»Znam! Ti si deo jedne od onih razbojničkih družina!«, Nalim je uporno pokušavao da pogodi čime se Gornian bavi, pošto je ovaj uporno izbegavao da mu to otkrije. Stefanu je to zabavaljalo, jer je razbijalo monotoniju puta ka Makateu.
»Ni blizu!«, odgovori mu Gornian, strpljivo.
Stefana bi, verovatno, još davno izgubila strpljenje.
»Pa čime se onda baviš?«, ponovi Nalim već po ko zna koji put.
»To ne mogu da kažem.«
»A možda ne radiš ništa, pa te je stid da priznaš?«
Gornian uzdahnu. Izgleda je i njemu već bilo previše.
Jahali su celu noć i to nije bilo nimalo prijatno iskustvo. Svakog časa je očekivala da će nešto iskočiti iz mraka i napasti ih. Gornian je, izgleda, na to bio navikao. On je i predložio da krenu, bez da prespavaju u Štoku. Ni ona, ni Nalim se nisu bunili.
Na neki način joj je prijalo što je postojao neko ko će ih usmeriti. Nalim bi svakako dao sve od sebe, ali je sigurno bio izgubljen koliko i ona. Ovako bar nije morala razmišljati o tome kuda i kako idu, pa se mogla fokusirati na to šta će učiniti kada naiđe na Oviata.
Po Gornianovim rečima, trebalo bi da u Makateu budu oko podneva. Još samo par sati.
»Stižemo u Makate taman na vreme za Bazar!«, objavi Gornian, ushićeno.
Nalim i Stefana pogledaše Gorniana kao da govori nekim nepoznatim jezikom.
»Vas dvoje baš niste izlazili iz Štoka?«
»Pa i nismo baš.«, reče Nalim.
»Baš uopšte.«, doda Stefana.
»Hoćete da kažete da ste ceo život proveli u Štoku?!?« Njih dvoje klimnuše glavom, a Gornian nastavi: »U svakom slučaju, Bazar okuplja trgovce iz čitave Defore. Kažu da ako nešto ne možeš naći na Bazaru, nećeš naći nigde!«
»Iskreno, ja bih najradije da nešto pojedem«, Stefana se uhvati za stomak. »Nismo se dobro najeli više od jednog dana.« Pomislila je kako više nikada neće jesti Suzanine obroke. »Imam ideju! Hajde da se trkamo do Makatea!«, rekla je veselo i poterala svog konja malo brže, ostavljajući Gorniana i Nalima na odstojanju.
»To je bilo... veselo«, Gornian primeti. »Treba li da bude tako vesela?«
Nalim iskrivi usne. »Ne znam. I meni je neobično. A što je najgore, zaista jeste vesela. Osetio sam to.«
»Možda je samo uspela da nekako sve potisne?« pokuša Gornian da nađe objašnjenje, pa ubrza svog konja. »Stefana, Makate je ovamo!«, vikao je kada joj se malo približio.
Nalimu nije bilo do trke. Što je više vremena odmicalo, bio je zbunjeniji. Kako se sve ovo dogodilo?! I zašto nije mogao pronaći niti jedan logičan odgovor?
Ipak, više od svega ga je brinula Stefana. Moraće da pripazi na nju. Ne bi oprostio sebi kada bi joj se nešto dogodilo.
Stefana nije bila puno mlađa od Nalima, ali je u njegovoj glavi njegova dužnost bila da je zaštiti. Istini za volju, oboje su se često ponašali detinjastije i u neskladu sa svojim godinama. Život u Štoku im je to dopuštao. Nalim se pitao koliko će se to promeniti sada kada će živeti u nekom drugom gradu. Živeti u drugom gradu. Ta pomisao ga je plašila.
Međutim, nije mogao sada sebi dozvoliti da ga brige preplave. Gornian i Stefana su mu već dosta odmakli. Možda je ipak bolje da im se pridruži u trci.
Kiolot Grad bio je bliži Štoku, te je Majlea bila tamo i pre nego je ostalo troje stiglo do Makatea. Istoga trenutka kada je stigla otišla je do Mine da joj podnese izveštaj.
»Vratila si se«, rekla je Mina kada ju je ugledala. »Odlično. Kakvo je stanje?«
»Loše«, Majlea poče. »Štok je u ruševinama.«
Mina naglo okrenu glavu ka njoj. »U ruševinama?! A šta je sa meštanima?«
»Nema ih. Verovatno su ubijeni.«
»Svi?«
»Svi sem Nalima i Stefane, koji su u to vreme bili ovde«, odgovori Majlea.
»Vidim«, reče Mina, mada Majlea nije imala pojma šta je ona to „videla“.
»Vojnike predvodi general Oviat lično. Naša pretpostavka je da su se Štočani pobunili i da je Oviat...«
»Vaša pretpostavka?«, prekide je Mina.
»Nalimova, Stefanina, Gornianova i moja.« Pretpostavila je da će je Mina sada pitati ko je Gornian, pa je odmah nastavila: »Gornian je čovek kojeg smo zatekli u Štoku. Odnosno on je zatekao nas.«
Mina kao da je više nije ni slušala. »Idi sad, Majlea.«
»Ali zar mi nećeš...«
»Idi!«, viknu Mina, ne dozvoljavajući joj da završi pitanje.
Majlea se pokloni i napusti Minine odaje. Sada kad je to bilo gotovo, odlučila je da potraži Sofiju. Sofija je bila nešto poput Minine desne ruke i jedna od onih retkih stanovnika Kiolota koji nisu bili Vile. Ako je postojao iko u Kiolotu, osim Mine, koga bi Majlea mogla nazvati prijateljem, bila je to Sofija.
»Vratila si se!«, reče ona kada je ugleda. »Kako je prošao put?«
»Dobro. Valjda«, Majlea nije znala šta da misli o svemu što je doživela tih dana. Bilo je jasno da se nešto događalo. »Je li to žig?!« Sofija je na vratu imala žig boginje Maere, boginje Vode.
»Ah, da!«, Sofija odgovori. »Žigosani smo dok nisi bila tu.«
»Kako je moguće da nisam srela vojnike na putu?!«
»Možda ste se mimoišli. Bilo ih je samo nekolicina. Stigli su samo par sati nakon što si ti otišla...«
To je verovatno bila neka druga grupa vojnika. U Kiolotu ionako nije bilo puno posla, jer nema mnogo ljudi, pa su verovatno želeli da uštede na vremenu. A i Oviat je imao važnija posla, očigledno.
»Ti ćeš morati da ideš do Barasa«, Sofija nastavi. »Tako su nam rekli. I to moraš učiniti što pre! Govori se da su kazne koje sleduju nežigosanima i više nego stroge.«
Majlea se prezrivo nasmeja. »Mislim da imam dobru predstavu o tome.«
Troje putnika je stiglo do Lamsenovog druma u predviđeno vreme. Gornian je bio zadovoljan sobom zbog tačne procene.
»Kuda vodi ovaj put?«, upita Stefana.
Lamsenov drum nosio je ime po kralju Lamsenu, istom onom koji je pobedio u Ratu Kontinenata i obezbedio Defori status koji je i danas imala – jednog i jedinog kraljevstva u Hebealu. Hebeal je bio stari naziv za svet koji je tada činilo tri kraljevstva na tri kontinenta - Febun na kontinentu zvanom Zitaer, Tuvitek na onom koji se zove Timzer i, naravno Defora na, danas jedinom naseljenom, kontinentu Loselar.
Kraljevi Etset iz Febuna, Kopjan iz Tuviteka i Lamsen iz Defore dugo su ratovali za prevlast u Hebealu, a konačnu pobedu izvojevao je upravo kralj Lamsen. Od tog vremena, u Hebealu postoji samo Defora, dok su druga kraljevstva uništena, a kontinenti opustošeni.
»Odavde gde smo mi sada, kao što možeš videti, put se račva na tri strane«, Gornian poče. »Ako kreneš na jug, stići ćeš do Barasa. Istočni krak vodi u grad Betan, a zapadni u Jolu. Kod Barasa se put račva na još tri strane, tako da povezuje Faet na zapadu, luku Dže na istoku i Ans Grift na jugu. Kralj Lamsen je izgradio ovaj drum dok je jug još bio bezbedno mesto.«
Jug Defore bio je područje okovano snegom i ledom, u kome je vladala večita zima. Naseljavala su ga čudna plemena i životinje koje su se prilagodile tim uslovima. Oduvek je to bio najspecifičniji deo Defore, ali nikada nije predstavljao neki značajniji problem za ostatak kraljevstva. Nakon Rata kontinenata, doduše, okolnosti su se malo izmenile. Dezerteri i svi oni koji su želeli da pobegnu od rata su se naselili u gradu Ans Griftu i vremenom izgradili neku vrstu uređenog društva koje nije uvek bilo prijateljski nastrojeno prema severnijim područjima.
»Koliko još ima do Makatea?«, pitala je Stefana.
»Ovoliko!«, reče Gornian i pokaza rukom ka mestu gde se već mogao nazreti grad. Stigli su.
»Odlično!«, izusti Stefana i potera svog konja u galop. »Stižem prva!«
Gornian i Nalim nisu još stigli da krenu za njom, kada nešto projuri Lamsenovim druomom ispred njih, umalo ne udarivši Nalima.
Koji trenutak kasnije, shvatiše da je bila u pitanju kočija.
»Kako to stojite posred druma?«, viknu nervozni kočijaš.
»Bolje je pitanje kako ti to voziš?!» Gornian odbrusi. »I odakle ti Rapidorozi?« Gornian pokaza na životinje koje su vukle kočiju.
Rapidorozi su bile neka vrsta mešavine konja i jednoroga koja se tek nedavno pojavila u Defori. Gornian je čuo priče o njima. Korišćeni su u vojničke svrhe i mogli su dostići ogromne brizne, višestruko veće od najbržeg konja.
»Ih, odakle mi! Kao da je to važno! Važne su zadovoljne mušterije!«
»Nikada više! Nikada više ne želim da vas vidim u životu, gospodine Flaj!«, reče jedna od dve devojke koje u tom trenutku izađoše iz kočije.
»Ma zašto, Fjelo? Ja baš volim da s vremena na vreme ovako protresem svoje iznutrice!«, reče druga ironično. »Ovaj čovek je ludak!«, obrati se ona Gornianu i Nalimu. »Sklanjajte se od njega!«
»Čini mi se da smo u blizini Makatea!«, druga devojka, odnosno Fjela zaključi. »Hajmo, Vesnika! Ako ništa drugo, možemo do Bazara! Ionako sam želela nove cipele!«
»Od svih mesta smo baš morali tu da stanemo«, Vesnika promrmlja, a zatim pođe za Fjelom koja je već hodala ka Makateu.
»I gle! Nisu platile!«, primeti kočijaš. »Nego, hoćete li vi da vas odbacim negde, a?«
»Neka hvala. I mi idemo do Makatea«, brzo reče Gornian.
»Kako hoćete. Budite pozdravljeni!« Gospodin Flaj odjuri isto onako brzo kako je i došao.
Sa Stefanom su se ponovo sreli na ulazu u Makate.
»Pa, vas bi mogla pobediti i kornjača!« rekla im je kad se konačno pojaviše.
Ostaviše konje na ulazu, pa ušetaše u grad.
Prva stvar koju Stefana primeti jeste buka. Toliko galame nije čula u Štoku ni za vreme proslava kada su svi bili pijani. Činilo se da čitav grad govori u glas! Gornian je objasnio da je za vreme Bazara u gradu ogromna gužva i da je galama bila posledica toga.
U svakom ćošku su se mogli čuti povici trgovaca i mušterija koji su se cenkali. Bilo je tu svega! Od najsitnijeg nakita, do slonova. Gornian nije preterivao kada je rekao da se ovde može nabaviti bilo šta.
Sam grad nije bio ništa atraktivniji od Štoka. Kuće su uglavnom bile veoma niske i čak neugledna. Gornian je objasnio da su meštani zapravo želeli da im kuće izgledaju što skromnije kako bi zavarali lopove kojih je tu bilo u velikom broju. Jedina građevina koja se isticala bila je palata Ludviga Hirana, Starešine grada.
»Hoćete li da nešto pazarimo?«, upita ih Gornian.
»Nisam sigurna koliko novca imamo.« Stefana potraži po svojoj torbi zavežljaj sa novcem koji im je Suzana spakovala. »Mama nam je dala malo za put, mada ne znam zašto, kada nam nije trebalo.« Otvorila je zavežljaj i zaprepastila se. Unutra je bilo puno Klikera i to svih boja. Suzana ih je poslala sa dosta novca u Kiolot Grad. Zašto bi to činila?
»Pa? Imamo li za nešto?«, pitao je Nalim.
»O, da«, odgovorila je, još uvek zbunjena.
Naposletku je svako od njih kupio po nešto što je uspeo da u toj gužvi uoči. Nalim je bio uzbuđen što je imao prilike da bude deo nečeg tako važnog kao što je Bazar. Osećao se nekako važnijim sada.
