Stefana je osećala kako je obliva hladan znoj. Ta devojka, Saja, bila je kći oca Gregorijana, čoveka od koga je ona bežala. Da li je ona uopšte znala da ju je njen otac zatvorio? Da li će reagovati isto ako ugleda simbol na njenom dlanu? Trebalo je još ranije da ga sakrije.
Stegla je pesnicu. Popiće vode, odmoriti koji minut i pobeći odatle. Sve će biti u redu ukoliko Saja ne vidi ono što je video i njen otac. Sela je na stolicu.
»Izgledate zaista umorno«, reče Saja, sažaljivo. »Možda biste i nešto da pojedete?«
»Ne, hvala. Ne bih«, uzvrati Stefana, mada je njen stomak mislio drugačije. »Ne želim da Vam smetam.«
»Taman posla!«, ljubazno će Saja. »Ionako nemam puno posetilaca. Vi niste iz Ispie?«
Stefana proguta knedlu. »Ne, nisam.«
»Šta Vas dovodi ovde?«
»Ja sam... Zalutala. Krenula sam ka Barasu i uhvatila pogrešno skretanje. Nikada ranije nisam putovala.«
Saja ne reče ništa. Gledala ju je zbunjeno. »Rekli ste mi da ste bežali od nekoga? Šta se dogodilo?«
Tolika pitanja činila su je nervoznom. »Ne bih o tome. Već sam i previše ostala.« Naglo je ustala sa stolice i pri tom udarila o sto tako jako da se čaša iz koje je maločas pila prevnu i otkotrlja ka ivici stola. U želji da spreči štetu, Stefana instinktivno pođe da zadrži čašu. Desnom rukom.
Kada je shvatila šta je uradila, brzo je ponovo stegla pesnicu u nadi da Saja ništa nije videla. Simbol je možda i sakrila, ali strah, očigledno, nije.
»Ko si ti?«, upitala ju je ozbiljno, okanuvši se ljubaznosti.
Stefana zatvori oči i duboko uzdahnu. Nije imala više snage. »Moje ime je Stefana Koin. Dolazim iz Štoka. Moja majka i moj grad su uništeni, a ja... Zatekla sam se na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme i načinila užasnu grešku. Sada više ne znam ni ko sam, ni gde sam, ni šta mi se dešava. U Ispiu me je doveo Gregorijan Ornelis, kao zatvorenicu. Zatvorio me je i mučio i verovatno bi me i ubio da nisam pobegla...« Suze joj krenuše niz lice i ona ne uspe da se obuzda. Plakala je iskreno i jako.
Saja ustade i priđe joj. »Zašto te je zatvorio?«, upitala je nežno, ali ozbiljno.
Stefana podiže suzne oči i pokaza Saji svoj dlan.
Saja poklopi dlanom usta. Pogledala je Stefanu, pa njen dlan ponovo. Klekla je pored Stefane. »Moramo što pre odavde«, rekla je odlučno i stegla je za ruku.
Kraljeva sahrana bio je događaj koji Gornian nikako nije želeo da propusti, a još manje sada kada je ionako bio u Barasu. Ceremonija je bila zakazana za podne, a kako je vreme odmicalo, Nalim je bio sve nervozniji što nisu krenuli u potragu za Stefanom.
Gornian je razumeo njegovu brigu, ali je znao da bi besciljna potraga teško mogla uroditi plodom. Umesto toga, dogovorili su se da Majlea potraži Minu nakon što sahrana bude gotova i čuje od nje šta se sa tim slučajem dešava.
Jedino se bojao da se Nalimu ne ponovi on što se dogodilo u Makateu, mada ga je on uveravao da je mala verovatnoća za tako nešto. Nalimova Empatija činila ga je veoma osetljivim i generalno na čudan način uticala na njegove emocije. U trenutku kada je Stefana uhapšena, doživeo je nešto poput emocinalnog sloma. Gornianu, kao ni Nalimu nije bilo potpuno jasno na koji način je Leon uspeo da pomogne Nalimu, ali su nagađali da je uspeo da na neki način „preuzme“ neke od emocija i tako mu olakša teret.
Na kraju, Nalim je pristao da pođe sa njima na sahranu kralja Rejnora i to je Gorniana malo umirilo.
Sahrana se, zbog javnog karaktera, nije održavala u Arin-Rasu, već u Vit-Rasu i to na centralnom trgu, gde su se obično takve manifestacije odvijale. Bili su već sasvim blizu centralnog trga, kada ugledaše masu ljudi, okupljenih nepoznatim povodom.
»Šta se to tamo dešava?«, upita Maja.
»Hajde da proverimo!«, Jelona reče i povuče Orlanda za rukav.
Ostali pođoše za njima.
»Bio je strašan! Nosio je crnu kapuljaču i iz očiju su mu sevale munje!«, čuli us ženski glas kada su se približili. Gornianu je taj glas bio poznat.
»Evo, moja sestra je svedok! Reci im Fjelo!«
»Da, da! Tako je bilo! Ukrao mi je novčanik, utrčao u kočije i odvezao se Lamsenovim drumom!«
Bile su to Fjela i Vesnika, devojke koje su ranije sreli u Makateu.
»On je sigurno ubio kralja!«, neko od okupljenih viknu.
»Kuda je otišao?«, neko drugi upita.
»Na zapad, rekla bih«, Vesnika odgovori. »Iz očiju su mu sevale munje!«
»To si već rekla«, Fleja je ćušnu.
»Mislite li da su u pravu?«, Jovena upita. »Da li su zaista videle ubicu?«
Gornian promisli. Nije isključeno da su samo želele da privuku pažnju, mada je i Maja u Domu Sunca videla čoveka sa crnom kapuljačom. »Nije nemoguće!«, odgovori on.
»Hajde da požurimo! Uskoro će podne!«, Majlea podseti i oni nastaviše ka centralnom trgu.
Na trgu se sakupio ogroman broj ljudi, iz sva tri nivoa Barasa, ali i ostalih delova Defore. Flaj je insisitrao da pronađu dobro mesto, te bezmalo gurao ljude kako bi se što više približili uzvišenom platou na kome je bilo kraljevo telo, zajedno sa Maestrima, Vrhovnim sveštenicima, generalima kraljevske vojske i, naravno, potencijalnim naslednicima prestola.
Sahrana je počinjala pesmom Vila, ali ne šumskih iz Kiolota, već onih koje su ga napustile kako bi živele život sličniji ljudima. Te Vile izgubile bi mnoštvo svojih prirodnih obeležja, te su bile više rastom i grubljih crta lica. Njihovi glasovi su, doduše, ostajali netaknuti, a njihova pesma lepša od najlepših pesama ptica.
Kada je pesma o kralju Rejnoru bila završena, bilo je vreme da otac Mateas održi govor o njegovom životu.
»Dragi Deforani, teška su vremena pred nama!«, počeo je sveštenik. »Defora je izgubila velikog čoveka i velikog kralja...«
Govori žutog sveštenika bili su dugi i dosadni i Gornian je to već znao od ranije, tako da je bio spreman na tu nepogodnost. Neki od njegovih saputnika, doduše, nisu. Prebacivali su se sa noge na nogu, tapkali nogama i ispoljavali nervozu na razne načine. Nalim je, u jednom trenutku, seo na tlo ne mogavši više da stoji.
Govor je konačno završen, a to je značilo da sada sveštenici pristupaju ritualu Odvajanja. Otac Mateas Voren u žutom, otac Gregorijan Ornelis u crvenom, majka Odeta Vinč u plavom i majka Bernarda Brojl u zelenom, prišli su Rejnorovom kovčegu, uhvatili se za ruke i započeli Odvajanje. Bio je to stari ritual koji je imao za cilj da dušu prevede iz Ravni živih u Ravan mrtvih. Po verovanju, u suprotnom duše zauvek ostaju da lutaju u Međuravni i nikada ne pronalaze mir. Gornian nije verovao u tu tvrdnju, ali običaji su bili običaji i on je to poštovao.
Nakon Odvajanje, Vile su ponovo stupale na scenu, samo što su ovoga puta plesale. Ples koji su plesale bio je Ples Smrti. Ples Smrti bio je poslednji u nizu običaja i Gornian je bio uzbuđen zbog onoga što je nakon njega sledilo – Poslanje.
U prvom koraku Poslanja, otac Mateas naredi da se iz kraljevskog trezora donese Štit Nasleđa. Maestar Estian ustade i povede dvojicu generala sa sobom.
»Trebalo je i to da uzmemo iz Trezora!«, našali se Jelona. »Zamislite koliko bi Poslanje onda bilo interesantno!«
Vojnici se vratiše sa Štitom i navališe ga na kraljev kovčeg na sredini platoa. Bio je prekriven nekom tkaninom.
»Kao što znate«, poče otac Mateas, »kralj Rejnor imao je petoro dece. To znači petoro učesnika u Poslanju. Međutim«, sveštenik priđe Štitu i otkrije ga, »u Štitu postoji šest dragulja.«
»Šest?!«, princ Rišer Rauč, najstariji od kraljeve dece viknu. »Kakva je ovo šala?«
Nastade galama među ljudima.
»Zaista, o čemu se ovde radi?«, Jovena je bila zbunjena.
»Kralj je izgleda još negde posejao neko dete«, odgovori Flaj, kao da se sladio tom činjenicom.
»Molim za mir!«, povika otac Mateas. »Odluka kralja Rejnora je bila da se, pored dragulja namenjenih njegovoj deci, u štit ureže još jedan dragulj. Taj dragulj pripada Maestru Glazoru.«
Nastade još veća buka.
Gornian primeti mržnju sa kojom kraljeva deca pogledaše prema Maestru Glazoru, ili je bar primeti kod njegovih sinova. Princeza Džilijan kao da je očekivala tako nešto, a princeza Mirona imala je sasvim zbunjen izraz lica.
»Kraljeva volja je kraljeva volja«, otac Mateas nastavi, »i mi je moramo poštovati.
Princ Rišer se još bunio, ali Gornian nije mogao da ga čuje.
»Smiri se, brate. Znamo da je otac veoma poštovao Maestra Glazora. Ovo ne treba da nas čudi«, princ Hasel, srednji po starosti.
Princ Markus se samo smešio.
Otac Mateas je sačekao da se svi potpuno smire, pa pozvao ostale sveštenike da mu se pridruže. Koristeći Magiju Bogova, odnosno Magiju Elemenata, sveštenici podigoše Štit u vazduh, izvukoše dragulje iz njega, pa učiniše da nestanu. Štit, zatim, vratiše na tlo.
»Narode Defore, od ovoga trenutka ritual Poslanja je počeo.«
»Ovo je bilo neočekivano!«, reče Maja kada je sve već bilo gotovo.
