Chapter III - Episode 21

Čovek koji je svetleo hodao je po ledenom jezeru. Nije mu videla lice. Znala je samo da je tužan i slomljen. Hodao je pognute glave, a kada ju je konačno podigao iz njegovih očiju širio se plamen. Malo po malo i ubrzo je sav bio u plamenu. Goreo je dok se tlo pod njegovim nogama nije otopilo, a on propao u vodu ledenu kao smrt. 
Njegov krik uplašio je košutu koja je trčala kroz šumu i ostavila mladunče, nešto drugačije od nje, samo. A onda je košutu progutala senka. Senka se povukla na vrh strme planine. Za njom je pošlo i svetlo. 
Videla je prelepi vrt izgrađen na mrtvoj zemlji i žuti vetar kako postaje crven. Devojka bez očiju se ogledala u slomljenom ogledalu.
Utvara je sedela je na prestolu od cveća, a zgodni princ se kupao u krvavoj reci. Bela ptica sa mračnim krilima i svetlošću u kljunu odletela je iz srušenog zamka. 
Sunce je sijalo mrak.

Maja se probudi oblivena znojem. Nikada nije sanjala tako nejasan i stvaran san istovremeno. Je li to uopšte bio san? 
Ustala je iz kreveta i popila čašu vode. Bila je neispavana, ali posle takvog sna nije ni pomišljala da se vrati na spavanje. Provela je nekoliko trezvenih minuta, a onda se vratio njen stalni pratilac tih dana. Mržnja. Pomislila je kako će sigurno i danas sresti Milenu ili Orlanda i to joj izazva osećaj gađenja. To više nije mogla da trpi. Već danas će otići odatle. Trebalo je to da učini još i ranije. Ostajala je samo zbog Franka i toga što joj se činilo da će ga izdati ako ode iz Otipona. 
Spakovala je samo najneophodnije stvari. Za sve ostalo će se već snaći. Otići će iz Mirsine kuće još koliko danas. Najradije bi pobegla istoga trenutka, ali je pretpostavljala da će Milena poći za njom ukoliko samo nestane. Ne, bolje je da to uradi ovako.
Sačekala je doručak i po prvi put nakon dužeg vremena je rešila da istom prisustvuje sa ostalima.
»Majo!«, reče Milena gotovo veselo kad je ugleda na vratima. Sigurno se nadala da to što je ovde znači da joj je oprostila. Glupost. Nikada joj neće oprostiti.
»Dobro je da ste obe tu!«, umeša se Jakadan, Mironin gardista, »Princeza Mirona mi je poslala Glasnika. Poručila mi je da vas što pre odvedem u njen dom u gradu Gehna na severoistoku. Nije želela da govori detalje... Rekla je da je stvar vrlo ozbiljna i da ćete vi to već razumeti.«
Ta vest nije mogla doći u boljem trenutku. Maja oseti neko olakšanje. »Ja ću poći sa tobom Jakadane.« Pogledala je u Milenu i dodala: »Sama.«
»Ali princeza je rekla...«
»Princeza će morati da se zadovolji samo sa mnom.«
Jakadan frknu. »Ako Vi tako kažete. Onda ćete joj Vi tako i objasniti.«
»Sa zadovoljstvom. Što se mene tiče, možemo odmah krenuti.«
»Ali Majo, ne možeš sama!« poče Milena.
Maja to nije mogla da sluša. »Neću biti sama. Jakadan će ići sa mnom. Zbogom Milena.« Izletela je iz sobe, a Jakadan pođe za njom.
»Gehna je daleko i nećemo moći glavnim drumom sve vreme. Najbolje bi bilo da uzmemo konje.«
»Svakako.« Maja je bila nestrpljiva da krenu. Prijaće joj da konačno ode iz tog grada. »Hajdemo onda po konje odmah. Princeza Mirona će tamo sigurno stići pre nas. Ne bih želela da nas dugo čeka.«


Milena je jela pognute glave i istinski tužna.
»Tako je najbolje. Mislim da će je ovako brže proći.« Orlando je pokušavao da je uteši.
»Valjda...« Milena nije bila ubeđena. Majina mržnja je bila dodatno pojačana njenom moći. Nije postojao način da znaju kako će i šta Maja učiniti sa njom.
Gospođa Mirsa je utrčala sva zadihana u kuću. »Ah, strašno, strašno!«, govorila je isprekidano, pokušavajući da dođe do daha. »Nećete verovati!«
»Šta se dogodilo?« upita Milena.
»Još jedna smrt u dvorcu! Oh, zamislite samo!«
Milena kao da nasluti. »Ko je u pitanju?!«
Mirsa se konačno umirila. »Carica Kiolota! Maestra Mina je mrtva!«
Milena se oseti kao da joj je neko zario ledeni bodež u grudi.