»Šta si ti uzela?«, pitao je Stefanu.
»Ništa posebno. Ovaj češalj koji ne čupa i još neke sitnice.«
»Ja sam uzeo ovaj ključ!«, Gornian se pohvali. »Prilagođava se obliku brave, tako da može da otvori bilo koja vrata, pod uslovom da imaju bravu. I da nisu zapečaćena magijom, naravno. U pitanju je veoma redak predmet. Dao sam čitavo malo bogatstvo za njega, ali ne žalim!«
»Ja sam uzeo ovu torbu!«, usihćeno reče Nalim i pokaza na torbu. Bila je to jedna od onih torbi sa dugim kaišem koja se nosila preko ramena, sačinjena od kože.
»Stvarno? I šta ona radi?«, Stefana upita.
»Drži stvari u sebi?« odgovori Nalim, tupavo.
Stefana i Gornian ga pogledaše kao da su očekivali drugi odgovor.
»Šta?«, pitao je zbunjen.
»Dakle, šta ćemo sad?«, Stefana se prebaci i poče da se osvrće oko sebe. »Oh! Je li ono tamo neka predstava?«
Na maloj razdaljini od, činilo se poslednje, tezge u nizu nalazila se mala pozornica oko koje je bila okupljena nekolicina ljudi.
»Hajdemo tamo!« Stefana potrča, a Nalim i Gornian ponovo pojuriše za njom.
Dosta sveta se okupilo. Nalim se pitao o kakvoj predstavi je reč.
Ubrzo, na pozornicu izađe tamnokosa devojka u šarenoj, lepršavoj haljini. Poklonila se i krenula da pleše uz muziku koja je dopirala iz muzičke kutije.
»Hoćemo trik sa lavom!«, začulo se iz mase.
»Da! Hoćemo lava!«, dobaci još neko.
»Ali...«, devojka htede nešto da kaže, ali je prekide negodovanje mase.
Nalimu beše žao.
Prekinula je ples, vidno razočarana, pa nestala na par minuta, da bi se vratila u pratnji velikog i lepog lava.
Nasmejala se, mada usiljeno. »A sada«, reče ona, »Ono što ste svi čekali! Ovaj lav će...«
»To je ona! I životinja je sa njom!«, odjednom neko viknu.
Svi se okretoše ka onome ko je to izgovorio. Bio je to jedan od trojice krupnih momaka koji žurno krenuše ka pozornici.
»Ne! Molim vas!«, devojka reče, ali je jedan od njih izgura tako da ona pade sa pozornice. Druga dvojica uhvatiše lava u nekakvu mrežu i odvukoše ga ka jednoj od obližnjih uličica.
Nalim potrča ka devojci. »Jesi li dobro?«, upita je.
»Jesam!«, odgovori ona držeći se za nogu koju je udarila. »Ali Leon... Moj lav... Odveli su ga!«
»Ko su oni?«, upita Gornian.
»Ljudi od kojih sam... Pa...«, oklevala je. »Ljudi od kojih sam ukrala Leona. Ali samo sam želela da mu pomognem! Oni su pravi kradljivci! Zarobili su Leona kako bi ga prodali bi ga nekom ko bi ko zna šta sa njim uradio! Moram mu pomoći!«
»Ostani ovde, mi ćemo ga vratiti!«, reče Gornian.
»Hoćemo?!«, Nalim se iznenadi. »Ali šta mi možemo? Videli ste koliki su!«
»Nije sve u veličini!«, Gornian pokuša da ga ohrabri, mada ne baš uspešno.
Potrčali su ka mestu gde su odveli lava. »Imam ideju!«, Stefana će, odjednom. »Sećaš se kako sam majku odvukla iz kuhinje onda kada je pravila onaj kolač sa žitaricama i rekla da ga ne smemo jesti do večeri?«
»Da! Odlična ideja!«, Nalim reče veselo.
»Ja se ne sećam!«, Gornian se pobuni.
»Objasnićemo ti!«, samouvereno će Stefana.
Suština je bila jednostavna. Stefana će se projektovati i privuči pažnju kradljivcima, u nadi da će sva trojica, ili bar dvojica poći za njenom projekcijom i ostaviti vremena Nalimu i Gornianu da oslobode Leona.
Kao što su i očekivali, jedan od trojice je ostao sa lavom. Stefanine projekcije bile su vremenski ograničene i bilo je samo pitanje tremutka kada će se i preostala dvojica vratiti. Gornian i Nalim su morali da delaju brzo. Više spontano, nego promišljeno, Gornian ostavi Nalima skrivenog i priđe kradljivcu.
»Izvinite? Mogu li Vas upitati nešto?«, obratio se čoveku daleko krupnijem od njega.
»Ko si sad pa ti?!«, upita kradljivac. »Sklanjaj se odavde pre nego ti polomim glavu!«
»Ali neću Vam oduzeti mnogo vremena! Vidite, Vi mene jako podsećate na jednog čoveka koji...«
Nalim tada shvati. Gornian je želeo da privuče pažnju kradljivcu kako bi Nalim mogao da oslobodi lava. Taj plan je bio rizičniji nego što se Nalimu dopadalo, ali nije bilo vremena za odugovlačenje. Prišao je lavu i tek tada shvatio da ga se boji. »Nećeš me pojesti, Leone, zar ne?« Pogledao je lava pravo u oči i oseti neku neobično hrabrost. Priđe i pokuša da se otarasi mreže koja ga je vezivala.
Konačno je uspeo da je skloni i to baš kada se druga dvojica kradljivaca vratiše natrag. A onda se sve brzo odvilo. Gorniana sateraše uz zid i taman kada je pomislio da će ga ubiti, Leon pojuri i obori jednog od njih na tlo. Uplašeni pred razjarenom zveri, sva trojica pobegoše u pravcu gužve. Leon se, zatim, smiri i priđe Nalimu.
»Leon! Vratili ste ga!«, devojka sa pozornice je bila presrećna kada je videla lava.
»Jesmo!«, Stefana reče pobedonosno.
Leon je sve vreme stajao uz Nalima i kada ga je devojka pozvala sebi, on se nije pomakao.
»Izgleda da mu se dopadaš!«, reče devojka. »Hvala vam od srca! Ne znam šta bih radila da nije bilo vas!«, zahvali se devojka, iskreno. »Moje ime je Maja Kuzal, inače«, reče ona i pruži ruku ka Nalimu.
Nalim se rukova sa njom. »Ja sam Nalim, a ovo su Stefana i Gornian«
Maja naglo pomeri svoju ruku i ispusti blagi uzvik bola.
Nalimu beše jasno. »A to je beli simbol koji ne znamo šta znači.«
Maja je studiozno posmatrala svoj dlan.
A onda i Nalim oseti nešto neobično. Bela svetlost kao da obli njegovu ruku i prenese se na lava. Nalim još jednom pogleda Leona pre nego on nestade. Simbol na Nalimovom dlanu sada se promenio. Činilo mu se da sada podseća na lava.
KRAJ 4. EPIZODE
Tuesday, April 26, 2011
Tuesday, April 12, 2011
I Okupljanje - Epizoda 3 (Simbol)
Moralo je proći dosta vremena da Stefana i Nalim dođu sebi. Kao sumanuti su trčali sa jednog mesta na drugo i posmatrali ono što je ostalo od njihovog grada, njihovog doma. Nadali su se da će pronaći makar jednu osobu koja bi im mogla objasniti šta se zapravo dogodilo. Ta nada bila je uzaludna.
Grad je bio pust. Osim ruševina i mraka nije bilo nikoga i ničega unaokolo. Ćutali su sve vreme. Nisu se usuđivali da govore. A i nisu znali šta da kažu jedno drugom.
Došli su do Drveta. I ono je bilo mrtvo. Crno i sasušeno.
I Majlea je ćutala. Sve što bi u takvom jednom trenutku mogla reći ne bi imalo smisla. Uveravati ih da će sve biti u redu bi bilo drsko u neku ruku. Ko je ona da to kaže? Nije znala ništa o njima, niti je mogla da zna kako su se u tom trenutku osećali. Zato je odlučila da ćuti, makar dok oni ne progovore. Nekad ćutanjem kažemo mnogo više nego rečima.
»Nema leševa...« Nalim se, konačno, oglasi.
Stefana je bila iznenađena ovim zapažanjem. »Zar je važno?«
»Možda su svi samo pobegli. Možda su zarobljeni. Možda nisu...« nije mogao da nastavi rečenicu, ali je je znala šta je hteo da kaže.
»Možda nisu mrtvi«, pomislila je. Možda. Šta bi to trebalo sada da joj znači? Da je uteši? Misao da je njena majka „možda“ živa. Tu, dok je posmatrala kako je sve što je činilo njeno detinjstvo i njen život nestalo, jedno „možda“ nije bilo dovoljno. Do juče je želela da nestane iz Štoka, da pronađe mesto gde pripada, da joj se desi neka avantura, neko čudo... U ovom trenutku, jedino što je želela je da se vrati na onu prokletu proslavu i zaboravi na sve što joj je sada prolazilo kroz glavu.
»Kako se ovo dogodilo?«, pitala je, jedva čujnim glasom. »Sve je bilo u redu, a sad...« Suze joj krenuše niz lice i ona poče glasno jecati.
Nije ni primetila kada je Majlea klekla ispred nje, uhvatila za ruku i pogledala pravo u oči. Za trenutak joj se učinilo da su Majleine oči zasvetlele, a onda... Onda je obrisala suze i rekla: »Pa dobro. Šta ćemo sad? Zvanično smo beskućnici.«
Nalim je bio zbunjen tonom kojim je Stefana ovo izgovorila. Zvučala je gotovo veselo, a Majlea je tako i izgledala. Na Stefanine reči, ona je poskočila i glasno se zakikotala.
Nešto se promenilo. Spremio se da zađe u Stefanine emocije kada mu je pored glave proletela strela i zabila se u Drvo. Stefana stade iza Nalima, a svo troje se približiše jedno drugom.
»Pokaži se!«, Majlea reče hrabro.
»Vreme je«, reče nepoznati ženski glas.
Pred njima se stvori žena, odevena u belo. Bila je Nalimove visine, a plavu kosu joj je prekrivala, takođe bela, kapuljača. Luk joj je bio prebačen preko ramena, a strele u tobolcu pričvršćene oko pasa. Ličila je na sveštenicu, s tim što nijedan sveštenički red nije nosio bele odore.
»Vreme za šta?«, upita Stefana. »Ko si ti uopšte?!«
»Ta pitanja«, odgovori misteriozna žena, dok se polako približavala mestu gde su njih troje stajali, »će ostati bez odgovora, za sada. Postoji toliko toga što vas čeka.«
»O čemu ti to?« zbunjeno će Nalim.
Žena u belom nije odgovorila. Umesto toga, podigla je obe ruke iznad glave i sklopila ih. Bela svetlost je zaslepila Majleu, Stefanu i Nalima, a kada je nestala, žena u belom priđe Nalimu i uhvati ga za ruku. Na njegovom dlanu bio je iscrtan simbol kakav ranije nikada nije video.
»Sada sve počinje«, reče žena u belom i pusti Nalimovu ruku.
»Šta počinje?!?«, upita Nalim, ali kada podiže pogled, shvati da nema ko da mu na pitanje odgovori.
Stefana i Majlea imale su iste simbole na svojim dlanovima. »Jeste li dobro?«, upitao ih je, zabrinut.
Devojke klimnuše glavama.
Niko od njih troje nije razumeo šta se desilo. Simboli na njihovim dlanovima bili su im nepoznati, a tajanstvena žena nije im čak rekla ni svoje ime.
»To mora da su nekakve Rune«, zaključi Majela. »Možda da se vratimo u Kiolot? Vile bi mogle da znaju nešto o ovome.«
»Jedino ako želiš da ubijem caricu Minu«, odgovori Stefana, sa dozom ironije u glasu.
»Ja svakako moram natrag. Mada ne bih volela da vas samo ostavim ovde...«
»A šta ako je ova žena odgovorna za ovo što se dogodilo Štoku?«, Stefana ih upita.
»Ne bih rekao«, Nalim se usprotivi. »Nije mi delovala zloćudno.«
»Pa ko bi onda učinio ovako nešto?!«, ponovo će Stefana. »Štok je bio mirno mesto! I sam znaš! Ovde se nikada ništa nije dešavalo! Sad, odjednom imamo dve zagonetne situacije.«
»Da je ta žena zaista napala Štok, zašto bi nas ostavila u životu, tek tako?«, Nalim zakjluči. »Jednostavno se ne uklapa!«
»Ali ako nije ona, ko onda?«, Stefana je očajnički tragala za odgovorom.
»Ja imam ideju ko bi to mogao biti!«, reče još jedan nepoznati glas, ovoga puta muški.
Nalim se naglo okrenu ka mestu odakle je glas dopirao. Smeđokos muškarac, otprilike njegovih godina, stajao je prekršetnih ruku na par stopa od njih. Odeća koju je nosio bila je neobična. Nalim zaključi da mora da je došao iz nekog većeg grada.
