Chapter V - Episode 20

            Utrnuće je potpuno adekvatan naziv za ono što je nastupilo u mom životu. Nisam znala šta da očekujem kada sam zgrabila napitak iz Mileninih ruku. Samo sam želela da sve prestane. I prestalo je. Nema ničega. A to sam i htela, zar ne?

            Narednog dana sam ustala kao da se ništa nije dogodilo i krenula da se pakujem. Trebalo je prvo svratiti u Baras i otkazati venčanje. U trenutku kada sam od lejdi Kase doznala za Milenu i Pjetra, palo mi je na pamet da nikada nije trebalo da venčanje bude planirano u Barasu. Taj je grad donosio samo nevolje. Potpuno sam ga omrzla u tom trenutku. Međutim, već narednog jutra, spremala sam se da tamo odem. Ponavljala sam sebi »Mina, ti mrziš to mesto, ostavi Pjetra da se postara za to. Neka to bude njegova obaveza«, ali nisam ga mrzela. Nisam osećala ništa.

            Isto tako nisam osećala ništa ni kada se Milena jutros pojavila u Kiolotu. Plakala je i molila me za oproštaj. Obećala da više nikada neće videti Pjetra. Zaklela se na poslušnost i poniznost. Posmatrala sam je na isti način na koji sam posmatrala drveće kraj koga sam svakog dana prolazila. Ili sam možda drvo bila ja.

            Oproštaj, pak, nisam joj dala. Verovatno je mislila da sam time želela da je kaznim. Istina je bila nešto drugačija.

            Oni su bili svesni svoje greške. Čak i da sam im rekla da nisam povređena i da mogu činiti šta žele, to ne bi poništilo grižu savesti koju su, nadam se, osećali. Ako ništa drugo, uvek bi živeli sa činjenicom da je neko njima blizak platio ceh njihovih nepromišljenih postupaka, koju, takođe nisam mogla izbrisati.

Zato je bilo bolje pustiti ih da žive sa takvim osećanjima. Oproštaj nisam dala jer ga nisam mogla dati. Ja više nisam bila ni povređena.

A kad već nisam mogla dati oproštaj, onda sam im mogla ostaviti mogućnost da se makar sami kod sebe iskupe. Ili barem Milena. Tražila je i molila da bude u mojoj milosti i ja sam joj dopustila. Nije mi bilo ni najmanje stalo do njenog iskupljenja, ali njoj jeste. Pa neka joj ga onda. Neka ga nađe, ako može. Neka oprosti sebi, kad ja to nisam mogla.

Biće čuvarka Kiolota. Bogovi znaju ima mnogih koji su sposobniji za to, ali neka je. Odanijeg čuvara nikada ne bih pronašla.

Mina

            Ponovo je pročitala ove reči, kao da je i dalje tražila opravdanje za razgovor koji ju je čekao. Prošlo je već par nedelja otkako joj je Stefana uručila Minin dnevnik i za to vreme je ovaj deo pročitala bezbroj puta, no ipak je to ponovo učinila pred susret s Pjetrom. Htela je biti sigurna da je Mina neće mrzeti zbog toga.

            Milena nije bila potpuno saglasna sa predlogom Pastira da daju sebi vremena, kada se o tome odlučivalo, ali sada je shvatila da bolju odluku nisu ni mogli doneti. Svako od njih bio je pritisnut svojim problemima i pre ili kasnije bi poklekli pod pritiskom. Ovako će možda, dugoročno, sve biti bolje. Šta više, mesec dana joj je sad delovalo i kao premalo vremena.

Odlučila je da se vrati kući, u luku Dže, gde tako dugo nije odlazila i konačno se suoči sa Pjetrom. Stefanine reforme u vrhu kraljevstva su omogućile Pjetru da svoju funkciju vrši iz luke, te je znala da će ga tamo zateći. Shvatila je da je bilo pravedno da i on pročita Minine reči. Shvatila je da je suludo izbegavati ga.

            Sećanja su je preplavila kada je kročila u Pjetrovu vilu. Nije verovala da i posle toliko vremena može sa toliko detalja pamtiti sve što su jedno drugom govorili, niti osećanja koje su jedno u drugom budili. Njihova ljubav bila je neosporna, bez obzira na sve što ju je pratilo.

            Stegla je dnevnik u rukama i pokucala na vrata njegove sobe.

            Bio je lep, kao i uvek. Duga, plava kosa bila mu je uredno vezana u rep, a plave, bistre oči zasijale su kada ju je ugledao, ili joj se tako bar učinilo. Imao je on, sigurno, mnogo žena posle nje i nije gajila iluziju da je još uvek voli. Ipak, u tom trenutku je poželela da je tako.

            Njena poseta ga je istinski iznenadila. Ona je, na kraju krajeva, bila ta koja je sa tolikim žarom izbegavala svaki njihov susret.

Par praznih reči i malo neprijatne tišine. Tako nešto je i očekivala. Objasnila mu je zašto je tu i pružila mu dnevnik. Oklevao je, ali ipak odlučio da pročita napisano. Ona se trudila da pogled ne zadržava previše dugo na njemu. Bojala se da se ponovo ne zaljubi u njega. Samo je njega ikada i volela.

Spustio je dnevnik na sto pred sobom kada je završio i duboko udahnuo.

»Mina Pavie. Mislim da se više nikada neće roditi neko poput nje«, rekao je sa setom u glasu.

»I neće.«

»Znao sam da nas nije mogla mrzeti posle napitka, no nisam očekivao ovo.«

»Ni ja. A opet, jedino je ona posle svega mogla misliti na naše dobro.»

»Što samo čini ono što smo učinili toliko puta gorim«, zaključi Pjetar. »Možda ipak nije trebalo da pročitamo ovo?«, nasmejao se, gorko.

»Trebalo je«, Milena je bila odlučna. »Nakon svega, od nje je trebalo da dobijemo mržnju, bes, prezir. Svakako smo to zaslužili. Uzevši napitak iz moje ruke, ona nas je toga poštedela. Ne kažem da je to učinila zbog nas, ali ipak...

Kada su njena osećanja uklonjena, sve što joj je ostalo bio je izbor. Mogla je izabrati bilo koji put. Mogla je odlučiti da me otera iz Kiolota i uništi svaku mogućnost mog iskupljenja. Njoj je, svakako, bili svejedno.

Saznanje da je izabrala ono drugo... Za mene je to naznaka da je, bar u nekoj instanci, njen oproštaj bio dostižan. Znam da je to sada sebično i i dalje ne mislim da sam ga zaslužila, ali... Mislim da ću nakon ovoga jednom moći da oprostim sama sebi.«

Pjetar ju je sve vreme nemo gledao u oči.

»Misliš da grešim?«, upitala ga je.

»Ne, ne mislim«, glas mu je bio sasvim tih. »Mislim kako sam se poigrao sa životima dveju sjajnih, jedinstvenih žena.«

»Pjetre...«

»Oprosti sebi, Milena. Zaslužila si to. Ti jesi. A ja ću se moći iskupiti tek kada se ponovo sretnem sa Minom u Ravni Mrtvih.« Glas mu je zadrhtao.

Nije želela da mu išta kaže. Ona nije ta koja je mogla da odluči o njegovom iskupljenju. »Nije mi bila namera da te uznemirim. Želela sam da i ti pronađeš bar neku utehu u njenim rečima. Izgleda sam pogrešila.«

»Nisi«, rekao je odsečno. »Postupila si baš kako je trebalo.«

Lagala bi kada bi rekla da je znala šta se u njemu tada događalo. Šta više, u tom trenutku je shvatila da ona čoveka pred sobom više nije poznavala. Sada su bili stranci. Ustala je i pružila mu ruku. »Otići ću sad. Izvinjavam se što sam te ovoliko zadržala.«

I on je ustao i stegao joj ispruženi dlan. »Ne žalim se!«, rekao je nežno, a onda je, iznenada, povukao ka sebi i zagrlio je. »Niti jednom nije bilo isto, posle tebe. Niti sa jednom.«

Prepustila se, ali samo na trenutak, a onda se izvukla iz njegovog naručja.

