Chapter V - Episode 12

            Sahrana kralja Rejnora kao da se dogodila u nekom drugom životu. Ponovno stajanje na platou, tu u centralnom delu Vita vratilo joj je sećanja na taj događaj, samo što se Ani činilo kao da je o tome čitala u nekoj knjizi, a ne i doživela pre ne tako mnogo vremena.

            Princ Rišer neće dobiti iste počasti kao njegov otac, s obzirom da nije bio kralj. Iako će sahrana i dalje biti impozantna, već sada se jasno moglo videti da neće biti ni upola veličanstvena kao Rejnorova.

            Sakupilo se dosta ljudi, a opet mnogo manje nego u kraljevom slučaju. Ana je pretpostavljala da je većina došla isključivo zbog činjenice da je sahrana bila događaj, dok neka zapaženija žalost za princem Rišerom nije ni postojala. On nije bio omražen, ali ni voljen. Narod ga verovatno nije ni poznavao.

            Pored toga, Defora je sada bila obogaljena svime što je doživela u prethodnom periodu. Narod je bio uplašen i nezadovoljan, te nije mogao ni razmišljati o prinčevima i princezama.

            Zapadnjaci se nisu pojavili u Barasu, zauzeti ratovanjem, dok su se severnjaci i šumski narodi bili previše uplašeni da se kreću kroz šume. Velika imena iz centralnog i iz istočnog dela Defore jesu bila tu, kao i njihove pratnje i to je bilo sve. Čak je i hor Vila bio siromašniji za Vile iz Kiolota.

            Tu na platou bilo je mesto za prinčevu braću i sestre, Maestre, sveštenstvo i vojne generale. Stefana i ona su, kao što su i pretpostavljale, takođe bile tu. Pa ipak, nisu bili u punom sastavu. Maestar Estian se nije pojavio, a ni otac Gregorijan, a zbog odsustva potonjeg Ana oseti olakšanje.

            Što se Estiana tiče, već je počinjala da biva zabrinuta. Ana nije imala nikakav poseban odnos sa Maestrom iz Spere, niti neki specifičan stav kada je on u pitanju, ali je njegovo odsustvo, verovatno, bilo deo nekog većeg problema.

            Svi drugi problemi, međutim, danas su bili u drugom planu. Plan Pastira, relativno dobro razrađen, trebalo je sprovesti u delo i Ana je čekala pravi trenutak.

            Princ Rišer bio je mrtav već duže od nedelju dana, što je značilo da je Ritual Odvajanja već bio obavljen. Umesto toga, otac Mateas se odlučio na govor o životu princa Rišera za koji je očekivala da će se odužiti. Nakon govora, vojnici će učiniti poslednji pozdrav princu, s obzirom da je i on sam bio vojnik i general, a onda će Vile izvesti svoju pesmu i ples.

            Pastiri će napustiti sahranu i krenuti ka Arinobu neposredno pred kraj vojničkog pozdrava i Ana će čekati na znak u vidu Jovaninog kolibrija koji će značiti da će i sama morati da se povuče kako bi ih uvela u dvorac. To je značilo da je, za sada, mogla da se opusti, a posebno s obzirom da je izgledalo da se govor oca Mateasa nikada neće završiti.

            Iznenadila je samu sebe što nije slušala ni reč onoga što je sveštenik govorio. Bila je i previše nervozna zbog svega što im je predstojalo toga dana. Posmatrala je ljude oko sebe i pitala se kako će oni reagovati na sve što će se odviti.

To što je bila tako blizu Mironi nije joj se dopadalo. Svakog trena je gotovo mogla da zamisli Mironu kako poziva neku Rahu i ubija sve na tom platou, ili još gore, na čitavom trgu. Nadala se da do toga neće doći, bar ne danas, kada je već sve ionako trebalo da se reši.