»Gornian mi je ime. Gornian Savlig.«
»Ovaj se bar predstavio!«, Stefana reče, pordugljivo, nakon čega se i njih troje predstaviše.
»Pa, Gorniane«, poče Nalim, »šta te dovodi u Štok?«
»Završavam jedan posao.«
»U Štoku?!«, Stefana i Nalim rekoše uglas. Bilo je neobično da iko van Štoka ima bilo kakvog posla u njemu. Mada, Nalim više nije znao šta da misli.
Gornian se nasmejao. »Svuda!«, njegov odgovor beše nejasan. »Može se reći da dosta putujem.«
»Šta misliš da se dogodilo ovde?«, pitala ga je Majlea.
»Pa«, rekao je, prilazeći im bliže, »Pre mene i vaše prethodne gošće u belom, ovaj grad je posetio još neko. Kraljevska vojska.«
»Vojska?! Ali zašto?!«, Nalim se zbuni.
»Zbog najnovijeg kraljevskog dekreta, naravno! Pretpostavljam da ste već čuli?«
Majleino „Da“ i Nalimovo „Ne“ se isprepletoše.
»Ne bavim se previše politikom«, opravda se Nalim.
»Onda da pojasnim malo!«, odluči Gornian. »Kao što znate, svi Deforani nose krv jednog od četiri Boga - Erata, Aile, Maere ili Fiera. Pre izvesnog vremena, odlučeno je da se svi stanovnici Defore žigošu u skladu sa svojim poreklom, odnosno Famileom. Dekretom je bilo predviđeno da kraljevi vojnici obiđu sva naseljena mesta u Defori sa žigovima, kako bi svi bili označeni.«
»Ali zašto bi to radili? Ničija Familea nije tajna... Zašto je odjednom važno ko je kog porekla?«. Stefana postavi logično pitanje.
»Na to već ne mogu da odgovorim. Mišljenja su podeljena. Neki smatraju da je sve to maslo Aika. S obzirom da su svi plemići i aristokrate nosili krv boginje Aile, na ovaj način bi mogli dodatno istaći svoj stalež. Bilo je takvih slučajeva u istoriji. Jedan od kraljeva je čak razamtrao zabranu brakova između Aika i drugih Familea kako se krv Aile ne bi ukaljala, mada je taj predlog odbačen, a i kralj ubrzo za njim. Neki pak smatraju da se planira uvođenje nekakvih poreza koji će nepravedno i neravnopravno opteretiti različite Familee.
Ima tu različitih tumačenja, a nekako se sva kreću oko toga da će doći do nekog vida diskriminacije na osnovu Familee. Bilo kako bilo, mnogima se to Žigosanje ne dopada, ali kraljeva reč je kraljeva reč. Istog dana kada je dekret donešen, kraljevi vojnici su krenuli iz Barasa sa žigovima. Juče je Štok došao na red.«
»Ali to i dalje ne objašnjava uništenje Štoka!«, Nalim primeti. »Ako su vojnici došli sa ciljem da žigošu, kako je moglo doći do ovoga?«
»Kao što sam rekao, prava priroda i razlog Žigosanja meni je nepoznanica. Možda su se Štočani pobunili?«
»Čak i da je to slušaj, zaista misliš da bi vojnici bili spremni na ovako nešto?«, upita Majela.
»Ukoliko je to u interesu krune, zašto ne? General Oviat vrlo ozbiljno shvata svoja zaduženja«, odgovori Goran.
»General Oviat? Zar je on lično predvodio vojnike?« Majlea se iznenadi.
Nalim je pratio razgovor, mada nije mogao pohvatati u potpunosti njegovo značenje. General Oviat mora da je bio neko veoma važan.
»O, da. Nisu želeli da išta prepuštaju slučaju. Ruku na srce, ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da bi otišli tako daleko da opustoše čitavo naselje, ali ne bih bio preterano iznenađen da je zaista tako.« Gornian objasni.
»General Oviat«, reče Stefana mračno.
Nalim skrenu pogled ka njoj. Nešto i dalje nije bilo u redu. Zapravo, ništa nije bilo u redu. Ostali su bez doma. Gde će sada živeti? Šta sad? Misli ga tek sad sustigoše.
»Mislim da nije pametno da se ovde zadržavamo«, reče Majlea, kao da je znala o čemu je razmišljao.
»Ali mi nemamo kuda...«, Nalim tužno izgovori.
»To i dalje ne znači da treba da ostajete ovde!«, Gornian se umeša. »Ja idem ka jugu. Do Makatea. Mogu vas povesti sa sobom. Verujem da ćete se tamo već nekako snaći.«
Nalim pogleda Majleu, pa Gorniana. Zaista su bili zabrinuti za Stefanu i njega. Bili su, izgleda, dobri ljudi. »Boljih ponuda, niti rešenja nemam, tako da... Šta kažeš ti Stef?«
»Kako god«, odgovorila je, grubo.
»Ja se moram vratiti u Kiolot«, Majlea ih podseti. »Trebalo je samo da sa vama krenem do Štoka.«
»Dobro onda«, reče Nalim, pomalo tužan što se rastaju. »Drago mi je da smo se upoznali! I nadam se da ćemo se opet sresti.«
»Znate gde me možete pronaći!«, veselo odgovori Milena i pruži ruku da se rukuje sa Gornianom.
»Hej«, reče Gornian nakon što mu ona pusti ruku. Otresao je dlan u vazduhu, a kada ga je okrenuo, Nalim gotovo vrisnu:
»Simbol!«
Na Gornianovom desnom dlanu iscrtao se isti onaj beli simbol koji je obeležavao i njihove dlanove.
»Šta ovo znači?!«, pitao je zbunjeni Gornian.
»To ćeš morati da pitaš onu čudnu ženu u belom«, odgovori Nalim.
»Interesantno«, Gornian će, više za sebe.
General Oviat, Stefanine misli išle su u krug i stalno se vraćale na to ime. U njenim grudima gorelo je nešto što nikada ranije nije osetila.
Suzana ju je učila da se kloni loših misli i da bude dobra prema onima koji je okružuju. Ništa dobro ne može proisteći iz zla, uveravala ju je majka. Ona je uvek bila dobra prema svima i to nije sprečilo nekog tamo generala Oviata da dođe i ubije je.
U grudima joj je sve jače gorelo. Prvi put, otkada zna sebe, poželela je da nekog povredi. Nadala se da će joj se ta želja uskoro ostvariti.
KRAJ 3. EPIZODE
Grad je bio pust. Osim ruševina i mraka nije bilo nikoga i ničega unaokolo. Ćutali su sve vreme. Nisu se usuđivali da govore. A i nisu znali šta da kažu jedno drugom.
Došli su do Drveta. I ono je bilo mrtvo. Crno i sasušeno.
I Majlea je ćutala. Sve što bi u takvom jednom trenutku mogla reći ne bi imalo smisla. Uveravati ih da će sve biti u redu bi bilo drsko u neku ruku. Ko je ona da to kaže? Nije znala ništa o njima, niti je mogla da zna kako su se u tom trenutku osećali. Zato je odlučila da ćuti, makar dok oni ne progovore. Nekad ćutanjem kažemo mnogo više nego rečima.
»Nema leševa...« Nalim se, konačno, oglasi.
Stefana je bila iznenađena ovim zapažanjem. »Zar je važno?«
»Možda su svi samo pobegli. Možda su zarobljeni. Možda nisu...« nije mogao da nastavi rečenicu, ali je je znala šta je hteo da kaže.
»Možda nisu mrtvi«, pomislila je. Možda. Šta bi to trebalo sada da joj znači? Da je uteši? Misao da je njena majka „možda“ živa. Tu, dok je posmatrala kako je sve što je činilo njeno detinjstvo i njen život nestalo, jedno „možda“ nije bilo dovoljno. Do juče je želela da nestane iz Štoka, da pronađe mesto gde pripada, da joj se desi neka avantura, neko čudo... U ovom trenutku, jedino što je želela je da se vrati na onu prokletu proslavu i zaboravi na sve što joj je sada prolazilo kroz glavu.
»Kako se ovo dogodilo?«, pitala je, jedva čujnim glasom. »Sve je bilo u redu, a sad...« Suze joj krenuše niz lice i ona poče glasno jecati.
Nije ni primetila kada je Majlea klekla ispred nje, uhvatila za ruku i pogledala pravo u oči. Za trenutak joj se učinilo da su Majleine oči zasvetlele, a onda... Onda je obrisala suze i rekla: »Pa dobro. Šta ćemo sad? Zvanično smo beskućnici.«
Nalim je bio zbunjen tonom kojim je Stefana ovo izgovorila. Zvučala je gotovo veselo, a Majlea je tako i izgledala. Na Stefanine reči, ona je poskočila i glasno se zakikotala.
Nešto se promenilo. Spremio se da zađe u Stefanine emocije kada mu je pored glave proletela strela i zabila se u Drvo. Stefana stade iza Nalima, a svo troje se približiše jedno drugom.
»Pokaži se!«, Majlea reče hrabro.
»Vreme je«, reče nepoznati ženski glas.
Pred njima se stvori žena, odevena u belo. Bila je Nalimove visine, a plavu kosu joj je prekrivala, takođe bela, kapuljača. Luk joj je bio prebačen preko ramena, a strele u tobolcu pričvršćene oko pasa. Ličila je na sveštenicu, s tim što nijedan sveštenički red nije nosio bele odore.
»Vreme za šta?«, upita Stefana. »Ko si ti uopšte?!«
»Ta pitanja«, odgovori misteriozna žena, dok se polako približavala mestu gde su njih troje stajali, »će ostati bez odgovora, za sada. Postoji toliko toga što vas čeka.«
»O čemu ti to?« zbunjeno će Nalim.
Žena u belom nije odgovorila. Umesto toga, podigla je obe ruke iznad glave i sklopila ih. Bela svetlost je zaslepila Majleu, Stefanu i Nalima, a kada je nestala, žena u belom priđe Nalimu i uhvati ga za ruku. Na njegovom dlanu bio je iscrtan simbol kakav ranije nikada nije video.
»Sada sve počinje«, reče žena u belom i pusti Nalimovu ruku.
»Šta počinje?!?«, upita Nalim, ali kada podiže pogled, shvati da nema ko da mu na pitanje odgovori.
Stefana i Majlea imale su iste simbole na svojim dlanovima. »Jeste li dobro?«, upitao ih je, zabrinut.
Devojke klimnuše glavama.
Niko od njih troje nije razumeo šta se desilo. Simboli na njihovim dlanovima bili su im nepoznati, a tajanstvena žena nije im čak rekla ni svoje ime.
»To mora da su nekakve Rune«, zaključi Majela. »Možda da se vratimo u Kiolot? Vile bi mogle da znaju nešto o ovome.«
»Jedino ako želiš da ubijem caricu Minu«, odgovori Stefana, sa dozom ironije u glasu.
»Ja svakako moram natrag. Mada ne bih volela da vas samo ostavim ovde...«
»A šta ako je ova žena odgovorna za ovo što se dogodilo Štoku?«, Stefana ih upita.
»Ne bih rekao«, Nalim se usprotivi. »Nije mi delovala zloćudno.«
»Pa ko bi onda učinio ovako nešto?!«, ponovo će Stefana. »Štok je bio mirno mesto! I sam znaš! Ovde se nikada ništa nije dešavalo! Sad, odjednom imamo dve zagonetne situacije.«
»Da je ta žena zaista napala Štok, zašto bi nas ostavila u životu, tek tako?«, Nalim zakjluči. »Jednostavno se ne uklapa!«
»Ali ako nije ona, ko onda?«, Stefana je očajnički tragala za odgovorom.
»Ja imam ideju ko bi to mogao biti!«, reče još jedan nepoznati glas, ovoga puta muški.
Nalim se naglo okrenu ka mestu odakle je glas dopirao. Smeđokos muškarac, otprilike njegovih godina, stajao je prekršetnih ruku na par stopa od njih. Odeća koju je nosio bila je neobična. Nalim zaključi da mora da je došao iz nekog većeg grada.
»Gornian mi je ime. Gornian Savlig.«
»Ovaj se bar predstavio!«, Stefana reče, pordugljivo, nakon čega se i njih troje predstaviše.
»Pa, Gorniane«, poče Nalim, »šta te dovodi u Štok?«
»Završavam jedan posao.«
»U Štoku?!«, Stefana i Nalim rekoše uglas. Bilo je neobično da iko van Štoka ima bilo kakvog posla u njemu. Mada, Nalim više nije znao šta da misli.
Gornian se nasmejao. »Svuda!«, njegov odgovor beše nejasan. »Može se reći da dosta putujem.«
»Šta misliš da se dogodilo ovde?«, pitala ga je Majlea.
»Pa«, rekao je, prilazeći im bliže, »Pre mene i vaše prethodne gošće u belom, ovaj grad je posetio još neko. Kraljevska vojska.«
»Vojska?! Ali zašto?!«, Nalim se zbuni.