Bila je kao van sebe toga dana na toj prokletoj sednici Veća kojoj više nije morala, niti želela da prisustvuje. Nešto su govorili oko nje i tek po koju reč bi čula, a onda bi se opet vratila svojim mislima. 
Ona ju je našla. Te večeri joj nije dugo otvorila vrata, te je sama ušla u njenu sobu, još uvek besna zbog razgovora koje su vodile poslednji put kada su se videle. A onda je shvatila da je to bio poslednji put da su se videle. Njeno beživotno, ukočeno telo je ležalo na podu. Nije zaplakala. Istrčala je u hodnik i pozvala pomoć... Suze su došle nešto kasnije i dugo se zadržale na njenom licu.
Ujutru je pozvana da prisustvuje Veću kako bi se odredila njena dalja sudbina. Bila je Minin zatvorenik, a Mine više nije bilo. Tek tako. Baš kao ni njene majke. Još jače ju je bolelo kada je shvatila da je Mina možda bila još i njena jedina veza sa majkom. Sada je ta veza prekinuta.
»Nema potrebe da ta devojka ostaje ovde« čula je nekog od Maestara kako govori.
»Ako mene pitate, ona je možda i odgovorna za ono što se dogodilo našim Maestrama! Ceo ovaj haos počeo je kada je ona dovedena ovde!«, govorio je drugi, Baster verovatno.
»To su gluposti«, dubok glas generala Oviata je prenu, »Da ona poseduje takve veštine, upotrebila bi ih još onda na meni. Ne bi skakala sa makazama u rukama.«
»Slažem se. U ostalom, bila je ovde sa nama u Maestrino ime kada se sve to dogodilo«, zaključi otac Mateas. »Oh, moramo sada izabrati i novog Maestra šumskih naroda i severa!«
»Stefana je bila zatvorenik Maestre Mine«, Estian se oglasi, vraćajući razgovor na raniju temu. »Ukoliko se sećate, sve je to bilo posledica onog incidenta sa vilinskim prahom u Kiolotu za koji sam i ja, doduše indirektno, odgovoran. Iz tog razloga, a i zbog velikog poštovanja koje sam gajio prema Carici i Maestri Mini, želim da odgovornost za njenu zatvorenicu Veće dodeli meni. Na taj način ću vas osloboditi te nepotrebne brige i omogućiti vam da se posvetite daleko važnijim pitanjima.«
»Vrlo dobro«, složi se otac Mateas. »To ćete pitanje onda Vi rešiti, Maestre. Što se novog Maestra tiče, već danas ću poslati izaslanike u Hort po lejdi Vihanu. Složićete se da je ona najbolji i prvi logični izbor za zamenu Maestre Mine. Oh, a u posetu nam stiže i otac Gregorijan, on je...«
Divota. Još joj je samo on falio. U stvari, nije joj više bilo ni važno. Neka se sve obruši na nju... I Oviat i Gregorijan i Estian i Veće i čitava Defora! Više je nije bilo briga. Pomislila je na Nalima koji je putovao negde preko mora... Možda će i on poginuti. To se izgleda dešavalo sa onima koji su pokušavali da brinu o njoj. Možda ga je i spasila time što ga je oterala od sebe.
Uostalom, sada je bila prepuštena samoj sebi u tom dvorcu, okružena ljudima kojima nije smela da veruje. 
»...postoji osoba koja bi se postarala za tebe u slučaju da se meni nešto dogodi. Neko kome možeš verovati«, govorila joj je Mina. Ona to više nije ni želela. Najbolje će biti da nikada ne sazna ko je ta osoba. Jedino će tako naučiti da se bori sama za sebe. I moraće to da učini pre nego još neko strada.


»Žao mi je. Ako nemate propusnicu ne mogu Vas pustiti u Arinob« bio je nepokolebljiv čuvar.
»Onda dovedite Maestra Estiana ovamo.« Goran je bio uporan.
»Ha! Baš će on doći tek tako zato što neki seljanin to zahteva!«
»Onda mu recite da ovaj seljanin dolazi sa informacijama o pravom ubici kralja Rejnora. A možete i ništa da mu ne kažete, ali ćete onda odgovarati pred kraljevskim Sudom zbog prikrivanja informacija o pitanju od krunske važnosti kada jednom dođem do njega.«
Čuvar se prenerazi. Promrmljao je nešto sebi u bradu, a zatim otrčao ka dvorcu. Drugi čuvar je sumnjičavo posmatrao čas Gorana, čas Angelusa koji je smrknuta lica i mračnog izgleda stajao iza Gorana i samo ćutao.
Sa Kliom su se rastali bezmalo čim su kročili u Baras. Poželela mu je sreću i poljubila ga u obraz. Samo to bi mu ulilo dovoljno hrabrosti da ode pred Estiana, da mu je iste kojim slučajem manjkalo. Međutim, on je bio odlučan u svojoj nameri i bio spreman da se suoči sa bilo kakvim ishodom ovog susreta.
Iako nije želeo sebi to da prizna, Angelus ga je ipak malo brinuo. Nakon onoga što mu se dogodilo u Faetu trebalo mu je dosta vremena da se oporavi. Progovorio je tek posle par dana provedenih na putu, ali ni reč o onome što mu se dogodilo. Goran je odlučio da ne insistira previše, s obzirom da njih dvojica i nisu bili prijatelji, mada bi lagao kada bi rekao da ga to uopšte nije interesovalo. Sada se činilo da je sve u redu sa njim, mada je izgledao nekako ispijeno i uopšte drugačije nego ranije. Nešto se u njemu izmenilo.
Čuvar je dotrčao natrag. »Maestar Estian će Vas primiti u svojim odajama. Poći ćete za mnom.«
U svojim odajama. Ne pred ostalim Maestrima. To je i očekivao.
Estian ih je čekao sedeći na svom radnom stolu, sa prekrštenim rukama u dugom, plavom, vojničkom fraku. Crna, ne previše kratka kosa, bila mu je uredno nameštena i bio je obrijan. Bio je prijatan za oko, ni previše lep, ni previše ružan. Dobro je odmerio i odgledao Gorana i Angelusa kada su ušli u prostoriju i izgovorio kratko i odsečno: »Dakle?«
»Dobar dan, uvaženi Maestre!«, Goran se teatralno pokloni, »Kako se osećate danas?«
Angelus je samo stajao.
»Ne okolištajte, gospodine. Recite šta imate.«
»Ili da pustim Vas da to učinite?« Goran je želeo da otkrije koliko toga Estian sluti.
»Igrate li se Vi to sa mnom? Došli ste ovde sa namerom da govorite o ubistvu kralja Rejnora. To nije tema za šalu.« Estian još jednom pogleda Angelusa i zgrči obrve.
»Prepoznajete li tog čoveka?« upita ga Goran.
»Da li treba da ga prepoznajem? Ne, prvi put ga vidim u životu.«
Lagao je. »Pogledajte malo bolje.«
»Šta znači ovo?! Gubim strpljenje!«
»Da li bi Vam išta značilo ukoliko bih Vam rekao da je ovaj čovek nož koji je ubio kralja Rejnora?«
Estianov pogled polete ka Goranu. »Čuo sam za razne magije, ali nisam siguran da znam za čoveka koji može biti nož.«
»Prepoznajete li ovog čoveka, Maestre Estiane? Trebalo bi da ga poznajete.«
»Ubica kralja Rejnora je pobegao iz Spere pre nego što sam imao prilike da razgovaram sa njim uopšte. Čak i da su ovaj čovek i taj ista osoba, ja to ne bih mogao znati. Pitanje je kako Vi to znate? Osim ako niste baš Vi onaj koji mu je pomogao da pobegne.«
»Napad ponekad zaista jeste najbolja odbrana, Maestre. Ali bojim se da se branite pred pogrešnom osobom. Ja već znam dovoljno.«
»Zaista? A šta je ono što znate?«
Sada je trenutak. »Kao što sam Vam rekao, ovaj čovek ovde je samo običan nož. Ono što je daleko važnije od noža je, složićete se, onaj ko taj nož drži. A taj neko, Maestre Estiane, ste Vi.«
Estian ga je nemo posmatrao, pa prasnuo u lažan smeh. »Vi ste potpuno poludeli! Ja sam general vojne akademije u Speri! Ako postoje dve stvari koje su za mene svetinja to su čast i služenje Kruni.«
»Onda učinite časnu stvar i priznajte istinu, Maestre Estiane. Vaša opravdanja meni ništa ne znače. Ja ne sumnjam u Vas, ja znam da ste to bili Vi. A ovaj će moj prijatelj to i potvrditi.«
»Vidim«, reče Estian hladno. »Tako stvari stoje. Onda mi ne ostavljate previše izbora.« Estian priđe Goranu i pogleda ga pravo u oči. A onda viknu: »Straža!« i hitrim pokretom izvuče nož iz svoje čizme. Umesto da se obruši na posetioce, on zari nož u svoju ruku i ispusti bolni krik. Stražari uđoše u sobu.
»Ovi su ljudi pokušali da mi oduzmu život! Držite ih!«
»Šta?!«, Goran pokuša da se otme čuvaru, ali bez uspeha.
»Vodite ih u tamnice i držite pod stalnim nadzorom! Biće izvedeni pred kraljevski Sud! Ovaj je čovek ubica kralja Rejnora!«, vikao je boreći se sa samo-nanetim bolom i pokazujući u pravcu Angelusa.
»Je li to istina?«, upita otac Mateas koji se zatekao na vratima, »Jesi li ti počinio kraljeubistvo?«
Goran pogleda u Angelusa kome su se suze slivale niz lice.
»Jesam! Ja sam ubio kralja Rejnora!«, jecao je Angelus. »I zaslužujem da budem kažnjen!«
Čuvari su ih vodili u pravcu tamnica. Sve što je Goran u tom trenutku osećao bilo je iskreno i duboko gađenje.