Pogled joj, zatim, prirodno, zaluta ka Glazoru. Ponašao se čudno u poslednje vreme i Ani to nije promaklo. Bio je nervozan i stalno negde žurio, nestajao na neko vreme i vraćao se. Uz to je bio i dekoncentrisan i neuredan. Izvesno je bilo da se nešto dešavalo, pa se Ana trudila da ga drži na oku. Nije mogla pratiti svaki njegov korak, ali se trudila da on povremeno ne primeti kada bi krenula za njim i osmatrala gde i zašto bi mogao ići.

Jedno od mesta koje je često posećivao bila je soba kralja Rejnora. Premda je saznanje o pravoj prirodi njegovog odnosa sa kraljem je Anu zateklo nespremnu i iznenadilo je, Ani je bilo drago da je makar deo njegove ličnosti, van one političke, spoznala. Ne direktno od njega, naravno, no svejedno. Osetila je čak i sažaljenje zbog činjenice da on nije ni sa kim mogao podeliti osećaj gubitka nakon kraljeve smrti. Sve to, ipak, nije objašnjavalo šta je on tako često u toj sobi radio. Jedini razlog koji joj je padao na pameti bio je otkrivanje Stefaninog porekla i moguć pritisak koji je zbog toga Glazor osećao, te povlačenje u tu sobu za koju ga, verovatno, vežu lepe uspomene. U svakom slučaju, nešto se događalo i ona je jako želela da sazna sve o tome.

Na trenutak joj kroz glavu prođe luda zamisao. Možda bi mogla da pročita njegov um? Dugo joj ta ideja nije bila ni na kraj pameti za bilo koga i njen Dar možda više nije ni funckionisao, ali sedeći tu, uz monoton zvuk glasa oca Mateasa, ona tako poželi da to učini. A zašto i ne bi sebi malo udovoljila? Bio je to važan dan i želela je da čistog uma krene u „borbu“ sa Mironom. Uostalom, nije bilo mnogo toga što je moglo poći po zlu. U najgorem slučaju bi samo zaradila jaku glavobolju.

            Fokusirala je pogled na njegovo lice i u sebi pokrenula nešto što nije toliko dugo. Trebalo joj je malo vremena. U početku je čula šapate, a onda glasovi postadoše sve glasniji.

            Trgla se nakon samo par sekundi i shvati da nije pročitala samo Glazorove misli, već i onih u njegovoj neposrednoj blizini. Pokušala je da sredi ono što je čula i glasovima dodeli lica.

            »Dokle više?« Džilijan.

            »Bogovi, pomozite nam.« Hasel.

            »Ako ovako nastavi i mi ćemo se pridružiti Rišeru.« Markus.

            »Gladan sam. Gladan sam. Gladan sam.« General Starkis.

            »Uskoro će biti vreme.« Glazor.

            Eto ga. Vreme za šta?, pomisli Ana na trenutak, pre nego se vrati glasovima u svojoj glavi. Jedan je izostajao. Mironin. Pogledala je u njenom pravcu. Stajala je blizu Glazora i pročitala je um generala Starkisa koji je stajao nešto dalje od njega. Zašto ne i njen? Je li i to bila Zabranjena Magija?

            Pokušala je još jednom fokusirajući se na nju ovoga puta. Rezultat je bio isti.

            Lord Glazor naprasno ustade. »Izvinjavam se«, reče i odšeta sa platoa.

            Ana pogleda Stefanu i srete njen pogled. Sveštenik je i dalje govorio. Ima li vremena da krene za njim?

            Pogledala je Mironu, ponovo. Princeza je stajala ozbiljnog lica, prikladnog okruženju i gledala u pod pred sobom. Gotovo se nije micala.

            Princ Markus je stajao tik uz nju i u nekom trenutku je i sam pogleda. Gledao ju je neko vreme, pa podigao jednu obrvu i odmahnuo glavom. I on siđe sa platoa.

            Nešto nije bilo u redu.

            Ana pogleda Stefanu i ona klimnu glavom kao da su razmišljale o istom. Ustadoše i priđoše jedna drugoj.

            »Nešto se dešava«, Stefana šapnu.