»Zbog najnovijeg kraljevskog dekreta, naravno! Pretpostavljam da ste već čuli?«
Majleino „Da“ i Nalimovo „Ne“ se isprepletoše.
»Ne bavim se previše politikom«, opravda se Nalim.
»Onda da pojasnim malo!«, odluči Gornian. »Kao što znate, svi Deforani nose krv jednog od četiri Boga - Erata, Aile, Maere ili Fiera. Pre izvesnog vremena, odlučeno je da se svi stanovnici Defore žigošu u skladu sa svojim poreklom, odnosno Famileom. Dekretom je bilo predviđeno da kraljevi vojnici obiđu sva naseljena mesta u Defori sa žigovima, kako bi svi bili označeni.«
»Ali zašto bi to radili? Ničija Familea nije tajna... Zašto je odjednom važno ko je kog porekla?«. Stefana postavi logično pitanje.
»Na to već ne mogu da odgovorim. Mišljenja su podeljena. Neki smatraju da je sve to maslo Aika. S obzirom da su svi plemići i aristokrate nosili krv boginje Aile, na ovaj način bi mogli dodatno istaći svoj stalež. Bilo je takvih slučajeva u istoriji. Jedan od kraljeva je čak razamtrao zabranu brakova između Aika i drugih Familea kako se krv Aile ne bi ukaljala, mada je taj predlog odbačen, a i kralj ubrzo za njim. Neki pak smatraju da se planira uvođenje nekakvih poreza koji će nepravedno i neravnopravno opteretiti različite Familee.
Ima tu različitih tumačenja, a nekako se sva kreću oko toga da će doći do nekog vida diskriminacije na osnovu Familee. Bilo kako bilo, mnogima se to Žigosanje ne dopada, ali kraljeva reč je kraljeva reč. Istog dana kada je dekret donešen, kraljevi vojnici su krenuli iz Barasa sa žigovima. Juče je Štok došao na red.«
»Ali to i dalje ne objašnjava uništenje Štoka!«, Nalim primeti. »Ako su vojnici došli sa ciljem da žigošu, kako je moglo doći do ovoga?«
»Kao što sam rekao, prava priroda i razlog Žigosanja meni je nepoznanica. Možda su se Štočani pobunili?«
»Čak i da je to slušaj, zaista misliš da bi vojnici bili spremni na ovako nešto?«, upita Majela.
»Ukoliko je to u interesu krune, zašto ne? General Oviat vrlo ozbiljno shvata svoja zaduženja«, odgovori Goran.
»General Oviat? Zar je on lično predvodio vojnike?« Majlea se iznenadi.
Nalim je pratio razgovor, mada nije mogao pohvatati u potpunosti njegovo značenje. General Oviat mora da je bio neko veoma važan.
»O, da. Nisu želeli da išta prepuštaju slučaju. Ruku na srce, ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da bi otišli tako daleko da opustoše čitavo naselje, ali ne bih bio preterano iznenađen da je zaista tako.« Gornian objasni.
»General Oviat«, reče Stefana mračno.
Nalim skrenu pogled ka njoj. Nešto i dalje nije bilo u redu. Zapravo, ništa nije bilo u redu. Ostali su bez doma. Gde će sada živeti? Šta sad? Misli ga tek sad sustigoše.
»Mislim da nije pametno da se ovde zadržavamo«, reče Majlea, kao da je znala o čemu je razmišljao.
»Ali mi nemamo kuda...«, Nalim tužno izgovori.
»To i dalje ne znači da treba da ostajete ovde!«, Gornian se umeša. »Ja idem ka jugu. Do Makatea. Mogu vas povesti sa sobom. Verujem da ćete se tamo već nekako snaći.«
Nalim pogleda Majleu, pa Gorniana. Zaista su bili zabrinuti za Stefanu i njega. Bili su, izgleda, dobri ljudi. »Boljih ponuda, niti rešenja nemam, tako da... Šta kažeš ti Stef?«
»Kako god«, odgovorila je, grubo.
»Ja se moram vratiti u Kiolot«, Majlea ih podseti. »Trebalo je samo da sa vama krenem do Štoka.«
»Dobro onda«, reče Nalim, pomalo tužan što se rastaju. »Drago mi je da smo se upoznali! I nadam se da ćemo se opet sresti.«
»Znate gde me možete pronaći!«, veselo odgovori Milena i pruži ruku da se rukuje sa Gornianom.
»Hej«, reče Gornian nakon što mu ona pusti ruku. Otresao je dlan u vazduhu, a kada ga je okrenuo, Nalim gotovo vrisnu:
»Simbol!«
Na Gornianovom desnom dlanu iscrtao se isti onaj beli simbol koji je obeležavao i njihove dlanove.
»Šta ovo znači?!«, pitao je zbunjeni Gornian.
»To ćeš morati da pitaš onu čudnu ženu u belom«, odgovori Nalim.
»Interesantno«, Gornian će, više za sebe.
General Oviat, Stefanine misli išle su u krug i stalno se vraćale na to ime. U njenim grudima gorelo je nešto što nikada ranije nije osetila.
Suzana ju je učila da se kloni loših misli i da bude dobra prema onima koji je okružuju. Ništa dobro ne može proisteći iz zla, uveravala ju je majka. Ona je uvek bila dobra prema svima i to nije sprečilo nekog tamo generala Oviata da dođe i ubije je.
U grudima joj je sve jače gorelo. Prvi put, otkada zna sebe, poželela je da nekog povredi. Nadala se da će joj se ta želja uskoro ostvariti.
KRAJ 3. EPIZODE
Monday, April 4, 2011
I Okupljanje - Epizoda 2 (Isceliteljka)
Veče je bilo prilično tiho. I previše tiho, činilo se Stefani i Nalimu dok su na svojim konjima kružili u šumi oko lokacije gde bi trebalo da se nalazi Kiolot Grad. Jedva da se i čuo poneki zvuk. Kao da je svako živo biće napustilo šumu te večeri. Nalim je pokušavao da pronađe logično objašnjenje za to kako bi umirio Stefanu, ali mu nije polazilo za rukom. Delovalo je kao da čitava šuma sluti isto što i njih dvoje. A da stvar bude gora, od Kiolot Grada nije bilo ni traga.
»Ja ne razumem! Sve mape su upućivale ovuda! Čini se kao da satima lutamo u krug«, reče Stefana, vidno uznemirena.
»Pričaj mi o tome. Kiolot je bi trebalo da je ogromno šumsko carstvo... Kako je moguće da ga ne vidimo?«
»Možda ne želi da bude viđeno. Možda ne vole posetioce.«
Bio je to mudar zaključak. Stefana bi ga povremeno iznenadila veoma pronicljivim zaključcima. »E pa, mi nećemo otići! Obećali smo tvojoj majci da ćemo dovesti Isceliteljku Minu, pa ćemo to i učiniti!«, reče Nalim Stefani, a zatim okrenu glavu ka nebu i iz sveg glasa viknu: »Heeej! Čujete li me? Znamo da je Kiolot ovde! Nećemo otići dok nas ne pustite unutra!«
»Misliš da će to upaliti?«, upita Stefana sa dozom neverice u glasu.
»Imaš bolju ideju?«
»Ne baš.»
»Onda ćuti.»
Nalim se prodra još par puta, ali ostao je bez ikakvog odgovora. Pogledaše jedno drugo, vidno razočarani i nakon par trenutaka tišine, Stefana progovori: »I šta ćemo sad?«
»Ne znam. Ne možemo se vratiti u Štok. Ne bez Mine. Valjda ćemo morati ovde da prespavamo«, zaključi Nalim.
»Ovde?!? Gde ovde?!?«, Stefani se nije dopala ta ideja, izgleda.
»Pa ovde gde smo! Možda ćemo ujutru bolje videti. A i čini se da nema nikakvih opasnosti u blizini.« Ni njemu se nije dopadala ideja noćenja u šumi, ali nije želeo da to previše ispolji. »Mislim da nemamo izbora.«
Stefana se nerado složila sa Nalimom. Bio je u pravu. Nisu imali izbora. U blizini nije bilo drugog naselja, niti su koga videli na putu do ovde. Nije bilo poente vraćati se, a i već su bili umorni. Skupiše hrabrost, siđoše sa konja i namestiše se da spavaju.
Nekim čudom, oboje su čvrsto spavali, kao da su bili u spavaćoj sobi nekakve palate, a ne tu na travi, u šumi, daleko od bilo kakvog komfora. San im nije prekinulo ni Sunce koje je već odavno izašlo i obasjavalo ih kroz granje okolnog drveća.
Nalim se prvi probudio i sam iznenađen činjenicom da ne pamti kada se poslednji put tako odmorio. Nije hteo još da budi Stefanu. Znao je koliko je uplašena. Osećao je to. Dozvolio je sebi da upotrebi svoju moć i zađe u njene emocije, iako joj je obećao da to neće raditi. Zato je želeo da je pusti da spava, da je makar malo poštedi tog osećanja koje ju je mučilo.
U glavi su mu bile Suzanine reči i razgovor koji su vodili prethodnog dana. Šta je to Suzana krila od njih? Bilo je očigledno da se nešto važno dešavalo, samo nije imao ni najmanju predstavu šta to može biti.
Ko zna koliko dugo bi ostao izgubljen u sopstvenim mislima, da u jednom trenutku nije začuo neku pesmu, koja se činilo da dolazi iz blizine. Zažmurio je i pokušao da prati zvuk. Činilo mu se da se pojačava. Ko god da je pevao, približavao se. Šta više bio je jako blizu. Možda čak tu ispred njega.
Otvorio je oči i vrisnuo.
Pred njim je stajala tamnokosa devojka, odevena u zeleno. Smejala se njegovoj reakciji.
»Uplašila si me!«, rekao je, tupavo.
»Očigledno«, odgovori mu. »Bar sam čekala da se probudite.«
»Da se probudimo?«, začudi se Nalim. »Koliko si dugo već ovde?«
»Ja sam uvek ovde. Moje ime je Majlea. Majlea Bukrin. Čuvarka Kiolota.«
»Čuvarka? «, zbunjeno će Nalim.
»Da, čuvarka. Čuvam grad od neželjenih gostiju.« Osmotrila ga je od stopala, to temena. »Kojim poslom dolazite u Kiolot Grad?«
»Odakle znaš da to uopšte želimo?«
»Čula sam kad si vikao sinoć.«
»Znao sam da je to bila dobra ideja!«, bio je zadovoljan Nalim.
»Mnogi žele da uđu u Kiolot. I to nisu uvek sasvim fini ljudi. Koliko je samo razbojnika pokušalo da uđe... Morala sam da vas testiram. S obzirom ste bili spremni da prenoćite sami, u mračnoj šumi, pretpostavljam da imate važne razloge da budete ovde. Zato, govori!«
»Tražimo Isceliteljk. Treba nam njena pomoć. Rečeno nam je da je potražimo u Kiolot Gradu i odvedemo sa nama u Štok. Njena majka«, reče Nalim i pokaza na Stefanu, »nas je po nju poslala.«
Majlea ga je sumnjičavo gledala. »Je li njena majka prijateljica Isceliteljki? Je li bolesna ili povređena, pa joj je potrebna? «
»Ne. Ne znam. Nije nam rekla mnogo. Samo nas je poslala ovamo i naterala nas da joj obećamo da ćemo joj je dovesti. Delovalo je kao da joj je to vrlo važno. Lagao bih kada bih rekao da znam pravi razlog.«
Izgledalo je kao da mu je verovala. »To će možda biti malo teže nego što ste zamislili. Da li znate ko je uopšte Isceliteljka koju tražite?«
»Iskreno, ne.«
»Hajde za početak da uđemo u Kiolot!«, reče Majlea, menjajući temu. »Vaši konji su već tamo«, reče ona, a Nalim tek tada primeti da konji nisu bili tu, »a i tvoja prijateljica se, evo, budi!«
Nakon što se Majlea upoznala sa Stefanom i nakon što su razjasnili još jednom čitavu situaciju, Majlea izvadi iz svog džepa nešto što je ličilo na sviraljku. Par puta je dunula u istu, ali ne nasumično, već kao da svira tačno određenu melodiju. Istoga trenutka kada je završila i vratila sviraljku u džep, pred njima se stvorila staza koja je bila napravljena od lišća. Vodila je iznad njihovih glava u krošnju jednog drveta karakterističnog oblika. Majlea im objasni da je staza sasvim čvrsta i da mogu slobodno po njoj da koračaju.
»Nije ni čudo što nismo mogli da pronađemo Kiolot«, reče Stefana kada su već bili blizu krošnje.
Odozgo je šuma izgledala potpuno drugačije. Kiolot, zapravo, nije bio carstvo koje se nalazilo u šumi, nego je sama šuma bila carstvo. Krošnje su bile povezane stazama od granja, a oko njih su letele Vile, koje su u tim krošnjama i živele. Majlea je objasnila Stefani i Nalimu da je čitav Kiolot začaran. Niko ga ne može videti sa zemlje ili iz same šume.