Iz sna ga je probudila buka. Kada je otvorio oči, nad njim je stajala Ana. Držala je u rukama njegovu magičnu torbu i smeškala se kao dete uhvaćeno u nekom nestašluku. »Izvini!«, rekla mu je, »Saplela sam se o tvoju torbu.«
»U redu je«, reče joj Nalim. Bio je previše pospan da bi se pitao zašto je ona bila budna. Njega je ljuljanje broda uspavljivalo. Put do ostrva Devzeal podrazumevao je par noćenja na moru. 
»Hoćeš li da izađemo na palubu?«, pitala ga je Ana.
On samo klimnu glavom. Sada kada mu je razbila san bilo mu je svejedno. Izašli su van.
»Ćutljiv si otkad smo krenuli. Svi su primetili da se nešto dešava sa tobom.«
»Čudi li te to?«, upitao je nekako tromo.
»Ne čudi me. Ali ne moraš da budeš takav... To što si ti Veliki Čoban ne menja mnogo... I dalje si ista osoba.«
»Jesam li? Anhat nas je ostavila sa više pitanja, nego odgovora. Očekivao sam da će pronalazak Velikog Čobana biti neko prosvetljenje, a u stvari...«
»Prirodno je da si zbunjen. Pa i mi ostali jesmo! Nisi u svemu ovome sam...« Ana se nasmeja tako blago, toplo i gotovo zaštitnički da ga je na tren podsetila na Suzanu.
Suzana... Je li ona znala išta o onome što mu je Anhat rekla? Jesu li njegovi roditelji? Da li su ga zbog toga ostavili? Pogledao je u mračnu vodu kroz koju su plovili i samo za delić sekunde zaželeo da ga proguta.
»Mislim da će lejdi Kase najteže podneti to što si na neki način važniji od nje u grupi!«, našali se Ana.
»Nije ona tako loša...«, bilo je sve što Nalim reče na to. »Hvala ti, Ana.«
»Ne pričaj koješta! Mi smo drugari, zar ne?«
Klimnuo je glavom. Ana ga zagrli i povuče se na spavanje. On podiže pogled sa mora ka nebu koje je bilo, činilo mu se, zvezdanije nego ikad. Ostaviće te misli po strani, za sada. Bar dok ne pronađu Artzain. Tada će sve biti jasnije. 
»Bolje i ne pokušavaj da se vratiš na spavanje.« Tea se pojavi i potpalublja.
»Zašto? Šta se dešava?«
»Zlatko hrče. To se dešava.«
Nalim se nasmeja od srca. 
»I? Šta sada? Šta će se dogoditi kad stignemo na to ostrvo?«, upita ga.
»Ništa posebno. Ono što nam se uvek dešava.«
Pogledala ga je zbunjeno.
»Još jedna pustolovina!«, rekao joj je osmehujući se, dok ih je vetar lagano nosio ka ostrvu Devzeal.