»Da li je?«, Flaj odgovori. »Glazor je uvek bio kraljev ljubimac.«
»To valjda nešto govori o njemu?«, pobuni se Jovena. »Valjda je kralj imao svoje razloge.«
»U svakom slučaju, ne verujem da će njegovo učešće promeniti bilo šta«, Flaj će. »Kralj ga je možda voleo, ali on i dalje nije previše omiljen u narodu.«
»Zar je to važno? Ako pronađe Dragulje, svejedno će dobiti presto«, Nalim se uključi.
»Tačno, ali nekad je naklonost naroda ključ za dolaženje do istih«, Gornian objasni. »Nije neuobičajeno da neki od Dragulja završi kod sasvim običnih ljudi, te da ga oni ustupe svom favoritu u Poslanju.«
»Zar je on zaista tako nepopularan?«, Nalim upita.
»Pa doneo je neke krajnje sumnjive odluke«, Gornian odgovori. »Proterao je sve neljudske rase, sem Vila gotovo na kraj sveta.«
»To je bilo zbog njih samih, koliko ja znam. Valjda im to okruženje više pogoduje«, Jovena reče.
»Naravno da će takvu priču plasirati narodu. Nikad se ne zna šta zapravo stoji iza njihovih odluka«, Maja će na to.
»Baš kao sa Žigosanjem«, Nalim zaključi.
»Bilo kako bilo, Glazor je sada potencijalni kralj Defore i niko od nas tu ništa ne može promeniti.« Jelonu je, izgleda, razgovor na ovu temu zamarao. »Šta nam je činiti dalje?«
»Sačekaćemo Majleu sa vestima od Mine. Tada ćemo znati šta nam je činiti«, Goran reče i pogleda ka Nalimu.
Nalim klimnu glavom.
»Da li si čula to, Ana? Šta kažeš?«, reče lord Glazor ponosno i ushićeno kada su se nakon ceremonije našli u njegovim odajama.
»Ostala sam bez reči! Moram priznati da sam veoma iznenađena.« Ana ni u najluđim snovima nije očekivala takav ishod događaja. Znala je da je kralj Rejnor posebno poštovao lorda Glazora, ali ne toliko da bi ga izjednačio sa svojom decom.
»Ko ne bi bio? Mada, složićeš se, ovakvu čast sam sasvim zaslužio svojim dugogodišnjim radom i trudom. Kralj Rejnor je to oduvek umeo da ceni, za razliku od drugih. Uostalom, njegova nesposobna deca ne bi bila u stanju da vladaju Deforom. Većina njih nema pojma o politici.«
»Lejdi Džilijan ima«, reče Ana i pokaja se zbog toga. Nije želela da lord Glazor misli kako nije sigurna u njega.
»To je tačno. Ona mi je, zapravo, i jedina prava konkurencija u svemu ovome. Njeni špijuni joj lako mogu dojaviti lokacije Dragulja.« Par puta je obišao prostoriju, a onda dodao: »Zbog toga ne smem časiti ni časa! Moram krenuti na put već sutra!«
Anu to zateče nespremnu. »Sutra? A šta je sa Većem?«
»To je bar lako. Ti ćeš me zameniti!«
»Ja?«, iznenađenja su se nizala. »Ali ne znam hoću li moći...«
»Ako neko može, to si ti!«, uveravao ju je, a ona se oseti ponosnom u tom trenutku. »A sada se možeš povući! Moram se spremiti za put.«
»Jasno«, reče Ana i izađe u hodnik.
Još uvek nije mogla doći k sebi zbog događaja koji su obeležili te dane. Sa druge strane, nije pamtila kada se poslednji put osetila tako živom. Šta više, nije bila sigurna da se ikada tako osetila.
KRAJ 11. EPIZODE
Tuesday, June 28, 2011
Saturday, June 18, 2011
Poglavlje I - Epizoda 10 (Gazela)
»Hoćeš li prestati da plačeš?«, Flaj joj je rekao grubo. »Umro je jedan kralj, doći će drugi. Tako to ide.«
Jovena Doks to ipak nije tako hladno doživljavala. Već dugo je radila u službi kralja Rejnora i sada je osećala kao da je sve to bilo ni za šta.
Vest o kraljevoj smrti do njih je došla dok su sedeli u gostionici „Ruža“ i od Nalima Koina slušali ono malo što im je mogao objasniti o simbolima na njihovim dlanovima. Jovena se pitala da li je i ostatak Defore obavešten o tome, odnosno da li su Glasnici poslati svuda gde treba. Glasnici su bili poput sićušnih, svetlucavih ptica koje su prenosile poruke na velike udaljenosti, a koje bi nestale kada jednom dođu do svog odredišta. Poruke koje su prenosili bile su zvučne, izrečene glasom onoga ko ih šalje, a sami Glasnici su nepogrešivo stizali do primaoca poruke, pod uslovom da se on nalazio na fiksiranoj lokaciji, odnosno da se nije kretao.
»Nije baš tako!«, pokušala je da predoči Flaju. »Kralj Rejnor bio je dobar i pravedan kralj. Njegova smrt je ogroman gubitak za Deforu!«
Flaj zakoluta očima i, očito, odustade od namere da pokuša da je smiri.
»Šta će se desiti sad?«, pitao je Nalim. »Hoće li biti Poslanja?«
Jovena klimnu glavom. Nakon kraljevske sahrane, koja će, kao i svaki događaj koji uključuje kraljevsku porodicu biti događaj velikih razmera, podići će se pitanje izbora naslednika kralja Rejnora. U Defori, to se pitanje rešavalo posredstvom rituala Poslanja.
Bio je to ritual utemeljen u istoriji kraljevstva. Umesto da se vlast nakon smrti kralja poveri najstarijem kraljevom potomku, smatralo se da je bolje utvrditi ko od kraljevih potomaka je najpodobniji da vlada. Upravo je to bio zadatak Poslanja.
Svaki Kralj i kraljica Defore bi, kada započnu svoju vladavinu, naredili da se iskuje jedan poseban štit, takozvani Štit Nasleđa koji je bio osnova rituala. Svaki put kada kraljica na svet donese kraljevo dete, od najboljih juvelira iz grada se pribavlja po vredan dragi kamen koji se urezuje u Štit Poslanja. Onoliko koliko kralj i kraljica dece imaju, toliko treba biti i dragulja u Štitu. To su bili takozvani Dragulji Poslanja.
Kada dođe vreme da se naslednik kraljevstva odabere, otpočinje Poslanje. Dragulji bivaju poslati na nepoznate lokacije širom Defore, a prinčevi i princeze u potragu za njima. Njihov je zadatak da pronađu što više dragulja i pri tom dokažu svoju snalažljivost i ugled u društvu. Onaj ko sakupi najviše dragulja smatra se pobednikom Poslanja i, samim tim, naslednikom prestola, dok se u slučaju izjednačenja, odluka o tome šta je činiti prepušta kraljevom Veću, koje preuzima vlast nad Deforom za vreme trajanja rituala.
Kralj Rejnor imao je petoro dece – tri sina i dve kćeri, od kojih je samo princeza Džilijan, najmlađa među njima živela u Barasu. Jovena shvati da nije imala dovoljno formirano mišljenje o potencijalnim naslednicima. Nije bila sigurna da iko od njih može biti dostojan naslednik svoga oca.
Pogledala je, još jednom, u svoj dlan. Nalim im je ispričao kako je dobio svoj simbol i to je umirilo Flaja, ali ona je bila nervoznija nego pre. Nedostatak informacija i objašnjenja o simbolima nije joj se dopadao. Jovena je volela da ima kontrolu nad situacijom.
»Kada će se tvoji prijatelji vratiti?«, pitala je Nalima.
»Nisam siguran. Najbolje je da ih ovde sačekamo, iako bih radije odmah potražio Stefanu.«
»Ne mogu da verujem da se neko usudio da tako napadne generala!«, Flaja je to, izgleda, zabavljalo.
Jovenu, sa druge strane, nije nimalo. »To je zaista ozbiljan prekršaj.« Nije želela da Nalimu govori loše o njegovoj prijateljici, Stefani Koin, iako se njoj već tada nije previše dopadala.
Tek kasnije tog popodneva, kada su se vratili Nalimovi prijatelji, shvatila je da ni u toj priči nije bilo sve kako je izgledalo.
»Ja sam kriva za sve!«, insistirala je devojka po imenu Majlea Bukair, koju je i ona upoznala ranije. »Moj Dar, tačnije. Želela sam da pomognem Stefani da savlada bol...«
Majlea je posedovala Dar Alevijacije koji joj je omogućavao da otkloni jaka negativna, ili bolna osećanja, no kao i veliki broj Darova koji su delovali na nečiji um ili emocije, i taj je sa sobom nosio određene posledice. U trenutku kada je uklonila Stefaninu bol, Majlea je pohranila drugo osećanje u Stefani – želju za osvetom.
»To objašnjava njenu naglu promenu koju sam osetio kod nje, a koju je i Gornian primetio!«, Nalim reče dok ga je Majlea uplašeno gledala. »Ona zaista jeste bila vesela nakon što smo napustili Štok.«
»Morate mi verovati da nisam znala šta će se dogoditi! Imala sam najbolju nameru«, tužno će Majlea. »I istog trenutka kada sam saznala za ono što se dogodilo u Makateu, pohitala sam da ispravim svoju grešku. Zato sam pokušala da provalim u Arinob! Želela sam da me odvedu u tamnice kako bih bila bliže Stefani.«
»Sada taj postupak ima smisla«, Maja Kuzal progovori. »I sama sam bila na putu za Arin-Ras kada su te odveli čuvari. Pitala sam se zašto bi iko pokušavao nešto tako nepromišljeno.«
»Da Jelona, Orlando i ja nismo pošli u tamnice po Stefanu, ko zna šta bi se sa tobom dogodilo?«, Gornian Savlig reče.
Još jedno pitanje koje je ostalo bez odgovora jeste bilo i to zašto se Mina Pavia, Carica Kiolota, založila za Stefanu pred Većem, kao i to zašto Stefana još uvek nije dovedena u Baras. Pored svega toga, kralj Rejnor je bio ubijen, a na osnovu onoga što je Maja videla u Domu Sunca, to je učinio neko ko je uspeo da ubije čuvare na ulazu u Arin-Ras, uđe u odaju sa prestolom i pobegne pre nego što ga je iko pronašao, uz pomoć nekog ko je već bio u dvorcu.
Jovenu od svih tih misli prođe jeza. Tek nekoliko dana ranije njen život tekao je po ustaljenom i dobro poznatom obrascu. Danas je, činilo joj se, sve bilo izmešteno. Zatekla je sebe kako delom uživa u svemu tome, što i nju samu iznenadi.
Iako je Nalim insistirao da odmah pođu za Stefanom, ostali su uspeli da ga ubede da to nije najbolje rešenje. Noć je već padala, a gotovo svi oni proveli su naporan dan.
