Chapter V - Episode 14

Od tri Rahe, ostala je samo još jedna, utrostručena.

Rahamagusi su izbegavali Nalimove napade Artzainom, a i Leonove ugrize. Flaj je ležao na tlu, svezan mračnim užadima, a otac Mateas mrtav i raspadnut, prekriven nekakvom sluzi.

            Nalimu beše žao tog starca koji je svim silama želeo da pomogne, do svog poslednjeg trenutka.

            Sada je ostao sam. Artzain je bio moćno oružje čiji potencijal Nalim nije u potpunosti koristio. Bilo je i više nego jasno da je čitav njihov plan, zapravo, bio smešan. Mirona je raspolagala daleko većom moći.

Trudio se da ne misli na to što su Ana i Stefana sa njom u dvorcu i da izbegava što je bolje mogao napade svojih triju protivnica. To je bivalo sve teže, kako je gubio veru u sebe, a umor ga sustizao.

            Poslednjim naletom snage se ponovo uspravi sa tla i odbrani od još jednog napada, posle koga se tri Rahamagusa ponovo ujediniše u jedno.

            Sledeći napad bi mogao biti i njihov poslednji. Nalim se uhvati za čelo. Da li se svelo na ovo?! Zar je to sve što će Veliki Pastir učiniti za Hebeal?  

            Osetio se slabim. Šta je uopšte očekivao?! On je uvek i bio slab. Zavaravao se kada je pomislio da ga je Devzeal učinio jačim.

            A onda ga jedan poznat glas trže.

            »Nalime! Došla sam!«, bila je to Tea koja je lupala na nevidljivo staklo koje ih je delilo. »Došla sam da ti pomognem!«

            »Tea!«, viknu on i nekim čudom, refleksno se odbrani od novog projektila Rahamagusa. »Tea, beži odavde! Nije bezbedno!«

            »Nigde nije bezbedno! Čitav grad je pod opsadom!«

            Ugledao je i Ivana.

            »Vidim da se još neko predomislio!«, rekao je braneći se ponovo.

            »Sve je krenulo nizbrdo!«, Ivan se opravda. »Hajde sredi to čudo!« Rekavši to, Ivan lupnu po istom onom nevidljivom, nepostojećem staklu. Ovoga puta, to se staklo, izgleda, polomilo. Sledeći napad Rahamagusa ne bi izbegao da Tea nije skočila i pomerila ga sa trajektorije projektila.

            »Hvala ti« rekao joj je i ustao ponovo na noge.

            Ostali Pastiri su polako pristizali, jedan po jedan i spremali se da napadnu.

            Ugledavši njihova lica, Nalim kao da oseti nalet energije. Da li je to Artzain reagovao na njihovo prisustvo?

            »Je li sve u redu, Štočanine?«, Goran se našali.

            Nalim klimnu glavom. »Sada jeste. Što je mnogo, mnogo je!«, reče Nalim i konačno pređe iz defanzive u napad. Činilo mu se kao da je svu svoju preostalu snagu kanalisao kroz ogromnu svetlosnu kuglu koju Artzain lansira pravo ka Rahi.

            Rahamagus nije imao šanse. Artzain ga rasprši na bezbroj sitnih delova.

            Pastiri uskliknuše i smeh se zaori ruševinama Arinoba.

Borba, nažalost još uvek nije bila gotova. Nalim uperi pogled ka dvorcu. »Stižem, Stef!«

             

            Mirona je išla kao mahnita i rušila sve pred sobom. Stefana je jurila kroz dvorac, pokušavajući da se sakrije, samo da bi je Mirona ponovo pronašla. Na momente joj se činilo da Mirona previše uživa jureći je da bi je tek tako ubila, jer je delovalo nezamislivo da je to bilo van njene moći.

            Niko od njih nije joj se mogao suprotstaviti. Bio je to osećaj koji ju je pratio otkad se „setila“ Minine smrti.