Namestila je haljinu i pošla ka vratima. »To je dobro«, rekla je. »Znači da se naša greška više neće ponoviti.«

Izašla je iz Pjetrove vile sa osmehom na licu.

Život u Pivu proteklih nedelja se po dinamici mogao uporediti jedino sa onim što je doživela na Devzealu. Ana se povremeno osećala kao da osnivaju novo kraljevstvo koje je trebalo postaviti na noge i kako je to posao koji se nikada neće završiti. Uprkos tome, ona je bila zadovljna. Uloga koju joj je Stefana poverila bila je nešto što uz Glazora i stari oblik vladavine nikada ne bi mogla doživeti.

Stefanina prva odluka bila je da raspusti Veće i ukine pozicije Maestara. To je omogućilo elimisanje onih u koje nije imala poverenje, ali i privlačenje novih ljudi od kojih će kruna imati koristi. Umesto Veća i Maestara, Stefana je imenovala Nazire, zadužene za konkretna pitanja u kraljevstvu.

I tako je Ana postala Nazira zadužena za administrativna pitanja Defore, što joj je donelo mnoštvo novih obaveza.

Ipak, njena primarna obaveza bila je briga o Stefani, baš kao što se sebi i zarekla. Za sad joj se činilo da je sve išlo u pozitivnom smeru. Isprva je Stefana kasnila na sastanke i bila dekoncentrisana, što je izazvalo mnoga kolutanja očima kod drugih i brigu kod Ane, ali Ana je to pripisala nesrećnom početku i potrebi za uhodavanjem. Osim toga, odluke koje je Stefana donosila bile su na mestu, za sada.

Imenovanje Mekenlea za Nazira zaduženog za finansijska pitanja im je omogućilo da privremeno borave u njegovoj palati, dok se ne sazida dvorac iz koga će Stefana vladati, a sa druge strane i čoveka stručnog u rukovanju novcem za tu važnu poziciju.

Sam koncept Nazira se dopadao i Estianu i Ani, tako da ni tu nije bilo zamerki. Stefana je bila svesna svog neiskustva i potrebe za savetodavcima, te je ovo bio sjajan način da i sama nauči dosta toga o svakom pitanju za koje je imenovan po Nazir.

Sve u svemu, Ani se činilo da će se Stefana dobro snaći u svojoj novoj ulozi. Ona je bila, pre svega, poštena i dobra i Ana je znala da će, kada prebrodi sve poteškoće, biti kraljica na koju bi njen deda bio ponosan.

Što se nje same tiče, bila je zadovoljna svojim životom. Od obaveza gotovo uopšte nije ni razmišljala o Zlatku, a i kada bi joj misli krenule tim tokom, ona bi uspevala da se izvuče pre nego potpuno potone. Pored toga, Glasnici koje je dobijala od Maje ispunjavali su je pozitivnom energijom. Konačno je ponovo imala sestru i osećaj je bio nezamenljiv.

            Ponovni susret sa Pastirima je, takođe, željno iščekivala. Na njihovu sreću, nije bilo ni traga ni glasa od Mirone, niti Raha. Čak su i Murahe prestale da napadaju putnike na drumovima. Iako je jasno bilo da je to neka vrsta zatišja pred buru, Ana je bila daleko mirnija što je tako i prestala da sumnja u ispravnost odluke da se Pastiri odmore.

            »Lejdi Ana!«, pozva je Dona njena pomoćnica. »Stigli su papiri koje ste čekali!«

            »Dolazim!«, reče Ana, energično i odvoji pogled od, naizgled beskrajne, pustinje koja se prostirala istokom.

            Prijala joj je promena pogleda.

Bio je to dug put natrag na jug. Srećom, prošao je bez mnogo poteškoća. Ivan je znao da mu nije pametno da se odmah pridruži Notusu, na zapadu. Pre svega, nije mogao predvideti njegovu reakciju kad mu bude saopštio da ga je ponovo izneverio, ali to nije bio jedini razlog. Ivan nije želeo da Notus zna za Artzain.

Iako bi Štap bio daleko vredniji od mača po koji je pošao, Ivan ga nije uzeo sa namerom da udovolji Notusu. Uzeo ga je da mu pomogne.

Nakon što je iz prve ruke video sa kakvom moći Mirona raspolaže, bio je uplašen za svog princa. Nije mu se ni najmanje dopalo to što je on sa njom sarađivao.

Do Pastira mu nije bilo ni najmanje stalo i njihovoj borbi se pridružio u nadi da će makar oni eliminasti Mironu. Kada u tome nisu uspeli, morao je naći bolje rešenje.

Artzain kao da mu je došao sam. Skotrljao se iz ruke probodenog Nalima pravo njemu pred stope. Tek tu i tada mu je prošlo kroz glavu da ga uzme za sebe. Pastiri su bili okupirani smrću njihovog vođe i niko nije ni primetio kada se iskrao iz sobe sa prestolom. Haos koji je nastupio mu je samo išao na ruku.

Plan je bio jednostavan. Ukoliko Mirona na bilo koji način ugrozi Notusa, Ivan će imati čime da joj se suprotstavi. Bez obzira na to što je Druid rekao, Notus i on nikada neće biti na različitoj strani. Oni su bili braća.

Obavestio je princa o svom povratku i neuspehu i dobio Glasnikom naređenje da ostane u Ans Griftu i vodi računa o jugu, dok se on bude starao o stvarima u osvojenom Faetu. Bila je to strogo formalna i hladna poruka, ali opet višestruko podnošljivija od još jednog izliva besa princa Notusa.

Bez obzira na sve, Ivan je sada bio spokojan. Sa Artzainom sakrivenim tu, na sigurnom njegov princ bio je bezbedan.

            Jedna stvar za drugom, u nizu koji se nikada nije završavao. Odluka za odlukom, sastanak za sastankom, problem za problemom, rešenje za rešenjem, sat za satom, dan za danom. Zar je tako izgledalo vladati kraljevstvom?! Nije ni čudo što se kralj Rejnor nije suprotstavio Angelusu!

            Izgubila je osećaj kada se jedan dan završava, a drugi počinje. Da ih nije brojala, verovatno bi se svi stopili u jedan gigantski dan koji se nikada nije završavao.

            Povremeno nije mogla da se seti da li je spavala. Košmari su je, doduše, podsećali da ipak jeste, s vremena na vreme. Ponekad je sanjala kako drži Nalima krvavim rukama. Ponekad je čula Tein vrisak. Ponekad je čula Mironu kako se smeje na tronu pored nje. Ponekad je sanjala Štok, a ponekad luku Dže. Ponekad je sanjala Pjetrove usne, a ponekad Mironin stisak oko svog vrata. A ponekad uopšte nije želela ni da rizikuje da sanja išta.

            Nije uvek slušala šta pričaju Naziri. Nije mogla. Često je samo želela da se zatvori u svoju sobu i plače dok sa suzama ne iscuri sav život iz nje. Zato je pronašla rešenje! Umesto da bude tako jadna, ona bi bila Mina! Provela bi dan kopajući po tim, drugim sećanjima i gotovo ih prijsvajala kao svoja. Tada bi joj bilo lakše, jer Mina ništa nije osećala. Mina nije volela Nalima. Mina nije bila Stefana. To, naravno, samo kada bi mogla da svojom voljom bira koja će sećanja biti njena. Nekad bi ona sama odlučivala i tada Stefana nije mogla ništa.

