Chapter V - Episode 17

            »Ovo je nečuveno!«, Glazor je bio van sebe, ali ovoga puta ne od sreće. »Ovo nije fer! Ko je ova devojka uopšte?! Pojavila se niotkuda! Ona je sve ovo planirala od početka! I Mina je bila umešana! Ismejale su nas! Čuli ste je na kraju krajeva! I sama je rekla i da je neiskusna i da ne zna da vlada! Ovo je greška! Ovo je velika greška! Ona će uništiti Deforu!«

            »Lorde Glazore!«, podviknu sveštenica Odeta. »Ovoga trenutka ćete prestati sa svojim insinuacijama. Pozvali ste nas ovde da bismo izabrali novog vladara Defore i on je izabran u skladu sa Vašim predlozima. Jasno je da ste razočarani jer ste izgubili, ali biste sada već morali da pripazite na svoje ponašanje. Vi govorite o kraljici Defore.«

            Stefana je stajala nepomična. Kraljica Defore. Ona je bila kraljica. Je li to imalo smisla? Je li to bilo moguće?

            »Uostalom«, umeša se lord Estian, »sama činjenica da je, na ovaj ili onaj način, princeza Stefana pronašla dragulje Poslanja svedoči o njenoj, možda još neotkrivenoj, snalažljivosti i sposobnosti da pridobije ljude.

            Ono što možda jeste ili niste znali je da su dragulji Poslanja od starta bili začarani.«

            »Začarani?!«, lejdi Džilijan se iznenadi. »Kako to mislite?«

            »Dragulji su začarani kako bi testirali volju i karakter Poslanih, ali i bilo koga ko dođe u kontakt sa njima«, majka Bernada obrazloži. »Vidite, svaki od dragulja nosio je i određeno prokletsvo u slučaju da ga pronađe neko izrazito slabe volje ili karaktera. Oni su testirali odlike dobrog ili lošeg kralja. Dozvolite da vam sada objasnim.

            Ogrlica se odnosila na štedljivost ili rasipništvo budućeg vladara. Ukoliko bi pala u ruke osobi koja je slaba na materijalna bogatstva, ona bi se čvrsto držala ogrlice, ne želeći da je se odrekne. To bi ukazalo na vladara koji ne bi adekvatno upravljao resursima kraljevstva.

            Ogledalo simbolizuje samoljublje. Vladar koji previše drži do sebe bi se izgubio u ogledalu, ne želeći više da se odvoji od svog odraza. Takav vladar bi uvek stavio svoje interese ispred interesa naroda.

            Mač, jasno, simbolizuje agresivnost. On bi kod njegovog vlasnika probudio ratobornost i želju za osvajanjem. Ovo bi skrenulo pažnju na vladara osvajača ili ratnika, koji se ne bi libio da započne rat i na najmanju provokaciju.

            Knjiga je specifičan i pomalo intrigantan test. Iako se od svakog vladara očekuje da bude obrazovan i mudar, praksa je pokazala da filozofi nisu i dobri vladari. Vladar mora biti praktičan, da stoji sa obe noge na zemlji. Vladar mora biti i ratnik, i politčar, i filozof.

            Čizme su pokazatelj stabilnosti. Kada bi potencijalni vladar pod uticajem čizmi izgubio svoj pravac, predao se konstantnom lutanju i želji za avanturom, to bi ukazalo na vladara koji bi vremenom izgubio interesovanje za vladanjem i odao se drugim stvarima.

            I, konačno, ključ je budio želju za moći kod onog ko ga pronađe. Onaj ko dođe u posed ključa u tom se trenutku oseća moćno i panično se boji da tu moć ne izgubi. Vladar koji previše želi moć može biti vrlo opasan vladar.«

            »Ha. Vrlo zgodno onda, što je naša nova kraljica dragulje dobila ovde i nije prošla niti jedan od ovih testova«, lord Glazor se pobuni.

            »Vi ste svakako na jednom od njih pali!«, Ana mu se suprotstavi. »Vrlo dobro se sećam Vašeg stanja kada sam Vas posetila u Pivu i kada ste mi predali ključ.«

            »Umukni, izdajice!«, granu on.

            »Lorde Glazore! Vi ste još uvek Maestar kraljevskog Veća na zasedanju istog! Zamolila bih Vas da pokažete poštovanje kruni!«, Stefana izda svoju prvu naredbu. Osećaj je bio iznenađujuće dobar.

            »A je l? Ne pada mi na pamet da služim jednoj varalici! Smatrajte me razrešenim sa te dužnosti!« Glazor pljunu pred sebe, okrete se i nestade u daljini.