Kako je Jovena Doks bila jedina sa stalnim boravištem u Barasu (koje se nalazilo nedaleko od „Ruže“), odlučila je da je suvišno da noć provede u gostionici. Pozdravila se sa ostalima i obećala da će ih potražiti izjutra. Možda to u tom trenutku sebi ne bi priznala, ali jedva je mogla da dočeka taj trenutak.
Stefana je spavala polusnom čitave noći. Bojala se da će sveštenik svakoga trenutka ući u njenu ćeliju i ponovo je povrediti. Osećala je bol u celom telu.
Saznala je da je crveni sveštenik koji ju je „spasio“ Oviata niko drugi do otac Gregorijan, Vrhovni sveštenik boga Fiera. Iako joj je odmah bilo jasno da ni sa njim neće proći ništa bolje nego sa Oviatom, ipak se nadala nekoj vrsti milosti od čoveka koji je bio predstavnik vere. Ta je nada bila raspršena njegovim prvim ispitivanjem.
Doveo ju je u Ispiu kako bi iz nje izvukao sve što je znala o belom simbolu, a ona nije mogla da ga uveri da o istom nije znala baš ništa. Šamarao ju je, udarao bičem i šutirao svaki put kada bi ponovila jedinu istinu koju je o svemu tome znala. Govorio joj je da je jeretik i lažov i da će izvući istinu iz nje makar mu to bilo poslednje.
A njoj se činilo da će njeno poslednje prvo doći. Osećala se kao list koga je nosio olujni vetar, bez imalo volje i snage. Ležala je na podu Magijom okovane prostorije i mislila o svojoj majci, o Nalimu, o Štoku... Pokušala je da se projektuje, ali je Magija Bogova bila višeg Ranga i ona je svojim Darom nije mogla probiti. Jedino joj je bilo ostalo da tu leži i čeka smrt. Sveštenik joj nije dao vode, niti hrane kako bi je „slomio“, a nije uviđao da je ona već bila sasvim slomljena.
Kada su jutarnji zraci obasjali ćeliju, Stefana shvati da joj vreme polako ističe. Otac Gregorijan nije joj dolazio čitavu noć, ali će sada svakako doći. Još jedno njegovo ispitivanje verovatno neće izdržati. Uskoro će sve biti gotovo.
Ustala je osećajući da joj je za to potrebna sva snaga ovog sveta i prišla prozoru. Njena ćelija nije bila u tamnicama, već pri nekom Hramu, koliko je shvatila. Napolju je mogla videti sveštenike kako idu svojim poslom, ali nju niko nije video. Ili je barem to isprva mislila.
Na nešto većoj udaljenosti, Stefana primeti životinju koja je gledala pravo ka njoj. Bila je u pitanju prelepa gazela, životinja koju je Stefana posebno volela. Pomislila je da je sve uobrazila, te odmahnula glavom i prekorila sebe zbog gluposti, no onda primeti da joj se gazela primiče i staje tik uz staklo prozora.
»Kako si divna!«, reče slabašno Stefana, dodirivajući staklo. »Bolje beži odavde pre nego što i tebe uhvate!«
No, gazela je imala drugačiju ideju.
Stefana ču nekakav zvuk iza sebe i okrete se vratima, mislivši da to otac Gregorijan dolazi po nju, ali umesto sveštenika, ugleda onu istu gazelu koja je, još uvek, stajala sa druge strane prozora.
»Nemoguće!«, Stefana izusti. »Projektovala se?«
Gazela uhvati zalet ka prozoru i Stefana se brzo skloni u stranu. Prozor se polomi.
»Kako je ovo moguće?« Već je i sama pokušala da polomi prozor ranije, ali je bilo očigledno da ga je Magija Bogova čuvala. Je li ta gazela mogla posedovati Magiju Ranga koji je bio viši od Ranga Magije Bogova?
Gazelina projekcija nestade, a Stefana brže-bolje iskoči kroz prozor i zagrli gazelu čije se telo tu nalazilo. Simbol na njenoj ruci zasvetli i gazela nestade, a Stefana se seti da se isto dogodilo i Nalimu sa Leonom.
Nije bilo vremena za gubljenje. Novostečenom snagom, Stefana potrča što je dalje mogla od Hrama. Uprkos tome, bila je i preslaba. Ne može pobeći iz Ispie u tom stanju, a da je prethodno ne pronađu. Šta više, neko će ubrzo primetiti polomljen prozor i podići uzbunu. Morala se brzo skloniti negde.
Ispia je bio sveti grad i Stefanu je podsetio na Štok, po svojoj jednostavnosti. Učinilo joj se da je čula glasove iza sebe, te odluči da potraži sklonište u najbližoj kolibi, uz nadu da će se neko sažaliti i pomoći joj.
Pokucala je na vrata koja otvori simpatična, smeđokosa devojka, jednostavno odevena i sa podebljom knjigom u rukama.
»Molim Vas«, Stefana će zadihano, »pomozite mi!«
»Jeste li dobro?«, upita je devojka, milim glasom.
»Mogu li dobiti malo vode?«
Devojka je kratko odmeri. »Naravno! Sačekajte tu.«
Stefana se osvrnu. »Naći će me. Molim Vas, pustite me unutra!«
Devojka je oklevala, ali na kraju ipak popusti.
»Beskrajno Vam hvala!«, reče Stefana i sede na pod kad se vrata kolibe zatvoriše.
»Šta se dešava? Od koga bežite?«, pitala ju je devojka dok je točila vode.
»Od svih«, Stefana reče tupo i ne razmišljajući.
»Pa, ako je u pitanju kakav nesporazum, došli ste na pravo mesto. Moj otac će Vam sigurno pomoći.«
»Vaš otac?«
»Aha. On je sveštenik u hramu.«
Stefana prestade da diše.
»Izvolite«, reče joj devojka pružajući joj čašu vode. »Moje ime je Saja Ornelis. Ja sam kći oca Gregorijana.«
Lord Glazor je već bio spreman za obred i otišao sa ostalim Maestrima da zauzme svoju poziciju, a Ani Kuzal ostavio da se pozabavi nekim papirima. Ana je volela administrativne dužnosti. Rad sa papirologijom nikada joj nije bio naporan i delovao je na nju opuštajuće. Bar na tren uspela je da skrene misli sa kraljeve sahrane, ali i sa simbola koji je pojavio na njenom dlanu.
Otkrila ga je neposredno pre nego je čula vesti o kraljevoj smrti, a nakon susreta sa Majom. Razmišljala je o tome da li je Maja mogla imati bilo kakve veze sa tim, no nije postojalo ništa što je direktno na to ukazivalo.
Odložila je i poslednji papir i spremila se da i sama krene na sahranu. Zaključala je vrata za sobom i, još uvek odsutna u mislima, krenula ka stepeništu. Tek kada je izgubila ravnotežu, shvatila je da joj se rub haljine zakačio za vrata odaja Maestra Glazora. Na njenu sreću, izbegla je pad zahvaljujući Mini Pavii, koja je i sama prolazila hodnikom i zadržala Anu.
»Jeste li dobro?«, pitala je lejdi Mina.
»Jesam! Zahvaljujući Vama! Baš sam rasejana«, iskreno odgovori Ana.
Mina ne reče ništa. Umesto toga, gledala je zbunjeno u svoj dlan.
»Taj simbol«, Ana reče i glasnije nego što je želela, »imam ga i ja! Od nedavno.«
»Šta on predstavlja?«
»Ne znam. Nisam imala vremena da se njime pozabavim.«
»Zanimljivo«, Mina reče pomalo nezainteresovano.
»Zakasnićemo na sahranu!«, primeti Ana. »I Vi idete, zar ne?«
Mina klimnu glavom.
»Hajdemo zajedno onda! A simbolima ćemo se pozabaviti kasnije.«
Carica Kiolota se složi.
Bila je to jako neobična žena, Ana primeti. A nešto joj je govorilo i da će njih dve uskoro postati bliskije nego što je to mogla ikada da pretpostavi.
KRAJ 10. EPIZODE
Jovena Doks to ipak nije tako hladno doživljavala. Već dugo je radila u službi kralja Rejnora i sada je osećala kao da je sve to bilo ni za šta.
Vest o kraljevoj smrti do njih je došla dok su sedeli u gostionici „Ruža“ i od Nalima Koina slušali ono malo što im je mogao objasniti o simbolima na njihovim dlanovima. Jovena se pitala da li je i ostatak Defore obavešten o tome, odnosno da li su Glasnici poslati svuda gde treba. Glasnici su bili poput sićušnih, svetlucavih ptica koje su prenosile poruke na velike udaljenosti, a koje bi nestale kada jednom dođu do svog odredišta. Poruke koje su prenosili bile su zvučne, izrečene glasom onoga ko ih šalje, a sami Glasnici su nepogrešivo stizali do primaoca poruke, pod uslovom da se on nalazio na fiksiranoj lokaciji, odnosno da se nije kretao.
»Nije baš tako!«, pokušala je da predoči Flaju. »Kralj Rejnor bio je dobar i pravedan kralj. Njegova smrt je ogroman gubitak za Deforu!«
Flaj zakoluta očima i, očito, odustade od namere da pokuša da je smiri.
»Šta će se desiti sad?«, pitao je Nalim. »Hoće li biti Poslanja?«
Jovena klimnu glavom. Nakon kraljevske sahrane, koja će, kao i svaki događaj koji uključuje kraljevsku porodicu biti događaj velikih razmera, podići će se pitanje izbora naslednika kralja Rejnora. U Defori, to se pitanje rešavalo posredstvom rituala Poslanja.
Bio je to ritual utemeljen u istoriji kraljevstva. Umesto da se vlast nakon smrti kralja poveri najstarijem kraljevom potomku, smatralo se da je bolje utvrditi ko od kraljevih potomaka je najpodobniji da vlada. Upravo je to bio zadatak Poslanja.
Svaki Kralj i kraljica Defore bi, kada započnu svoju vladavinu, naredili da se iskuje jedan poseban štit, takozvani Štit Nasleđa koji je bio osnova rituala. Svaki put kada kraljica na svet donese kraljevo dete, od najboljih juvelira iz grada se pribavlja po vredan dragi kamen koji se urezuje u Štit Poslanja. Onoliko koliko kralj i kraljica dece imaju, toliko treba biti i dragulja u Štitu. To su bili takozvani Dragulji Poslanja.
Kada dođe vreme da se naslednik kraljevstva odabere, otpočinje Poslanje. Dragulji bivaju poslati na nepoznate lokacije širom Defore, a prinčevi i princeze u potragu za njima. Njihov je zadatak da pronađu što više dragulja i pri tom dokažu svoju snalažljivost i ugled u društvu. Onaj ko sakupi najviše dragulja smatra se pobednikom Poslanja i, samim tim, naslednikom prestola, dok se u slučaju izjednačenja, odluka o tome šta je činiti prepušta kraljevom Veću, koje preuzima vlast nad Deforom za vreme trajanja rituala.