            Ali svakako je brojala dane. Morala je da broji dane da bi znala da prolaze.

            A onda je nekim danima bila samo Stefana. I činilo se da više nije tako jadna. Bol je bio tu, ali je ona od njega bila jača. Sedela bi i razgovarala sa Anom, planirala kako će Defora biti bolje mesto nego što jeste. Imala je tako puno ideja! I imala je mogućnost da ih sve sprovede u delo! Ona je bila kraljica, na kraju krajeva. Njeno kraljevstvo je računalo na nju, bez obzira na sve! U svojoj sobici je mogla biti ko želi, ali van nje je bila kraljica! Van sobe su ljudi očekivali puno od nje i ona je morala da bude dorasla zadatku.

            Tek kad padne noć, sobica bi je čekala. Ne ona u kojoj je spavala, nego ona skirvena, iza police koju je čula kroz zidove Mekenleove palate. Tu niko sem nje nije zalazio i tu bi ona svratila svaki put kad sunce zađe, čisto da se ne zabroji i izgubi nit.

            Prvi put je bilo bolno, a isto i drugi i treći i četvrti... A bolelo je i danas, samo što se već navikla na tu bol. Hladnoća oštrice bila joj je primamljiva u vrućini Piva. Jedan rez na butini, ili tik ispod ramena i malo krvi, dovoljno da se umrlja nožić i već bi joj bilo nekako lakše. A onda jedna crvena linija na zidu i eto još jedan dan je gotov. Bilo je tu puno linija, sada već više od dvadeset i biće ih još puno dok ne bude imala svoj dvorac. Tamo će imati veću sobicu.

            Nije znala dokle će brojati. Kad dođe vreme da prestane, znaće. Sad je još bila na početku. Vratila je policu na mesto i svukla haljinu. Glava ju je strašno bolela. Legla je na krevet i zatvorila oči. Ne mora da spava, može samo malo da žmuri. Mora biti odmorna za sutra. Njen narod je čeka, a ona je dobra kraljica. Ona mora biti dobra kraljica.

            Privezala je svoju ždrebicu i pažljivo sjahala, da ne ugazi u blato. Kiša je konačno prestala, ali je ostavila posledice za sobom. Lotos pomazi životinju i obeća joj da će joj se vratiti uskoro.

            Pogledala je uvis i još jednom se u sebi suočila sa činjenicom da će ponovo morati da se penje uz strme ivice Usamljene planine. Polako se privikavala na to da je taj uspon sada deo njene svakodnevnice, ali je trebalo još vremena da se u potpunosti pomiri sa tim.

            Njeno današnje zaduženje bila je hrana. To zaduženje mrzela je najviše od svih, no danas je bio njen red i tu nije bilo pogovora. Imajući u vidu da im se zajednica dodatno uvećala, hrane je bilo manje nego što su mislili da će im trebati.

            Prebacila je vreću preko ramena i lagano krenula ka vrhu.

            Danas joj je trebalo više vremena da se uspenje nego inače. Vreća ju je usporila. »Biće bolje sutra!«, obeća sebi i zađe u mračnu pećinu koja je vodila do skrovišta.

            Bean i Rot su danas bili na stražarskoj dužnosti. Bean je učtivo pozdravi, a Rot ju je, kao i uvek, gutao pogledom. I dalje joj je bilo neprijatno zbog toga svaki put kada bi primetila kako deluje na njega.

            Odnela je vreću do kuvara, pa odlučila da potraži Šejru. Želela je da čuje novosti, ako ih je bilo uopšte, a niko joj ih neće preneti detaljnije od Šejre.

            »I hraniteljka se vraća!«, dočeka je plavuša ironičnom opaskom.

            »Nikada nije trebalo da spominjem koliko to mrzim, zar ne?«, Lotos odreagova na već ustaljenu doskočicu.

            »Verovatno.«

            »Šta sam propustila? Ima li nekih vesti?« Lotos je bila odsutna svega par sati, ali je volela da u svakom trenutku ima uvid u situaciju. To se, na neki način, očekivalo od nje.

            Šejra se tajanstveno nasmeši. »Ima!«, reče nakon kraće tišine. »Ovo će ti se dopasti!«

            Plavuša je uhvati za ruku i povede ka mestu gde su držali „zarobljenike“. Lotos nije volela taj izraz, ali tehnički ih jesu držali zatvorene, bar na neko vreme, iz predostrožnosti. Nikad nisi mogao biti siguran sa kim imaš posla.

            Njihov poslednji „zarobljenik“ (ili bar poslednji za koga je ona znala) još uvek nije izgovorio niti jednu reč. Čovek bi pomislio da je nema, ali se Lotos jasno sećala da je govorila kada ju je pronašla u skrovištu Crnih, što znači da, za razliku od vida, moć govora nije izgubila. Bilo kako bilo, čak i slepa mogla je predstavljati problem za zajednicu, pa je zato bilo bolje biti na oprezu.

            »Hoće nas ovi čudaci u poslednje vreme«, Šejra reče dok ju je vodila ka jednom od udubljenja koja su pretvorili u ćeliju. »Ova skoro da je pronašla nas, umesto mi nju. Zatekli smo je nedaleko od ulaza, samo koji metar iznad.«

            »Još jedna devojka? Po čemu je ova čudna?« Lotos je bila znatiželjna.

            »Videćeš već!«, zagonetno će Šejra. »Stigli smo.«

            Lotos se primiče „ćeliji“. Pre nego joj se oči navikoše na mrak, učini joj se da čuje jecaj. »Je l’ ona to plače?«

            »Stalno. Tako sam je i našla. Čula sam je.«

            Polako je počela da nazire obrise zatvorenice. Noge, trup... krila! »Krila?! Je li ona Pticolika?! Znamo li joj ime?!«

            »Ne i ne. Pogledaj joj glavu.«

            Lotos skupi oči. Devojka je imala glavu čoveka. Bila je poprilično mlada. Iz mraka je nešto sijalo... »Mač?! Zašto joj ga niste oduzeli?!«

            »Ha! Možeš da probaš! Jedini trenutak kada je prestala da plače bio je kada sam pokušala da je odvojim od njene „igračke“. Umalo me nije ubila. Smirila se kada sam joj ga ostavila, doduše.«

            »A ako naudi sebi?«, Lotos je brinula.

            »Ne verujem da će se to desiti. Mislim da je zaljubljena u mač, ili tako nešto. Vidiš kako ga drži?«

            Devojka sa krilima je mač držala u zagrljaju i neprestano plakala.

            »Ko zna šta joj se dogodilo... Pogledaj je samo!«, Lotos beše iskreno žao. Bila je osetljiva na nevolju drugih.

            »Ne bih znala«, hladno će Šejra. »Nije se opirala kada smo je ovde doveli. Osim kada smo hteli da joj oduzmemo sečivo. Nije želela hranu, mada očigledno ništa nije jela već duže vreme. Možda je bolje da je pustimo?«

            »Ne«, Lotos reče, »neka je. Za sada.«

            »Možemo da je spojimo sa slepicom? Možda će motivisati jedna drugu! A i uštedećemo prostora.«

            Lotos je prekorno pogleda. Šejra je povremeno umela biti tako bezosećajna.

            »Kako god.« Šejra odšeta i ostavi Lotos samu.

            Pogledala je još jednom u zarobljenu devojku. Nešto kod nje ju je uznemirilo više nego što je toga bila svesna.