            Nastade tišina. Stefana shvati da su svi očekivali nešto od nje. Morala je da progovori. »Predlažem da proglasimo ovo zasedanje gotovim i prespavamo. Ako još neko ima problem sa rezultatom Poslanja i smatra da mu nije mesto među ovde okupljenima, neka se sutra na ovom mestu u isto vreme ne pojavi i smatraće se oslobođenim od vršenja svoje trenutne dužnosti. Slobodni ste.«

            Sačekale su da se gužva raščisti i ponovo ostanu same.

            »Vaše Veličanstvo«, pokloni se Ana Stefani.

            Stefani osmeh zaigra na licu samo na trenutak. U tom trenutku bila je kraljica. Već sledećeg, ponovo je bila Stefana, umorna i slomljena. »U šta si me ovo uvalila?!«

            »Ja? Samo sam uradila ono što je ispravno!«, Ana se pravdala.

            »Ispravno? Ništa nije ispravno«, odgovori Stefana.

            »Nisi želela ovo? Jesam li pogrešila?«

            Dobro pitanje, pomisli Stefana. Mina, Estian, a sada i Ana. Svi oni su želeli Stefanu za kraljicu, a da nisu imali pojma o tome da li je ona, zapravo, spremna za tako nešto. »I da jesi«, reče, »sada više nema povratka«. Pogled joj se izgubi tu negde, u nevidljivoj sobi sa prestolom.

            Razdvojile su se pre povratka u Trah. Stefana je želela da neko vreme bude sama. Ana nije znala koliko je to bilo pametno, ali je i sama vapila za samoćom, pa je popustila. Uostalom, nije mogla biti uz nju sve vreme. Odlučila je da joj prostora da sama sa sobom procesuira sve što se dogodilo. Njen život će se još više promeniti, već od sutra.

            Na putu za Nakovanj naletela je na Zlatka i njegov lik učinio je da makar na tren ostavi iza sebe sav teret koji je vukla poslednjih dana. Pomalo se plašila onoga što je osećala prema njemu. Verovatno zbog toga što nikada ranije nije osetila ništa tome slično. Bilo je tu nekih detinjastih zaljubljenosti ranije, ali nikada ovako i nikada do te mere.

            Valjda ju je zato tako pogodilo kada je Zlatko stao na stranu lejdi Kase. Bila je to neracionalna ljutnja, nezrela čak, ali ipak stvarna. Nije joj se dopala ta, zaluđena, strana njene ličnosti. Ona je uvek bila odgovorna i zrela.

            Sa druge strane, nije moglo previše škoditi popustiti malo konce i dozvoliti da nešto upravlja njom, umesto obrnute situacije. Dok god to malo ne preraste u mnogo, bila je na sigurnom.

            »Jeste li završile?«, upitao ju je, nakon što ju je poljubio.

            »Jesmo. A uskoro ćete svi znati kako je prošlo.« Nije želela da ona bude ta koja će preneti vesti. To će prepustiti Stefani. »Imaš li vesti o svojim roditeljima?«

            Zlatko joj pusti ruke i klimnu glavom. »Naleteo sam na neke poznanike koji su mi rekli da su uspeli da se spuste u Trah. Baš sam krenuo ovuda da ih potražim.«    Pognuo je glavu i složio čudan izraz lica. Nešto ga je mučilo.

            »Je li sve u redu? Nešto si zamišljen«, upitala ga je, ne želeći da okoliša.

            »Zlatko?!«, začu se od nekud ženski glas koji Ani nije bio poznat.

            »Majko?«, Zlatko reče i potrča ženi u zagrljaj.

            Bio je to, zaista, dirljiv susret.

            »Sine! Tako mi je drago da si dobro! Oh, koliko sam se samo brinula! Nismo čuli ništa otkako si otišao za Piv!«

            Ani to beše čudno. Zar se za sve to vreme nije javio roditeljima?! Nije dolazio u dvorac da radi kada mu je Iscelitejl sasvim izlečio povrede sa ostrva, a zbog važnog posla koji je bio pred Pastirima rešio je da ostane u Lepezi, ali je Ana očekivala da je on bar izdvojio vreme da poseti svoju porodicu.

            »Imao sam puno posla, majko. Izvini. Zaista sam se ružno poneo.«

            Bar se odmah izvinio.

            »Tvoj otac me je grdio i govorio da preterujem. Znaš već njega. Kao da iko može narediti majci da ne brine za svoje dete! I Merida je plakala skoro svaki dan! Uželela te se!«

            »Merida?«, Ana se uključi u razgovor na pomen nepoznatog imena. »Nikad mi nisi rekao da imaš sestru.«

            »Ana..«

            »Sestru?!«, Zlatkova majka prekide svog sina. »Ne, dete. Merida je Zlatkova supruga. Mada mi je postala draga poput kćeri..«

            Ani se zavrte u glavi. Pogledala je Zlatkovu majku, pa Zlatka. Oči koje su je gledale bile su oči krivca.