Kralj Rejnor imao je petoro dece – tri sina i dve kćeri, od kojih je samo princeza Džilijan, najmlađa među njima živela u Barasu. Jovena shvati da nije imala dovoljno formirano mišljenje o potencijalnim naslednicima. Nije bila sigurna da iko od njih može biti dostojan naslednik svoga oca.
Pogledala je, još jednom, u svoj dlan. Nalim im je ispričao kako je dobio svoj simbol i to je umirilo Flaja, ali ona je bila nervoznija nego pre. Nedostatak informacija i objašnjenja o simbolima nije joj se dopadao. Jovena je volela da ima kontrolu nad situacijom.
»Kada će se tvoji prijatelji vratiti?«, pitala je Nalima.
»Nisam siguran. Najbolje je da ih ovde sačekamo, iako bih radije odmah potražio Stefanu.«
»Ne mogu da verujem da se neko usudio da tako napadne generala!«, Flaja je to, izgleda, zabavljalo.
Jovenu, sa druge strane, nije nimalo. »To je zaista ozbiljan prekršaj.« Nije želela da Nalimu govori loše o njegovoj prijateljici, Stefani Koin, iako se njoj već tada nije previše dopadala.
Tek kasnije tog popodneva, kada su se vratili Nalimovi prijatelji, shvatila je da ni u toj priči nije bilo sve kako je izgledalo.
»Ja sam kriva za sve!«, insistirala je devojka po imenu Majlea Bukair, koju je i ona upoznala ranije. »Moj Dar, tačnije. Želela sam da pomognem Stefani da savlada bol...«
Majlea je posedovala Dar Alevijacije koji joj je omogućavao da otkloni jaka negativna, ili bolna osećanja, no kao i veliki broj Darova koji su delovali na nečiji um ili emocije, i taj je sa sobom nosio određene posledice. U trenutku kada je uklonila Stefaninu bol, Majlea je pohranila drugo osećanje u Stefani – želju za osvetom.
»To objašnjava njenu naglu promenu koju sam osetio kod nje, a koju je i Gornian primetio!«, Nalim reče dok ga je Majlea uplašeno gledala. »Ona zaista jeste bila vesela nakon što smo napustili Štok.«
»Morate mi verovati da nisam znala šta će se dogoditi! Imala sam najbolju nameru«, tužno će Majlea. »I istog trenutka kada sam saznala za ono što se dogodilo u Makateu, pohitala sam da ispravim svoju grešku. Zato sam pokušala da provalim u Arinob! Želela sam da me odvedu u tamnice kako bih bila bliže Stefani.«
»Sada taj postupak ima smisla«, Maja Kuzal progovori. »I sama sam bila na putu za Arin-Ras kada su te odveli čuvari. Pitala sam se zašto bi iko pokušavao nešto tako nepromišljeno.«
»Da Jelona, Orlando i ja nismo pošli u tamnice po Stefanu, ko zna šta bi se sa tobom dogodilo?«, Gornian Savlig reče.
Još jedno pitanje koje je ostalo bez odgovora jeste bilo i to zašto se Mina Pavia, Carica Kiolota, založila za Stefanu pred Većem, kao i to zašto Stefana još uvek nije dovedena u Baras. Pored svega toga, kralj Rejnor je bio ubijen, a na osnovu onoga što je Maja videla u Domu Sunca, to je učinio neko ko je uspeo da ubije čuvare na ulazu u Arin-Ras, uđe u odaju sa prestolom i pobegne pre nego što ga je iko pronašao, uz pomoć nekog ko je već bio u dvorcu.
Jovenu od svih tih misli prođe jeza. Tek nekoliko dana ranije njen život tekao je po ustaljenom i dobro poznatom obrascu. Danas je, činilo joj se, sve bilo izmešteno. Zatekla je sebe kako delom uživa u svemu tome, što i nju samu iznenadi.
Iako je Nalim insistirao da odmah pođu za Stefanom, ostali su uspeli da ga ubede da to nije najbolje rešenje. Noć je već padala, a gotovo svi oni proveli su naporan dan.
Kako je Jovena Doks bila jedina sa stalnim boravištem u Barasu (koje se nalazilo nedaleko od „Ruže“), odlučila je da je suvišno da noć provede u gostionici. Pozdravila se sa ostalima i obećala da će ih potražiti izjutra. Možda to u tom trenutku sebi ne bi priznala, ali jedva je mogla da dočeka taj trenutak.
Stefana je spavala polusnom čitave noći. Bojala se da će sveštenik svakoga trenutka ući u njenu ćeliju i ponovo je povrediti. Osećala je bol u celom telu.
Saznala je da je crveni sveštenik koji ju je „spasio“ Oviata niko drugi do otac Gregorijan, Vrhovni sveštenik boga Fiera. Iako joj je odmah bilo jasno da ni sa njim neće proći ništa bolje nego sa Oviatom, ipak se nadala nekoj vrsti milosti od čoveka koji je bio predstavnik vere. Ta je nada bila raspršena njegovim prvim ispitivanjem.
Doveo ju je u Ispiu kako bi iz nje izvukao sve što je znala o belom simbolu, a ona nije mogla da ga uveri da o istom nije znala baš ništa. Šamarao ju je, udarao bičem i šutirao svaki put kada bi ponovila jedinu istinu koju je o svemu tome znala. Govorio joj je da je jeretik i lažov i da će izvući istinu iz nje makar mu to bilo poslednje.
A njoj se činilo da će njeno poslednje prvo doći. Osećala se kao list koga je nosio olujni vetar, bez imalo volje i snage. Ležala je na podu Magijom okovane prostorije i mislila o svojoj majci, o Nalimu, o Štoku... Pokušala je da se projektuje, ali je Magija Bogova bila višeg Ranga i ona je svojim Darom nije mogla probiti. Jedino joj je bilo ostalo da tu leži i čeka smrt. Sveštenik joj nije dao vode, niti hrane kako bi je „slomio“, a nije uviđao da je ona već bila sasvim slomljena.
Kada su jutarnji zraci obasjali ćeliju, Stefana shvati da joj vreme polako ističe. Otac Gregorijan nije joj dolazio čitavu noć, ali će sada svakako doći. Još jedno njegovo ispitivanje verovatno neće izdržati. Uskoro će sve biti gotovo.
Ustala je osećajući da joj je za to potrebna sva snaga ovog sveta i prišla prozoru. Njena ćelija nije bila u tamnicama, već pri nekom Hramu, koliko je shvatila. Napolju je mogla videti sveštenike kako idu svojim poslom, ali nju niko nije video. Ili je barem to isprva mislila.
Na nešto većoj udaljenosti, Stefana primeti životinju koja je gledala pravo ka njoj. Bila je u pitanju prelepa gazela, životinja koju je Stefana posebno volela. Pomislila je da je sve uobrazila, te odmahnula glavom i prekorila sebe zbog gluposti, no onda primeti da joj se gazela primiče i staje tik uz staklo prozora.
»Kako si divna!«, reče slabašno Stefana, dodirivajući staklo. »Bolje beži odavde pre nego što i tebe uhvate!«
No, gazela je imala drugačiju ideju.
Stefana ču nekakav zvuk iza sebe i okrete se vratima, mislivši da to otac Gregorijan dolazi po nju, ali umesto sveštenika, ugleda onu istu gazelu koja je, još uvek, stajala sa druge strane prozora.
»Nemoguće!«, Stefana izusti. »Projektovala se?«
Gazela uhvati zalet ka prozoru i Stefana se brzo skloni u stranu. Prozor se polomi.
»Kako je ovo moguće?« Već je i sama pokušala da polomi prozor ranije, ali je bilo očigledno da ga je Magija Bogova čuvala. Je li ta gazela mogla posedovati Magiju Ranga koji je bio viši od Ranga Magije Bogova?
Gazelina projekcija nestade, a Stefana brže-bolje iskoči kroz prozor i zagrli gazelu čije se telo tu nalazilo. Simbol na njenoj ruci zasvetli i gazela nestade, a Stefana se seti da se isto dogodilo i Nalimu sa Leonom.
Nije bilo vremena za gubljenje. Novostečenom snagom, Stefana potrča što je dalje mogla od Hrama. Uprkos tome, bila je i preslaba. Ne može pobeći iz Ispie u tom stanju, a da je prethodno ne pronađu. Šta više, neko će ubrzo primetiti polomljen prozor i podići uzbunu. Morala se brzo skloniti negde.
Ispia je bio sveti grad i Stefanu je podsetio na Štok, po svojoj jednostavnosti. Učinilo joj se da je čula glasove iza sebe, te odluči da potraži sklonište u najbližoj kolibi, uz nadu da će se neko sažaliti i pomoći joj.
Pokucala je na vrata koja otvori simpatična, smeđokosa devojka, jednostavno odevena i sa podebljom knjigom u rukama.
»Molim Vas«, Stefana će zadihano, »pomozite mi!«
»Jeste li dobro?«, upita je devojka, milim glasom.
»Mogu li dobiti malo vode?«
Devojka je kratko odmeri. »Naravno! Sačekajte tu.«
Stefana se osvrnu. »Naći će me. Molim Vas, pustite me unutra!«
Devojka je oklevala, ali na kraju ipak popusti.
»Beskrajno Vam hvala!«, reče Stefana i sede na pod kad se vrata kolibe zatvoriše.
»Šta se dešava? Od koga bežite?«, pitala ju je devojka dok je točila vode.
»Od svih«, Stefana reče tupo i ne razmišljajući.
»Pa, ako je u pitanju kakav nesporazum, došli ste na pravo mesto. Moj otac će Vam sigurno pomoći.«
»Vaš otac?«
»Aha. On je sveštenik u hramu.«
Stefana prestade da diše.
»Izvolite«, reče joj devojka pružajući joj čašu vode. »Moje ime je Saja Ornelis. Ja sam kći oca Gregorijana.«
Lord Glazor je već bio spreman za obred i otišao sa ostalim Maestrima da zauzme svoju poziciju, a Ani Kuzal ostavio da se pozabavi nekim papirima. Ana je volela administrativne dužnosti. Rad sa papirologijom nikada joj nije bio naporan i delovao je na nju opuštajuće. Bar na tren uspela je da skrene misli sa kraljeve sahrane, ali i sa simbola koji je pojavio na njenom dlanu.
Otkrila ga je neposredno pre nego je čula vesti o kraljevoj smrti, a nakon susreta sa Majom. Razmišljala je o tome da li je Maja mogla imati bilo kakve veze sa tim, no nije postojalo ništa što je direktno na to ukazivalo.