            Te noći usnila je jako čudan san.

            Hodala je sama, ulicom grada koji nije mogla prepoznati. Bila je uznemirena. Osvrnula se oko sebe i u daljini ugledala druge ljude. Poželela je da im se približi, ali se zaustavila kad je videla crne velove preko njihovih lica. Nastavila je hodati ulicom, a ljudi sa crnim velovima je bilo sve više. Uznemirenost je prerasla u paniku. Lotos potrča, što je brže mogla i zaustavi se kad se sa nekim sudari. Pogledala je čoveka pred sobom. I on je nosio veo, ali beli. Njene ruke pođoše da ga podignu. Iza belog vela, umesto lica, ugleda lobanju.

            Probudila se vrišteći i smiri se tek kada tragovi sna potpuno iščezoše iz njene svesti. »Samo ružan san«, reče sebi i vrati glavu na jastuk.

            Tek tada, u potpunoj tišini, začu jecaje. Bilo je sablasno. Kao da je plakala sama Usamljena planina.

           

END OF EPISODE 20

END OF CHAPTER V

THE END

Chapter V - Episode 19

            Mesec dana. Imao je mesec dana da otkrije svoj put. Bojao se da to neće biti dovoljno.

            Pridružio se Pastirima kako bi se iskupio za sva zla koja je počinio. Odlučio je da se drži po strani i pusti njih da o svemu odlučuju. On nije bio u poziciji da nameće svoje mišljenje, niti je kao ličnost imao bilo kakav integritet da očekuje poštovanje njegovog mišljenja. Nije sebe više smatrao ni osobom. On je bio ubica.

            Kao Pastir imao je mogućnost da delimično ipsravi svoje greške. No to nije bilo dovoljno. Delovalo mu je kao lakši put. Kao prečica. Kao laž.

            Imao je mesec dana da pronađe bolji način i da mu se kasnije posveti, na ovaj ili onaj način. A onda, kada bude ponovo bio osoba, potražiće Džes.

Angelus nije želeo da se pozdravlja i pravi dramu oko svog odlaska iz Barasa. Pastiri mu, na kraju krajeva, nisu bili prijatelji. Nije mogao sebi dozvoliti da oni to budu. Kao i svi oni, nije imao previše stvari da sa sobom ponese. To je bilo dobro. Put će biti lakši bez prtljaga.

Odlučan u nameri da samo nestane, osvrnuo se i pogledao Nakovanj još jednom. Kada se bude vratio sve će biti drugačije. Obećao je sebi.

Krenuće put Ispie. Nije verovao u Četiri boga, a posebno sada kada je znao za Stvaraoca i Haos, no nije ni planirao da tamo traži bogove. Potražiće mir.

»Planiraš da odeš bez pozdrava?«, zaustavi ga ženski glas. Klia.

»Tako je najbolje«, odgovorio joj je, skromno. »Nismo bili previše bliski, oni i ja. Daleko od toga da smo prijatelji.«

»To nije fer! Ja te smatram prijateljem. I Goran!«

Te reči ga iznenadiše. Dosta je vremena proveo sa Goranom, pa i sa Kliom, ali nikada sebi nije dozvolio da pomisli da su se oni na bilo koji način vezali za njega.

            »Vrediš više nego što misliš, znaš?«

            »Dobro je da bar neko tako misli«, rekao je iskreno. »Vidimo se za mesec dana, Klia.«

            »Bolje bi ti bilo!«, odgovori ona sa osmehom.

            Nije mogao da se seti kada mu se neko poslednji put tako osmehnuo.

            »Još uvek ne mogu da verujem da je ona kraljica!«, govorila je Jelena Orlandu i Branku, ispijajući neko žestoko piće u Nakovnju. »Sad pljačkanje trezora više ne dolazi u obzir. Ne bi bilo u redu.«

            »Pljačkanje trezora?«, upita Branko, zbunjen.

            »Duga priča«, Orlando odgovori.

            Bio je to jedan od retkih trenutaka da je Orlando išta govorio, primeti Branko. »Vi ste pljakčaši?«

            »Ne baš. Više avanturisti«, Jelena ga ispravi. »Zar se ne vidi?«

            »Sada su mi jasnije neke stvari!« Branko navrnu čašicu. Žestina prođe kroz njegovo telo i on se namršti i nakašlja. Nikada ranije nije pio tako nešto.

            »Oprezno sa Deročom!«, upozori ga Jelena.

            »I šta planirate u narednih mesec dana?«, pitao je Branko, izbegavajući pitanje koje je zaista želeo da postavi.

            »Za početak idemo odavde. Bilo gde. A onda ćemo već videti.«

            »Samo vas dvoje?«

            »Pa da. Nas dvoje«, Jelena odgovori.

            »Ja ne znam šta ću tačno«, smotano će Branko. »Neću se vraćati na jug. A ovde ne znam nikoga i nemam tačno kuda. Nekako sam mislio...« poče i zastade.

            »Šta si mislio?«, Orlando ga pogleda znatiželjno.

            »Možda bih... Ma glupo je.«

            »Da, Branko. Možeš sa nama«, preseče Jelena, koja je očigledno shvatila u kom pravcu ide ovaj razgovor.

            »Zaista? Ne bih smetao? Mislim, vas dvoje...«

            »Dok se god držiš podalje od nas noću, sve će biti u redu.«

            Branko pocrvene. »Razumem!«

            Jelena se nasmeja. Branko joj je postao drag. Postojalo je u njemu nešto neiskvareno i detinjastvo za šta nikada ne bi rekla da postoji u tako velikom čoveku.

            Poduhvati sa Pastirima za nju su bili još jedna avantura. Orlando i ona nikada nisu bežali od opasnosti, šta više često su joj jurili u susret. Sada je, doduše, bilo drugačije.

            Generalno, Jelena se nije bojala smrti. Svoje. Kada je Nalim ubijen, Nalim koji je imao Artzain, ona shvati da se to lako može dogoditi bilo kom od njih. Orlandu. Goranu. Flaju ili Branku. To ju je uplašilo i sa tim nije bila spremna da se nosi. Ukoliko će se već suprotstavljati Mironi, onda je bolje da za to budu potpuno spremni. Oni u ovom trenutku to nisu bili.

            Iskoristiće ovo vreme da to promeni. Svaki Dar se mora razvijati, pa tako i pastirski. Orlandu i Branku nije želela još uvek da govori o tome i kvari ovaj trenutak. Biće vremena.

            »A niste mogli da pozovete i mene da popijemo koju?«, Flaj došeta do njih kad ih ugleda kako sede u Nakovnju. »Lepo, bogova mi!«

            »Ovo je bilo više spontano okupljanje«, Jelena pokuša da ih opravda.

            »Taman će mi dobro doći pred put!«, Flaj sede za njihov sto i naruči piće od Bronta.

            »Kuda si se zaputio?«, upita Orlando.

            »Kući. U Orbak. Želim da vidim kakvo je stanje tamo sada. I da pomognem, naravno.«

            Flaj tako dugo nije bio svoj. To je smatrao svojim ličnim gubitkom. Osećaj bespomoćnosti koji je Vatrena Kuga izazivala progoniće ga čitav život. Bio je zarobljen u svom telu koje ga nije slušalo.

            Sukob sa Mironom trebalo je da bude ono što će ga konačno lišiti tog osećaja. To je trebalo da bude njihova prva pobeda. Umesto toga, doživeo je još jedan poraz. I to ga je dotuklo.

            Očekivao je da će kao Pastir biti mnogo moćniji nego što je bio. Čemu je sve to služilo ako se naposletku sve svelo na isto?

