni mesto za ovo Maestre Estiane. Sačuvajte to za krunski sud.«
Estian dade znak vojnicima da izvedu zarobljenike. »Želeo sam samo da ih svi vidite svojim očima pre suđenja.«
»Još ubica u dvorcu«, Baster se ponovo umeša. »Sada više nemam razloga da sumnjam u svoju odluku.«
»Kakvu odluku? O čemu govorite, Maestre Basteru?« Pitao je otac Mateas, dok se Estian vraćao na svoje mesto.
»Odlučio sam da se povučem iz Veća.«
»Mora da se šalite!« Maestar Ludvig planu. »U ovakvom trenutku?! Defori je potrebno stručno vođstvo više nego ikad!«
»I ja sam siguran da Deforu ostavljam u jako sposobnim rukama. Samo što ću svoje oprati od nje. Ne želim da ugrožavam svoj život daljim ostankom ovde, a ni život mojih kćeri.«
»Šta Vam je danas?« Maestar Pjetar upita. »Govorite besmislice!«
»Besmislice?! Prvo je ubijena Maestra Fleta, pa Maestra Mina. Ne znam da li je slučajnost to što su obe bile u ovom Veću i ne planiram da ostajem ovde da to i otkrijem. Što se mojih kćeri tiče... Pa recimo samo da je moj položaj Maestra ili, preciznije, nastojanje Poslanih da obezbede podršku jednog Maestra u trci za presto ugrozilo njihove živote, a to je nešto što ne želim da ponovim.«
»Imate pravo na ovakvu odluku, ali Vas molim da ponovo o svemu razmislite!«, reče otac Mateas ozbiljno.
»Dovoljno sam ja o svemu razmislio.« Maestar Baster ustade sa svog mesta i pođe teatralno ka vratima koja se za njim zatvoriše.
»Poslao sam Glasnika lejdi Vihani iz Horta«, otac Mateas nastavi kao da se ništa nije dogodilo. »Ona jedina može zauzeti mesto Maestre šumskih naroda i drugih rasa. Nadajmo se da će prihvatiti naš predlog.« Stefana nije mogla da definiše da li je njegova smirenost bila stvarna, ili privid.
»A šta ćemo sa ostalim mestima? Nemamo Maestra iz Barasa, a sada nas je napustio i Maestar Baster«, primeti Maestar Pjetar.
»Zapad je odsečen od nas. Spremaju se za rat. Predlažem da se upute glasnici u Piv i Betan«, reče Maestar Ludvig dok je gladio svoje brkove prstima.
»Piv? Starešina Mekenle je odbio mesto u Veću ranije. Zašto bi sad prihvatio?« Maestar Pjetar upita.
»I Maestra Mina je isprva odbila taj položaj«, Ludvig objasni. »Imam osećaj da će Mekenle sada prihvatiti. Prepustite njega meni.«
»Onda ostaje Betan. Poslaću Glasnika starešini Iklapiju da dođe u Baras što pre.« Otac Mateas zapisa nešto na papir pred sobom. »A sada... Kako stojimo sa Poslanjem? Ukoliko se ne varam, gradovi su već počeli da se priklanjaju Poslanima.«
»Faet, Jola, Dokena, Aksin i Regzo, dakle svi zapadni gradovi sem Vin Zatua podržavaju princa Rišera i šalju svoje ljude u rat za njega. Kažu da im je dosta praznih priča i žele dela. Taj južnjački princ tvrdi da ima dragulj iz Štita.« Maestar Estian je, uglavnom, bio taj koji je prenosio novosti o Poslanju.
»Dragulj?!«, Stefani izleti. »Počeće rat zbog dragulja?!«
»Svi dragulji iz Štita Poslanja moraju biti pronađeni i u rukama Poslanih, takav je ritual.« Otac Mateas je gledao Stefanu sa čuđenjem. »Čak i ako jedan od Poslanih ima pet dragulja, a ostali nijedan, taj poslednji mora biti pronađen da bi ritual bio završen.«
»To je glupost!« prasnu Stefana. »Jedan od njih koristi Zabranjenu magiju, drugi počinje rat, ostali planiraju ko zna šta, ali su od svega toga važniji nekakvi dragulji! A mi ovde sedimo i ne preduzimamo ništa! Koliko ljudi treba da izgubi živote da bismo mi nešto preduzeli?!«
»Takvo je pravilo...«
»Promenimo ga, onda!« prekide Stefana sveštenika.