Odložila je i poslednji papir i spremila se da i sama krene na sahranu. Zaključala je vrata za sobom i, još uvek odsutna u mislima, krenula ka stepeništu. Tek kada je izgubila ravnotežu, shvatila je da joj se rub haljine zakačio za vrata odaja Maestra Glazora. Na njenu sreću, izbegla je pad zahvaljujući Mini Pavii, koja je i sama prolazila hodnikom i zadržala Anu.
»Jeste li dobro?«, pitala je lejdi Mina.
»Jesam! Zahvaljujući Vama! Baš sam rasejana«, iskreno odgovori Ana.
Mina ne reče ništa. Umesto toga, gledala je zbunjeno u svoj dlan.
»Taj simbol«, Ana reče i glasnije nego što je želela, »imam ga i ja! Od nedavno.«
»Šta on predstavlja?«
»Ne znam. Nisam imala vremena da se njime pozabavim.«
»Zanimljivo«, Mina reče pomalo nezainteresovano.
»Zakasnićemo na sahranu!«, primeti Ana. »I Vi idete, zar ne?«
Mina klimnu glavom.
»Hajdemo zajedno onda! A simbolima ćemo se pozabaviti kasnije.«
Carica Kiolota se složi.
Bila je to jako neobična žena, Ana primeti. A nešto joj je govorilo i da će njih dve uskoro postati bliskije nego što je to mogla ikada da pretpostavi.
KRAJ 10. EPIZODE
Sunday, June 12, 2011
Poglavlje I - Epizoda 9 (Zatvorenica)
Činilo joj se da vreme nikada nije prolazilo tako sporo kao sada, dok je sedela u mračnoj ćeliji, ispod Doma Sunca. Majlea je već upamtila svaki pedalj svoje ćelije. Ispitivala je zidove, pod, ćoškove ne bi li pronašla nešto što bi joj pomoglo da ostvari svoj nerazrađeni plan. Očekivala je da Stefanu dovedu u iste ove tamnice nakon što stigne iz Makatea.
Nije imala jasnu sliku o tome šta će učiniti kada Stefana bude bila tu, ali će joj makar biti blizu. Bila je ubeđena da će tada već smisliti nešto.
Padalo joj je na pamet da se i njemu obrati. Nažalost, njen se plan teško oslanjao na čekanje, a čekanje je sa sobom nosilo misli od kojih je, inače, lakše bežala. On bi joj sigurno pomogao. Kako god da su ostavili stvari. A i bio je tu, sasvim blizu. Već je više puta zamišljala njihov ponovni susret. Šta li bi joj rekao kada bi je ugledao u ćeliji?
Pa ipak, tu je ideju ostavljala kao poslednju mogućnost. Obećala je da će se držati dalje od njega i planirala je da to obećanje ispuni.
Zato se ponovo posvetila svojoj ćeliji. Mora da je postojao neki labav kamen ili nešto što je davalo nadu zatočenicima pre nje da će odatle pobeći, a ako jeste, ona će to pronaći.
»Ima li promena od moje poslednje smene?« Majlea ču jednog od tamničara iz hodnika, pa se primiri. »Jesu li doveli onu iz Makatea?«
»Još ne. Tu je samo neka nesrećnica koja je pokušala da uđe u Arin-Ras danas«, odgovorio je drugi tamničar. »Ako mene pitaš, ta iz Makatea neće ovamo skoro.«
Majlei se nije dopalo to što je čula.
»Zašto to misliš?«
»Zato što je napala generala Oviata. Znaš i sam kakav je to čovek. Kladim se da će, pre nego je dovede ovamo, pokušati nešto na svoju ruku. Ipak se ovde radi o njegovom oku i njegovom životu.«
Majleu prođe jeza. Više nego ikada se uplašila za Stefanu.
»Uostalom«, nastavi onaj isti tamničar, »čak i da je odmah dovede, verovatno neće ni stići do tamnica. Mina Pavia je preuzela odgovornost za nju.«
Mina? Majlea je bivala sve zbunjenija. Zašto bi Mina preuzimala odgovornost za Stefanu?
»Ko zna šta se tu dešava?!« zaključi drugi tamničar, a Majlea nije mogla da se ne složi sa njim.
Tamničari se zameniše, a Majlea se vrati svojoj ćeliji. Stefanu možda neće dovesti tu, ali ona i dalje mora pronaći načina da pobegne.
Stefana je prošla kroz mnogo različitih stanja uma otkad je uhvaćena pred Ludvigovom palatom u Makateu. Prvo je bila zbunjena nesposobnošću da se izbori sa preteranom željom za osvetom, zatim besna na sebe zbog svoje nepromišljenosti, kajući se što makar nije uspela u svojoj nameri, da bi se naposletku samo osećala bespomoćnom.
Okovi oko njenih ruku su je sprečavali da se projektuje i stalno je bila u pratnji Oviatovih vojnika. Nije postojalo ništa što je mogla učiniti. Bila je ostavljena na milost i nemilost čoveku koji je sravnio sa zemljom njeno rodno mesto i uništio sve što je ikada bilo deo njenog života.
Nije bila sigurna šta je Oviat nameravao da učini sa njom, ali je pomišljala na najgore. Kada je došao i izvukao je iz ćelije, pretpostavila je da je vreme da krenu u Baras, mada on ništa nije govorio. Vezanu su je postavili u sedlo, pa su krenuli Lamsenovim drumom.
Jahali su, mahom, u tišini što je nju činilo još napetijom. Već se u sebi opraštala sa životom i žalila što nije uspela da se pozdravi sa Nalimom. Šta li ju je samo spopalo?! Zašto je njen bes bio toliko jači od nje?! Sada, kada je trezvenije razmišljala, znala je da nikada ne bi ponovo učinila tako nešto. Ali sada je bilo kasno.
U jednom trenutku, Stefana zaključi da su skrenuli sa Lamsenovog druma. Put kojim su se kretali bio je uži, vijugaviji i neuhodaniji. Setila se da joj je Gornian objasnio da Lamsenov drum vodi do Barasa. Zašto su onda skrenuli? Možda je Oviat vodio nekud da je ubije? Ta pomisao dovela ju je do stanja bliskog panici.
Tračak nade javi se u njoj kada na tom putu naiđoše na nekakvog putnika. Kada su mu se približili, Stefana zaključi da se radi o nekakvom svešteniku. Sveštenici Četiri Boga bili su lako prepoznatljivi po odorama koje su nosili. Sveštenici boginje Aile nosili su žute odore, sveštenici boginje Maere plave, a sveštenici boga Erata zelene odore. Putnik na kojeg su naišli bio je odeven u crveno, boju boga Fiera.
»Ah! General Oviat!«, reče sveštenik. »Čuo sam šta Vam se dogodilo!«
Oviat klimnu glavom i nešto promrmlja.
»Vodite zatvorenicu u Baras?«, pitao je sveštenik. »Da se niste malo izgubili?«
»Postoji mogućnost da devojka ne radi sama. Iz predostrožnosti smo zaobišli Lamsenov drum.«
»Jasno«, sveštenik reče i pogleda Stefanu pravo u oči. »Mogu li da porazgovaram sa zatvorenicom?«
Sveštenik naredi da je skinu sa konja i uklone povez koji ju je onemogućavao da govori. »Nadam se da si svesna ozbiljnosti zločina koji si počinila.«
»Oče!«, Stefana reče očajnički, »molim Vas! Pomozite mi! Ja... Nisam želela da ga ubijem! Nešto me je obuzelo. Bila sam povređena zbog smrti svoje majke. Nisam razmišljala...«
»Sve će biti razjašnjeno pred kraljem, ne brini, dete. Ukoliko si zaista nedužna, bogovi će te poštedeti.«
»Molim Vas, oče! Morate mi pomoći!«, Stefana sklopi dlanove pred sveštenikom. »Tako mi je žao!« Okovane šake joj padoše na tlo.
Sveštenik se saže i grubo je uhvati za desnu ruku. »Šta je ovo?«, upita je, misleći na beli simbol koji je ona već potpuno zaboravila.
»Ne znam«, odgovorila je. »Pojavilo se samo od sebe«, slaga.
»Ova devojka ne ide u Baras«, objavi sveštenik, odjednom. »Ona je sada pod mojim nadzorom.«
»Šta? Ne dolazi u obzir!«, pobuni se general Oviat. »Ona je napala generala kraljevske vojske! Mora biti izvedena pred lice pravde!«
»Jedina pravda koja je važna, generale, jeste pravda Bogova!«, besno će sveštenik.
»Ona je moj zatvorenik i moja odgovornost!«, general podviknu.
»Više ne!«, sveštenik zgrabi Stefanu. »Vodim je u Ispiu.«
»Ali kralj...«
»Kralja prepustite meni! A sada se gubite!«
Nerado, Oviat i njegovi vojnici odjahaše i ostaviše Stefanu i sveštenika same.
»Hvala Vam! Hvala Vam što ste me spasili!«, Stefana prozbori kroz suze.
Umesto odgovora, sveštenik je naglo povuče za kosu i steže oko vrata. »Spasio? Zašto bih ja spašavao jeretike?!«, rekao je, a onda grubo bacio na tlo.
Maja je pretražila dvorsku biblioteku onoliko koliko je to bilo u njenoj mogućnosti, no na kraju njena potraga ipak nije bila preterano plodonosna. Prelistala ja skoro sve knjige o Runama i magičnim simbolima koje je uspela da pronađe, ali nije pronašla ništa što je ličilo na misteriozni, beli simbol.
Koja god da je Magija bila po sredi, očigledno nije bila neka koja je široko rasprostranjena. Maja pomisli da se verovatno radi o nekom vidu Divlje Magije, te da zbog toga nije bilo zabeležaka o njoj.
Divlja Magija bila je Magija koju nije bilo sasvim moguće kontrolisati i koja je često imala nepredvidive posledice. Retko ko bi se usuđivao da se njome koristi, mada je svakako bilo i onih koje je posebno zanimala i koji su bili specijalisti za nju, koliko god je to ona sama dozvoljavala.
Iako ni blizu opasna, niti mračna koliko Zabranjena Magija, Divlja Magija nije bilo nešto sa čim bi Maja volela da ima veze. Zbog toga je brzo odbacila tu pomisao i zatvorila knjige. Već je dosta vremena provela tu i bilo je vreme da se vrati u Vit-Ras.
Dvorska biblioteka nalazila se na trećem, poslednjem spratu Doma Sunca i bila je njegov jedini segment dostupan nekom van kraljevske porodice. Ostale prostorije na tom spratu bile su kraljeve odaje i odaje kraljeve dece.
Do tog sprata se dolazilo uspinjanjem uz tri seta stepeništa. Drugi i treći sprat spajalo je stepenište na istočnom i stepenište na zapadnom kraju dvorca, dok su ostali spratovi bili spojeni jedinstvenim stepeništem, po sredini Doma Sunca.