            Želeo je da se vrati u Orbak i seti se čoveka kakav je bio pre Kuge. Možda će mu to vratiti malo izgubljenog samopouzdanja. Možda će uvideti razlog svemu ovome.

            Krčmar donese piće.

            »Da nazdravimo onda!«, predloži Flaj, a ostali se složiše. »Za povratak kući!« Čaše zazvečaše i četvoro prijatelja ispi ih do dna.

            Jovana se ponovo sastala sa Kirom. Rekla joj je da ima novosti vezane za zadatak koji joj je poverila. Nije znala da li treba da oseti olakšanje ili da se boji.

            Osećala se kao da je izneverila Pastire. Gorana i Anu, konkretno. Odgovornost prema Defori je nešto sa čime je živela otkako zna za sebe. Želela je da učini nešto, da pronađe Artzain i Taeas, da se pokrene, da se suprotstavi Mironi... Ali krivica ju je sve više izjedala.

            Barnesa je ponovo ostavila manje-više bez objašnjenja. Rekla mu je da mora nešto važno obaviti pre nego otišla na sahranu princa Rišera i zamolila ga da on istoj ne prisustvuje. Nije se bunio, mada nije ni razumeo.

            Sa druge strane, Sanja je toliko učinila da njoj pomogne, a ona ju je ostavila po strani, u drugom planu. Nalim je obećao da će se njoj posvetiti posle sahrane, ali Nalima više nije bilo.

            Povremeno je sve još uvek ličilo na san. Rahe pred dvorcem, Mirona i Stefana na prestolu, Nalimovo rasporeno telo...

            »Ukoliko postoje loše vesti, želim da prvo njih čujem«, rekla je Kiri kada su se srele.

            Kirin izraz lica nije ništa odavao. »Zapravo, nema. Valjda.«

            »Valjda?«, zbunila se Jovana. »Ima li makar dobrih?«

            »Ima.«

            »Želim da ih čujem, u tom slučaju.« Duboko je udahnula i pripremila se.

            »Pa, što se tiče devojke... Na osnovu korice sam mogla da osetim njenu energiju. I osetila sam je u Defori. Negde.«

            Jovana nije bila sigurna da je razumela. »Šta to tačno znači?«

            »To znači da je devojka živa. Loša vest je ta da je ne mogu locirati. Možda će mi trebati još vremena. Za sada samo mogu reći toliko.«

            I to je bilo nešto. Sanja je bila dobro. Za sada. »Šta je sa Barnesom?«, pitala je bojažljivo.

            »I on je živ«, reče Kira. »I njega sam mogla pronaći. Bio je ovde u Barasu, tako da se nisam preterano namučila.«

            »Bio? Gde je sada?«, strah se prikrade Jovani.

            »Otprilike«, Kira reče, »tu iza tebe!«

            Neko joj prekri oči dlanovima. A ona je već znala i ko. Nasmejala se toplo i pravo iz srca.

            »Vidimo se mi kasnije!«, Kira reče i povuče se.

            Barnes spusti svoje ruke njoj oko struka, okrete je i poljubi.

            »Dobro si!«, izustila je kada joj je dozvolio da progovori. »Tako mi je drago!«

            »Pobegao sam na vreme!«, odgovori on. »Šta se dogodilo?!«

            Istog trena je odlučila da je vreme da mu sve ispriča. Nije želela više da mu taji bilo šta. Kada se sa Sanjom vratila u Baras zamolila ga je da joj ne postavlja pitanja i veruje joj. Sada će mu poverenje vratiti poverenjem.

            Bio je to kraj jedne lepe priče. Njegov san se ostvario, ali to je bilo kratkog veka. Ko bi rekao? Sudbina mu je ipak bila naklonjena. On je bio taj koji je sve upropastio. Znao je da mu Ana neće ovo oprostiti.

            Odlučio je da napusti svoj posao u dvorcu i vreme pred sobom iskoristi da se posveti svojoj porodici. To je sve što mu je sada preostalo.

Ipak, odlučio je da sa Anom razgovara, makar još jedanput. Bilo šta što bi rekao zvučalo bi kao izgovor i nije očekivao da će se ona nekim čudom predomisliti. Samo je želeo joj se, makar na neki način, iskupi.

Skupio je hrabrost i zamolio je za minut njenog vremena.

            »Naravno«, rekla mu je i iznenadila ga. Očekivao je makar nekakav otpor.

            »Dugujem ti izvinjenje. Objašnjenje.« Bila je to, donekle, izlizana rečenica.

Njen pogled nije bio hladan, niti surov. Ali bio je nepokolebljiv. »Ne duguješ mi ništa. Objašnjenja su, na kraju krajeva, precenjena. Bar u ovakvim slučajevima. Na kraju ništa i ne objasne.«

Nije želeo da odustane. »Onda mi bar dozvoli da ti ispričam svoju priču.«

»Do sada je već trebalo da je čujem. Imao si toliko prilika da je ispričaš.« Nije mogao pročitati šta je tačno osećala dok je to izgovarala. Govorila je staloženo i donekle ravnodušno.

»I to znam«, bio je iskren. »Bojao sam se da će se ovo desiti. Zato nisam ništa rekao ranije.«

»Da će se šta desiti?«, postavila je nezgodno pitanje.

»Da ćeš me mrzeti. Biti ljuta. Da će sve biti gotovo.«

Suze joj krenuše niz obraze. »Ne mrzim te!«, rekla je, na trenutak spustivši gard, no brzo ga ponovo vrati. »Ti imaš suprugu. Suprugu koja brine za tebe. Idi njoj i sa njom razgovaraj. Meni ne moraš ništa više objašnjavati.«

»Ali ja volim tebe! Moraš to znati! Nju sam oženio samo zato što sam mislio da me nikada nećeš ni pogledati! Kada ti nisi mogla biti ta, nije mi bilo važno koju ću uzeti za ženu! Moji roditelji su insistirali...«

»Zlatko, molim te!«, rekla je sa puno boli. »Pored svega što se dogodilo, ovo je poslednje što mi treba. Ne mrzim te i ne želim ti zlo, tako da možeš ići s mirom. Oboje smo pogrešili, svako na svoj način. I sada je gotovo.« Okrenula se i otišla svojim putem.

Nije pokušao da je zaustavi kad je odlazila.

Kočijaš zaljubljen u princezu. Zašto je uopšte očekivao da se to može drugačije završiti?

Od razgovora sa Anom, Maji se činilo da se osećala rasterećenijom. Ni sama nije znala koliko je težina njihovog odnosa bila svakodenvno prisutna u njenoj stvarnosti. I u ovim mračnim trenucima, to je bila svetlost koja se, nenadano, pojavila iza tamnih oblaka.

            Iako će, verovatno, i u budućnosti biti razdvojene, ta će razdvojenost biti drugačije prirode. Biće samo fizička.

            Odluka Pastira da se posvete sebi samima na neko vreme nije joj ni pala na pamet kao mogućnost dok nije glasno izgovorena. A onda kada jeste, ona shvati da je upravo to ono što joj je tako puno trebalo. Njenom telu i njenom duhu je bio potreban odmor. Odmor, ali i vežba!

            Iako je oduvek želela da bude plesačica, Maji je jedna stvar uvek izmicala – nije mogla izabrati omiljeni ples kome bi se posvetila. Sada je konačno odlučila.

            Našla je način da se posveti svom snu, ali i da unapredi sebe kao Pastirku, istovremeno.

            Uzela je komad tkanine i svoj mač, Nargo i počela brisati. Plesačica sa mačem. Poslušaće Jakadanov savet. Pronaći će nekoga ko će je naučiti toj veštini.