END OF EPISODE 21

END OF CHAPTER III

Chapter III - Episode 20

»Ono što hoću da kažem je da je pametnije ponekad se vratiti na početak i pustiti da misli krenu i nekim drugim tokom«, govorila je Stefana, ne shvatajući težinu svojih reči i ne sluteći da će u Mininim mislima izazvati pravu pometnju. Noćima je pokušavala da delove slagalice premesti u glavi i dobije novu sliku, zaboravljajući onu koju je ranije načinila.
Pokušala je da se seti kako je sve počelo. Je li to bila smrt kralja Rejnora ili početak Poslanja? Ne, bilo je to nešto drugo. Onda kada je na svom dlanu prvi put ugledala onaj beli simbol i želela da otkrije nešto više o njemu. Kada je shvatila da u biblioteci dvorca nema nijedne knjige koja bi joj dala odgovore i odlučila da poseti kraljevsku biblioteku, iako joj je pristup bio zabranjen. Videvši da Leale, Vile koja je čuvala biblioteku, nema, pomislila je da joj se sreća smeši. Tamo je srela Anu i one su videle ono što su videle... Ili što su mislile da su videle: princa Markusa koji iznosi knjigu iz biblioteke i to iz odeljka o Zabranjenoj magiji.
Leala se više nije pojavila na svom radnom mestu, te su Ana i ona zaključile da je Markus u to umešao prste. Još jedna "optužujuća" činjenica, koja je Mini sada delovala smešno, jer je očigledno postojala samo u njihvim glavama. Ana ju je, svakako, opovrgla svojim putovanjem u kroz Vilin Kuglu.
A onda se dogodio napad Rahe u Orbaku, gde se Markus zatekao. Napad u Kedonu je, takođe, ukazivao na Markusa, koji je na putu za Kedari morao proći kroz Kedon. Ana i ona odlučile su da se obrate princezi Mironi verujući da će probuditi njeno interesovanje i naterati je da stane na put svom bratu i činilo se da su u toj nameri uspeli. Mirona je, pak, znala koliko i one i ništa više. Mironine sumnje bile su samo odraz njihovih.
Markusov dnevnik je trebalo da donese prosvetljenje. Istina, svedočio je o njegovoj izopačenosti još iz detinjstva, kao i o ranom interesovanju za Zabranjenu magiju, ali ničeg zaista optužujućeg u njemu nije bilo.
Prvi i jedini konkretan dokaz bio je razgovor koji je Markus vodio sa Mironom u laboratorijama u Kedariju, a koji joj je Milena prenela.
Probudila se i nije mogla naterati sebe da misli ni na šta drugo. Saopštila je Stefani da će je tog dana ona predstavljati na sednici Veća, jer će imati nekog važnog posla.
»Kakvog posla?« Stefana je bila radoznala.
»Radije bih to zadržala za sebe. Uostalom, nisam dužna da ti polažem račune.« Izgovorila je to možd ai hladnije nego što je nameravala.
»Dobro, izvini. Hoću li sad opet morati da te zovem Visosti? Kao što si mi vratila i Začaranu narukvicu sada kada ti moje projektovanje više nije potrebno.«
Mini se nije dopao Stefanin sarkazam. »Možda bi i trebalo. I dalje si moj zarobljenik. Trenutno se kajem zbog toga što sam odustala od tih formalnosti.«
Bila je i previše blaga prema Stefani u poslednje vreme. Devojka joj jeste puno pomogla i bila joj je dragoceni saveznik, ali sve je imalo svoje granice. »Idi sada. Očekujem detaljan izveštaj sa sednice.«
Stefana ode namrštena, a Mina se vrati svojim mislima.
Maestra Fleta je dugo sumnjala u Minu. To su, naravno, bile budalaštine i Fleta se sama u to i uverila pred svoj kraj. Ona je možda i saznala identitet pravog krivca i zato bila ubijena, a ako je ona uspela u tome, uspeće i Mina. Šta više, imala je osećaj da joj je odgovor tu, pred nosem, samo joj je uporno izmicao.
Postarala se da nikoga nema u blizini njenih odaja, koje su nekada pripadale Maestri Fleti, i odlučila da se posveti temeljnoj pretrazi. Ako su njene sumnje tačne, ona će u ovoj sobi naći to za čim je tragala, skriveno u nekom kutku. Premeštala je nameštaj, opipavala zidove tražeći tajne poluge ili labavu građu, lupala o pod, otvarala ladice i fioke... Ništa. Pogled joj se zatim zaustavi na polici za knjige.
Krenula je od vrha i otvorila svaku knjigu ponaosob dok konačno ne pronađe knjigu zloslutnog izgleda i jednostavnog naziva - Senke, odevenu u korice neke dosadne knjige o lekovitim travama. Bila je tu sve vreme i ona je bila u pravu.
»Rekla mu je da još uvek ne zna šta zaustavlja Rahe, a on odgovorio da će pre ili kasnije saznati i da će onda biti neuništiv ili nezaustavljiv ili tako nešto...«, Milenin Glasnik je preneo.
»Čak i da je htela, nije mogla da stvari posmatra iz drugog ugla. Bila je opsednuta stvarima koje su dolazile do nje, pa nije situaciju posmatrala sa distance, dok nije bilo prekasno.« Stefanine reči odzvanjale su joj u glavi. Može li biti...?
Mahnito je izletela iz sobe i potrčala na treći sprat dvorca. Nije je bilo briga za stražare, a osećala je da može golim rukama savladati bilo koga ko bi joj se sad isprečio na putu. Pronašla je praznu sobu princeze Mirone i ušla unutra. Bila je onakva kakvu ju je Stefana opisala - jednostavna i obična. Mina priđe jednom od zidova i opipa ga, pokušavajući da bilo šta pronađe. Umesto toga...
»Upadate li ovako svima u odaje, uvažena Maestra?« Princeza Mirona stajala je na par koraka iza nje.
»Princezo!«, Mina je bila zatečena, »Nisam znala da ste se vratili...«
»Pa ste rešili da malo preturate po mojim stvarima?«
»Ja... Nije...« Šta god da je rekla, delovalo bi glupo, te je odustala.
»Mogu li Vam bar malo pomoći u potrazi? Možda kada biste mi rekli šta tražite...«
Mina se zbuni.
»Niste prva u tome, doduše. I Vaša prethodnica je imala sličnu ideju jednom.«
»Prethodnica?«
»Maestra Fleta, naravno. Izgleda da ste joj dostojna zamena u Veću. I ona je bila tako... radoznala. I previše, ako mene pitate. Kosti moga oca još se nisu ni smirile, a ona je već počela da ispituje i... strahuje. Mora da joj je moja sestra nešto govorila. Džilijan je pametna devojka. Znala je da će se Zabranjena magija umešati u Poslanje. Pretpostavljam da je Maestra tako došla na ideju da se igra istražitelja. Trebalo ju je, doduše, malo usmeriti za početak... Pogurati, da tako kažem. Naterati je da sumnja. Par razgovora u kojima sam izrazila ogromnu zabrinutost za dobrobit Defore i ona i ja postale smo saveznice. Sastajale smo se pod okriljem noći i pokušavale da doslutimo tu nesrećnu situaciju.«