            »Hajde! Moramo ih pronaći! Kako će se samo obradovati kad te vide!«, Zlatkova majka nastavi, ali njegove oči bejahu prilepljene za nju.

            »Moram ići«, rekla je samo i otrčala ka Nakovnju.

            »Gde je taj prokleti zec?!«, Maja se već umorila jureći za svojom Amneom po krčmi. Mičika je bio nestašan zec. Iako je u većini slučajeva mogla da kontroliše kada će se on pojaviti, i dalje se dešavalo da on tek tako sam iskoči i otrči kuda mu je volja.

            Sada je odlučio da se sakrije negde u sobi koju je jedan deo Pastira koristio za spavanje. Soba je u toku dana, mahom, bila prazna, s obzirom da je bila poprilično malena, tako da ju je Maja praznu i zatekla. Umorila se od jurnjave, pa se spusti na prvi ležaj koga se dokopala.

            A na njemu su je misli sustigle.

            Bežala je koliko je mogla od njih i uzaludno terala sebe da veruje da će im pobeći. Nalima više nije bilo. A ni Leona. Istina je da su, za to vreme koliko ga je poznavala, više bili razdvojeni nego na istom mestu, pa ipak...

            Kada je izgubila Franka, Milenin Dar joj je odagnao bol. Sada je, po prvi put, bila zahvalna Mileni na tome. Plakala je, sećajući se dana kada su joj Nalim, Goran i Stefana spasili Leona. On je bio dobar čovek.

            Dala je sebi neko vreme da se isplače, pa se uspravila i obrisala suze. Morala se sabrati.

Čula je šuškanje pod krevetom u ćošku i brzo skočila u tom pravcu.

»Tu si!«, reče, kad ugleda Mičiku ležeći na podu. Pružila je dlan i zec se vrati u simbol.

            Još nije stigla da se uspravi kad ču kako neko uđe u prostoriju i zalupi vratima. Ležala je tu, van vidokruga, a da ni sama nije znala zašto.

Čula je jecaj. Ženski jecaj. Jecaj svoje sestre.

            Ispravila se i ugledala Anu na kolenima, sa obe ruke položene na vratima kroz koja je upravo ušla.

            »Ne mogu«, govorila je kroz suze. »Ne mogu!«, ponavljala je.

            Maja oseti nešto što dugo nije. Želju da zagrli svoju sestru. Ipak, nije se pomakla, niti pustila glasa.

            Zašto to radiš? Zažmurila je i nakašljala se glasno, da bi je Ana čula.

            Ana se trgnu i brzo rukama poklopi lice.

            »Ja sam, Ana«, rekla je tiho.

            Sestra je pogleda, više ne mogavši da išta sakrije. Suze i jecaji navreše. »O, Majo!«

            »Mislila sam da nema nikoga. Rekli su mi da nema nikoga«, pravdala se Ana.

»Jurila sam zeca«, odgovori Maja. »Šta se dogodilo? Jesi li dobro?«

Ana samo tužno odmahnu glavom. »Sve je pogrešno! Sve je loše... Šta mi to radimo, Majo?«

            Sada ni Maja nije mogla zadržati suze. »Nemam pojma!«. Oprezno je prišla uplakanoj sestri, kao da prilazi kakvoj zveri, i položila joj ruku na rame.

            »On je oženjen!«, izlete Ani. »On je oženjen, a Nalim je mrtav. I Baras je uništen. I Glazor je bednik. I Stefana je sama... A mi, mi bežimo jedna od druge. Šta da je ubijena jedna od nas? Zar bismo sve ostavile ovako?!«

            »Tu smo, Ana. Obe smo sad tu«, reče tupo. »I Zlatko je oženjen?!«

            »Jeste. I ja sam se trudila da budem jaka i trudim se... Ali ne mogu sama... Ne ponovo sama...«

            Maja je nikada nije videla tako ranjivu. Uprkos svemu, poželela je u trenutku da može da je zaštiti od svega. »Ja...«, Maji glas zastade u grlu, »ja sam ovde.«

            »Ali i ti si otišla...«

            »I volela bih da mogu da to opravdam. To je ono što si ti htela od samog početka, zar ne? Da ti dam dovoljno dobar razlog... Nažalost, ne postoji. Volela bih da mogu naći magične reči koje će sve objasniti. Volela bih da kažem da sam se pokajala što sam otišla i da molim da mi se to oprosti, no to bi bila laž.

            Ja sebi prva ne mogu oprostiti to što nisam bila tu kada je mojim najbližima bilo najpotrebnije, pa kako onda da očekujem da mi ti oprostiš?! A opet, ne kajem se što sam otišla. I da ponovo mogu da biram, izabrala bih isto. Našla bi načina da sačuvam tatu, ali bih izabrala isto...