Njeni roditelji, Franko, Nalim, Leon. Svi oni biće ponosni na nju. Pogledala je svoj odraz u maču i nasmešila se.

            Okupili su se pred Nakovnjem kako bi se pozdravili pre puta.

            Goranu se činilo da je do sada već svako imao neki svoj plan i put za tih čuvenih mesec dana pred njima. Svi, sem njega, zapravo. Izvesno je bilo jedino da će ih provesti sa Kliom.

            Stao je i pažljivo je posmatrao Pastire, svoje saborce i prijatelje. Možda je ovo ipak bila prava odluka. Prethodnih dana, kada bi ih pogledao, video bi mračna lica i slomljene duhove. Danas je slika bila nešto drugačija. Video je nadu.

            Jelena i Orlando su zadirkivali Branka, a Flaj i Zlatko su se srdačno smejali. Maja ja stajala, oslonjena na svoj mač i živo razgovarala sa Anom. Jovana, Milena i Kira su vodile nekakav, naizgled, važan razgovor, dok je Barnes, Jovanin prijatelj stajao sa strane i nemo posmatrao. Angelus je već bio otišao, a i lejdi Kase. Mračan oblak jedino je još lebdeo nad Stefanom.

            Klii dade znak da ga sačeka i približi se novoj kraljici Defore. »Vaša Visosti!«, poklonio joj se, na šta se ona, slabašno, nasmeši. »Kako se osećate danas?«

            Stefana slegnu ramenima. »Malo bolje. Valjda.«

            »Znam da to sada deluje nemoguće, ali biće lakše. I nikada neće proći, ali biće lakše.«

            »Tako mi kažu«, odgovori tužno. »Pridružimo se ostalima! Pomalo sam umorna od sve pažnje koju mi ljudi posvećuju ovih dana.«

            Goran ju je razumeo. Činilo se da je upravo ona bila u središtu svega što je Deforu zadesilo u prethodnom periodu. Uhvatio ju je za ruku i odveo ka ostalim Pastirima.

            »I previše smo bili svi na jednom mestu, morate priznati!«, našali se Jelena kada se svi okupiše.

            »Znači, ovde se pozdravljamo?«, Milena reče. »Pomalo sam tužna«.

            »To je samo mesec dana!«, Goran podseti. »Proleteće. A onda ćemo ponovo stajati ovde.«

            »I opet sve ispočetka«, Ana će, nekako mračno. »Nemojte se, pak, previše opustiti! Ukoliko Mirona preduzme nešto, moramo biti spremni da reagujemo.«

A onda krenu pozdravljanje.

            Vreme je odmicalo i jedan po jedan od njih je napuštao Trah, uglavnom u potrazi za novim mestom koje će moći da zove domom.

            Naposletku, samo Goran i Klia ostaše tu, pred Jeleninom i Goranovom omiljenom krčmom. Iako je znao da će ih sve ponovo videti ubrzo, nešto u njemu mu i dalje nije davalo mira. Klia je, izgleda, to primećivala.

            »I dalje misliš da ovo nije bila dobra ideja?«

            »Sad više nije ni važno. Ovo je bila jedina ideja«, odgovorio je, pomirljivo. »Valjda će sve biti u redu.«

            »Ne sumnjam da hoće!«, uveravala ga je Klia. »Nego«, promenila je temu, »i dalje želiš da ostanemo u Trahu?«

            Goran se zamisli. Inicijalna ideja mu je bila da ostanu i tu pokušaju da pronađu svoje mesto pod nebom. Ili pod zemljom, bolje rečeno. »Pa i ne baš! Možda bismo ipak mogli da nađemo nešto svetlije?«

            »O, hvala bogovima!«, izusti ona, na šta se Goran nasmeja.

            »E pa, onda ću pustiti tebe da izabereš grad! Samo izbegavaj sever, jug i zapad. Znaš već kako je.«

            »Ionako sam uvek najviše volela leto!«, reče Klia i gurnu ga ramenom.

            Odlučio je da joj na to uzvrati jednim dugim i strastvenim poljupcem.

            Sunce je bilo na zalasku kad su ostavili Baras za sobom.

END OF EPISODE 19

Chapter V - Episode 18

            Pomalo se osećala kao varalica kada se ovo zasedanje završilo. Možda nije bilo pametno što je njen prvi „nastup“ kraljice bio takav. Ipak, ona je znala da joj treba još vremena i na ovaj način ga je kupila.

            Umesto da odluči o bilo kom od brojnih pitanja pred njom, ona je prvo izdala naređenja. Pod izgovorom da ne želi da svoje prve odluke donosi na ruševinama, prisutnima na Veću je dala zadatak da naprave spisak gradova koji bi mogli postati nova prestonica Defore.

            »Tek kada ponovo imamo prestonicu i dvorac, moći ćemo donositi odluke«, rekla je. »Naš je prvi zadatak da to obezbedimo.«

            Taj predlog nije našao na preterano pozitivne reakcije, što je njoj bilo, u tom trenutku, i najmanje važno.

            Njeno drugo naređenje bilo je ono kome je zaista želela da se posveti. Generalima je zapovedila da okupe vojnike i raščiste ruševine dvorca u potpunosti u najkraćem mogućem roku. Ukoliko je Nalimovo telo bilo tu negde, ona će ga pronaći.

            Raščišćavanje je išlo brže nego što je očekivala i sve je bilo gotovo do mraka.

            Tračak nade zaigrao je u njenom srcu kada je shvatila da nije bilo ni traga Nalimovom telu. U rukama je čvrsto držala jednu od retkih stvari koju su uspeli da pronađu i prepoznaju. Minin dnevnik.

            »To ništa ne mora da znači«, Ana joj je kvarila raspoloženje, ponovo. »Već sam ti rekla da se ne držiš lažne nade.«

            »Znam, čula sam to i prvi put«, odbrusi joj ona. »Ali da baš nema nikakvog traga. Nema čak ni njegove torbe.« Setila se kako su Goran i ona reagovali u Makateu kada je Nalim kupio tu torbu i zamalo rasplakala ponovo.

            »Dobro, priznajem da jeste pomalo čudnovato.«

            »On je bio Veliki Pastir. Imao je Artzain uz sebe. Možda je oživeo nakon što smo ga ostavili? Šta ako Ivan nema ništa sa nestankom štapa? Šta ako je...«

            Prekide je bela strela koja proleti pored njene glave. To se dogodilo i ranije. Anhat.

            »Da li ovo znači da sam u pravu? Jesi li ti nešto učinila?«, Stefana se obrati ženi u belom, očajna u želji da dobije potvrdne odgovore.

Umesto toga, Anhat odmahnu glavom. »Nalim je bio izuzetan. Njegova smrt je veliki gubitak za sve nas.«

Lice joj se namršti. Poželela je da povredi Anhat kao onda generala Oviata. Kako se usuđivala da joj uništi i poslednje nade?!

»Slušaj moj savet, Stefana. Nalima više nećeš naći. Možeš pretražiti čitav Hebeal, ali naći ćeš samo iluzije. Tada se seti mojih reči. Nikada više se sa njim nećeš sresti.«

Stefana se uhvati za slepoočnice. Glava ju je bolela. Šta je uopšte Anhat znala o tome?! Da je zaista tako moćna i sveznajuća kao što želi da oni misle da jeste, učinila bi nešto da im pomogne!

»Okupite ostale. Vreme je da razgovaramo.«

Pastiri su se okupili oko vatre, nedaleko od nekadašnjeg centralnog trga u Barasu. Sve je više ljudi sada izlazilo na površinu, tragajući za izgubljenim porodicama, prijateljima ili imovinom. Senke su uništavale sve pred sobom, ali je ipak i na površini bilo onih koji su preživeli napad.