»Vi biste promenili pravila koja su utvrdili još prvi kraljevi Defore?!«, otac Mateas povisi ton, što nije ličilo na njega. »To ne ide tako, mlada damo. Ritual Poslanja je sveti ritual! To je način Bogova da utvrde ko je dostojan da vlada Deforom! Tako je bilo i tako će biti!«
Stefana nezadovoljno odmahnu glavom. »Tako će biti dok svi ne pomremo, a to će se jako brzo desiti, ako se ne fokusiramo na ono što je zaista važno.«
Estian je prostreli pogledom, pa nastavi svoje izlaganje. »A imamo i neke značajne promene odanosti ovde, u samom Centru Defore. Maestre Ludviže, čini se da ste Vi i Vaš grad bili pristalice princa Rišera. Otkud nagli zaokret ka Maestru Glazoru?«
»Dozvoljeno je promeniti mišljenje, zar nije? Uostalom, i Maestar Baster je učinio isto ako se ne varam...«
»Zaista jeste. Interesantno je to, moram priznati. U svakom slučaju, Piv i još par gradova na istoku, takođe, podržavaju lorda Glazora. Nakon incidenta u laboratorijama u Kedariju, čini se da i Markus gubi svoje pristalice. Oni koji su se u početku okrenuli njemu i njegovoj kampanji odbrane od Senki su se okrenuli princu Haselu. Veruju da će ih jedino Bogovi zaštiti od nesreće. To bi značilo da Markus i Mirona, osim gradova u kojima obitavaju, a to su Hisma i Gehna, nemaju gotovo nikakvu podršku ljudi. Ni lejdi Džilijan ne stoji mnogo bolje. Osim severa, odnosno Horta i šuma, ona nema značajnije podrške. Još uvek je podržavaju druge rase, no to neće biti dovoljno. S druge strane, ona je izabrala da prvo pronađe dragulje, ukoliko se ne varam. Šta više, moji izvori mi javljaju da je došla do čak dva dragulja.«
»Ako uzmemo u obzir da je pronađeno četiri dragulja, to je i više nego odlično«, Maestar Pjetar zaključi. »Ko ima preostala dva, uopšte?«
»To ne znamo«, odgovori otac Mateas. »Kao što znate, ti dragulji su začarani. Svaki od njih sadrži tragove aura Poslanih. Onoga trenutka kada neko od njih pronađe bilo koji od dragulja, dragulji reaguju i stavljaju im to do znanja. Sa druge strane, reaguje i Štit preko koga mi pratimo stanje Poslanja. Četiri udubljenja je zasijalo u Štitu, što znači da su četiri dragulja došla u dodir sa Poslanima. Gde su ti dragulji i ko ih je pronašao nama je nepoznanica!«
»Uskoro će ih biti pet. Južnjački princ ima jedan kod sebe, zar ne?«, Stefana primeti. »Ali kako on uopšte zna da je to jedan od dragulja?«
Nastade muk.
»Znači rat počinje zbog dragulja koji može biti i lažan? Ovaj ritual ima sve manje i manje smisla.« Stefanu je zabavljalo to što se konačno uključila u razmatranja Veća. Po prvi put je nije bilo briga za posledice onoga što govori tamo, mada ni sama nije znala zašto.
»To nije na nama da odlučujemo. Ukoliko princ Rišer misli da je dragulj pravi, to je samo njegova odluka«, objasni otac Mateas.
Prećutao je ono za šta je Stefana bila sigurna da svi oni znaju. Rišer Rauč je samo tražio razlog da započne rat i sada je taj razlog dobio.
Pročešljali su još par tema, a zatim se posvetili manje važnim pitanjima, kao što su smrt pekara koji je pekao hleb za potrebe dvorca, ili pobuna poljoprivrednika oko slabe podrške kraljevstva proizvodnji lekovitih trava. Neke od tih stvari Stefana je danas prvi put čula, s obzirom da uglavnom nije ni slušala o čemu su govorili u tim delovima Većanja.
