»Nalime! Kako to držiš viljušku?! Uopšte nisi prava dama!«, izgovori Stefana ironičnim tonom aludirajući na časove lepog ponašanja koje je pohađala na insistiranje Mine od Kiolota.
»E, šteta!«, odgovori on, podražavajući ton kojim mu se ona obratila. »Oduvek sam želeo da budem prava dama!«
»Nije ni čudo što sam tako prosta kada sam sa tobom odrastala!«. Oboje se nasmejaše toj izjavi. »Sreća tvoja što te nisam gađala strelama, da ti pokažem šta sam i iz te oblasti naučila!«
»Znači Mina će te pretvoriti i u damu i u ratnicu!«, vedro će Nalim.
»Pomalo neurotičnu damu i ratnicu, ali da.«
Ponovo se nasmejaše u glas. Tačno je da su provodili samo dva sata dnevno zajedno, ali je tih dva sata njoj bilo i više nego dragoceno. Danas je vreme bilo prilično lepo i dvorska bašta je izgledala veličanstveno, a Stefana je bila raspoložena za kolače. Jeli su ih u slast dok ju je Nalim upućivao u sve što se dešavalo sa ostalim Čobanima. Tako joj je saopštio da o Goranu još uvek nemaju vesti, da je Flajev otac umro, kao i da se dogodio incident sa Zabranjenom magijom u Orbaku. Tu vest je, međutim, ona već čula, kao i svi u dvorcu, jer se oko čitave priča digla velika prašina.
»Flaj, Jelena i Orlando su odlučili da ostanu još neko vreme u Orbaku. Žele da otkriju što više mogu o tome, ali i o Flajevom ocu. Sanja i Jovana su otišle same u Ispiu.«
»Op! Još razdvajanja. A pri tom niko ne traži Velikog Čobana.«. Kako su Čobani napustili Baras upravo sa ciljem da potraže Velikog Čobana, njen komentar je bio na mestu.
»Valjda smo to odložili za kasnije... Ah, da. Maja i Milena šalju srdačne pozdrave. Baš kao i Krisanta.«
»Izuzetno mi je drago. Posebno zbog Krisante, koju, je li, nikada nisam upoznala.«.
Obavljajući razne poslove po Barasu, Maja, Milena i Nalim su dolazili u kontakt sa raznim ljudima. Nalim bi sve dogodovštine prepričavao Stefani, ali činilo se da ni o jednom slučaju nije govorio sa toliko interesovanja kao o tom sa Krisantom. Krisanta je bila devojčica kojoj su pomogli da pronađe svog izgubljenog psića. Ona nije imala novca da im plati, ali im je ponudila obrok za trpezom njene porodice kao nagradu. Njeni roditelji, avaj, nisu bili srećni što devojčica želi da dovede strance u kuću, pa su joj zabranili da ispuni svoje obećanje. Kada je sva pokunjena došla da prenese Nalimu reči svojih roditelja, Nalim je na njenom licu primetio veliku modricu. Kako je modrice na njoj primetio i ranije, počeo je da sumnja da je otac zlostavlja, pa je odlučio da joj nekako pomogne. Milena i Maja su delile istu želju. Od tada su dosta vremena provodili sa Krisantom, pa je Stefana često slušala priče o njoj, ali i dalje nisu našli načina da olakšaju njenu situaciju. »Idete li danas do nje?«
»Da. Idemo svakog dana. Sirota... Dozvolio sam sebi da zavirim u njena osećanja. Mislim da mi nikada nije bilo teže nego tada. Zato moram naći načina da je spasim!«
Razgovarali su još neko vreme, a onda je bilo vreme da Nalim napusti Arinob. Srdačno su se pozdravili, Nalim je otišao u pracu kapije, a Stefana se vratila u dvorac. Već se bila navikla da tu boravi. Začarana narukvica koju joj je Mina stavila na ruku je sprečavala da se projektuje, tako da nije imala izbora nego da svoje kretanje ograniči na kraljevski dvorac. Doduše, to joj nije previše teško palo. Sam dvorac je bio toliko veliki da joj se nekada činilo da je veći od rodnog joj Štoka. Dvorac je bio visoko, trospratno zdanje sa mnoštvom prostorija čiji raspored, činilo joj se, nikada neće upamtiti. Ipak, samo par dana kasnije uspela je da skopča gde se šta nalazi. Odaja u kojoj je ona provodila dane u dvorcu nalazila se u prizemlju i bila je u delu dvorca koji je rezervisan za poslugu. Ruku na srce, iako namenjena posluzi, ta prostorija je bila prilično velika, površine gotovo koliko i Suzanina kuća u Štoku. Odaje za poslugu su se prostirale istočnom stranom dvorca, a njena se nalazila negde na sredini između trpezarije i glavnog predvorja i, na njenu sreću, izlazila je na vrt u kome se sastajala sa Nalimom, a koji je bio oivičen dvorskim zidovima. Nije imala pristup svim delovima dvorca. Veći deo trećeg sprata, na kome su se nalazile odaje dece kralja Rejnora bio joj je nedostupan, a isto je važilo i za odaje Maestara i kraljeve odaje na drugom spratu i odaju na prvom spratu u kojoj je zasedalo Veće. Ostatak dvorca mogla je slobodno da obilazi.