Bez nekog posebnog razloga, Maja se odlučila za zapadno stepenište i krenula da silazi na sprat niže. Dok je silazila, primeti da je u dvorcu bučnije nego kad je dolazila. Dvojica vojnika projuriše pored nje i ona je morala da se rukama pridruži za gelender, kako se ne bi srušila. Nešto se događalo.
Bila je već skoro na drugom spratu kada je ugledala prizor koji će joj dugo ostati urezan u sećanje. Dve figure u crnom razgovarale su na hodniku. Začkiljila je kako bi mogla bolje da ih vidi. Jedna od njih bila je žena, Maji okrenuta leđima, a druga, koja je mogla biti bilo kog pola, nosila je crni ogrtač i kapuljaču preko glave. Ženska figura je, zatim, otvorila vrata jedne od odaja i zajedno sa drugom nestala u njoj.
Maja, zbunjena onim što je videla, ali bez želje da se tu zadržava duže nego što je potrebno, nastavi svojim putem ka izlazu. Koristeći metež u prizemlju, ona se provuče pored čuvara na ulazu i napusti Dom Sunca.
Nije bilo sumnje da se nešto krupno dogodilo u dvorcu. Dva mrtva čuvara koja je zatekla na kapiji Arin-Rasa govorila su da to nešto nije bilo nimalo dobro.
Gornian je i ranije čuo priče o alternativnom ulazu u Arin-Ras, ali je to više pripisivao legendama, nego realnosti. Kada mu je Jelona rekla da će do trezora doći koristeći upravo taj ulaz obećao je sebi da će od tada drugačijim očima posmatrati legende.
Ogrnut istom onom Magijom koja je čuvala Kiolot, put do Arin-Rasa nalazio se na obodima lebdećih stena koje su nosile na sebi nadzemni deo grada. Jelona i Orlando ga, verovatno, nikada ne bi pronašli da Orlando nije posedovao redak i veoma koristan dan Banovanja.
Baneri su bili malobrojni u Defori, što je njihov Dar – poništavanje Magije – činilo još posebnijim. Leteći na nekoj spravi koju su izumeli Mašinisti, Jelona i Orlando su pronašli drugi ulaz u Arin-Ras služeći se upravo Banovanjem.
»Još samo malo i tu smo!«, reče Jelona dok su se pažljivo kretali po useklinama i mostovima koji su vodili oko stene.
Gornian nije baš mnogo voleo visinu, a nije bio ni preterano okretan, pa je iskreno žudio za trenutkom kada će konačno stići na vrh.
Od mesta gde su se zatekli kada su se uspeli tom stazom, Trezor je bio na svega par minuta hoda. Orlandov Dar je, ponovo, trebalo da bude ključ njihovog ulaska unutra. Trezor je i sam bio Magijom zaštićen od provalnika.
Gornian se pitao kako su se dogodili ovi propusti u bezbednosti. Svakako je trebalo Trezor obezbediti Magijom višeg Ranga od Ranga Darova, no to nije bila njegova briga. Šta više, bio je zahvalan na činjenici da neko nije bio dovoljno obazriv da o tome povede računa.
Kada su došli do Trezora, on je bio samo kamena kocka, bez vrata ili bilo kakvog otvora koji bi im pomogao da se u njega ušunjaju. Bio je lociran nešto dalje od naseljenog dela Arin-Rasa, te nije bilo previše opasnosti da će ih neko spaziti, a posebno kada je Jelona svojim bumeranzima, koje je vešto usmeravala Telekinezom, onesposobila čuvare koji su motrili na okolinu.
Nakon što su se uverili da je bezbedno da se sasvim približe Trezoru, Orlando postavi svoje dlanove na zidine i upotrebi svoj Dar. Istog trenutka, ulaz u Trezor im se prikaza.
Pažljivo su ušetali unutra, pretpostavljajući da će morati da se obračunaju sa još kojim čuvarem, pa se opustiše tek kad Jelona ošamuti svu trojicu.
»Plašiš me pomalo, znaš?«, reče Gornian sestri, na šta se ona samo nasmeja.
Kraljevski trezor bio je ogroman i prepun svakojakih dragocenosti – zlata, dragulja, pa čak i oklopa, štitova, skulptura, umetnina... Ipak, Gorniana ništa od toga nije zanimalo. Ostavio je Jelonu i Orlanda da se posluže, a sam se posvetio potrazi za nečim što bi ga odvelo u dvorac. S obzirom da su Trezor i Dom Sunca bili na nešto većoj udaljenosti, pretpostavljao je da pažnju treba da obrati na neki prenosnik koji bi se tu mogao naći ili nešto tome slično.
Ono što je tražio pronašao je sasvim slučajno, opipavajući zidove Trezora. Ujednom se obreo u malenoj prostoriji, sa vratima naspram sebe. Osvrnuo se i shvatio da više nije u Trezoru. Prišao je vratima i pokušao da ih otvori, ali su bila zaključana. Na sreću, Gornian je imao baš ono što mu je bilo potrebno.
On izvuče, iz svog džepa, ključ koji je kupio na Bazaru u Makateu i smesti ga u bravu. Okrenu ga i shvati da je njegova investicija bila opravdana. Brava škljocnu i on otvori vrata. Nalazio se u tamnicama.
Po njegovoj proceni, Stefana je već trebalo da je u Barasu, a ako ne, bio je spreman i da je sačeka u onoj sobici dok se tu ne pojavi. Pažljivo je koračao, osmatrajući ćelije, ali i hodnike, za slučaj da se pojavi neki tamničar, no njima nije bilo ni traga, ni glasa, na Gornianovo iznenađenje.
Međutim, iznenađenje koje ga je sačekalo kada je zavirio u jednu od tamnica bilo je daleko veće. »Majlea?!«, rekao je, kada je ugledao devojku koju je sreo u Štoku ranije.
Ona protrlja oči i priđe vratima. »Gorniane?! Šta ćeš ti ovde?«
»To bih i ja tebe mogao da pitam!«
»Došla sam da pomognem Stefani«, odgovori ona.
»Onda smo ovde iz istog razloga.«
»Bolje beži! Stefanu najverovatnije neće ni dovoditi ovde.«
»Otkud ti to?«
»Načula sam tamničare. Ona je sada pod starateljstvom Mine Pavie.«
»Znači da smo uzalud ovde dolazili«, Goran kao da klonu, mada mu je istovremeno i laknulo. »Hajdemo onda!« Otključao je tamnicu i uhvatio Majleu za ruku. »Pre nego se tamničari vrate.«
»Ne možete unutra, gospodine!«, obrati se devojka iz gostionice Flaju koji je besno koračao ka sobi u kojoj su njegovi skorašnji putnici odseli.
Nakon što se rastao od njih, kada ih je dovezao u Baras, platio je jednom dečaku sa ulice da ih prati. Nije želeo da ih izgubi u gužvi prestonice, za slučaj da će mu biti potrebni.
Flaj, međutim, nije previše mario za devojčine reči, več je grubo skloni kada je pokušala da mu svojim telom prepreči put. Jovena Doks zadrža devojku pre nego ova pade.
Provaljivao je redom u sve sobe dok u jednoj od njih nije pronašao jednog od troje koje je tražio. »Aha! Tu smo!«, rekao je zloslutno.
Začudo, mladić se nije ni pomakao. Sedeo je na krevetu oborene glave i kao da nije ni primetio da mu je neko provalio u sobu.
»Sada ćemo razjasniti par stvari!«, Flaj se polako primiče krevetu.
»Gospodine Flaj!«, pobuni se Jovena. »Nemojte ga povrediti!«
»Samo ćemo da porazgovaramo. Ništa strašno«, reče joj, više da bi je ućutao. »Hej, ti!« Mladić je i dalje ćutao. »Odgovori mi kada ti se obraćam!«
Ništa.
»Praviš se pametan, je li?«, bes je rastao u Flaju. »Pokazaću ti ja!«
»Mislim da nešto nije u redu sa njim! Smirite se, gospodine Flaj! Na kraju krajeva, to je samo nekakav simbol...«
»Samo simbol?!«, Flaj je kipteo od besa. »To ne može biti samo simbol! Ko zna čime su nas obeleželi?! Možda je to neka čarolija za praćenje! Možda ga neko koristi kako bi nas kontrolisao! Ili možda završimo mutavi kao ovaj ovde!«
Flaj krenu rukom ka mladićevom vratu. Samo trenutak pre nego je uspeo da ga stegne, zaslepi ga neka čudna svetlost. Kada je otvorio oči, pred njim se zatekao lav. Flaj vrisnu i umalo ne pade kada lav zareža.
Koliko god bio hrabar, Flaj se nije usuđivao da se uhvati u koštac sa takvom zveri.
Tek kada se Flaj udaljio i stao bliže vratima, lav se približi mladiću i pomazi njegovu glavu svojom. Mladić okrete svoju glavu ka lavu i zagleda se u njegove oči. Par trenutaka kasnije, nesrećnik kao da se trže, pa zagrli lava.
»Leone!«, veselo će mladić, obraćajući se životinji. »Hvala ti! Ti si razumeo, zar ne? I ti osećaš?«
Jovena i Flaj su stajali u čudu.
»Izvinjavam se! Jako neljubazno od mene«, obrati im se mladić. »Nisam bio baš svoj u poslednje vreme. Moje ime je Nalim.«
»Jovena, drago mi je«, reče lejdi Doks.
»Flaj... Ali mislim da smo se već upoznali.«
Nalim klimnu glavom i nasmeja se, a lav nestade kao što se i pojavio.
Ana Kuzal ušeta u sobu sa prestolom, hodajući kao omamljena.
Već je čula vesti, ali nije mogla da poveruje dok ne vidi svojim očima. Sporim i nesigurnim koracima je koračala ka prestolu, probijajući se među ljude koji su se tu okupili. Nije mogla da zaustavi suze kada je ugledala ono zbog čega su se svi tu okupili. Maestar Glazor, koji je klečao pored trona, je takođe plakao. Uhvatio je njen pogled, te ga ona brzo obori.
Maestar Mateas je stajao pored njega. Odmahivao je glavom u neverici, mada je sve već bilo jasno. Sveštenik u žutom se okrete okupljenima i zvaničnim glasom saopšti:
»Dame i gospodo... Kralj Rejnor je ubijen.«
KRAJ 9. EPIZODE
Nije imala jasnu sliku o tome šta će učiniti kada Stefana bude bila tu, ali će joj makar biti blizu. Bila je ubeđena da će tada već smisliti nešto.
Padalo joj je na pamet da se i njemu obrati. Nažalost, njen se plan teško oslanjao na čekanje, a čekanje je sa sobom nosilo misli od kojih je, inače, lakše bežala. On bi joj sigurno pomogao. Kako god da su ostavili stvari. A i bio je tu, sasvim blizu. Već je više puta zamišljala njihov ponovni susret. Šta li bi joj rekao kada bi je ugledao u ćeliji?