I posle svega, sada sam ovde. Pred tobom. Nemoj biti sama! Nisi sama!«

            Ana je ćutala. »Uvek postoji deo nas koji zavidi onima koji su se usudili da učine nešto što i mi sami želimo, ali nikada nismo smogli hrabrosti«, izusti nakon nekog vremena. »Nalim mi je to rekao. Bio je u pravu. Ja sam želela to da poreknem, svaljujući svu krivicu na tebe. I trebalo mi je mnogo vremena da to sebi priznam, da bih onda mogla i tebi.

            Nisam te mrzela što si otišla. Mrzela sam te što si mogla da odeš.

I ne želim da se pravdaš. Ne želim da objašnjavaš išta. Sve je jasno.«

            Maja oseti kao da se nešto u njoj lomi. Obe su klečale na podu i plakale. »Volela bih da sam bila bolja sestra. Bolja kći. Volela bih da sam bila tu.«

            »I ja bih isto to volela za sebe. Nikada nisam rekla mami da si pokušala da se vratiš...«, Ana reče sa toliko tuge da joj Maja nije to ni mogla uzeti za zlo.

            Dugo zatočena osećanja i reči su konačno isplivavali na površinu.

            »Najtužnije od svega je što nisam čak ni plesačica. Ništa nisam postigla.«

            »Nisam ni ja. Sve ove godine provela sam verujući u bajke o Glazoru. Izgleda da ipak nismo toliko različite«

            Nasmejaše se.

            »Dobro ću ga odalamiti kad ga vidim!«, obeća Maja.

            »Koga? Glazora?«

            »Ne! Zlatka!«

            »To želim da vidim!«, Ana reče kroz osmeh. Ubrzo se uozbilji ponovo. »Šta ćemo sada da radimo?«

            »Ne znam«, Maja odgovori iskreno. »Ali hajde da, za promenu, saznamo zajedno! Važi?«

            Ana obori glavu na sestrine grudi. »Važi!«, reče umorno.

            Maja je obrgli. Dugo su ostale tako, nepomične. Trebalo je ispuniti godine i godine praznine. Dobro je što je pred njima bio čitav život da to učine.

            »Voleo bih da si mogla bolje da ga upoznaš«, govorio je Goran Klii dok su sedeli na klupi u jednom od retkih delova Vita koji nije bio sasvim porušen.

            Njenu ruku je čvrsto držao u svojoj. Bio je to osećaj na koji još uvek nije mogao da se navikne. Primakao se i nežno je poljubio, kao da želi da se još jednom uveri da mu je to dozvoljeno.

            »Ono što sam videla bilo je impresivno!«, uzvrati ona.

            »Zapravo, to što si ti videla je i mene iznenadilo! Nikada nisam video Nalima tako odlučnog kao ovih, poslednjih dana. Nalim koga sam ja upoznao bio je gotovo poput deteta. Naivan i dobroćudan«, glas mu zadrhta. »Zašto takvi uvek stradaju?!«

            Obrisala mu je suze. »Nastradao je boreći se. To je za svaku pohvalu.«

»Nastradao je jer je ostao dosledan sebi do poslednjeg trenutka. Nije želeo da ubije Mironu. I platio ceh.«

»A šta je bilo sa Teom? Zašto je učinila to što je učinila?«

»To niko ne zna. Zlatko i lejdi Kase kažu da je ona ubica i da su upozoravali Nalima na nju. Kira je spomenula kako je pokušala da je ubije na ostvu, samo da bi ova ponovo oživela. Pitao sam se je li moguće da je od starta radila za Mironu, ali... U borbi sa Rahamagusom, samo kratko vreme pre susreta sa Mironom, spasila mu je život.«

»Možda ju je kontrolisala Mentrahom?«

»Jovana bi videla nešto, da je tako. Rekao bih da je i ona bila žrtva, na neki način. Možda nikada i ne saznamo.«

»A možda i saznamo. U svakom slučaju, koji je sledeći potez Pastira? Jeste li se dogovorili?«

»Tek ćemo. Mada mislim da niko nema predstavu. Nalim je bio Veliki Pastir. Sada kada smo izgubili i njega i Artzain, nisam siguran šta mi ostali možemo učiniti. Možda će nas Anhat usmeriti.«

»Volela bih da mogu nekako da pomognem«, iskreno će Klia. »Ili da sam makar i ja Pastirka.«

»A s obzirom da nisi, bolje bi ti bilo da smisliš način!«, našali se Goran. »Ionako ne planiram da se više odvajaš od mene.«

            Nasmejala se i zagrlila ga. Uz nju tako blizu činilo mu se da je sve drugo bilo manje važno.

           

           

END OF EPISODE 17