Pa ipak, jednom je zavirila u odaju jednog od prinčeva. »Oni ionako dugo ne žive ovde.«, tešila je sebe dok je otvarala vrata. Prinčeva odaja je bila daleko prostranija, lepša i ukrašenija od onih namenjenih posluzi. Poželela je da je detaljnije istraži, ali nije imala vremena da se tu previše zadržava, kako su je iznenadili glasovi koji su dopirali sa istočnog stepeništa koje je vodilo na treći sprat. Stepeništem se penjala princeza Mirona, jedina od kraljeve dece koja je ostala u dvorcu nakon rituala Poslanja. Kada je ugledala Stefanu, uputila joj je bezizražajan pogled i produžila ka svojoj odaji koja se nalazila severnije niz hodnik od sobe u koju je Stefana ranije zavirila. Nije bila preterano lepa, mislila je Stefana. Možda zbog plave kose koju je podigla u punđu. Stefana nije volela punđe. A i njena tamnozelena haljina joj se nije previše dopadala, iako je volela zelenu boju. Graciozna, elegantna i stroga pre joj je ličila ne neku učiteljcu, nego na princezu. A opet, volela bi da je imala prilike da je upozna. Možda će i imati, tešila se. Ni sama nije znala koliko će vremena provesti tu u dvorcu, ali činilo se da ga neće skoro napustiti.
U glavi joj je još uvek bio razgovor koji je vodila toga dana sa Nalimom kada je u svojoj sobi ugledala Minu kako sedi na njenom krevetu u svojoj crnoj haljini. Na trenutak je zaboravila šta je čeka kasnije toga dana, ali ju je Minino prisustvo podsetilo.
»Obavićemo to predveče.«, reče joj Mina uzdržano, ali ipak prijatno. »Nisi mu ništa rekla?«
»Nisam, nisam. Baš kao što si mi i rekla. Mada, ne vidim šta bi promenilo i da sam mu rekla.«
»Ne vidiš, ali videćeš. Ana će večeras biti zauzeta. Primila je glasnika od Glazora i moraće da obavi neko istraživanje za njega, tako da je prilika savršena.«
Stefani je Minina tajanstvenost bila čudna i preterana. Iako se u početku opirala ideji o žigosanju, nije imala izbora. Ana je pokušala da joj objasni da žigosanje nije ništa loše. Nije želela da joj sve detaljno obrazloži, ali ju je ubeđivala da je Glazor imao jako dobre razloge da predloži taj zakon. To, međutim, nije bilo dovoljno da je ubedi. Nije joj trebalo dugo da shvati da u Aninim očima sve što Glazor radi je bilo opravdano i sa dobrim razlogom. Na kraju su joj rekli da će morati biti žigosana, makar i protiv njene volje, jer je Mina na sebe preuzela tu odgovornost pred Većem. To je značilo da njeno žigosanje nije nikakva tajna, i kada su već svi znali za to, nije razumela zašto se sve mora odviti u tajnosti. Naposletku, njen se žig ionako neće videti. Suzana je bila Er, a kako kćeri nasleđuju Famileu majke, i Stefana mora biti Er, pa će njen žig biti utisnut na levoj strani pleća. »U redu onda. Gde ćemo se naći?«
»Ja ću doći po tebe. Nemoj napuštati sobu nakon šest časova.«
»Kako god.«
Minino lice ukrasi osmeh. »Prava si buntovnica. Ali to te nikuda neće odvesti.«. Ustala je, popravila haljinu, a zatim prišla Stefani. »Ispravi se!«, reče joj i gurnu je jako u leđa. »Zar su svi časovi lepog ponašanja protraćeni na tebe? Ja sam carica Kiolota, a sada i članica Veća. Obraćaćeš mi se sa Visosti. I budi spremna. Ne planiram da te čekam.«. Izašla je iz sobe u vrt i zatvorila vrata za sobom.