Ulaza u Kiolot nije bilo previše, svega četiri i za ulaz je bila neophodna sviraljka poput one kojom je Majlea svirala. Te su sviraljke posedovale samo Vile, Carica Kiolota i bića kojima je ona dozvoljavala da imaju pristup Kiolotu. Kiolot Grad bio je nešto poput prestonice Kiolota. Majlea je, takođe, objasnila da u Kiolotu nema mnogo ljudi. U njemu su uglavnom živele Vile i razne životinje. Jedina ljudska bića bila su ona, koja je čuvala šumu, Carica Kiolota i par njenih podanika.
»A Isceliteljka? Je li ona Vila?«, upita Stefana, pomalo ushićeno.
»Ne, ne. Isceliteljka nije Vila. Ona je Carica Kiolota«, Majlea to reče sasvim mirno.
Nalim i Stefana se zaustaviše u mestu. »Carica Kiolota?!«, Stefana gotovo viknu.
»Isceliteljka koju mi tražimo je Mina? Mina Pavie?« Nalim nije znao previše o Defori, ali nije bio ni potpuno neobavešten. Naravno da je znao ko je Carica Kiolota.
Majlea se nasmeja. »Tako je. Velika Mina Pavie! Ja ću otići da obavestim Minu da ste ovde, a vi me sačekajte ovde«, reče Majlea i otrča, poprilično vešto, u pravcu najvišeg drveta koje su Stefana i Nalim mogli da vide sa mesta na kom su stajali.
Neko vreme su se divili pogledu i uživali u kretanju Vila koje je više ličilo na ples. Bile su tako graciozne! Stasom su pomalo podsećale na ljude, samo su bile sitnije građe i, naravno, imale krila. Vile su živele i van Kiolota, ali šumske Vile bile su drugačije. Sijale su.
Nakon par minuta provedenih u tišini, Nalim prekide istu rečima: »Kako si? Jesi li dobro spavala?«
»Jesam«, odgovori Stefana«, pa obori glavu. »Znaš, pre nego što sam se uspavala, razmišljala sam da se projektujem kući. Da makar vidim šta je bilo sa majkom.«
»I? Jesi li?« Nalimu je palo na pamet da bi to mogla učiniti.
»Ne. Nisam mogla. Nisam želela, zapravo. Previše se bojim.«
I on se bojao, no ona to nije morala znati. Morao je biti njen oslonac. »Nemojmo dozvoliti sebi negativne misli«, rekao joj je, protrljavši joj kosu rukom. Odlučio je da promeni temu. »Nego, da li si primetila kako Majlea govori o Mini?«
»Na šta tačno misliš?«
»Možda se varam, no ipak... Kao da sam naslutio neku vrstu prisnosti među njima.«
»To je zato što ti voliš da razmišljaš o takvim stvarima.«
»Možda si i u pravu«, složi se Nalim. »Svejedno, mislim da je to dobar znak.«
»Iz Štoka, kažeš?«, carica Kiolota je upita, ne odajući nikakav poseban utisak.
»Da. Iz Štoka«, Majlea odgovori.
»I kako si rekla da se zovu?«
»Nalim i Stefana. Šalje ih žena po imenu Suzana.«
»Suzana«, reče Mina, više za sebe, nego njoj.
»Da, mislim da je tako Nalim i rekao.»
»Nečuveno! Ona je potpuno poludela!«
Majleu iznenadi ova reakcija. Mina je očigledno poznavala tu Suzanu. Kako to da joj nikada ranije ništa nije rekla o njoj?
Stajale su neko vreme u tišini, pre nego Mina reče: »Žao mi je. Reci im da ne mogu poći sa njima.«
»Ali...«
»Nema „ali“. Tako im reci. I prenesi im moje žaljenje. Znaš već kako to ide.«
»U redu...«, reče Majlea, potišteno. Znala je da nema svrhe ubeđivati Minu da promeni mišljenje. Mogla je skoro da predvidi i koja će biti njena reakcija, ali ipak se nadala da će ispasti drugačije.
Već se bila okrenula i pošla ka vratima, kada je Mina zaustavi rečima: »Sačekaj! Želim da ti pođeš sa njima.«
»Ja?!? Ali zašto?«
»Zato što sam ja tako rekla!«, odsečno reče carica Kiolota.
»Ali ja nisam Isceliteljka i...«
»Želim da ih ispratiš natrag«, prekide je Mina po ko zna koji put, »i da se vratiš sa izveštajem.«
»Razumem«, reče Majlea ponizno. Ona je morala slušati Minu.
Nije bilo potrebno biti empata da se na Majleinom licu, dok je išla u susret Stefani i Nalimu, primeti da neće biti zadovoljni odgovorom.
»To sam i očekivala. Ipak je ona Carica«, Stefana reče. »Ali moja majka računa na nas! Sada ću otići tamo i lično je odvući u Štok ako treba!«
Bila je ljuta i Nalim je znao da bi bila u stanju da to i zaista učini. »Polako Stef, nemoj!«
»Žao mi je... Ali rekla mi je da ja pođem sa vama u Štok! Tako da niste uzalud dolazili.«
»A da i ti nisi možda Isceliteljka?!?«, Stefana će drsko. »Jeste da ne znam zašto je uopšte mojoj majci potrebna Isceliteljka, ali ipak...«
»Moramo odavde! Šuma je uznemirena... Mislim da oseća tvoj bes«, zabrinuto će Nalim.
»Šuma? Oseća bes? Šta si ti sad?!? Šumska Nimfa?« sarkastično uzvrati Stefana.
Nakon ne tako kratkog ubeđivanja, Nalim i Majlea su uspeli da smire Stefanu, a potom se vrate do mesta u šumi gde su prethodne noći prenoćili. Majlea dovede tri konja iz Kiolota i, s obzirom da tu nisu više imali šta da traže, odlučiše da krenu put Štoka.
Nisu previše razgovarali na putu. Nalim i Stefana su bili razočarani ishodom svog putovanja, a Majlea je to razumela, pa nije pokušavala da previše komunicira sa njima. I sama je bila pomalo ljuta na Minu zbog načina na koji joj se obraćala, tako da je i njoj tišina odgovarala. U Štok bi trebalo da stignu do večeri. Nadala se da će se za to vreme atmosfera makar malo popraviti.
I pored toga što je bilo mračno kada su stigli, Stefana i Nalim su jasno videli da Štok nije bio u istom stanju u kakvom su ga ostavili.
»Tako mi Bogova!« reče Nalim dok je nervozno silazio sa svog konja.
»Ne! Ne!« Stefana je nervozno ponavljala dok su trčali ka svom rodnom gradu.
Majlea je samo ćutala i nije ih pratila, jer je i sama bila zapanjena onim što je bilo pred njenim očima. Štok je bio u ruševinama.
»Nema ga više...« reče Nalim, kao u bunilu, dok je jedino što se čulo u okolini bio Stefanin glas koji je, iznova i iznova, mučno ponavljao »Ne.«
KRAJ 2. EPIZODE
»Ja ne razumem! Sve mape su upućivale ovuda! Čini se kao da satima lutamo u krug«, reče Stefana, vidno uznemirena.
»Pričaj mi o tome. Kiolot je bi trebalo da je ogromno šumsko carstvo... Kako je moguće da ga ne vidimo?«
»Možda ne želi da bude viđeno. Možda ne vole posetioce.«
Bio je to mudar zaključak. Stefana bi ga povremeno iznenadila veoma pronicljivim zaključcima. »E pa, mi nećemo otići! Obećali smo tvojoj majci da ćemo dovesti Isceliteljku Minu, pa ćemo to i učiniti!«, reče Nalim Stefani, a zatim okrenu glavu ka nebu i iz sveg glasa viknu: »Heeej! Čujete li me? Znamo da je Kiolot ovde! Nećemo otići dok nas ne pustite unutra!«
»Misliš da će to upaliti?«, upita Stefana sa dozom neverice u glasu.
»Imaš bolju ideju?«
»Ne baš.»
»Onda ćuti.»
Nalim se prodra još par puta, ali ostao je bez ikakvog odgovora. Pogledaše jedno drugo, vidno razočarani i nakon par trenutaka tišine, Stefana progovori: »I šta ćemo sad?«
»Ne znam. Ne možemo se vratiti u Štok. Ne bez Mine. Valjda ćemo morati ovde da prespavamo«, zaključi Nalim.
»Ovde?!? Gde ovde?!?«, Stefani se nije dopala ta ideja, izgleda.
»Pa ovde gde smo! Možda ćemo ujutru bolje videti. A i čini se da nema nikakvih opasnosti u blizini.« Ni njemu se nije dopadala ideja noćenja u šumi, ali nije želeo da to previše ispolji. »Mislim da nemamo izbora.«
Stefana se nerado složila sa Nalimom. Bio je u pravu. Nisu imali izbora. U blizini nije bilo drugog naselja, niti su koga videli na putu do ovde. Nije bilo poente vraćati se, a i već su bili umorni. Skupiše hrabrost, siđoše sa konja i namestiše se da spavaju.
Nekim čudom, oboje su čvrsto spavali, kao da su bili u spavaćoj sobi nekakve palate, a ne tu na travi, u šumi, daleko od bilo kakvog komfora. San im nije prekinulo ni Sunce koje je već odavno izašlo i obasjavalo ih kroz granje okolnog drveća.
Nalim se prvi probudio i sam iznenađen činjenicom da ne pamti kada se poslednji put tako odmorio. Nije hteo još da budi Stefanu. Znao je koliko je uplašena. Osećao je to. Dozvolio je sebi da upotrebi svoju moć i zađe u njene emocije, iako joj je obećao da to neće raditi. Zato je želeo da je pusti da spava, da je makar malo poštedi tog osećanja koje ju je mučilo.
U glavi su mu bile Suzanine reči i razgovor koji su vodili prethodnog dana. Šta je to Suzana krila od njih? Bilo je očigledno da se nešto važno dešavalo, samo nije imao ni najmanju predstavu šta to može biti.
Ko zna koliko dugo bi ostao izgubljen u sopstvenim mislima, da u jednom trenutku nije začuo neku pesmu, koja se činilo da dolazi iz blizine. Zažmurio je i pokušao da prati zvuk. Činilo mu se da se pojačava. Ko god da je pevao, približavao se. Šta više bio je jako blizu. Možda čak tu ispred njega.
Otvorio je oči i vrisnuo.
Pred njim je stajala tamnokosa devojka, odevena u zeleno. Smejala se njegovoj reakciji.
»Uplašila si me!«, rekao je, tupavo.
»Očigledno«, odgovori mu. »Bar sam čekala da se probudite.«
»Da se probudimo?«, začudi se Nalim. »Koliko si dugo već ovde?«
»Ja sam uvek ovde. Moje ime je Majlea. Majlea Bukrin. Čuvarka Kiolota.«
»Čuvarka? «, zbunjeno će Nalim.
»Da, čuvarka. Čuvam grad od neželjenih gostiju.« Osmotrila ga je od stopala, to temena. »Kojim poslom dolazite u Kiolot Grad?«
»Odakle znaš da to uopšte želimo?«
»Čula sam kad si vikao sinoć.«
»Znao sam da je to bila dobra ideja!«, bio je zadovoljan Nalim.
»Mnogi žele da uđu u Kiolot. I to nisu uvek sasvim fini ljudi. Koliko je samo razbojnika pokušalo da uđe... Morala sam da vas testiram. S obzirom ste bili spremni da prenoćite sami, u mračnoj šumi, pretpostavljam da imate važne razloge da budete ovde. Zato, govori!«
»Tražimo Isceliteljk. Treba nam njena pomoć. Rečeno nam je da je potražimo u Kiolot Gradu i odvedemo sa nama u Štok. Njena majka«, reče Nalim i pokaza na Stefanu, »nas je po nju poslala.«
Majlea ga je sumnjičavo gledala. »Je li njena majka prijateljica Isceliteljki? Je li bolesna ili povređena, pa joj je potrebna? «
»Ne. Ne znam. Nije nam rekla mnogo. Samo nas je poslala ovamo i naterala nas da joj obećamo da ćemo joj je dovesti. Delovalo je kao da joj je to vrlo važno. Lagao bih kada bih rekao da znam pravi razlog.«
Izgledalo je kao da mu je verovala. »To će možda biti malo teže nego što ste zamislili. Da li znate ko je uopšte Isceliteljka koju tražite?«
»Iskreno, ne.«
»Hajde za početak da uđemo u Kiolot!«, reče Majlea, menjajući temu. »Vaši konji su već tamo«, reče ona, a Nalim tek tada primeti da konji nisu bili tu, »a i tvoja prijateljica se, evo, budi!«
Nakon što se Majlea upoznala sa Stefanom i nakon što su razjasnili još jednom čitavu situaciju, Majlea izvadi iz svog džepa nešto što je ličilo na sviraljku. Par puta je dunula u istu, ali ne nasumično, već kao da svira tačno određenu melodiju. Istoga trenutka kada je završila i vratila sviraljku u džep, pred njima se stvorila staza koja je bila napravljena od lišća. Vodila je iznad njihovih glava u krošnju jednog drveta karakterističnog oblika. Majlea im objasni da je staza sasvim čvrsta i da mogu slobodno po njoj da koračaju.