Izabrali su mirniji deo grada i zapalili vatru. Dolazak Anhat Goranu je bio veliko olakšanje. Možda sada neće više tumarati u mraku.

»Došla sam«, rekla je, »da sa vama podelim ono što znam i što vi treba da znate.« Pogled joj je prelazio preko svakog od njih dok je govorila. »Vidim da ste ispunjeni sumnjom i strahom. Izgubili ste vođu. Izgubili ste prijatelja. Zbunjeni ste i ne znate kuda da pođete. Pretrpeli ste poraz.

Ipak, nije sve izgubljeno. Vi ste još uvek Pastiri, nosioci moći Stvaraoca i na vama je velika odgovornost. Teret te odgovornosti je, možda, sada čak i teži. Bojim se da ga ni ja neću olakšati.«

Flaj je nešto promrmljao, ali se Anhat na to nija obazrela. »Nalima više nema«, pogleda Stefanu kad to reče, »i ništa ga ne može vratiti. Međutim, moć Velikog Pastira i dalje živi.«

Niko je nije prekidao dok je govorila. Goran pomisli kako je to postalo nepisano pravilo Pastira u poslednje vreme.

»Sečivo kojim je Nalim ubijen nije bilo obično sečivo. Usmrćivanje Velikog Pastira nije njegova glavna svhra. Nešto sasvim drugo je u pitanju.

To isto sečivo upotrebio je prvi Veliki Pastir da bi, u njemu, Filipu i meni predao svoju moć, oduzimajući pritom sopstveni život. I to isto sečivo sam ja upotrebila da te moći prenesem Nalimu, još dok je bio dete. Zove se Taeas. Posle svega, Taeas sam sakrila u Šumi Skrivalici i začarala ga tako da ga mogu pronaći samo oni koji u sebi nose moć Pastira.«

»Zato je Adeni bila potrebna Sanja«, Jovana zaključi.

»Ali da li to znači da Mironin cilj nije bio samo da ubije Nalima?«, lejdi Kase upita ono što je i Goranu već prošlo kroz glavu.

»Mironi je bila potrebna njegova moć, ne njegov život«, Anhat odgovori. »Zato je iskoristila sečivo. Moć Velikog Pastira je sada u njemu.«

»I u Mironinim rukama«, Milena reče, snuždeno.

»To nije sasvim tačno«, Anhat nastavi, »inače mi ne bismo stajali ovde i ovako mirno razgovarali. Da se Mirona dokopala moći Velikog Pastira, to bismo već i znali i osetili.«

»Tea je odnela sečivo«, Maja se priseti. Uhvati se naglo za glavu. »Vizija. Videla sam to u jednoj viziji. Nisam znala tada šta znači...«

»Teu kontroliše Mirona, zar ne?«, Zlatko se uključi. »Samo je pitanje vremena kada će doći do Taeasa.«

»Bojim se da ni to nije potpuno tačno«, Anhat će ponovo. »Tea je promenjena. Ona nije ono što je trebala biti. Nije Dželat. Nalim ju je dodirnuo. Pobegla je Mironi. Da je kontroliše, do sada bi je već našla.«

»To znači da je mi moramo pronaći pre Mirone!«, Ana će, ushićeno. »To je naš sledeći zadatak!«

»Morate pronaći sečivo, ali i Artzain«, upozori Anhat.

»Stanite«, Stefana se uključi, »Ako je Nalim zaista zauvek nestao, čak i da dođemo do moći Velikog Pastira, svi njegovi potomci su mrtvi. Ko može nositi tu moć? Ko može kontrolisati Artzain?«

Anhat se tajanstveno nasmeši. »O tome se nemojte brinuti, za sada. Jednom će sve biti jasno. Nađite Artzain i nađite Taeas. Još nije sve izgubljeno.«

Anhat nestade u svom maniru, ostavljajući ih sa više pitanja nego odgovora.

»Zašto to stalno radi?!«, pobuni se Goran. »Pa, drugari, izgleda da su pred nama novi poduhvati!« Goran je bio entuzijastičan. »Šta kažete? Možemo se podeliti. Jedna grupa će tražiti Artzain, a druga Taeas.«

Njegov entuzijazam, doduše, nije naišao na očekivan prijem. Lica Pastira bila su smrknuta i odražavala su nevericu.

»Čuli ste Anhat!«, Ana se pridruži Goranu. »Nije sve izgubljeno! Ne smemo sad posustati!«

»Dozvolite da vas prekinem u ovom naletu euforije«, lejdi Kase reče, prevrćući očima, te ustade i priđe vatri. »Anhat je došla, rekla šta je imala i otišla. To i dalje ne menja našu poziciju.

Okupili smo se ovde umorni, povređeni i žestoko demoralisani. Naš zadatak je da pronađemo jednu stvar koju smo već imali, pa izgubili i drugu koja je u rukama osobe koja je zaslužna za naš najveći gubitak. Pored toga, tu istu stvar želi Mirona koja je uvek dva ako ne i više koraka ispred nas.

Nemamo pojma odakle da počnemo, ni kuda da idemo, niti bilo kakvu ideju šta ćemo činiti kada zapravo budemo našli Artzain i Taeas. A da ne spominjem da bismo Mironi i Rahama bili lake mete ma šta preduzeli, u šta smo se uverili poslednji put kada smo mislili da imamo dobar plan.

Hoćete li da nastavim ili je sve jasno?«

»I šta sad? Priznajem da, tako postavljena, situacija izgleda kao da sve radi protiv nas«, Goran reče, diplomatski. »Međutim ako neko može postići ovo, ili još bolje ako neko mora to postići, to smo mi.«

»To je istina«, Flaj se umeša, »ali pogledaj nas samo! Zar nemamo prava da se malo odmorimo? Jurili smo iz jedne nevolje u drugu i završili ovde. Šta je sa našim životima? Možda bismo mogli malo da živimo pre nego što pojurimo u propast.«

»Mi smo Pastiri«, Ana će. »Naša dužnost je iznad svega.«

»Pa ipak, Ana«, Stefana se oglasi, »bojim se da ćemo mi imati i drugih važnih dužnosti.«

Ana ućuta. Nešto se dogodilo na prehtodnim zasedanjima Veća i o tome njih dve još uvek nisu govorile.

»Ja bih volela da potražim Sanju. I Barnesa«, Jovana reče, kao da se pravda.

Goran pogledom potraži svoju sestru. Ona je uvek bila spremna za akciju. Sada, međutim, i ona obori pogled. »Samo tako? Odustajemo? To predlažete?«

»Naravno da ne!«, lejdi Kase će odsečno. »Samo smatram da nam je svima potrebno malo vremena. I mi smo porušeni kao i ovaj grad. Treba nam vremena da se sastavimo pre nego nastavimo dalje. Smatram da je to logično. Na kraju krajeva, mi smo živa bića. Pastirska dužnost jeste važna, ali ko će je vršiti ako svi pomremo? U ovom stanju ne bismo bili najbolja verzija sebe.«

»Možda će nam to zaista dobro doći«, i Maja pokleknu. »Taman ćemo imati vremena da o svemu bolje promislimo. Možda neko bude imao bolju ideju kako nastaviti kada svemu damo malo vremena.«

»Ne znam baš«, Milena uplašeno pogleda Gorana. »Istina je da je Mirona uvek više koraka ispred nas. Zašto bismo joj onda svesno davali i dodatnu prednost?«

»Ukoliko Mirona povuče sledeći potez i ukoliko se dogodi bilo šta što zahteva našu intervenciju, naravno da ćemo reagovati!«, Maja pokuša da ublaži malo situaciju.