»Uhhhhhh!«, ispusti Stefana krik odmerene jačine, kako je Mina ne bi čula. »Mrzim te, mrzim te, mrzim te!!!«. Udarila je pesnicama u krevet nekoliko puta, a onda zaronila lice u jastuk. Njene su reči bile samo delimično istinite. Bilo je trenutaka kada Minu i nije mrzela.
Nedugo nakon što ju je Milena dovela pred Minu, u glavnom predvorju je naletela na generala Oviata. Oko mu nije bilo zaceljeno, iako je Mina to predložila. Pogledao ju je sa ogromnom količinom mržnje svojim preostalim okom. Pokušala je da pobegne, ali je on bio brži i priljubio je uz zid.
»Vidi, vidi ko nam je tu! Šta ćeš sada, divljakušo?«
Stezao ju je sve jače i jače, a ona od straha nije mogla da progovori. Činilo joj se da će je ubiti. Možda bi je i ubio da se u tom trenutku nije pojavila Mina.
»Generale Oviate! Devojka je moj zarobljenik i niko osim mene nema prava da joj naudi. Preuzela odgovornost da devojku kaznim za ono što Vam je učinila. Molim Vas da sada odete svojim poslom i ostavite je na miru. U suprotnom ću pred Veće izneti zahtev da Vam se oduzmu počasti i titule i da budete proterani iz Defore zbog nepoštovanje kraljeve reči!«
Oviat ništa nije odgovorio. Pustio je Stefanu, pogledao je sa još više mržnje, ako je to bilo moguće, i napustio dvorac. Nakon toga ga je srela još jednom, ali je bila u Mininom društvu, tako da joj nije mogao ništa. Ipak, bojala se njega i onoga što bi bio u stanju da joj uradi. Na njenu sreću, on se nikada nije dugo zadržavao u dvorcu, jer je još uvek bio angažovan na poslovima žigosanja.
Upravo zbog toga što joj je pomogla, nije mogla da mrzi Minu u potpunosti. Zbog toga, ali i zbog činjenice da je dozvolila njene susrete sa Nalimom.
I Ana i Mina su primetile da je ona veoma vezana za Nalima i dosta su je pitale o njemu. Tačnije, Ana ju je pitala. Činilo se da je zabavlja odnos koji je ona imala sa Nalimom. Mina je pokazala interesovanje jedino kada je čula da i Nalim ima isti beli simbol koji ima i Stefana na svom desnom dlanu. Ono što Stefana nije očekivala da sazna je da i Mina i Ana imaju bele simbole na svojim dlanovima. Ispričala im je ono što je znala o Čobanima, iako je to bilo jako malo. Ni Ana i Mina nisu znale ništa više od nje, ali se činilo da se od tada među njima rodila mala doza bliskosti, s tim što je Mina i dalje bila prilično rezervisana i daleka. Ana se Stefani dopadala, baš kao i Maja i nije joj bilo jasno zašto njih dve nisu bile u dobrim odnosima. Kako Ana nije volela da priča o tome, Stefana je nije ni pitala, ali je obećala sebi da će nekako saznati i pokušati da ih pomiri.
Ostatak dana do Mininog dolaska provela je sa Roni. Iako isprva nije želela da pred drugim ljudima koristi svoju moć, Roni je imala drugačiju ideju. Jednom prilikom, dok je šetala dvorištem ka štalama Roni se sama pojavila pred vojnicima koji su vežbali gađanje lukom i strelom. Onda je isto to učinila pred poslugom u njihovoj zajedničkoj trpezariji i Stefana je shvatila da nema potrebe da je više skriva. To joj je došlo kao olakšanje, jer je od tada često šetala sa Roni i govorila sa njom kao da je čovek. Iako je zavolela Anu, još uvek nije mogla da je smatra prijateljem, jer nije bila sigurna koliko može da joj veruje. Posluga u zamku je bila mahom starija od nje i često zauzeta, tako da ni među njima nije imala prijatelja. Jedino joj je preostajala Roni.