»Nije ni čudo što nismo mogli da pronađemo Kiolot«, reče Stefana kada su već bili blizu krošnje.
Odozgo je šuma izgledala potpuno drugačije. Kiolot, zapravo, nije bio carstvo koje se nalazilo u šumi, nego je sama šuma bila carstvo. Krošnje su bile povezane stazama od granja, a oko njih su letele Vile, koje su u tim krošnjama i živele. Majlea je objasnila Stefani i Nalimu da je čitav Kiolot začaran. Niko ga ne može videti sa zemlje ili iz same šume.
Ulaza u Kiolot nije bilo previše, svega četiri i za ulaz je bila neophodna sviraljka poput one kojom je Majlea svirala. Te su sviraljke posedovale samo Vile, Carica Kiolota i bića kojima je ona dozvoljavala da imaju pristup Kiolotu. Kiolot Grad bio je nešto poput prestonice Kiolota. Majlea je, takođe, objasnila da u Kiolotu nema mnogo ljudi. U njemu su uglavnom živele Vile i razne životinje. Jedina ljudska bića bila su ona, koja je čuvala šumu, Carica Kiolota i par njenih podanika.
»A Isceliteljka? Je li ona Vila?«, upita Stefana, pomalo ushićeno.
»Ne, ne. Isceliteljka nije Vila. Ona je Carica Kiolota«, Majlea to reče sasvim mirno.
Nalim i Stefana se zaustaviše u mestu. »Carica Kiolota?!«, Stefana gotovo viknu.
»Isceliteljka koju mi tražimo je Mina? Mina Pavie?« Nalim nije znao previše o Defori, ali nije bio ni potpuno neobavešten. Naravno da je znao ko je Carica Kiolota.
Majlea se nasmeja. »Tako je. Velika Mina Pavie! Ja ću otići da obavestim Minu da ste ovde, a vi me sačekajte ovde«, reče Majlea i otrča, poprilično vešto, u pravcu najvišeg drveta koje su Stefana i Nalim mogli da vide sa mesta na kom su stajali.
Neko vreme su se divili pogledu i uživali u kretanju Vila koje je više ličilo na ples. Bile su tako graciozne! Stasom su pomalo podsećale na ljude, samo su bile sitnije građe i, naravno, imale krila. Vile su živele i van Kiolota, ali šumske Vile bile su drugačije. Sijale su.
Nakon par minuta provedenih u tišini, Nalim prekide istu rečima: »Kako si? Jesi li dobro spavala?«
»Jesam«, odgovori Stefana«, pa obori glavu. »Znaš, pre nego što sam se uspavala, razmišljala sam da se projektujem kući. Da makar vidim šta je bilo sa majkom.«
»I? Jesi li?« Nalimu je palo na pamet da bi to mogla učiniti.
»Ne. Nisam mogla. Nisam želela, zapravo. Previše se bojim.«
I on se bojao, no ona to nije morala znati. Morao je biti njen oslonac. »Nemojmo dozvoliti sebi negativne misli«, rekao joj je, protrljavši joj kosu rukom. Odlučio je da promeni temu. »Nego, da li si primetila kako Majlea govori o Mini?«
»Na šta tačno misliš?«
»Možda se varam, no ipak... Kao da sam naslutio neku vrstu prisnosti među njima.«
»To je zato što ti voliš da razmišljaš o takvim stvarima.«
»Možda si i u pravu«, složi se Nalim. »Svejedno, mislim da je to dobar znak.«
»Iz Štoka, kažeš?«, carica Kiolota je upita, ne odajući nikakav poseban utisak.
»Da. Iz Štoka«, Majlea odgovori.
»I kako si rekla da se zovu?«
»Nalim i Stefana. Šalje ih žena po imenu Suzana.«
»Suzana«, reče Mina, više za sebe, nego njoj.
»Da, mislim da je tako Nalim i rekao.»
»Nečuveno! Ona je potpuno poludela!«
Majleu iznenadi ova reakcija. Mina je očigledno poznavala tu Suzanu. Kako to da joj nikada ranije ništa nije rekla o njoj?
Stajale su neko vreme u tišini, pre nego Mina reče: »Žao mi je. Reci im da ne mogu poći sa njima.«
»Ali...«
»Nema „ali“. Tako im reci. I prenesi im moje žaljenje. Znaš već kako to ide.«
»U redu...«, reče Majlea, potišteno. Znala je da nema svrhe ubeđivati Minu da promeni mišljenje. Mogla je skoro da predvidi i koja će biti njena reakcija, ali ipak se nadala da će ispasti drugačije.
Već se bila okrenula i pošla ka vratima, kada je Mina zaustavi rečima: »Sačekaj! Želim da ti pođeš sa njima.«
»Ja?!? Ali zašto?«
»Zato što sam ja tako rekla!«, odsečno reče carica Kiolota.
»Ali ja nisam Isceliteljka i...«
»Želim da ih ispratiš natrag«, prekide je Mina po ko zna koji put, »i da se vratiš sa izveštajem.«
»Razumem«, reče Majlea ponizno. Ona je morala slušati Minu.
Nije bilo potrebno biti empata da se na Majleinom licu, dok je išla u susret Stefani i Nalimu, primeti da neće biti zadovoljni odgovorom.
»To sam i očekivala. Ipak je ona Carica«, Stefana reče. »Ali moja majka računa na nas! Sada ću otići tamo i lično je odvući u Štok ako treba!«
Bila je ljuta i Nalim je znao da bi bila u stanju da to i zaista učini. »Polako Stef, nemoj!«
»Žao mi je... Ali rekla mi je da ja pođem sa vama u Štok! Tako da niste uzalud dolazili.«
»A da i ti nisi možda Isceliteljka?!?«, Stefana će drsko. »Jeste da ne znam zašto je uopšte mojoj majci potrebna Isceliteljka, ali ipak...«
»Moramo odavde! Šuma je uznemirena... Mislim da oseća tvoj bes«, zabrinuto će Nalim.
»Šuma? Oseća bes? Šta si ti sad?!? Šumska Nimfa?« sarkastično uzvrati Stefana.
Nakon ne tako kratkog ubeđivanja, Nalim i Majlea su uspeli da smire Stefanu, a potom se vrate do mesta u šumi gde su prethodne noći prenoćili. Majlea dovede tri konja iz Kiolota i, s obzirom da tu nisu više imali šta da traže, odlučiše da krenu put Štoka.
Nisu previše razgovarali na putu. Nalim i Stefana su bili razočarani ishodom svog putovanja, a Majlea je to razumela, pa nije pokušavala da previše komunicira sa njima. I sama je bila pomalo ljuta na Minu zbog načina na koji joj se obraćala, tako da je i njoj tišina odgovarala. U Štok bi trebalo da stignu do večeri. Nadala se da će se za to vreme atmosfera makar malo popraviti.
I pored toga što je bilo mračno kada su stigli, Stefana i Nalim su jasno videli da Štok nije bio u istom stanju u kakvom su ga ostavili.
»Tako mi Bogova!« reče Nalim dok je nervozno silazio sa svog konja.
»Ne! Ne!« Stefana je nervozno ponavljala dok su trčali ka svom rodnom gradu.
Majlea je samo ćutala i nije ih pratila, jer je i sama bila zapanjena onim što je bilo pred njenim očima. Štok je bio u ruševinama.
»Nema ga više...« reče Nalim, kao u bunilu, dok je jedino što se čulo u okolini bio Stefanin glas koji je, iznova i iznova, mučno ponavljao »Ne.«
KRAJ 2. EPIZODE
Friday, April 1, 2011
I Okupljanje - Epizoda 1 (Štok)
Još i pre izlaska Sunca moglo se osetiti da je pred stanovnicima Štoka jedan poseban dan. Čak i oni koji su inače spavali do podneva su tog dana poranili kako bi završili sa svim svojim obavezama i poslovima do mraka, ne bi li se okupili oko Drveta i proslavili dan boga Erata. Uistinu, njima nije bio potreban poseban razlog da bi se okupili oko vatre i do kasno u noć čavrljali, smejali se, pevali i zabavljali. Oni su voleli život. Sama činjenica da su živi (i dobro nahranjeni) im je bila dovoljan razlog za slavlje. Ali Eratov dan je bio zaista poseban događaj za meštane, bez obzira što su mnogi smatrali da je to samo još jedan izgovor Štočana da se dobro popije.
Oni koji su malo bolje poznavali istoriju Defore, znali su da taj dan zapravo ne simbolizuje nikakav poseban događaj. Kao ni na bilo koji od dana bilo kog od četiri Boga, ni na ovaj dan se zapravo ništa nije dogodilo. To je bio samo dan koji su Hramovi odredili kao dan kada će se odavati počast Eratu. Ipak, malo koga u Štoku je to zanimalo, a i zašto bi? Ako je već praznik, valja praznovati! A praznovalo se tako što se u samom centru mesta, oko najstarijeg drveta u Štoku, organizuje nešto poput celodnevnog izleta. Svako bi poneo sa sobom šta i koliko je mogao i uvek bi bilo dovoljno hrane i pića i dobrog raspoloženja.
Štok je bio prilično malo mesto. Previše malo da bi se smatralo gradom, a opet, nije bio karakteristično selo. Nije bilo više od dvadesetak kuća i svi su se međusobno poznavali. Među meštanima nije bilo razdora, niti sukoba i svi su funkcionisali kao jedna velika porodica. Smešten na južnom obodu severnog regiona Defore, bio je poprilično blizu prestonici, gradu Barasu, a opet sakriven, tu na planini Dero, bio je savršeno utočište od problema i beg od stvarnosti. Za one koji su znali za njegovo postojanje, naravno.
Istina, nije mnogo običnih ljudi znalo za Štok. Tako mali gradić, pa još sakriven nije privlačio puno pažnje. Nikada se ni za koga iz Štoka nije čulo. Nijedan velikan nije potekao odatle. U tome nije pomagala ni činjenica da je Štok, zapravo, retko ko želeo da napusti. Čak i kada su neki pokušali da odu u veće gradove, nakon izvesnog vremena bi shvatili da im nedostaje toplina i sigurnost rodnog mesta i vraćali se lagodnom životu i jednostavnosti Štoka. Ima i onih koji su govorili da su svi Štočani „začarani“ (obično nečim u piću) i da nikada ne mogu da ga napuste, ali to su bile samo priče starica, bez osnova u stvarnosti.
Samo je dvoje ljudi ikada otišlo iz tog mesta, a da se nikada nije vratilo. Meštani nikada nisu saznali pravi razlog njihovog odlaska. Nisu davali nikakvog znaka da bi se tako nešto moglo dogoditi i tek tako odlučili da sve napuste. Međutim, čak su i oni ostavili jedan deo sebe u Štoku nakon odlaska. I to veoma značajan deo, moglo bi se reći. Ostavili su svog sina.
Taj dečak, sada već odrastao čovek, zvao se Nalim. Ni Nalim nikada nije saznao šta je moglo naterati njegove roditelje da odu i ostave ga u Štoku da živi sa Suzanom Koin i njenom kćerkom Stefanom. Svi su govorili da su njegovi roditelji dobri i pošteni ljudi, kao i svi iz Štoka, ali niko nije umeo da objasni koja ih je muka naterala da odu i ostave ga. Kada je bio mlađi, više od svega je želeo da sazna razlog. Kao i svakom detetu, nedostajali su mu roditelji, ali kako je odrastao, sve je manje verovao da će ikada saznati išta o njima, a kamoli o razlozima zbog kojih su ga ostavili.
Odavno je prestao da se pita. Prošlo je dosta vremena otkad se sve to desilo i on nije želeo da traći vreme na pitanja na koja ne može dobiti odgovore. Uz to, bilo je nečega u Štoku što je čoveka jednostavno gonilo da prestane da brine i prihvati život i ono što on nosi sa osmehom na licu i uz čašicu Deroča u ruci.
Deroč je bio omiljeno piće meštana, a i većine Deforana u središnjem području. Žestoko, a pitko, lako je klizilo niz grlo i vrlo efikasno delovalo. Gotovo sve krčme u tom regionu su ga služile i gotovo svi koji dolaze iz ostalih krajeva Defore su želeli da ga probaju i, posle, više nikad ne prestanu da ga piju.
Danas, Nalim svakako nije provodio dan razmišljajući o prošlosti ili o svom životu. Bio je praznik i praznično raspoloženje se osećalo u vazduhu. Čak i da se trudio, ne bi mogao da razmišlja ni o čemu drugom, jer je bilo dovoljno samo da vidi osmehe na užurbanim licima na ulici i da jedina njegova misao bude kakvo ih veče očekuje kraj Drveta.