            »Umaram se polako!«, reče Mirona, dok se ona krila u kuhinji. »Hajde da se ovo već završi? Šta kažeš? Dovoljno si me već namučila. Više nije zanimljivo!«

            I njoj je ta misao izgledala sve primamljivije. Da se sve već jednom završi. Ali ne ovde, ne u kuhinji. Projektovala se tik uz sebe samu i poslala svoju projekciju kao mamac. Ona će, za to vreme, otići na pogodnije mesto za smrt jedne princeze. U sobu sa prestolom.

           

            Ana polako dođe k sebi. Svaka kost u telu kao da ju je bolela. Vukla se po podu kraljeve sobe ka Maestru Glazoru koji je stajao poput kipa. Pala mu je pred noge.

            »Vidite u šta ste nas uvalili!«, reče mu, pretpostavljajući da može da je čuje. »Sledeći put bolje promislite pre nego odbijete jednu damu! Ili gospodina.«

            Držeći se za njega, uspela je da se uspravi.

            »Oduvek sam Vam se divila. A sada kad vidim jadnog Maestra Estiana tamo«, ona pokaza ka garderoberu, »mislim da sam pogrešila.

            Sve ovo je trebalo biti mnogo drugačije. Ne ovako. Svi smo tako sebični, sujetni, glupi. To je ono što je dovelo do ovoga. Sve neizgovorene stvari, potisnuti strahovi ili osećanja... To je smrt. To nas ubija.«

            Došla je do prozora i pogledala van. Prizor koji je zatekla izazvao je lavinu osećanja u njoj. Ona se seti svega što je videla u Vilin Kugli. Seti se Lealinog upozorenja.

            »Mrak. Poješće sve«, reče ona glasno dok joj se suza slivala niz obraze.

            Uvek joj se činilo da je soba sa prestolom previše mala u poređenju sa ostalim sobama u dvorcu. Da je ona kraljica, to bi bila prva stvar koju bi promenila. Promenila bi ona štošta, doduše. Ovo je bila samo prva stavka na spisku.

            Popela se polako stepeništem i sela na presto.

            Ovde je sedeo kralj Rejnor kada se Angelus pojavio i zario nož u njega. Tu je sedeo i njegov otac pre njega, a i njen deda. Kralj Bilez bio je veličanstven kralj dok ga Raha nije ubila. Eto bar će i ona doživeti sličnu sudbinu. Odustala je od bežanja. Samo je sedela na prestolu i čekala.

            Mogla je da čuje Mironu kako ubija sve što je još uvek mrdalo u dvorcu i nekim čudom se negde sakrilo. Zvuci lomljave i po neki vrisak bi se čuo tu i tamo.

            Da je Mina vidi sada! Učila ju je da bude dama i učila ju je politici, umesto da ju je naučila kako se boriti sa Senkama i njihovim gospodarima. Valjda ni sama to nije umela.

            Pitala se da li je Sofija živa u Kiolotu. Neodstajao joj je s vremena na vreme. Deo nje je živeo tamo tako dugo. Setila se i Pjetra. Taj je sigurno još živ. On će živeti svih svojih dvesta godina i umreti u krevetu sa nekom balavicom.

            Sve to se, međutim, pitala Mina. Ona se pitala šta je sa Pastirima. Zašto su je zaboravili? Zašto Nalim nije došao po nju?! Za trenutak zaboravi da nije čekala na Nalima. Čekala je smrt. Tako je. Čekala je Mironu.

            I vrata se konačno otvoriše.

            »A, tu si«, reče Mirona kao da je tražila svoju najbolju drugaricu. »Vidim, udobno si se smestila.«

            »Noge me bole«, odgovori tupo.

            »Dobro onda«, Mirona reče staloženo. »Kakav dan, šta kažeš? Šteta što se sada završava.«

            »Šteta«, izusti Stefana »Neka bude brzo!«

            »Naravno!« Mirona podiže ruke iznad glave. »Zbogom, Ste...«

            Mač je proburazi s leđa i ona pade na kolena. Stefana potraži pogledom onoga koji je držao taj mač. Beše to general Oviat.

            »Generale?! Otkud Vi?« upita Stefana.