Stefani beše drago kada je Mina konačno došla, jer je želela da što pre završi sa tim. Mrsko joj je bilo što će je označiti žigom, kada je znala da je njena majka, baš kao i svi ostali iz Štoka, izgubila život kako bi se od toga odbranila. Bez obzira na to, koliko god da je razmišljala o tome, izlaza nije videla. »Hajde da već jednom završimo s tim.«
»Žuriš negde?«, podrugljivo će Mina.
»Da. Žurim. Žurim da izdam svoju majku.«. Očajanje i bes. To je osećala.
»Tvoja majka je bila hrabra žena. I pametna. Razumela bi.«
»Ah, da. Uvek zaboravim da ste je poznavali, Visosti.«.
Mina nije reagovala na sarkazam u Stefaninom glasu. »Hajdemo. Čekaju nas.«
Pre nego što su krenule, Mina proveri da li je Stefana prikrila simbol na desnom dlanu. Dogovorile su se da će svoje simbole kriti rukavicama, kako ne bi privlačile pažnju ljudi, nakon što je Stefana Ani i Mini ispričala priču o ocu Gregorijanu.
Napustile su dvorac, a zatim i Arinob. „Ali zašto?“, pitala se. „Zar Oviat nije bio zadužen za žigosanje?“. Kada je boravio u Barasu, odsedao je u kasarni koja se nalazila na zemljištu koje je bilo u sastavu dvorca.
»Kuda me vodiš?«. Trudila se da ne zvuči uplašeno, ali joj je glas ipak zadrhtao.
»Tamo gde treba.«. Odgovor je bio hladan i neodređen.
Shvatila je da ne treba više da govori. Nije ni bilo važno kuda ide. Njen život već dugo nije bio u njenim rukama. Njen život nikada nije bio u njenim rukama. Suzana, Oviat, Gregorijan, Mina... Čak i Nalim. Uvek su drugi upravljali njenim životom. Jedino kada je napala Oviata je uradila ono što je sama želela. Na trenutak poželi da opet uradi nešto slično, ali se seti da je i tada zakazala.
»Stigli smo.«
Gde su stigle, nije mogla da kaže. Zatekle su se pred sasvim malom kućom u delu Vita koji nije bio baš najprijatniji za oko. A ni nos. Mina priđe vratima i tako jako zalupa, da se Stefani činilo da će se kuća srušiti. Ipak, morala je da ponovi postupak još par puta da bi se na pragu pojavio oniži, proćelavi starac.
»Ah! Stigle ste!«
»Po dogovoru.«, odgovori mu Mina.
»Uđite, onda.«
Iznutra, kuća je izgledala još trošnije nego spolja. Sa svih ćoškova visila je paučina, a pod je škripao pri svakom koraku. Jedino svetlo dolazilo je od sveće koja se nalazila na sred okruglog stola u prostoriji koja je ličila na kuhinju. Starac odšeta do ugašenog kamina i lupi dlanom o dlan, nakon čega se vatra u istom upali. On se maši obližnje posude i izvadi iz nje četiri prepolovljena dragulja. Bacio ih je u vatru, sačekao par sekundi, a zatim ih je iz nje izvadio, ne opekavši se pri tom. Stefana je nemo gledala u starca, dok se Mina stalno osvrtala ka vratima, vidno uznemirena.
»Vidim da ste u žurbi, pa neću dužiti. Ovi kristali su identični onima koje koristi general Oviat. Žigovi predstavljaju otisak površine koja se dobija presekom kristala. Sada samo treba odabrati kristal odgovarajuće Familee.«
»Ja sam... Er. «, Stefana oseti potrebu da progovori.
»A je l’? Zanimljivo. Eri su prostodušna sorta, uglavnom. Vole da rade, da budu od koristi. Ne vole da se izlažu očima javnosti. A čujem da si ti prava vragolanka!«
Nije očekivala da on to zna, ali ga je Mina očigledno dobro uputila. »Pa... Svi mi imamo svoje... momente.«, reče pomalo tupo, ali bolji odgovor nije mogla da smisli.
»Da, da, svakako. Sedi, dete.«, reče starac i pokaza joj na prašnjavu stolicu.
Ona ovlaš otrese prašinu, a zatim sede i skinu svoj crno-beli džemper. Taman se uhvatila za majicu, kada joj starac zgrabi desnu ruku i priljubi jedan od kristala na podlakticu. Zabolelo je na trenutak, a svega par sekundi kasnije je na svojoj ruci mogla jasno da vidi simbol Aile, boginje Vetra.
END OF EPISODE 5