            »Mislim da je najbolje da pođemo za njima.«

            »Šta ćemo sa Mironom?«

            »I tu nešto nije kako valja. Hajdemo za Markusom. Možda i uspemo da se vratimo na vreme.«

           

            Trčale su kako bi se što pre susrele sa princem. Kretao se u pravcu dvorca.

            »Prinče Markuse!«, viknu zadihana Ana i on zakoluta očima kada je ugleda.

            »Šta je sad?!«, pitao je drsko.

            »Jeste li dobro?«, Ana upita, pomalo tupavo.

            »Naravno da sam dobro.«

            »Kuda ste pošli?«, upita ga Stefana.

            »Zašto bih vam uopšte rekao?!«

            »Ima li to neke veze sa Mironom?«, Stefana upita direktno.

            »Nema li sve?«, usledi zagonetan odgovor. »Ako imate imalo mozga, pobeći ćete odavde.«

            »Zašto? Šta planira da učini?«, Ana se uplaši.

            »Pošaljite mi Glasnika kad saznate«, odgovori Markus. »Sada me izvinite.«

           

Pustile su ga da se malo udalji. »Šta sad?«, Stefana upita.

            »Idemo za Glazorom.«

            »A ostali?«

            »Kada primete da nas nema, znaće da nešto nije u redu i krenuće ovamo.« To beše logičan sled događaja.

            »Šta ćemo sa Mironom?«

            Ana razmisli. »Ako i preduzme nešto i napadne na platou, mi svakako nećemo moći da je zaustavimo.«

            Stefana se složi, mada uz malo oklevanja. »U svakom slučaju, mislim da bi trebalo da se ubrzamo.« Podigla je dlan i pozvala svoju gazelu, Veroniku.

            Ana je bila skeptična za trenutak, ali je Stefana je ubedi da je bezbedno i moguće da je uzjašu.

            »Idemo u dvorac?« Stefana zatraži potvrdu.

            »Da. Mislim da znam gde je Glazor otišao.«

            »Hoće li ovaj ikada završiti?!«, reče lejdi Kase okupljenim Pastiirma u gomili.

Svi su bili tu sem Maje i Zlatka, koji su već čekali u Arinobu, s obzirom da su imali AriBedževe.

»Izgleda da ne«, Jovana odgovori. »Vi bar možete da vidite, ja vidim samo glave ovih ispred.«

»Ne propuštaš puno«, Klia joj reče.

»Zamenimo mesta na kratko!« Jovana predloži Klii i one učiniše tako.

»Ovim tempom nećemo biti gotovi do prekosutra«, Flaj se uključi, naginjući glavu levo, pa desno.

»Stanite«, Goran će ozbiljno. »Gde su Ana i Stefana?«

Nalim se propnu na prste i osmotri. »Ne vidim ih više!«

Jovana konačno pronađe položaj iz koga je videla plato. »Ni ja!«

»Šta to tačno znači?«, upita Branko.

»Ne znam. Ali je Mirona je i dalje tu«, Milena kao da odahnu.

»Gde?« Jovana se uzdignu što je više mogla. Dobro je osmotrila, pa se vratila u prirodan položaj. Rukom se uhvati za Nalima. »Nije«, rekla je mračno. »To nije Mirona.«

Pred dvorcem sretoše Zlatka i Maju.

»Mirona! Unutra je!«, Maja reče u isti mah. »Upravo sam je osetila.«

Stefana pomisli kako je Mirona iskoristila isti trik kao Adelina. Projektovala se na plato kako bi se mogla kretati po dvorcu. Možda to i nije bila tipična projekcija, ali je suština bila ista.

»Sačekajte ostale i pomozite im da uđu!«, Ana naredi.

»Ali kako?!«, upita Zlatko.

»Kako god! Upotrebite silu ako treba!«, vikala je dok su već jurile ka ulazu u dvorac.

»Kuda sada?«, Stefana upita kad se zatekoše unutra.