Nije imao neka posebna zaduženja oko organizovanja proslave. Nalim nije bio previše jak fizički, a i njegov Dar je bio prilično beskoristan u takvim situacijama. I, zaista, šta bi jedan empata mogao da učini povodom ogromnih bačvi Deroča koje je trebalo preneti do Drveta? Njegova jedina odgovornost bila je muzika, jer su svi već znali da je on dobar pevač, iako ne prilično vešt na gitari.
Zamišljen, osmišljavao je repertoar za to veče i nije ni primetio kako mu u susret ide Suzana.
»Nalime! Juhu!«, pokušala je da mu privuče pažnju.
»Oh, nisam te video! Izvini! Da li ti treba nešto? Baš sam pošao kući...«
»Ne, ne« reče, ali se brzo predomisli »U stvari, možda. Hajdemo zajedno na tamo, pa ću ti sve reći. Stefana ionako nije kod kuće.«
Nalim se složi. »Zar nisi išla na drugu stranu?«, upitao je kada je shvatio da se Suzana, zapravo, vraća odakle je došla.
»Jesam. Ali to može da čeka...«
Osetio je da je nešto čudno kod Suzane. »Je li sve u redu?«
»Da, da. U redu je«, neubedljivo mu odgovori, te joj nije baš poverovao.
Izgledala je nekako rasejanije nego inače.
Suzana mu nije bila rođaka, iako ju je smatrao, ako ne majkom, onda bar tetkom, zbog činjenice da je kod nje odrastao.
Kada su stigli kući, Suzana je zatvorila vrata, rekla mu da sedne za sto u dnevnoj sobi i počela da govori: »Znaš... Ti si uvek toliko brinuo o Stefani i meni, kao da si mi zaista sin, a njoj brat.«
»Jasno. Ali nije moglo biti drugačije, s obzirom da vas obe toliko volim, ali zašto«, zastade je jer oseti neku nelagodu, pa nastavi, »zašto pričamo o ovome sada? Je li sve u redu? «
»Možda zvuči glupavo, ali zapravo i ne znam šta je u pitanju. Možda sam samo emotivna zbog praznika i svega.« Napravila je kratku pauzu, uzdahnula i nastavila: »Nalime, želim da mi nešto obećaš!«
»Bilo šta! Znaš da možeš da računaš na mene«, rekao je i mislio svaku izgovorenu reč.
»Obećaj mi... Obećaj mi da ćeš je uvek čuvati! Šta god da se desi!«
Nije mu se dopadao ovaj razgovor. »Naravno da hoću! To nije ni potrebno obećavati. Ali jesi li ti sigurna da je sve u redu?«
»Da, jeste. Sada svakako jeste.«
Osećaj nelagodnosti koji su osećali nakon ovog razgovra je doveo do toga da su jedno drugo izbegavali gotovo celog dana. I uveče, kada su se već svi okupili na centralnom trgu, trudili da što manje razgovaraju. Kako je Nalim bio zadužen za pevanje, lako je mogao da se udalji od nje i posveti se drugim ljudima.
Stefana, se sa druge strane, nije odvajala od njega. »Pevaj nešto drugo! Daj!«, govorila bi i previše često
»Mislim da bi, kada bih pevao samo ono što bi ti htela, svi ostali hteli da pevam nešto drugo, a mislim da ću se radije suočiti sa tobom, nego sa pijanim susedima oko toga«, uzvratio je šaljivo.
»Onda da se napijem i ja, pa da vidimo da li ćeš promeniti pesmu! U svakom smislu!« »Samo probaj!«
Generalno posmatrano, Stefana nije preterano volela te meštanske proslave. Možda zbog njene buntovne prirode, ili karakterističnog doživljavanja stvari, netipičnog za Štok, ili jednostavno zbog toga što nije volela gužvu. Osećala se nelagodno prilikom ovakvih događaja. Često bi otišla do toaleta, zatvorila se unutra, a zatim se projektovala na neko mirnije mesto.
Astralna projekcija bila je njen Dar. Zatvorila bi oči, zamislila neko mesto na kome je već bila i projektovala bi se tamo. Jedini koji je znao da Stefana to radi u ovakvim prilikama bio je Nalim. Da je iko drugi saznao, doživeo bi to kao uvredu, jer je meštanima bilo prosto nemoguće zamisliti da neko ne uživa na proslavama i da se „iskrada“ da bi bio sam. Drugi ne bi razumeli, ali on jeste. Stefana je bila drugačija. On je to oduvek znao. Drugačija od svih u Štoku.
»Ako će iko ikada napustiti ovo mesto«, govorio je često Suzani, »to će biti ona! Ona jednostavno ne oseća duh Štoka kao ostali.« I bio je u pravu. Ona jednostavno nije pripadala tu. Svima je to bilo nezamislivo, ali ne i njemu. Previše ju je dobro poznavao.
No večeras je, kao nekim čudom, i ona bila drugačija. Smejala se više nego inače, uživala sa prijateljima i igrala.
»Kao da i ona oseća da je ovo poslednja ovakva proslava u Štoku«, pomislio je u trenutku, a zatim glasno izvogorio: »I ona?!«
Zbunio je samog sebe, u prvi mah. Zaista se tako osećao. Kao da je ovo poslednja proslava u Štoku. A osećaj jednog empate govorio je mnogo. Je li to bilo posledica razgovora sa Suzanom?
Srećom, u Štoku nije bilo drugih empata, pa su se svi ludo zabavljali čitave večeri, do kasno u noć. Čak se i Nalim posle par čašica Deroča opustio i pevao kao nikada ranije, dok je Stefana igrala dok je noge nisu izdale.
Kada je došlo vreme da se pođe kući, Suzana posla Nalima i Stefanu same, pod izgovorom da se mora nečim pozabaviti. Nakon što su njih dvoje već dovoljno odmakli da ne mogu da je vide, ona priđe prozoru velike kuće koja je bila najbliža centralnom trgu i pokuca par puta. Jedva da je i videla čoveka sa bradom i malim naočarima kako je otvorio prozor. Da je nije pozdravio, možda i ne bi. Bio je to Galileo, Starešina Štoka.
»Galileo... Kakvo je stanje?«, upitala ga je zabrinuto.
»Alarmantno. Sve su bliži.«
»Šta ćemo raditi? Plan i dalje važi?«
»Sve će biti kao što smo se dogovorili. I ostali se slažu.« Pod ostalima je podrazumevao starije i viđenije meštane koji su se uvek uključivali u odlučivanje o Štoku. »Jednostavno nećemo pristati na njihove uslove! I sama znaš šta bi to značilo!«
»Znam, znam... Ali bojim se da nisu svi spremni da rizikuju! Šta ako...?«
»Ne bi se usudili! Nemoj se brinuti. Ako i dođe do toga, nećemo se predati bez borbe! Sada idi i spavaj. Vojnici neće biti ovde do podneva, ali se ipak moramo odmoriti i pripremiti.«
Suzana klimnu glavom i ode svojoj kući. Te noći nije oka sklopila. Imala je loš predosećaj i znala ja da to što su nameravali da urade neće proći lako. Znali su šta im je činiti još i pre nego je taj dekret o Žigosanju usvojen.
Nikome nije bilo jasno odakle je ta ideja potekla i zašto tek sada. Oduvek se znalo da svi u Defori nose u sebi krv nekog od četiri Boga i zašto bi se sad žigosali u skladu sa tim čiju krv imaju? Bilo je dosta Deforana koji su mislili da iza svega stoji želja Aika da još više istaknu svoju nadmoć nad ljudima ostalih Familea. Možda je to i bio glavni razlog, s tim što ona to nije mogla znati. Koja god da je osnovna zamisao bila, ta ideja joj se nimalo nije dopadala.
Ipak, kraljevska vojska neće imati previše obzira prema njima kada bude došla sa žigovima... Ako njihova pobuna pođe po zlu, neće imati milosti prema njima. Zato je Suzana već sada znala šta treba da uradi.
Ustala je u cik zore, spremila doručak, a zatim probudila Stefanu i Nalima. Oboje su bili prilično mrzovoljni, jer se nisu dovoljno naspavali, ali Suzana je toliko insistirala da se probude, da nisu imali izbora.
»Bogova mu, gde gori?!?«, reče Stefana, mrgodno.
Suzani to nije bilo ni najamenj važno. »Jedite! Imam posla za vas!«
»Ali kakvog posla?«, upita Nalim.
»Važnog!« Bolje je da znaju što manje. »Jedite vi, a ja ću vam pričati dok jedete, da ne bismo gubili vreme.« Kada je videla da su je poslušali, ona objasni: »Želim da odmah nakon doručka krenete u Kiolot Grad i to što brže možete!«
»Kiolot Grad?!? Ali šta ćemo tamo?!«, začudi se Stefana.
»Ne pitajte previše. Otići ćete tamo i potražiti Isceliteljku.«
»Isceliteljku? Jesi li bolesna?« brzo će Nalim na to, ali Suzana još brže odgovori:
»Nisam bolesna! Ne treba meni Isceliteljka! Nemojte previše pitati! Nikada vam nisam ništa ovakvo tražila! Pa ipak, sada to činim i molim vas da mi verujete i ne prigovarate!«
»Ali ne možeš da očekuješ da samo tako odemo u Kiolot bez ikakvog objašnjenja!«, besno će Stefana.
»E, pa, moraćete! Hajde sada! Požurite!« Trudila se da bude što hladnija. Nije smela posustati.
Nisu dobili objašnjenje, a znali su da ga neće ni dobiti. Nakon što su jeli, Suzana im je dala torbe koje je još prethodne noći spakovala, odvela ih do konja i ispratila do izlaza iz grada.
»Kiolot Grad je jugozapadno odavde i ne previše daleko. Ukoliko ne pravite pauze, stići ćete do mraka. Molim vas, požurite! Sve će vam biti jasno ubrzo...«
»Majko« Stefana izusti tužno. Nije razumela šta se događa.
»Stefana... Nalime... Neka su Bogovi uz vas! I nikada ne zaboravite koliko vas volim!«
»Čemu taj govor? Kao da se nećemo više videti...« Stefana će uplašeno, a Suzana se nasmeši i reče:
Suzana je poljubi u čelo. »Sve će biti u redu. A sada krenite! Vidimo se uskoro!«
Stefana i Nalim pogledaše Suzanu i dugo zadržaše pogled, kao da su želeli da je upamte, a onda krenuše svojim putem. Oboje su imali svoje i različite sumnje u vezi sa onim što se dešavalo. Nešto im je govorilo da ništa više neće biti isto.
I kako se podne bližilo, a Nalim i Stefana odmicali od Štoka ka jugoistoku, sa jugozapada su se Štoku približavali konjanici koji su na svojim zastavama nosili grb porodice Rauč, kraljevske porodice Defore.
KRAJ 1. EPIZODE
Oni koji su malo bolje poznavali istoriju Defore, znali su da taj dan zapravo ne simbolizuje nikakav poseban događaj. Kao ni na bilo koji od dana bilo kog od četiri Boga, ni na ovaj dan se zapravo ništa nije dogodilo. To je bio samo dan koji su Hramovi odredili kao dan kada će se odavati počast Eratu. Ipak, malo koga u Štoku je to zanimalo, a i zašto bi? Ako je već praznik, valja praznovati! A praznovalo se tako što se u samom centru mesta, oko najstarijeg drveta u Štoku, organizuje nešto poput celodnevnog izleta. Svako bi poneo sa sobom šta i koliko je mogao i uvek bi bilo dovoljno hrane i pića i dobrog raspoloženja.
Štok je bio prilično malo mesto. Previše malo da bi se smatralo gradom, a opet, nije bio karakteristično selo. Nije bilo više od dvadesetak kuća i svi su se međusobno poznavali. Među meštanima nije bilo razdora, niti sukoba i svi su funkcionisali kao jedna velika porodica. Smešten na južnom obodu severnog regiona Defore, bio je poprilično blizu prestonici, gradu Barasu, a opet sakriven, tu na planini Dero, bio je savršeno utočište od problema i beg od stvarnosti. Za one koji su znali za njegovo postojanje, naravno.
Istina, nije mnogo običnih ljudi znalo za Štok. Tako mali gradić, pa još sakriven nije privlačio puno pažnje. Nikada se ni za koga iz Štoka nije čulo. Nijedan velikan nije potekao odatle. U tome nije pomagala ni činjenica da je Štok, zapravo, retko ko želeo da napusti. Čak i kada su neki pokušali da odu u veće gradove, nakon izvesnog vremena bi shvatili da im nedostaje toplina i sigurnost rodnog mesta i vraćali se lagodnom životu i jednostavnosti Štoka. Ima i onih koji su govorili da su svi Štočani „začarani“ (obično nečim u piću) i da nikada ne mogu da ga napuste, ali to su bile samo priče starica, bez osnova u stvarnosti.