I konačno, nakon brojnih sati, zasedanje je završeno. Ili bi barem bilo da u odaju za Veće nije ušetala mlada dama strogog i uštogljenog izgleda koja je zamolila Maestre da je saslušaju jer je, kako je tvrdila, morala da govori o pitanjima velike važnosti.
Stefana primeti da ni ostali Maestri nisu bili preterano srećni što njihov posao još uvek nije bio gotov, no devojka reče da će biti kratka.
»Moje ime je Mona. Ja sam stručnjak za bolesti kojeg ste tražili pre izvesnog vremena. I bojim se da ne nosim lepe vesti.« Namestila je naočari i nastavila: »Iako sam ja, lično, već dosta vremena sigurna u svoje sumnje, nisam želela da ovamo dođem bez dokaza i temeljnog izveštaja.« Napravila je pauzu u govoru i dobro osmotrila svakog Maestra ponaosob, pa i Stefanu. »U Defori vlada Kuga.«
»To je nemoguće! Bolesti na Loselaru...«
Mona prekide oca Mateasa: »Nisu postojale, ali bojim se da to više nije slučaj. Moja ispitivanja su potvrdila da imamo posla sa magičnom kugom koja pogađa sve iz Familee Fira. Pojavila se na jugu, u selu Morv, a maha je uzela u Orbaku, gde je zabeležen najveći broj slučajeva. Međutim, oboleli su se kasnije pojavili i u Speri, a zatim i na zapadu u Faetu. Najnoviji podaci potvrđuju da se makar jedan slučaj javio u svim regionima Defore. To je stanje koje su na ostalim kontinentima zvali Epidemijom.«
Maestri se vidno uznemiriše.
»Kuga se, takođe, menjala vremenom. U početku je izazivala šest gubitaka svesti nakon koga bi se zaraženi budio u agresivnom stanju, bez tragova razumnog ponašanja. Poslednji slučajevi su ukazali na prepolovljavanje broja tih napada. Još jedna novina je promena načina ponašanja zaraženih. Nakon trećeg napada, umesto uobičajenog agreisvnog ponašanja, oni odlaze negde. Tačnije, svi oni odlaze na isto mesto. U grad Jola.«
»Jola?! Zašto bi odlazili tamo?«, Estian upita.
»To ne mogu reći. Kao što sam napomenula, zaraženi su vrlo agresivni i nesposobni za razumne ljudske interakcije. Plaćenici koje sam unajmila da prate neke od zaraženih uglavnom se nisu vraćali. Jedino što smo uspeli da utvrdimo jeste da svi idu u grad Jola.«
»Jesu li svi Firi zaraženi?«, upita Maestar Ludvig. »Postoji li neki lek za to?«
»Svi ne. Dobar deo je zaražen i samo je pitanje vremena kada će se to desiti i ostalima. Što se leka tiče... Nisam sigurna da postoji. Sa uništenjem laboratorija u Kedariju, uništeni su i rezultati mog istraživanja...«
»Otac Gregorijan će morati da se pozabavi ovim pitanjem. Firi su njegova Familea.« Otac Mateas sada prekide Monu. »On će uskoro doći u Baras, pa ćemo ponovo razgovarati o ovome. Do tada, Mona, bićete gost u dvorcu. Narediću da Vam pronađu adekvatne odaje. A sada proglašavam ovo zasedanje zaista završenim.«

No, za Stefanu, posao sa Maestrima toga dana još uvek nije bio završen. Dok se penjala stepeništem ka svojim odajama na drugom spratu i razmišljala o tome kako će i kada biti pametno da poseti Gorana (što, svakako, ne sme biti danas), po ramenu je potapša Maestar Pjetar.
»Želim da govorim sa Vama«, rekao joj je tiho i važno, na šta ona klimnu glavom.