»Kraljeva soba!« Onda joj sinu: »Možeš li se projektovati tamo?«

»Ne. To je jedino mesto u dvorcu na kome nisam bila.«

»Onda požurimo!«

»Prokleta gužva!«, prokle Flaj dok su se probijali kroz masu.

»Zar ne možemo nešto da učinimo?«, Branko upita.

»Šta? Da ih pojedemo?«, Jelena se našali. »Veruj mi, najradije bi ih lansirala sada, ali ne smemo da privučemo previše pažnje.«

»Hajde, još samo malo!« Nalim ih ohrabri. »Samo da stignemo na vreme.«

Vrata kraljeve sobe bejahu zatvorena.

»Da li da provalimo?«, predloži Stefana.

»Ne! Ne još! Možda možemo nešto da čujemo.«

Ideja da Glazor i Mirona rade zajedno joj je više puta prošla kroz glavu. Sve do ovoga trenutka joj je to delovalo nezamislivo. Sada je svakim trenutkom bila sve uverenija u to.

Potpuno se primiriše i prisloniše uši uz vrata.

»Hoćeš li me konačno ubiti?!«, jedva se začu muški glas iz sobe.

Stefana i Ana se pogledaše.

»Hajde već jednom! Učini to!« Glas beše malo glasniji.

»Estian!«, Stefana šapnu i prekri usta rukom.

»Da. Vreme je«, drugi muški glas. Glazorov.

Dvojica Maeastara nastaviše razgovor, ali su Stefana i Ana čule samo nerazgovetno mumlanje. A onda se začu nekakav tresak.

»Ti?! Šta ti radiš ovde?!«, Glazor viknu, iznenađeno.

Dalje ponovo nisu mogle čuti.

»E sad provaljujemo!« Ana najavi, a Stefana klimnu glavom.

Svom snagom se zaleteše kroz vrata.

Unutra zatekoše neobičan prizor.

Lord Estian bio je okovima vezan unutar velikog garderobera. Lord Glazor je držao u rukama bodež i zbunjeno posmatrao princezu Mironu koja je, u dugoj crnoj haljini, stajala ispred nekakvog otvora u zidu kraj uzglavlja kreveta.

Kada shvatiše da su njih dve upale u sobu, svo troje se okretoše ka njima.

»Oh, kako lepo okupljanje!«, Mirona reče kroz smešak. »Maestri i njihovi ljubimci.«

»Ana, šta ovo treba da znači?«, Glazor zareža.

»Šta god da si nameravala, odustani. Prozreli smo te, Mirona«, Stefana reče hrabro.

Mirona se nasmeja. »Jeste li?«

»I uskoro će svi znati. Pretvaranju je kraj!«, Ana izusti.

»Zahtevam objašnjenje, Ana!« Glazor je bio uporan, ali je Anina pažnja bila usmerena isključivo ka Mironi.

»Ponavljam još jednom«, Stefana iskorači ka Mironi »Odustani od svega i bićeš pošteđena. Još uvek ima vremena da se sve reši kako treba.«

Mirona prasnu u smeh. »Pošteđena?!« Smejala se i dalje. »Ja?!« Nije mogla zaustaviti smeh.

»Ovo je kraj, Mirona!«, značajno će Ana.

Smejala se još par sekundi, pa konačno stade. »E, tu grešiš, draga Ana. Ovo je samo početak.«

Mirona postavi ruke sa obe strane svog tela i sa dlanovima uperenim od sebe. Mračna energija kao da je ispuzavala iz zidova i ulazila u njene dlanove. Tlo se treslo.

»Gde ste do sad?!«, Maja upita Pastire kada se konačno pojaviše pred dvorcem.

»Došli smo najbrže što smo mogli. Jedva smo prošli kroz gužvu!«, Nalim se pravdao.

»Ana i Stefana su unutra i Mirona...« Maju prekide potres.

»Zemljotres!«, Branko viknu.

Dvorac je bivao opkoljen senkama.

»Šta se događa?!« Jovana reče glasom koji je podhrtavao.

»Mirona«, izusti Nalim čvrsto stežući Artzain.           

END OF EPISODE 12