»Na kraju krajeva, biti Pastir je donositi važne odluke, zar ne?« Lejdi Kase imala je pobedonosan izraz lica. »Nalim je u to verovao. Ukoliko vi želite da nešto preduzmete, niko vam ne stoji na putu. Mi jesmo zajedno u ovome, ali to ne znači da svi moramo činiti isto. Anhat nam je to rekla na Rotaeru.«

Što je više vremena provodio sa lejdi Kase, manje mu se dopadala. Kako je neko poput nje mogao biti Pastir?!

»Predlažem da za sada ostavimo sve kako jeste. Nađimo se ovde kroz mesec dana. Možda će nam se tada ukazati neko rešenje?«, Zlatko istupi. »U slučaju opasnosti ili nekog napada, prekida se ovaj period i reaguje se istog trenutka. Mislim da je to najbolje za nas, u ovom trenutku.«

»Mesec dana?« Goran nije znao šta da o tom misli. Čak se ni Ana više nije protivila. »Sigurni ste?«

I Pastiri se složiše.

Sam je mogao vrlo malo učiniti. U dubini duše, želeo je tih mesec dana koliko i oni. Sada kada su Klia i on bili više od prijatelja, želeo je da provodi što više vremena sa njom. Možda su ostali u pravu. Možda i njemu treba vremena da se oporavi.

Sa druge strane, nije se mogao odupreti osećanju da je sve to pogrešno. Nešto u njemu mu je govorilo da će tih mesec dana biti i više nego dovoljni da zauvek zapečate njihovu sudbinu.

            Za nju, ovo je bila još jedna mala pobeda čiji je ukus osećala u ustima narednog dana. Iako je volela što je Pastirka i više nego što je želela da prizna, lejdi Kase je želela da se posveti drugim stvarima. Biti Pastir za nju je značilo konačno imati Dar koji joj je bio uskraćen rođenjem. Dar kakav je retko ko u Defori imao. To je bila adekvatna nagrada za sve njene napore u životu. Pored toga, činilo joj se da će joj to otvoriti vrata da konačno izgladi stvari sa Milenom. Na kraju, ispalo je da ih je samo dodatno udaljilo. Lagala bi kada bi rekla da joj je bilo svejedno povodom toga, ali umorila se od pokušavanja. Milena i ona bile su previše različite.

            I da su ostali poslušali Goranov i Anin predlog, ona bi, verovatno, odlučila da krene svojim putem, no ovako je sve ipak ispalo za nijansu lakše. Umorila bi je uloga jedinog pobunjenika među Pastirima. Ovako će moći da se posveti sebi i stvarima koje su joj bile nadohvat ruke.   

            Žurila je da se sastane sa lejdi Džilijan. Konačno će čuti njen predlog i već je unapred osećala da će joj se dopasti. Mesto sastanka bilo je na južnom izlazu iz Barasa, gde je kapija ostala gotovo netaknuta. Južni deo grada je, generalno, bolje prošao prilikom napada. Senke su opozvane pre nego su stigle da ga razore.

            Zatekla je lejdi Džilijan ogrnutu sivim kaputom pored kočije koja je, očigledno, trebalo da je nekuda odvede.

            »Ah, došla si!«, reče joj nekadašnja princeza kada je ugleda.

            »Ovo nikako ne bih propustila«, odgovori lejdi Kase. »Putujete?«

            »Više me ništa ne vezuje za ovo mesto. Bojim se da sam odbila poziciju koju mi je ponudila kraljica.«

            »Zar?«, lejdi Kase je bila šokirana vešću da je Stefana odabrana za novu kraljicu Defore. Stefana je bila kći princeze Sealie. Ko bi rekao? »Zašto ste joj uopšte dali svoj dragulj?«

            Džilijan se nasmeši. »Senka „prave“ princeze Defore je uvek lebdela nad svakim mojim pretkom. U poslednje vreme, cela ta priča je eskalirala. Znala sam već neko vreme da se na tom frontu nešto događa.

            Teško je vladati u ovim uslovima. Mirona se za to postarala. Da sam i pobedila u Poslanju, što je bilo i nemoguće pred sam kraj, svaka moja greška značila bi mogućnost da narod zatraži pravu kraljicu Defore. Estian bi se za to pobrinuo, ako ništa drugo. Kako bih ja slabila, ona bi jačala. Zato sam želela da okrenem situaciju.

            Dala sam narodu „pravu“ kraljicu – neiskusnu devojku koju ne poznaju. Sada će svaka njena greška biti poen za mene. Ko zna? Možda me Defora bude sama tražila?«

            Džilijan je, naravno, uvek mislila unapred i u širokom opsegu. Zato joj se i dopadala. »A šta ako se Stefana snađe u svojoj novoj ulozi?«

            »To bi podrazumevalo da se reši Mirone, što je, u svakom slučaju, nešto što ja ne bih mogla. Stefana je ipak Pastirka, zar ne?«

            Dakle, znala je i za njene moći. Da li je predlog lejdi Džilijan imao veze sa tim?

            »Poslanje sam izgubila i to ne poričem. Ali uvek će ostati činjenica da sam upravo ja pomogla kraljici da se domogne nasleđa svoje porodice. Rekla bih da sam je time dosta zadužila.

            Vidite, lejdi Kase, baš kao i Vi kada ste dali svoje dragulje Glazoru, i ja volim da dobro „pokrijem“ svoju poziciju. Nego, vratimo se na predlog koji imam za Vas.«

            »Molim Vas«, učtivo će lejdi Kase.

            »Čak i pored ProDefa, Lepeza, a samim tim i Vi, me je dobro služila. Osim onog incidenta sa ogledalom, ne sećam se da ste ikad izneverili moja očekivanja.«

            »Podsećam ta je to što se desilo sa ogledalom bilo je van moje moći. Lično sam otišla u Kiolot Grad i predala ogledalo Vilama da ga dostave u Hort. Trag mu se gubi nakon toga.«

            »To je istina. Možda sam i pogrešila što ga nisam zadržala odmah. Očekivala sam da će Vilinski Prenos biti sigurniji nego da ga lično nosim u Hort. Bilo kako bilo, ja učim na svojim greškama. Baš zato sam i svesna gde sam pogrešila sa ProDefom. Previše ljudi bilo je, svesno upleteno u tu priču.

            Vaše devojke i mladići, s druge strane, iako znaju da je njihov zadatak više od čistog udovoljavanja posetiocima Lepeze, po prirodi su drugačiji. Za njih, mogućnost da budu više od onoga za šta su se prijavili je dovoljna nagrada i čast samo po sebi. Zato im ta mala moć koju imaju ne udara u glavu.«

            »Može se tako reći. Zato pažljivo vršim selekciju onih koje ću zaposliti.«

            »A šta ako bismo imali po jednu Lepezu u svakom velikom gradu u Defori?« Džilijan se vragolasto nasmeši. »Da li biste mi pomogli da svaka bude podjednako dobra kao original?«

            Dakle, u tom smeru je ovo išlo. Lejdi Džilijan nije bila spremna da odustane od onog u čemu je bila dobra – trgovanje informacijama. I želela je da joj ona u tome pomogne. »Primamljiva ponuda, moram priznati.«

            »Daću Vam vremena da o njoj razmislite. Biću u Otiponu neko vreme. Pošaljite mi Glasnika sa svojom odlukom. A sada moram poći.«

            »I ja«, uzvrati lejdi Kase. »Moram se pripremiti za venčanje.«

            END OF EPISODE 18