Pa ipak, tu je ideju ostavljala kao poslednju mogućnost. Obećala je da će se držati dalje od njega i planirala je da to obećanje ispuni.
Zato se ponovo posvetila svojoj ćeliji. Mora da je postojao neki labav kamen ili nešto što je davalo nadu zatočenicima pre nje da će odatle pobeći, a ako jeste, ona će to pronaći.
»Ima li promena od moje poslednje smene?« Majlea ču jednog od tamničara iz hodnika, pa se primiri. »Jesu li doveli onu iz Makatea?«
»Još ne. Tu je samo neka nesrećnica koja je pokušala da uđe u Arin-Ras danas«, odgovorio je drugi tamničar. »Ako mene pitaš, ta iz Makatea neće ovamo skoro.«
Majlei se nije dopalo to što je čula.
»Zašto to misliš?«
»Zato što je napala generala Oviata. Znaš i sam kakav je to čovek. Kladim se da će, pre nego je dovede ovamo, pokušati nešto na svoju ruku. Ipak se ovde radi o njegovom oku i njegovom životu.«
Majleu prođe jeza. Više nego ikada se uplašila za Stefanu.
»Uostalom«, nastavi onaj isti tamničar, »čak i da je odmah dovede, verovatno neće ni stići do tamnica. Mina Pavia je preuzela odgovornost za nju.«
Mina? Majlea je bivala sve zbunjenija. Zašto bi Mina preuzimala odgovornost za Stefanu?
»Ko zna šta se tu dešava?!« zaključi drugi tamničar, a Majlea nije mogla da se ne složi sa njim.
Tamničari se zameniše, a Majlea se vrati svojoj ćeliji. Stefanu možda neće dovesti tu, ali ona i dalje mora pronaći načina da pobegne.
Stefana je prošla kroz mnogo različitih stanja uma otkad je uhvaćena pred Ludvigovom palatom u Makateu. Prvo je bila zbunjena nesposobnošću da se izbori sa preteranom željom za osvetom, zatim besna na sebe zbog svoje nepromišljenosti, kajući se što makar nije uspela u svojoj nameri, da bi se naposletku samo osećala bespomoćnom.
Okovi oko njenih ruku su je sprečavali da se projektuje i stalno je bila u pratnji Oviatovih vojnika. Nije postojalo ništa što je mogla učiniti. Bila je ostavljena na milost i nemilost čoveku koji je sravnio sa zemljom njeno rodno mesto i uništio sve što je ikada bilo deo njenog života.
Nije bila sigurna šta je Oviat nameravao da učini sa njom, ali je pomišljala na najgore. Kada je došao i izvukao je iz ćelije, pretpostavila je da je vreme da krenu u Baras, mada on ništa nije govorio. Vezanu su je postavili u sedlo, pa su krenuli Lamsenovim drumom.
Jahali su, mahom, u tišini što je nju činilo još napetijom. Već se u sebi opraštala sa životom i žalila što nije uspela da se pozdravi sa Nalimom. Šta li ju je samo spopalo?! Zašto je njen bes bio toliko jači od nje?! Sada, kada je trezvenije razmišljala, znala je da nikada ne bi ponovo učinila tako nešto. Ali sada je bilo kasno.
U jednom trenutku, Stefana zaključi da su skrenuli sa Lamsenovog druma. Put kojim su se kretali bio je uži, vijugaviji i neuhodaniji. Setila se da joj je Gornian objasnio da Lamsenov drum vodi do Barasa. Zašto su onda skrenuli? Možda je Oviat vodio nekud da je ubije? Ta pomisao dovela ju je do stanja bliskog panici.
Tračak nade javi se u njoj kada na tom putu naiđoše na nekakvog putnika. Kada su mu se približili, Stefana zaključi da se radi o nekakvom svešteniku. Sveštenici Četiri Boga bili su lako prepoznatljivi po odorama koje su nosili. Sveštenici boginje Aile nosili su žute odore, sveštenici boginje Maere plave, a sveštenici boga Erata zelene odore. Putnik na kojeg su naišli bio je odeven u crveno, boju boga Fiera.
»Ah! General Oviat!«, reče sveštenik. »Čuo sam šta Vam se dogodilo!«
Oviat klimnu glavom i nešto promrmlja.
»Vodite zatvorenicu u Baras?«, pitao je sveštenik. »Da se niste malo izgubili?«
»Postoji mogućnost da devojka ne radi sama. Iz predostrožnosti smo zaobišli Lamsenov drum.«
»Jasno«, sveštenik reče i pogleda Stefanu pravo u oči. »Mogu li da porazgovaram sa zatvorenicom?«
Sveštenik naredi da je skinu sa konja i uklone povez koji ju je onemogućavao da govori. »Nadam se da si svesna ozbiljnosti zločina koji si počinila.«
»Oče!«, Stefana reče očajnički, »molim Vas! Pomozite mi! Ja... Nisam želela da ga ubijem! Nešto me je obuzelo. Bila sam povređena zbog smrti svoje majke. Nisam razmišljala...«
»Sve će biti razjašnjeno pred kraljem, ne brini, dete. Ukoliko si zaista nedužna, bogovi će te poštedeti.«
»Molim Vas, oče! Morate mi pomoći!«, Stefana sklopi dlanove pred sveštenikom. »Tako mi je žao!« Okovane šake joj padoše na tlo.
Sveštenik se saže i grubo je uhvati za desnu ruku. »Šta je ovo?«, upita je, misleći na beli simbol koji je ona već potpuno zaboravila.
»Ne znam«, odgovorila je. »Pojavilo se samo od sebe«, slaga.
»Ova devojka ne ide u Baras«, objavi sveštenik, odjednom. »Ona je sada pod mojim nadzorom.«
»Šta? Ne dolazi u obzir!«, pobuni se general Oviat. »Ona je napala generala kraljevske vojske! Mora biti izvedena pred lice pravde!«
»Jedina pravda koja je važna, generale, jeste pravda Bogova!«, besno će sveštenik.
»Ona je moj zatvorenik i moja odgovornost!«, general podviknu.
»Više ne!«, sveštenik zgrabi Stefanu. »Vodim je u Ispiu.«
»Ali kralj...«
»Kralja prepustite meni! A sada se gubite!«
Nerado, Oviat i njegovi vojnici odjahaše i ostaviše Stefanu i sveštenika same.
»Hvala Vam! Hvala Vam što ste me spasili!«, Stefana prozbori kroz suze.
Umesto odgovora, sveštenik je naglo povuče za kosu i steže oko vrata. »Spasio? Zašto bih ja spašavao jeretike?!«, rekao je, a onda grubo bacio na tlo.
Maja je pretražila dvorsku biblioteku onoliko koliko je to bilo u njenoj mogućnosti, no na kraju njena potraga ipak nije bila preterano plodonosna. Prelistala ja skoro sve knjige o Runama i magičnim simbolima koje je uspela da pronađe, ali nije pronašla ništa što je ličilo na misteriozni, beli simbol.
Koja god da je Magija bila po sredi, očigledno nije bila neka koja je široko rasprostranjena. Maja pomisli da se verovatno radi o nekom vidu Divlje Magije, te da zbog toga nije bilo zabeležaka o njoj.
Divlja Magija bila je Magija koju nije bilo sasvim moguće kontrolisati i koja je često imala nepredvidive posledice. Retko ko bi se usuđivao da se njome koristi, mada je svakako bilo i onih koje je posebno zanimala i koji su bili specijalisti za nju, koliko god je to ona sama dozvoljavala.
Iako ni blizu opasna, niti mračna koliko Zabranjena Magija, Divlja Magija nije bilo nešto sa čim bi Maja volela da ima veze. Zbog toga je brzo odbacila tu pomisao i zatvorila knjige. Već je dosta vremena provela tu i bilo je vreme da se vrati u Vit-Ras.
Dvorska biblioteka nalazila se na trećem, poslednjem spratu Doma Sunca i bila je njegov jedini segment dostupan nekom van kraljevske porodice. Ostale prostorije na tom spratu bile su kraljeve odaje i odaje kraljeve dece.
Do tog sprata se dolazilo uspinjanjem uz tri seta stepeništa. Drugi i treći sprat spajalo je stepenište na istočnom i stepenište na zapadnom kraju dvorca, dok su ostali spratovi bili spojeni jedinstvenim stepeništem, po sredini Doma Sunca.
Bez nekog posebnog razloga, Maja se odlučila za zapadno stepenište i krenula da silazi na sprat niže. Dok je silazila, primeti da je u dvorcu bučnije nego kad je dolazila. Dvojica vojnika projuriše pored nje i ona je morala da se rukama pridruži za gelender, kako se ne bi srušila. Nešto se događalo.
Bila je već skoro na drugom spratu kada je ugledala prizor koji će joj dugo ostati urezan u sećanje. Dve figure u crnom razgovarale su na hodniku. Začkiljila je kako bi mogla bolje da ih vidi. Jedna od njih bila je žena, Maji okrenuta leđima, a druga, koja je mogla biti bilo kog pola, nosila je crni ogrtač i kapuljaču preko glave. Ženska figura je, zatim, otvorila vrata jedne od odaja i zajedno sa drugom nestala u njoj.
Maja, zbunjena onim što je videla, ali bez želje da se tu zadržava duže nego što je potrebno, nastavi svojim putem ka izlazu. Koristeći metež u prizemlju, ona se provuče pored čuvara na ulazu i napusti Dom Sunca.
Nije bilo sumnje da se nešto krupno dogodilo u dvorcu. Dva mrtva čuvara koja je zatekla na kapiji Arin-Rasa govorila su da to nešto nije bilo nimalo dobro.
Gornian je i ranije čuo priče o alternativnom ulazu u Arin-Ras, ali je to više pripisivao legendama, nego realnosti. Kada mu je Jelona rekla da će do trezora doći koristeći upravo taj ulaz obećao je sebi da će od tada drugačijim očima posmatrati legende.
Ogrnut istom onom Magijom koja je čuvala Kiolot, put do Arin-Rasa nalazio se na obodima lebdećih stena koje su nosile na sebi nadzemni deo grada. Jelona i Orlando ga, verovatno, nikada ne bi pronašli da Orlando nije posedovao redak i veoma koristan dan Banovanja.
Baneri su bili malobrojni u Defori, što je njihov Dar – poništavanje Magije – činilo još posebnijim. Leteći na nekoj spravi koju su izumeli Mašinisti, Jelona i Orlando su pronašli drugi ulaz u Arin-Ras služeći se upravo Banovanjem.
»Još samo malo i tu smo!«, reče Jelona dok su se pažljivo kretali po useklinama i mostovima koji su vodili oko stene.
Gornian nije baš mnogo voleo visinu, a nije bio ni preterano okretan, pa je iskreno žudio za trenutkom kada će konačno stići na vrh.