»Što objašnjava njene noćne izlaske o kojima je govorio Maestar Ludvig.«, Mina zaključi nekako bezvoljno.
»Tako smo jednom sele zajedno i pokušale da povežemo niti. Možda je krivac neko ko je bio u dvorcu još onda kada su kralj Bilez i kraljica Nejla ubijeni? No, ko je sposoban za nešto tako bezdušno? Ta osoba svakako nema savest, a ni osećanja! Još ako se uzme u obzir da je ta osoba proterana iz dvorca, te možda to nikada nije oprostila? Nije Vas previše volela, draga Mina. Nije mi trebalo previše vremena da je ubedim. Uostalom, kao da ste i želeli da "krivac" budete baš Vi! Fleta je, vrlo brzo, u to bila ubeđena! Čak ste i sami tom pripomogli nekom pretnjom, koliko se sećam! Doduše, trebao joj je dokaz. Znajući da će se kretati u potpuno pogrešnom pravcu, pustila sam je da slobodno tumara dvorcem i nastavi sa njuškanjem.«
»Njoj kao Mimiku to nije bilo nimalo teško. Iskoristila je to što ste svi bili u dvorcu i rešila da uzme lik nekoga iz kraljevske porodice kako bi pretražila kraljevsku biblioteku. Izabrala je Markusa.« Mina je u to, isprva, samo sumnajla. Knjiga koju je pronašla u sobi Maestre Flete je sumnju potvrdila. Ana i ona su toga dana videle Fletu, prerušenu u Markusa kako uzima knjigu iz kraljevske biblioteke. Uostalom, Markus je delove tih knjiga prepisao i nije imao potrebe da ih ponovo uzima.
»Da, da. Vrlo zgodan Dar, morate priznati.«
Osim u Pjetrovom slučaju. On ju je prozreo. Da ga nije tako tvrdoglavo odgurnula od sebe, možda bi je upozorio. »Da sam za taj Dar znala ranije, možda bih i znala da je jedne noći došla pred mene u obličju Maestra Pjetra i direktno iznela svoje sumnje, meni u lice. A onda bih pažljivije promislila, pre nego sam ih raspršila. Možda bih je i spasila...« Mina kao da klonu. Od te noći je Fleta znala da Mina nema ništa sa Zabranjenom magijom i morala da pronađe novog krivca.
»Maestra Fleta nije mogla biti spašena. Njena bi je glupost ubila pre ili kasnije, verujte mi. Ana i Vi ste to mnogo bolje razumele. Kakvog biste Vi motiva imali da se igrate Zabranjenom magijom? Vi ni na koji način niste imali koristi od tih napada. Poslanje Vas se jedva i doticalo. Istina, postojala je mogućnost da ste se posvetili osveti i razaranju Defore iz hira, ali je ta mogućnost bila daleka i neverovatna. Pretpostavljam da ju je Džilijan ipak vratila na pravi put. Ne znam šta ju je dovelo do mene, ali zamislite moje iznenađenje kada sam ušla u svoju sobu videla samu sebe kako stojim nedaleko od mesta na kome Vi sada stojite. Njen je Dar na kraju bio njen usud. Nisam je mogla ostaviti ovde, te sam je pustila da se vrati u svoje odaje i tamo je sačekala. I ja imam svojih darova. Teleportacija može biti neverovatno korisna, složićete se.«
Mina nije progovarala. Markus je u svom dnevniku naznačio da su žene vičnije u korišćenju Zabranjene magije, a navodi i neophodne, duge periode meditacije i koncentracije. Bila je to Mirona. Sve ovo vreme. Nasamarila je Anu i nju na isti način kao i Fletu. One su same insistirale da je Markus krivac, a ona ih samo podržala. Bile su slepe. Mironini dugi periodi dana u kojima je insistirala da ne bude ometana i knjige o fokusiranju koje je Stefana pronašla u njenoj sobi sada su imali smisla. I dok su svi mislili da je Mirona u zaostatku što nikada nije napuštala dvorac, ona se, zahvaljujući svom Daru, slobodno kretala Deforom.
»Orbak je bio samo proba. Činjenica da se Markus baš tamo pojavio nakon napada bio je Čvor Sudbine i ništa više. Morala sam saznati šta je zaustavilo Rahu, te sam pohitala njemu. Na moju sreću, on to nije znao i ja sam se vratila u Baras. Kada ste se, nakon Fletine smrti, Ana i Vi pojavile sa pričom o sumnji u mog brata, umalo se nisam glasno nasmejala. Onda je on naprasno krenuo u laboratorije u Kedariju i jasno Vam je da sam morala za njim. To je značilo da je ipak nešto saznao. Kedon se zgodno našao na putu...«
Razgovor koji su Milena i Maja čule u laboratoriji posmatrale su sa zamenjenim tezama. Sve se uklapalo.
»Je li to plan? Uništićeš čitavu Deforu? Bićeš kraljica ničega?« Mina odjednom oseti nekakav čudan nalet hrabrosti i snage.
»Biću kraljica svega! Stvoriću novi svet! Toliko toga je u pokretu sada! Toliko skrivenih i moćnih zupčanika koje ne možeš niti da naslutiš! To je umetnost! Ples! Treba samo još ukloniti sve koji bi želeli da ga prekinu...« Mirona joj se približi. »Mogu li ga videti? Samo na kratko?«, upita, naglo menjajući temu.
»Ne znam o čemu pričaš«, zbunjeno će Mina.
»Oh, završile smo sa formalnostima, je li? Pričam o tvom simbolu. Upoznala sam tvoje prijateljice na putu. Znam sve.«
»A sada znam i ja!«, Mina odbrusi. »I budi uverena da neću stajati mirno i posmatrati kako uništavaš svet zbog bolesne ambicije!«
»O, je li?« Mirona joj okrenu leđa i udalji se ponovo od nje. Ponovo se okrenula i pogledala Minu. Lice joj je bilo mračno. Ona podiže desnu ruku, a sa njom i Minu sa zemlje, iako su stajale koji metar razdvojene.
»Ne znaš ti ništa, Maestra Mina! Ambicija?! Misliš da sve ovo radim zbog vlasti?! Zbog moći?! Kakva mi moć još treba pored ove koju posedujem?! Ne, Mina. U pitanju je nešto sasvim drugo.« Mirona je skupljala svoju šaku lagano u pesnicu, a Mina oseti kao da sa njom skuplja i nju samu.
»Zašto onda?!«, promrmlja Mina, jedva dolazeći do daha. »Zašto?«
»Zašto?« Mirona se histerično nasmeja.
Mina pokuša da udahne.
»Zbog ljubavi, naravno!« Mirona stegnu pesnicu.