Dopratio ju je do sobe i zatvorio vrata kada su oboje već bili unutra. Stefana ga dobro osmotri dok još nije krenuo da govori. Bio je posebno naočit danas, mada su naočitost i on uvek bili u jako dobrim odnosima. Nosio je široke pantalone boje blede strane lešnika, svetlu košulju i frak boje čokolade. Ne previše duga, niti kratka, savršeno očešljana, izuzetno tamne, ali ne posve crne boje, davala mu je mladalački izgled.
Dok je stajao pred njom, Stefana se seti Mininih reči. Postoji neko u dvorcu kome Stefana može verovati. Može li to biti Pjetar? Mina je bila bliska sa njim jedno vreme. Uostalom, taj je čovek uvek bio tako prijateljski nastrojen. Onda se seti da ne sme da donosi ishitrene zaključke. Njegov prijateljski izgled lako može biti maska.
Izgledalo je kao da Pjetar okleva da započne razgovor.
»Da li se nešto dogodilo?«, upita ga Stefana, želeći da mu olakša.
»Ne... Ovaj... Ne, ne. Ništa. Želeo sam samo da vidim kako ste, lejdi Stefana.«
»Treba li da mi laska ta Vaša iznenadna briga, Maestre?«. Stefana ni sa jednim od Maestara nije ostvarila nikakav prisniji odnos, te stoga nije očekivala nikakvu podršku, niti brigu sa njihove strane.
Pjetar se šarmantno nasmeši. »Iznenadna koliko i Vaše današnje zanimanje za pitanja Veća, moram primetiti. To je iznenađenje bilo pozitivno, nadam se da je i ovo.«
»Recimo da je samo iznenađenje, niti pozitivno, niti negativno.«
Maestar poćuta par trenutaka. »Vidite... Ova soba... Ono što se dogodilo njenim prethodnim vlasnicama... Ne bih želeo da se isto dogodi i Vama.«
Stefana ga nepoverljivo pogleda. »Zašto bi se išta dogodilo meni? Znate li Vi nešto što ja ne znam, Maestre?«
»Zabranjena magija nije nikakva igra. Vaše prethodnice su to naučile na teži način. Maestra Mina i Vi... Bile ste bliske. Možda Vam je nešto rekla... Možda osećate bes i želite da saznate ko je krivac za ono što joj se dogodilo.«
»To svakako. Toliko joj dugujem.«
»Ostavite se toga, lejdi Stefana«, reče joj on nekako toplo, sa nečim što je ličilo na iskrenu zabrinutost i uhvati joj ruku svojim, istu onu ruku na kojoj su rukavice krile beli simbol Pastira. »Šta možemo mi protiv Zabranjene magije?! Mina bi daleko više volela da ostanete živi, nego li da doživite njenu sudbinu...«
Stefana istrže ruku. »Nemojte se brinuti, Maestre Pjetre. Šta bih ja uopšte mogla? Ja sam samo jedna prosta devojka koja se igra Maestre!«
Pjetar uzdahnu. »Nadam se da ćete poslušati moj savet.«
»U tome sam dobra«, odgovori Stefana i isprati svoga gosta.

Kiša i dalje nije prestajala. Čekala je taj trenutak koji se više nije mogao odlagati. Trenutak kada će se Defora zauvek pozdraviti sa Minom.
Sahrana se, kao i sve druge, obavljala u Vitu, kako bi svi koji žele mogli da dođu i odaju počast pokojnici. Mina će biti sahranjena na groblju Velikana, gde su sve ličnosti važne za Deforu počivale.
Ritual Odvajanja će izvršiti majka Odeta. Odvajanje običnih ljudi vršili su bilo koji sveštenici, dok je Odvajanje ljudi poput Maestara ili Generala vršio jedan od Vrhovnih. Za Odvajanje kraljeva i kraljica zaduženo je svo četvoro Vrhovnih sveštenika. Pol sveštenika koji vrši Odvajanje i pol pokojnika mora biti isti.