            »Čekao sam trenutak. Došao sam kroz prolaz. Onaj prolaz.«

            Tajni prolaz u sobi princa Hasela, nekada sobi njene tetke Mahte. Šta li je sa njom bilo? Ima li i ona kćerku princezu?

            U sobi sa prestolom napravi se gužva kad pristigoše Nalim i ostali Pastiri. Želela je da pritrči da ga zagrli, ali nije lagala Mironu kada je rekla da je noge bole.

            »Šta se dogodilo?«, upita Nalim.

            »Gde je Ana?«, Zlatka je zanimalo.

            U prvi mah nisu primetili Mironu kako kleči, tu na sredini sobe.

            Stefana je, pak, primetila kako se Tea čvrsto držala za Nalima. To je bilo lepo. Ona bi ga volela da Stefana umre.

            Mirona je puzala do prestola.

            »Ne pomeraj se!«, zapreti joj Nalim.

            Ipak, ona se uspela i sela na mesto do Stefane.

            Ana se polako spuštala niz stepenice. Osetila ih je sve u dvorcu. Bili su dobro. I Zlatko je bio tu. Dobro su.

            Glazoru i Estianu će pomoći kasnije. Bili su na sigurnom, za sada.

            Dopustila je sebi da klone na kratko, ali je to bila glupost. Naravno da ima nade. Sama činjenica da je ona bila živa i silazila niz to stepenište bila je nada. A pored nje jedne, bilo ih je još četrnaest. Četrnaest nada Defore.

            Bili su u sobi sa prestolom. Pitala se kako su dospeli tamo. »Stižem, društvo!«, reče ona, više za sebe i nastavi da se spušta niz stepenište.

            »Ubij je već jednom!«, Flaj viknu. »Šta čekaš?«

            I Jovana se to pitala. Izbor je bio jednostavan. Zašto je Nalim oklevao?

            Ubod mača neće ubiti Mironu, to je bilo izvesno jer je već sada izgledalo kao da rana polako zarasta. Zašto onda ne iskoristi trenutak njene oslabljenosti i ubije je?

            »I ja se to pitam«, Mirona progovri. »Zašto me ne ubiješ, Veliki Pastire? Zato si došao, zar ne?«

            »Ja...«, Nalim izusti mlitavo.

            »Ne budi lud! Sad je prilika!«, lejdi Kase se pridruži Flaju.

            Nalim pogleda u Teu, pa ponovo u Mironu.

            »Oh, dovraga!« Lejdi Kase pokuša da zatvori Mironu u kavez, poput Rahahane, ali ga Mirona rasprši jednim pokretom ruke.

            »Hajde, Nalime. Ubij me.«

            I sama Mirona ga je izazivala. Kao da je znala da on neće ništa preduzeti.

            »Hoćeš li već jednom?!« Flaj viknu.

            »Ne mogu!« Nalim odbrusi. »Ne mogu! Ona... Ona nije Raha!«

            »Ona je višestruko gora od Rahe, ti budalo!« lejdi Kase će, besno.

            »Ona je ljudsko biće!«, Nalim izgovori što ga je mučilo. »Ona je nečija kći i nečija sestra i ima svoju porodicu. Ona je jedno oštećeno ljudsko biće kome treba pomoć da ugleda pravi put. Ubiti je sada bilo bi protivno svemu što sam pokušao Teu da naučim za sve ovo vreme! Ja ne mogu da je ubijem!«

            »To je tačno« Mirona se nasmeja. »Ne može.«

            »Zato ja mogu!« Stefana se iznenada baci na Mironu i poče da je davi. Mirona je bez muke odbaci preko prostorije pravo pred Pastire. Nalim potrča i zagrli je.

            »Jesi li dobro?«, upita je, a ona neubedljivo odgovori da jeste.

            »Zar nije poražavajuće?«, poče Mirona. »Prešli ste sav ovaj put i učinili toliko toga ni za šta. Sa druge strane, sve se odvilo baš onako kako sam ja očekivala.«

            Mirona zavuče ruku pod svoju haljinu i izvuče nekakvo belo sečivo, sa prozirnim dragim kamenom. Jovana ga prepozna.