END OF EPISODE 20

Chapter III - Episode 19

Neuništiva tvrđava Ans Grifta, simbol prkosa naroda sa juga. Nije očekivala da će je ikada u životu videti, a još manje da će kročiti u nju. Iz daljine je delovala gotovo malo i nimalo neosvojivo, kako se o njoj govorilo. Branko joj je objasnio da je ono što vidi tek delić tvrđave. Njen veći deo ležao je u glečerima i pećinama u ledu, nalik na onu u kojoj je živelo njegovo pleme, samo mnogo većim i brojnijim. Ono što je južnjake činilo gotovo nepobedivim jesu i podzemni tuneli, stvoreni Divljom magijom, koji su povezivali tvrđavu sa svakim većim naseljenim mestom na jugu. Ukoliko bi došlo do napada neprijatelja, meštani bi se tunelima prevezli u tvrđavu i tamo bili sigurni. Ti tuneli, doduše, bili su aktivni samo u vreme ratova, jer je Divlja magija bila prilično nestabilna. Tvrđavu je štitila jaka magija i izuzetna vojska, predvođena Notusom, princem juga.
Tek kada je do nje stigla, Jelena je shvatila da nije imala ni najblažu predstavu kako da u nju uđe.
»Sigurno nisi mislila da će te pustiti da samo ušetaš! Posebno sada kada se sprema rat, a ti im dolaziš iz neprijateljskih zemalja.«
»Onda me ti uvedi! Ti si sa juga. Tebe će pustiti! Reci da smo venačani, ili tako nešto.«
»Dobro, recimo da mogu da te uvdem. Šta ćeš posle?«
»Smislićemo u hodu!«
»Mi nećemo ništa smisliti. Obećao sam starešini da ću te odvesti do Ans Grifta i vratiti nazad. Šta ćeš ti raditi tamo nije moja briga.«
»Nećeš me valjda samo tako ostaviti?« Jelenino lice dobi molećiv izraz. Očekivala je da će se sažaliti na nju.
»Da, hoću. Dovoljno sam ti već pomogao!«
»Ih, kakav si! Dobro, snaći ću se ja i sama, samo ti mene uvedi!«
Njihov plan, doduše, nije najbolje funkcionisao. Stražari su insistirali da su dobili stroga naređenja da niko ne ulazi u Ans Grift, niti izlazi iz njega. Jelena isproba svoje molećivo lice i na njima, ali opet uzalud. Nisu imali drugog izbora, nego da se udalje.
»Šta ćemo sad?« Jelena je bila obeshrabrena. Prošla je toliki put, a sada... Ne, to neće ići. »Dobro. Nisu hteli milom, znači da je vreme za silu!«
»Ne! To će samo pogoršati situaciju«. uplašio se Branko.
»Imaš li neki bolji predlog?«
»Zapravo...« Branko podiže obe ruke u vazduh i...
Sledeće čega se sećala bili su njih dvoje u nekoj omalenoj krčmi. »Kako... Šta se desilo?«
»Uveo sam te unutra, zar ne? Sad idi svojim putem!«
»Ali kako?!« Jelena se zbunjena osvrtala oko sebe.
»Možda sam malo... zaustavio vreme!« Branko reče, gotovo postiđeno.
»Ti to možeš?!«
»To je moj Dar! Mogu zaustaviti vreme na kratko.«
»Sjajno!«
»Ne mogu to često, doduše...«
»Svejedno je sjajno!«, oduševljeno će Jelena, »A hajde sa mnom!«
»Ne, ne i ne! Kada budeš rešila da odeš, potraži me u ovoj krčmi! Krčmar će te uputiti.«
Na kraju ga nije ubedila da pođe sa njom i pomirila se sa činjenicom da će ovo morati da obavi sama. I u Ans Griftu je bilo gotovo podjednako ledeno kao na putu. Osećala je da je boli svaki deo tela, no sada nije smela da odustane. Flaj računa na nju!
»Da vidimo... Ko bio mogao biti upućen u te bolesti? Travar!« To joj se činilo kao dovoljno dobra ideja, te odluči da potraži najbližeg travara. Ljudi koje je sretala na ulicama, južnjaci, nisu bili ništa drugačiji od ljudi koje je sretala u Trahu ili bilo gde drugde. Bili su ljubazni, nasmejani i spremni da pomognu. Očekivala je da će zateći neke divljake ili nešto tome slično po pričama koje je čula o južnjacima. Te su priče, očigledno, bile vrlo neistinite.
Ušla je u šator koji je pripadao travaru i tamo zatekla nekog momka onižeg rasta i crne, talasaste kose kako pazari neke trave. »Princ Notus želi da bude dobro snabdeven pre nego pođe u boj!«, govorio je mladić.
»Naravno, naravno, lorde Ivane. To se podrazumeva. Izuzetna mi je čast što je baš moje trave odabrao...«, uzvrati travar.
»Pa, odabrao sam Vas ja. Mada, on veruje u moj sud i izbor i to Vam dođe kao da Vas je on birao lično!« Mladić izvadi vrećicu Klikera i dade je travaru. Dok se kretao ka izlazu, nasmejao se Jeleni nekako toplo i prijateljski.
»Kako Vam mogu pomoći, mlada damo?« upita sada nju travar.
»Zapravo... Ne znam da li sam došla na pravo mesto...«
»Oh! Umalo da zaboravim!« Onaj isti mladić se vrati u šator i prekide ih. »Ali završite sa mladom damom prvo... Ne žurim!«
Jelena ga pogleda, nasmeši mu se, pa nastavi: »Dakle... Potrebne su mi neke informacije... Znate li nešto o... Kugama?«
»Kugama?! Kakvo je to pitanje?!«
»Imam tog jednog prijatelja, vidite. I imam razloga da sumnjam da je on možda... bolestan.« Jelena je te reči izgovarala nekako nervozno i uplašeno. Hoće li je prozreti? I ako saznaju da ne pripada ovde, šta će joj reći?
»To je besmislica! Kuga nema na Loselaru i to je opšte poznato.«
»Da, to sam i ja mislila. Ali recimo da se nekim nesrećnim slučajem ponovo pojavila u Defori... Šta biste vi...« reči joj prekide tup bol u glavi koji je ostavi bez svesti.
Kapci su joj bili teški i promrzli. Osećala je kao da joj je potrebna sva preostala fizička snaga samo da otvori oči. Ono što je ugledala kada ih je otvorila nateralo je da poželi da ih ponovo zatvori. Zatekla se u maloj sobi sa rešetkama.
»Dva prekida svesti u jednom danu. Lepota.« Jelena se našali na svoj račun. Trebalo joj je nekoliko momenata da primeti da sa druge strane neko stoji i gleda je, i još par da zaključi ko je u pitanju. Bio je to mladić iz travarevog šatora, Ivan. »Šta se dešava?!«, upita ga.
»Volela bi to da znaš, zar ne?«, odgovorio joj je. Ovoga puta, njegovo lice nije bilo nimalo toplo. »Kako si ušla u tvrđavu? Koliko vas je ovde? Govori!«
»Nas?« O čemu ti govoriš?«
»Ne izigravaj budalu. Vas, severnjaka. Špijuna.«
»Špijuna?!« Jelena se zakikota. »Ne budi smešan! Došla sam ovde da bih pomogla prijatelju... Samo mi treba...«
»Dosta!«, prekide je, »Sačuvaj laži za sebe! Koliko vas je?«
»Ja nisam špijun!«, pokušala je da ga ubedi.
»Dobro, onda. Nisam ni očekivao da ćeš odmah priznati. Daću ti malo vremena. Siguran sam da ćeš se ubrzo predomisliti.« Podrugljivi osmeh pojavi mu se na licu. Okrenu se da ode.
»Čekaj!« Jelena ga zgrabi za ruku kroz rešetke. Beli simbol se pojavi na njegovom dlanu.
»Kakva je ovo magija? Šta si uradila?«
Jelena zaćuta.
»Princ Notus će čuti za ovo! Poželećeš da nikada nisi kročila u Ans Grift!«, odbrusi joj Ivan i nestade.
Jelena oseti hladan vetar na svom licu. Podigla je pogled i primetila ogromnu rupu na jednom od zidova. Bilo je jasno da će joj uskoro postati jako, jako hladno.