Samo je dvoje ljudi ikada otišlo iz tog mesta, a da se nikada nije vratilo. Meštani nikada nisu saznali pravi razlog njihovog odlaska. Nisu davali nikakvog znaka da bi se tako nešto moglo dogoditi i tek tako odlučili da sve napuste. Međutim, čak su i oni ostavili jedan deo sebe u Štoku nakon odlaska. I to veoma značajan deo, moglo bi se reći. Ostavili su svog sina.
Taj dečak, sada već odrastao čovek, zvao se Nalim. Ni Nalim nikada nije saznao šta je moglo naterati njegove roditelje da odu i ostave ga u Štoku da živi sa Suzanom Koin i njenom kćerkom Stefanom. Svi su govorili da su njegovi roditelji dobri i pošteni ljudi, kao i svi iz Štoka, ali niko nije umeo da objasni koja ih je muka naterala da odu i ostave ga. Kada je bio mlađi, više od svega je želeo da sazna razlog. Kao i svakom detetu, nedostajali su mu roditelji, ali kako je odrastao, sve je manje verovao da će ikada saznati išta o njima, a kamoli o razlozima zbog kojih su ga ostavili.
Odavno je prestao da se pita. Prošlo je dosta vremena otkad se sve to desilo i on nije želeo da traći vreme na pitanja na koja ne može dobiti odgovore. Uz to, bilo je nečega u Štoku što je čoveka jednostavno gonilo da prestane da brine i prihvati život i ono što on nosi sa osmehom na licu i uz čašicu Deroča u ruci.
Deroč je bio omiljeno piće meštana, a i većine Deforana u središnjem području. Žestoko, a pitko, lako je klizilo niz grlo i vrlo efikasno delovalo. Gotovo sve krčme u tom regionu su ga služile i gotovo svi koji dolaze iz ostalih krajeva Defore su želeli da ga probaju i, posle, više nikad ne prestanu da ga piju.
Danas, Nalim svakako nije provodio dan razmišljajući o prošlosti ili o svom životu. Bio je praznik i praznično raspoloženje se osećalo u vazduhu. Čak i da se trudio, ne bi mogao da razmišlja ni o čemu drugom, jer je bilo dovoljno samo da vidi osmehe na užurbanim licima na ulici i da jedina njegova misao bude kakvo ih veče očekuje kraj Drveta.
Nije imao neka posebna zaduženja oko organizovanja proslave. Nalim nije bio previše jak fizički, a i njegov Dar je bio prilično beskoristan u takvim situacijama. I, zaista, šta bi jedan empata mogao da učini povodom ogromnih bačvi Deroča koje je trebalo preneti do Drveta? Njegova jedina odgovornost bila je muzika, jer su svi već znali da je on dobar pevač, iako ne prilično vešt na gitari.
Zamišljen, osmišljavao je repertoar za to veče i nije ni primetio kako mu u susret ide Suzana.
»Nalime! Juhu!«, pokušala je da mu privuče pažnju.
»Oh, nisam te video! Izvini! Da li ti treba nešto? Baš sam pošao kući...«
»Ne, ne« reče, ali se brzo predomisli »U stvari, možda. Hajdemo zajedno na tamo, pa ću ti sve reći. Stefana ionako nije kod kuće.«
Nalim se složi. »Zar nisi išla na drugu stranu?«, upitao je kada je shvatio da se Suzana, zapravo, vraća odakle je došla.
»Jesam. Ali to može da čeka...«
Osetio je da je nešto čudno kod Suzane. »Je li sve u redu?«
»Da, da. U redu je«, neubedljivo mu odgovori, te joj nije baš poverovao.
Izgledala je nekako rasejanije nego inače.
Suzana mu nije bila rođaka, iako ju je smatrao, ako ne majkom, onda bar tetkom, zbog činjenice da je kod nje odrastao.
Kada su stigli kući, Suzana je zatvorila vrata, rekla mu da sedne za sto u dnevnoj sobi i počela da govori: »Znaš... Ti si uvek toliko brinuo o Stefani i meni, kao da si mi zaista sin, a njoj brat.«
»Jasno. Ali nije moglo biti drugačije, s obzirom da vas obe toliko volim, ali zašto«, zastade je jer oseti neku nelagodu, pa nastavi, »zašto pričamo o ovome sada? Je li sve u redu? «
»Možda zvuči glupavo, ali zapravo i ne znam šta je u pitanju. Možda sam samo emotivna zbog praznika i svega.« Napravila je kratku pauzu, uzdahnula i nastavila: »Nalime, želim da mi nešto obećaš!«
»Bilo šta! Znaš da možeš da računaš na mene«, rekao je i mislio svaku izgovorenu reč.
»Obećaj mi... Obećaj mi da ćeš je uvek čuvati! Šta god da se desi!«
Nije mu se dopadao ovaj razgovor. »Naravno da hoću! To nije ni potrebno obećavati. Ali jesi li ti sigurna da je sve u redu?«
»Da, jeste. Sada svakako jeste.«
Osećaj nelagodnosti koji su osećali nakon ovog razgovra je doveo do toga da su jedno drugo izbegavali gotovo celog dana. I uveče, kada su se već svi okupili na centralnom trgu, trudili da što manje razgovaraju. Kako je Nalim bio zadužen za pevanje, lako je mogao da se udalji od nje i posveti se drugim ljudima.
Stefana, se sa druge strane, nije odvajala od njega. »Pevaj nešto drugo! Daj!«, govorila bi i previše često
»Mislim da bi, kada bih pevao samo ono što bi ti htela, svi ostali hteli da pevam nešto drugo, a mislim da ću se radije suočiti sa tobom, nego sa pijanim susedima oko toga«, uzvratio je šaljivo.
»Onda da se napijem i ja, pa da vidimo da li ćeš promeniti pesmu! U svakom smislu!« »Samo probaj!«
Generalno posmatrano, Stefana nije preterano volela te meštanske proslave. Možda zbog njene buntovne prirode, ili karakterističnog doživljavanja stvari, netipičnog za Štok, ili jednostavno zbog toga što nije volela gužvu. Osećala se nelagodno prilikom ovakvih događaja. Često bi otišla do toaleta, zatvorila se unutra, a zatim se projektovala na neko mirnije mesto.
Astralna projekcija bila je njen Dar. Zatvorila bi oči, zamislila neko mesto na kome je već bila i projektovala bi se tamo. Jedini koji je znao da Stefana to radi u ovakvim prilikama bio je Nalim. Da je iko drugi saznao, doživeo bi to kao uvredu, jer je meštanima bilo prosto nemoguće zamisliti da neko ne uživa na proslavama i da se „iskrada“ da bi bio sam. Drugi ne bi razumeli, ali on jeste. Stefana je bila drugačija. On je to oduvek znao. Drugačija od svih u Štoku.
»Ako će iko ikada napustiti ovo mesto«, govorio je često Suzani, »to će biti ona! Ona jednostavno ne oseća duh Štoka kao ostali.« I bio je u pravu. Ona jednostavno nije pripadala tu. Svima je to bilo nezamislivo, ali ne i njemu. Previše ju je dobro poznavao.
No večeras je, kao nekim čudom, i ona bila drugačija. Smejala se više nego inače, uživala sa prijateljima i igrala.
»Kao da i ona oseća da je ovo poslednja ovakva proslava u Štoku«, pomislio je u trenutku, a zatim glasno izvogorio: »I ona?!«
Zbunio je samog sebe, u prvi mah. Zaista se tako osećao. Kao da je ovo poslednja proslava u Štoku. A osećaj jednog empate govorio je mnogo. Je li to bilo posledica razgovora sa Suzanom?
Srećom, u Štoku nije bilo drugih empata, pa su se svi ludo zabavljali čitave večeri, do kasno u noć. Čak se i Nalim posle par čašica Deroča opustio i pevao kao nikada ranije, dok je Stefana igrala dok je noge nisu izdale.
Kada je došlo vreme da se pođe kući, Suzana posla Nalima i Stefanu same, pod izgovorom da se mora nečim pozabaviti. Nakon što su njih dvoje već dovoljno odmakli da ne mogu da je vide, ona priđe prozoru velike kuće koja je bila najbliža centralnom trgu i pokuca par puta. Jedva da je i videla čoveka sa bradom i malim naočarima kako je otvorio prozor. Da je nije pozdravio, možda i ne bi. Bio je to Galileo, Starešina Štoka.
»Galileo... Kakvo je stanje?«, upitala ga je zabrinuto.
»Alarmantno. Sve su bliži.«
»Šta ćemo raditi? Plan i dalje važi?«
»Sve će biti kao što smo se dogovorili. I ostali se slažu.« Pod ostalima je podrazumevao starije i viđenije meštane koji su se uvek uključivali u odlučivanje o Štoku. »Jednostavno nećemo pristati na njihove uslove! I sama znaš šta bi to značilo!«
»Znam, znam... Ali bojim se da nisu svi spremni da rizikuju! Šta ako...?«
»Ne bi se usudili! Nemoj se brinuti. Ako i dođe do toga, nećemo se predati bez borbe! Sada idi i spavaj. Vojnici neće biti ovde do podneva, ali se ipak moramo odmoriti i pripremiti.«
Suzana klimnu glavom i ode svojoj kući. Te noći nije oka sklopila. Imala je loš predosećaj i znala ja da to što su nameravali da urade neće proći lako. Znali su šta im je činiti još i pre nego je taj dekret o Žigosanju usvojen.
Nikome nije bilo jasno odakle je ta ideja potekla i zašto tek sada. Oduvek se znalo da svi u Defori nose u sebi krv nekog od četiri Boga i zašto bi se sad žigosali u skladu sa tim čiju krv imaju? Bilo je dosta Deforana koji su mislili da iza svega stoji želja Aika da još više istaknu svoju nadmoć nad ljudima ostalih Familea. Možda je to i bio glavni razlog, s tim što ona to nije mogla znati. Koja god da je osnovna zamisao bila, ta ideja joj se nimalo nije dopadala.
Ipak, kraljevska vojska neće imati previše obzira prema njima kada bude došla sa žigovima... Ako njihova pobuna pođe po zlu, neće imati milosti prema njima. Zato je Suzana već sada znala šta treba da uradi.
Ustala je u cik zore, spremila doručak, a zatim probudila Stefanu i Nalima. Oboje su bili prilično mrzovoljni, jer se nisu dovoljno naspavali, ali Suzana je toliko insistirala da se probude, da nisu imali izbora.
»Bogova mu, gde gori?!?«, reče Stefana, mrgodno.
Suzani to nije bilo ni najamenj važno. »Jedite! Imam posla za vas!«
»Ali kakvog posla?«, upita Nalim.
»Važnog!« Bolje je da znaju što manje. »Jedite vi, a ja ću vam pričati dok jedete, da ne bismo gubili vreme.« Kada je videla da su je poslušali, ona objasni: »Želim da odmah nakon doručka krenete u Kiolot Grad i to što brže možete!«
»Kiolot Grad?!? Ali šta ćemo tamo?!«, začudi se Stefana.
»Ne pitajte previše. Otići ćete tamo i potražiti Isceliteljku.«
»Isceliteljku? Jesi li bolesna?« brzo će Nalim na to, ali Suzana još brže odgovori:
»Nisam bolesna! Ne treba meni Isceliteljka! Nemojte previše pitati! Nikada vam nisam ništa ovakvo tražila! Pa ipak, sada to činim i molim vas da mi verujete i ne prigovarate!«
»Ali ne možeš da očekuješ da samo tako odemo u Kiolot bez ikakvog objašnjenja!«, besno će Stefana.
»E, pa, moraćete! Hajde sada! Požurite!« Trudila se da bude što hladnija. Nije smela posustati.
Nisu dobili objašnjenje, a znali su da ga neće ni dobiti. Nakon što su jeli, Suzana im je dala torbe koje je još prethodne noći spakovala, odvela ih do konja i ispratila do izlaza iz grada.
»Kiolot Grad je jugozapadno odavde i ne previše daleko. Ukoliko ne pravite pauze, stići ćete do mraka. Molim vas, požurite! Sve će vam biti jasno ubrzo...«
»Majko« Stefana izusti tužno. Nije razumela šta se događa.
»Stefana... Nalime... Neka su Bogovi uz vas! I nikada ne zaboravite koliko vas volim!«
»Čemu taj govor? Kao da se nećemo više videti...« Stefana će uplašeno, a Suzana se nasmeši i reče:
Suzana je poljubi u čelo. »Sve će biti u redu. A sada krenite! Vidimo se uskoro!«
Stefana i Nalim pogledaše Suzanu i dugo zadržaše pogled, kao da su želeli da je upamte, a onda krenuše svojim putem. Oboje su imali svoje i različite sumnje u vezi sa onim što se dešavalo. Nešto im je govorilo da ništa više neće biti isto.
I kako se podne bližilo, a Nalim i Stefana odmicali od Štoka ka jugoistoku, sa jugozapada su se Štoku približavali konjanici koji su na svojim zastavama nosili grb porodice Rauč, kraljevske porodice Defore.
KRAJ 1. EPIZODE
Subscribe to:
Posts (Atom)