            »To oružje! Sanjica ga je našla u Šumi Skrivalici! Adena ga je tražila!«

            Nalim podiže Artzain. »Pažljivo! Nemoj biti sigurna da se neću predomisliti!«

            Mirona slegnu ramenima, a bodež nestade iz njenih ruku. Za samo delić sekunde, Jovana vide gde je završio.

            Ana se konačno dotetura do vrata. Pala je niz stepenište dok je silazila što ju je dodatno usporilo, ali je sada konačno bila tu.

            »Društvo, jeste li svi...«

            Otvorila je usta, pa ih brzo pokrila šakom. Prizor koji je zatekla učinio je da poželi da se nikada nije ni osvestila.

            Sa jednim krajem bodeža u krvavoj ruci, a drugim u Nalimovom trbuhu, tu negde u dnu prestola, stajala je Tea, očiju tamnih poput Nalimove kose.

            Bio je rasporen od grudi do pojasa.

            Njegova magična torba bez dna, umrljana krvlju, zasija i iz njega izlete crno pero dajući krila njegovom dželatu. Tamna krila, poput Teinih očiju koje se, za trenutak, ponovo prosvetliše.

            Devojka vrisnu tako jako da Ana taj vrisak nikada neće izbisati iz sećanja, zatim raširi krila i odlete kroz visoki prozor, sa bodežom u rukama.

            Ana ponovo pade. Pružila je ruku ka Nalimu. Mirona nestade.

            »Ne. Ne, ne, ne, ne, ne«, ponavljala je Stefana. »Nalime. Nalime!« vikala je. »Pomakni se! Reci nešto!«

            Branko se progura kroz gomilu i obrgli Nalimovo beživotno telo. »Ništa. Ne dešava se ništa.«

            Tlo se opet zatreslo.

            »Dvorac se ruši«, reče Orlando. »Moramo da bežimo!«

            »Estian i Glazor! Oni su u kraljevoj sobi. Živi.« Ana reče, a ostali kao da je tek tada primetiše tu na podu.

            »Vrati se«, Stefana nije više nikoga primećivala, izgleda. »Kako možeš? Kako smeš?«

            »Podignite je, zaboga! Moramo da bežimo!«, lejdi Kase naredi. Kako je do ovoga došlo?

            »Ne, neću!« otimala se Stefana i očajnički se držala za Nalimovu ruku. »Ne on! Ne on! Ja sam već jednom umrla! Ja sam umrla! Ja znam kako je. Ne on. Ne on.«

            Govorila je besmislice. Lejdi Kase se uplaši da je izgubila razum, no ipak to pripisa težini onoga što se upravo dogodilo. »Učinite nešto!«

            Milena dotrča do Stefane i zagrli je. »Hajde, Stef. Idemo! Hajdemo odavde!«

            Jecala je tako tužno i jako da lejdi Kase pomisli da nikada u životu nije osetila tugu. Konačno se prepustila i oni krenuše van. Nije se rušio samo dvorac, već i čitav Arinob.

           

            Verovatno se niko od njih nije ni sećao kako su završili u Trahu, zajedno sa Estianom i Glazorom. Sve je prošlo u fazi nekakvog bunila. Ono čega se jesu sećali jeste potres koji je pratio obrušavanje Arinoba na Vit.

            Klia, koja je sve vreme čekala tu na sigurnom, se postara da svi budu zbrinuti. Goran je bio srećan zbog toga što je vidi, ali još srećniji zbog svega što ona nije videla.

            Zagrlio ju je kada su ostali sami, a zatim i poljubio. »Volim te, Klia«, rekao joj je.

            Bilo je to tako lako. Zašto je uopšte čekao toliko dugo?

            »Volim i ja tebe, Gorane«, rekla mu je smešeći se. »Spavaj sada.«

            Zaspao je čim je zatvorio oči. Sanjao je da je sve bilo samo san.

END OF EPISODE 14