»Upotrebi ovo. Hort ima prefinjene mehanizme zaštite od neželjenih posetilaca«, objašnjavala joj je Adena dok joj je pružala bočicu sa nekim tamnim napitkom . »Zaštitno polje neke vrste. Ako samo zakoračiš na tlo grada, oni će znati. Popij pola ovog napitka, ušetaj u grad i prospi ostatak na tlo i nećeš morati da se brineš. Naravno, postaraj se i da te ne vide.«
Sanjica nije bila sigurna koliko se može uzdati u njene savete. Put sa Adenom kroz Kiolot bio je... neobičan, u najmanju ruku. Des i ona sa njom uopšte nisu ni razgovarali. Adena je uglavnom pevušila i rukama im davala znake kuda i kako da se kreću. Bila je viša od drugih Vila, ali niža od ljudi i za razliku od Vila koje su sjale pozitivnom i čistom aurom, Adena je zračila nečim što je u Sanjici izazivalo nemir. I sama njena haljina bila je čudna. Kada su je Des i ona sreli u šumi, bila je tirkizna. Kako je vreme odmicalo postajala je sve tamnija i tamnija... Bila je potpuno crna kada je Adena prvi put učinila ono što je Sanjici stavilo do znanja da je trebalo da razmisli bolje pre nego što je sa njom sklopila bilo kakav dogovor. Ispružila je obe ruke i dodirnula stablo obližnjeg drveta. Par trenutaka kasnije, njena je haljina ponovo bila svetla, a drvo... Drvo je bilo suvo i mrtvo. Sanjica je znala da to ne može biti dobar znak i počela da uviđa zašto su se druge Vile bojale priče o Odbegloj Vili, no sada je bilo kasno za predomišljanje. Bili su na samo par koraka od teritorije Horta.
»A šta je sa mnom?« upita Des.
»Bojim se da imam samo jedan napitak. Ti je možeš sačekati ovde.«
»U redu je Des. Mogu ja ovo...« Pokušala je da zvuči samouvereno, mada ni sama nije bila sigurna u ono što je govorila.
»Naravno da možeš! Računam na to! Ipak si mi dužna uslugu, zar ne?« Iako se Adena prijateljski nasmejala dok je to izgovarala, Sanjicu ta činjenica nije nimalo radovala.
Sanjica slegnu ramenima i popi polovinu napitka i zakorači u Hort. Osvrnula se da pogleda Adenu i Desa, klimnula je glavom i prosula ostatak napitka. A sada da nađe Jovanu!
Vrlo je brzo uočila čudne građevine od kamena i drveta i pretpostavila da je to naseljeni deo grada. Začudilo ju je što nigde nije uočila ljude, no brzo je shvatila da joj to ide na ruku, jer će moći lakše da se kreće kroz Hort. Zavirila je u okolne kuće. I one su bile prazne. Nešto nije bilo u redu. Najednom joj se učini da je čula glasove. Nekolicina krupnih muškaraca sa kopljima se pojavilo iz obližnjeg rastinja.
»Prelazimo na ove!«, reče jedan od njih. Njih šestorica uđoše u jednu od kuća i nakon par trenutaka izađoše noseći u rukama nakit i razne druge dragocenosti. »
»Bilo bi lakše kada bismo znali šta tražimo, ali naređenja su naređenja«, oglasi se jedan od dvojice koja su ostala pred kućom. Oni otvoriše veliki džak koji su nosili sa sobom,a ona šestorica u njega ubaciše sve što su pokupili u kući.
Sanjica je sve posmatrala skrivena iza obližnjeg drveta. Nije mogla da dozvoli da je vide, te pobeže kroz šumu ka nekom drugom delu grada. Hodala je oprezno, trudeći se da ne pravi buku, kada je nešto, naizgled, udari po sred glave. Ona se uhvati za bolno mesto i okrete se da vidi šta je u pitanju. Oko njene glave leteo je kolibri. Zbunjena, u prvi mah, Sanjici nije trebalo mnogo da shvati da to nije bio običan kolibri.
»Hej, ti! Hoćeš li me odvesti do Jovane?«
Kolibri napravi krug u vazduhu kao da se raduje, pa odlete kroz šumu. Sanjica pođe za njim.
Odveo ju je do dela grada za koji je Sanjica pretpostavila da je glavni zbog ogromne građevine u steni koja se tu nalazila. Tu je bilo okupljeno mnogo sveta i bilo je jako bučno. Nešto se važno događalo u Hortu, u to nije bilo sumnje. Sanjica primeti čuvare sa kopljima koji kao da su držali te okupljene ljude tu pod prisilom.
Kolibri odlete ni manje, ni više, nego pravo u onu veliku stenu oko koje su prisutni bili okupljeni.
»Ma daj!«, reče Sanja za sebe, suočena sa tom neočekivanom poteškoćom.
Rešenje njenog problema joj se dopalo gotovo koliko i sam problem. Trojica krvavih stražara, baš onih koje je Sanjica maločas videla, dotrčalo je vrišteći iz šume.
»Zveri! Dolaze!« viknu jedan od njih.
Nastade panika.
»To nije moguće! Barijera nas štiti od zveri!« povika neko iz gomile, a Sanjici se zavrte u glavi. Šta je to učinila?!
Prva od zveri se ubrzo pojavi i to izazva još veću paniku. Nije ličila ni na šta što je Sanjica ranije videla. Bila je poput jelena sa glavom vuka, sa dugačkim repom i šest nogu. Preko volje i gotovo mrzeći sebe, Sanjica reši da iskoristi ovu situaciju i potrča ka steni. Uspela je da uđe unutra, a da niko na nju nije ni obratio pažnju. Kolibru ju je pronašao i nastavio da je vodi ka Jovani. Zatekla ju je kako stoji na jednom od prozora i mirno posmatra šta se napolju dešava.