Stefana nije stajala u istom delu sa ostalim Maestrima, već nešto dalje od njih. Posmatrala je kako majka Odeta izvodi ritual, koji je gotovo ličio na ples, kao da gleda tuđim očima. I sama se osećala odvojenom od svog tela i tog mesta. Svoje je misli zatekla negde tamo u ruševinama Štoka. Jesu li izvršili Odvajanje za njenu majku, njene prijatelje i susede? Da li je duša njene majke našla mir? Hoće li se sresti sa dušom svoje davnašnje prijateljice? Izgubljena u svojim mislima, nije primetila kada joj se General Oviat prikrao iza leđa.
Vratio ju je u stvarnost, taj čovek koji je uništio sve što je ikada znala, rečima: »Gregorijan će doći za koji dan u Baras. Postaraj se da se ne sretneš sa njim.«
Klimnula je glavom. Njegovo upozorenje bilo je suvišno. I sama je znala da se ne sme susresti sa ocem Gregorijanom. On sigurno nije zaboravio da mu je ona umakla iz Ispie, kao što nije ni ona. Srećom i nekim čudom, on nije dolazio u Baras dok je ona bila zatvorenica u dvorcu. Sada je mogla slobodno da se kreće i van dvorca, te će ga lako izbeći. Oviat nestade kao što se i pojavio.
Hor Vila iz Kiolota je pevao najtužniju pesmu koju je ikada čula. Ovoga puta nisu pozdravljale bilo koga, već svoju Caricu, te je pesma zvučala još osećajnije i toplije. Stefana, ipak, zadrža suze. Nisu krenule ni kada u uplakanoj gomili ugleda staru prijateljicu, kojoj se odmah približi.
»Milena!«, šapnu joj Stefana skroz uz uho.
Milena umalo ne vrisnu kad je ugleda, ali je ipak samo zagrli. Ostatak sahrane provele su jedna kraj druge, u tišini.
Vile završiše svoju pesmu, Maestri položiše ruže na Minin grob i onda su sve zvaničnosti bile gotove. Ljudi su prilazili i odlazili, neki uplakani, neki sa izrazom poštovanja na licu.
»Otkud ti ovde?«, pitala je Stefana Milenu kada je procenila da je u redu da započne razgovor. »I to sama.«
»Duga priča«, odgovori Milena kratko i zamišljeno. »Kako si ti?«
Stefana izbeže odgovor na to pitanje. »Hoćeš li ostati u Barasu? Možemo se naći kada se sve malo umiri...«
»Možemo!« Milena se nasmeši. Pre nego što reče išta drugo, nekog je ugledala u gužvi. »Sofija! Ovamo!«
Simpatična, mlada devojka, ozbiljnog izgleda, priđe Stefani i Mileni. U rukama je držala nekakvu drvenu kutiju. »Oh, Milena! Tako mi je drago što te vidim!«
Njih dve se zagrliše srdačno i Stefana zaključi da to mora biti neko iz Kiolota.
»Još uvek ne mogu da verujem šta se dogodilo«, Sofija reče i obori glavu. »A neću imati vremena ni da se naviknem na sve i ožalim dragu Minu. Otac Mateas me je zadužio da vodim računa o Kiolotu dok mu ne odrede novu Caricu.«
Stefana se na to ironično nasmeja. »Onda se bolje navikavaj na taj položaj. Efikasnost Veća ovih dana garantuje da ćeš biti Carica Kiolota bar dok se ne završi Poslanje!«
»Oh, kako sam neučtiva! Nisam se predstavila!«, reče Sofija i zvanično se predstavi. Stefana učini isto. »Stefana? Ti si Stefana? Kakva slučajnost!«
Stefana se zbuni, a i Milena, očito.
»Carica Mina... Posetila me je nedavno u Kiolotu... Zadužila me je da ti dam nešto. Upravo sam se spremala da te potražim...«
»Šta je u pitanju?«
»Ova kutija«, Sofija podiže kutiju ka Stefani.
»Šta je unutra?«, upita Milena.
»To ne znam. Rekla mi je... Kao da je predosećala nešto... Rekla mi je da, ukoliko joj se nešto dogodi, pronađem tebe i dam ti ovu kutiju.«
Stefana preuze kutiju polako i pažljivo, kao da su u njoj sakrivene sve istine sveta. Izgleda da joj je Mina ostavila još jedan, poslednji zadatak.


END OF EPISODE 1