»Jovana!«, uskliknu Sanjica i zagrli svoju prijateljicu. »Tako mi je drago da si dobro!«
Tišina.
»Jovana?«
Jovana ju je posmatrala kao da je uopšte i ne vidi. Pogled joj je bio izgubljen i dalek.
»Moramo da bežimo!«
Kada je primetila da Jovana i dalje samo stoji, Sanjica je zgrabi za ruku i povuče ka izlazu. Kolibri nestade u Jovaninom dlanu. Probijajući se kroz gužvu i ignorišući vriske, Sanjica je izvukla Jovanu iz stene i nastavila da trči ka šumi. Uspela je da izbroji pet zveri u trku, mada je bila sigurna da ih je bilo još. Na njenu sreću, Jovana se nije opirala, niti su zveri na njih obraćale pažnju.
Sanjica odluči da ide putem kojim je i došla. Prošle su šumu između ona dva dela Horta i došle do mesta gde je ranije srela one ratnike sa kopljima. Svuda unaokolo ležala su unakažena, beživotna tela, polomljeno i zapaljeno drveće i građevine, ali se Sanjica trudila da ništa od toga ne vidi. Gotovo su izašle iz grada kada joj se Jovana ote iz ruke.
»Ne!«
»Moramo da idemo! Nemamo vremena, hajde!« Sanjica pokuša da je ponovo uhvati za ruku, ali Jovana se otrže.
»Ne, ne, ne!« viknu Jovana, poput nekog razmaženog deteta, i otrča u drugom pravcu.
Sanjica potrča za njom. Jurila ju je među drvećem i drugim delovima Horta, izbegavajući ljude koji su besomučno trčali iz grada u bezbednost. Vrlo brzo stigle su do reke u koju Jovana uskoči i zaroni.
»Zaista?!«, Sanjica se gotovo iznervira. Nije imala izbora. Skoči i ona u reku i zaroni. Znala je da Jovana može da diše pod vodom i da gotovo nije imalo smisla ići za njom na dno reke, ali podjednako opasno bilo je i ostati na površini. Spazila je Jovanu kako pomera neko kamenje i zaronila ka njoj.
Jovana izvadi nešto ispod tog kamenja i zagrli to kao da se bojala da će joj ga neko oteti. Znala je da će to i morati da uradi. Izronila je na površinu po vazduh i vratila se dole gde je, na njenu sreću, Jovana još uvek bila na istom mestu i gledala ono što je držala u rukama. Bilo je to ogledalo. Sanjica oprezno priđe i pokuša da joj ga otme. Neko vreme su se borile, a onda se kolibri ponovo pojavi iz Jovanine ruke. Izgleda da je naumio da pomogne Sanjici, s obzriom da poče da obleće, pod vodom, oko Jovanine glave nateravši je da pusti ogledalo taman dovoljno vremena da ga Sanjica zgrabi i izroni iz reke.
Nije trebalo mnogo da za njom izrone i Jovana i njen kolibri koji ponovo nestade.
»Jedan pogrešan korak i polomiću ovo, obećavam ti!« Sanjica je držala ogledalo iznad svoje glave, spremna da njime lupi o obližnje drvo, ako za tim bude bilo potrebe.
»Ne! Ne!« Jovana pade na kolena pred Sanjicom. »Ne radi to! Poći ću sa tobom gde hoćeš! Samo mi daj moje ogledalo!«
Sanjici je taj prizor bio tužan. Jovani su oči suzile dok je molila za jedno obično ogledalo, tu na zemlji. Šta se to zbilo sa njom? Je li pala pod neku čaroliju? »Ogledalo će biti kod mene, za sada. Biće na sigurnom, ukoliko se ponašaš kako valja!«
»Hoću, hoću!«, reče Jovana sa olakšanjem i gotovo ushićeno.
Sanjica podera deo svoje bele haljine i umota ogledalo, pa ga stavi u torbu koju je nosila sa sobom. Onda pruži ruku Jovani, podiže je sa zemlje i zagrli. »Ja ću ti pomoći! Ne brini! Ja sam tvoj prijatelj!«
Držeći se za ruke, pošle su dublje u šumu. Iz Horta su i dalje dopirali zvuci agonije i uništenja. Sanjica zatvori oči i bezuspešno pokuša da sve te zvuke isključi. Otvorila je oči i ustuknula. »Adena! Uplašila si me!«
»Jesam li? Nije mi to bila namera.« Smešila se blago i držala obe ruke iza leđa. »Vidim da si pronašla svoju prijateljicu.«
»Jedva! Hvala ti na svoj tvojoj pomoći...« Sanjica pokuša da zvuči hladno i nezainteresovano, iako u njoj nije postojalo ni najmanje sumnje da upravo Adena stoji iza ovoga što se upravo dogodilo u Hortu. Ljubazno je klimnula glavom i krenu da obiđe Adenu. Ona se, pak, ispreči na putu, ne menjajući položaj u kojem je ranije stajala.
»Zar ćeš otići tek tako? Ah, a tek smo se upoznale! Mogle bismo još toliko toga da naučimo jedna o drugoj.«
»Volela bih to«, slaga, »ali moram svoju prijateljicu odvesti na sigurno!«
»I ona će poći sa nama, naravno!«
»Nikako! Ne bih da smo Vam na teretu!«, pokuša još jednom.
»I dalje mi duguješ onu uslugu«, Adena odjednom promeni ton, pa i glas, gotovo. Zvučala je mračnije i ozbiljnije nego ranije. »Uostalom, čeka te i tvoj drugi prijatelj!« Adena otkri ruke koje je do tada držala iza leđa.
Sanjica oseti vrtoglavicu i mučninu u stomaku, a iz grudi joj se ote vrisak. Na samo par centimetara od njenog lica, na vetru se ljuljalo Desovo koje je Adena držala u svojim rukama.


END OF EPISODE 19