Od mesta gde su se zatekli kada su se uspeli tom stazom, Trezor je bio na svega par minuta hoda. Orlandov Dar je, ponovo, trebalo da bude ključ njihovog ulaska unutra. Trezor je i sam bio Magijom zaštićen od provalnika.
Gornian se pitao kako su se dogodili ovi propusti u bezbednosti. Svakako je trebalo Trezor obezbediti Magijom višeg Ranga od Ranga Darova, no to nije bila njegova briga. Šta više, bio je zahvalan na činjenici da neko nije bio dovoljno obazriv da o tome povede računa.
Kada su došli do Trezora, on je bio samo kamena kocka, bez vrata ili bilo kakvog otvora koji bi im pomogao da se u njega ušunjaju. Bio je lociran nešto dalje od naseljenog dela Arin-Rasa, te nije bilo previše opasnosti da će ih neko spaziti, a posebno kada je Jelona svojim bumeranzima, koje je vešto usmeravala Telekinezom, onesposobila čuvare koji su motrili na okolinu.
Nakon što su se uverili da je bezbedno da se sasvim približe Trezoru, Orlando postavi svoje dlanove na zidine i upotrebi svoj Dar. Istog trenutka, ulaz u Trezor im se prikaza.
Pažljivo su ušetali unutra, pretpostavljajući da će morati da se obračunaju sa još kojim čuvarem, pa se opustiše tek kad Jelona ošamuti svu trojicu.
»Plašiš me pomalo, znaš?«, reče Gornian sestri, na šta se ona samo nasmeja.
Kraljevski trezor bio je ogroman i prepun svakojakih dragocenosti – zlata, dragulja, pa čak i oklopa, štitova, skulptura, umetnina... Ipak, Gorniana ništa od toga nije zanimalo. Ostavio je Jelonu i Orlanda da se posluže, a sam se posvetio potrazi za nečim što bi ga odvelo u dvorac. S obzirom da su Trezor i Dom Sunca bili na nešto većoj udaljenosti, pretpostavljao je da pažnju treba da obrati na neki prenosnik koji bi se tu mogao naći ili nešto tome slično.
Ono što je tražio pronašao je sasvim slučajno, opipavajući zidove Trezora. Ujednom se obreo u malenoj prostoriji, sa vratima naspram sebe. Osvrnuo se i shvatio da više nije u Trezoru. Prišao je vratima i pokušao da ih otvori, ali su bila zaključana. Na sreću, Gornian je imao baš ono što mu je bilo potrebno.
On izvuče, iz svog džepa, ključ koji je kupio na Bazaru u Makateu i smesti ga u bravu. Okrenu ga i shvati da je njegova investicija bila opravdana. Brava škljocnu i on otvori vrata. Nalazio se u tamnicama.
Po njegovoj proceni, Stefana je već trebalo da je u Barasu, a ako ne, bio je spreman i da je sačeka u onoj sobici dok se tu ne pojavi. Pažljivo je koračao, osmatrajući ćelije, ali i hodnike, za slučaj da se pojavi neki tamničar, no njima nije bilo ni traga, ni glasa, na Gornianovo iznenađenje.
Međutim, iznenađenje koje ga je sačekalo kada je zavirio u jednu od tamnica bilo je daleko veće. »Majlea?!«, rekao je, kada je ugledao devojku koju je sreo u Štoku ranije.
Ona protrlja oči i priđe vratima. »Gorniane?! Šta ćeš ti ovde?«
»To bih i ja tebe mogao da pitam!«
»Došla sam da pomognem Stefani«, odgovori ona.
»Onda smo ovde iz istog razloga.«
»Bolje beži! Stefanu najverovatnije neće ni dovoditi ovde.«
»Otkud ti to?«
»Načula sam tamničare. Ona je sada pod starateljstvom Mine Pavie.«
»Znači da smo uzalud ovde dolazili«, Goran kao da klonu, mada mu je istovremeno i laknulo. »Hajdemo onda!« Otključao je tamnicu i uhvatio Majleu za ruku. »Pre nego se tamničari vrate.«
»Ne možete unutra, gospodine!«, obrati se devojka iz gostionice Flaju koji je besno koračao ka sobi u kojoj su njegovi skorašnji putnici odseli.
Nakon što se rastao od njih, kada ih je dovezao u Baras, platio je jednom dečaku sa ulice da ih prati. Nije želeo da ih izgubi u gužvi prestonice, za slučaj da će mu biti potrebni.
Flaj, međutim, nije previše mario za devojčine reči, več je grubo skloni kada je pokušala da mu svojim telom prepreči put. Jovena Doks zadrža devojku pre nego ova pade.
Provaljivao je redom u sve sobe dok u jednoj od njih nije pronašao jednog od troje koje je tražio. »Aha! Tu smo!«, rekao je zloslutno.
Začudo, mladić se nije ni pomakao. Sedeo je na krevetu oborene glave i kao da nije ni primetio da mu je neko provalio u sobu.
»Sada ćemo razjasniti par stvari!«, Flaj se polako primiče krevetu.
»Gospodine Flaj!«, pobuni se Jovena. »Nemojte ga povrediti!«
»Samo ćemo da porazgovaramo. Ništa strašno«, reče joj, više da bi je ućutao. »Hej, ti!« Mladić je i dalje ćutao. »Odgovori mi kada ti se obraćam!«
Ništa.
»Praviš se pametan, je li?«, bes je rastao u Flaju. »Pokazaću ti ja!«
»Mislim da nešto nije u redu sa njim! Smirite se, gospodine Flaj! Na kraju krajeva, to je samo nekakav simbol...«
»Samo simbol?!«, Flaj je kipteo od besa. »To ne može biti samo simbol! Ko zna čime su nas obeleželi?! Možda je to neka čarolija za praćenje! Možda ga neko koristi kako bi nas kontrolisao! Ili možda završimo mutavi kao ovaj ovde!«
Flaj krenu rukom ka mladićevom vratu. Samo trenutak pre nego je uspeo da ga stegne, zaslepi ga neka čudna svetlost. Kada je otvorio oči, pred njim se zatekao lav. Flaj vrisnu i umalo ne pade kada lav zareža.
Koliko god bio hrabar, Flaj se nije usuđivao da se uhvati u koštac sa takvom zveri.
Tek kada se Flaj udaljio i stao bliže vratima, lav se približi mladiću i pomazi njegovu glavu svojom. Mladić okrete svoju glavu ka lavu i zagleda se u njegove oči. Par trenutaka kasnije, nesrećnik kao da se trže, pa zagrli lava.
»Leone!«, veselo će mladić, obraćajući se životinji. »Hvala ti! Ti si razumeo, zar ne? I ti osećaš?«
Jovena i Flaj su stajali u čudu.
»Izvinjavam se! Jako neljubazno od mene«, obrati im se mladić. »Nisam bio baš svoj u poslednje vreme. Moje ime je Nalim.«
»Jovena, drago mi je«, reče lejdi Doks.
»Flaj... Ali mislim da smo se već upoznali.«
Nalim klimnu glavom i nasmeja se, a lav nestade kao što se i pojavio.
Ana Kuzal ušeta u sobu sa prestolom, hodajući kao omamljena.
Već je čula vesti, ali nije mogla da poveruje dok ne vidi svojim očima. Sporim i nesigurnim koracima je koračala ka prestolu, probijajući se među ljude koji su se tu okupili. Nije mogla da zaustavi suze kada je ugledala ono zbog čega su se svi tu okupili. Maestar Glazor, koji je klečao pored trona, je takođe plakao. Uhvatio je njen pogled, te ga ona brzo obori.
Maestar Mateas je stajao pored njega. Odmahivao je glavom u neverici, mada je sve već bilo jasno. Sveštenik u žutom se okrete okupljenima i zvaničnim glasom saopšti:
»Dame i gospodo... Kralj Rejnor je ubijen.«
KRAJ 9. EPIZODE
Wednesday, June 1, 2011
I Okupljanje - Epizoda 8 (Sestre)
Stajala je pred kapijom koja je vodila u Arin-Ras, bez razrađenog plana i jasne slike kako pomoći Stefani. Pretpostavljala je da još uvek nije dovedena u Baras i da će imati još vremena da nešto preduzme. Samo još nije znala šta.
Lejdi Doks, za koju je saznala da se zove Jovena, odbila je da joj da dozvolu da uđe u Arinob. Šta više, umalo je nije izbacila naglavačke kada se, prilikom rukovanja, na njenom dlanu pojavio beli simbol. Majlea je pokušala da joj objasni da ona nema nikakve veze sa tim i da su simboli i za nju misterija, ali bez uspeha. Na kraju, rekla joj je da ima važnog posla i obećala da će je pronaći kad bude taj posao završila.
Jedino što je bilo izvesno je da, šta god preduzela posle, prvo mora ući u Arin-Ras. A ako već nema dozvolu za to, moraće uvaliti sebe u nevolju.
Kapiju je čuvala dvojica stražara. Majlea se nije mogla lako ušunjati, a da je ne spaze. Zato je šunjanje odmah odbacila. Ne, sačekaće da se na kapiji pojavi neko kome će odobriti pristup.
I konačno, na kapiji se zatekla neka smeđokosa devojka.
Maja pokaza stražarima Arin-Bedž i oni klimnuše glavama. Napraviše joj mesta da prođe. Njeni su roditelji, nekada, živeli u Arin-Rasu i od smrti njene majke ona ovde nije dolazila. Osetila je nostalgiju pomešanu sa teskobom. Tako se uvek osećala kada je razmišljala o svojoj prošlosti.
Hvatala se za slamku. Verovatnoća da će imati bilo kakve koristi od ove posete bila je veoma, veoma mala. Ipak, vredelo je pokušati. Neprijatnost susreta koji joj predstoji bila je mala cena za pomoć devojci koja je tako puno propatila, a za koju je sada bila vezana nekim čudnim sponama.
Prišla je kapiji i taman kada htede da je prođe, oseti udarac i ugleda neku devojku kako protrčava tik uz nju. »Pazi malo!«, viknu Maja i obuze je čudan osećaj. Bio je to onaj isti osećaj već viđenog ili proživljenog trenutka koji bi je obuzeo s vremena na vreme. Devojka nije daleko odmakla pre nego su je čuvari uhvatili i poslali po nekog da je odvede u kraljevsku palatu.
»Šta je uopšte očekivala?!«, Maja reče tiho, za sebe, pa se i sama ze zaputi ka Domu Sunca.
Nakon što su se dogovoili da se nakon svega nađu u gostionici "Ruža" u kojoj su ostavili Nalima, Maja i Gornian su pošli svako svojim putem. Gornian je zadužio jednu od devojaka iz gostionice povremeno nadgleda Nalima, mada je bio siguran da se ovaj neće pomeriti sa mesta gde su ga ostavili. Šta god da se desilo sa Nalimom, nije bilo vremena da se time pozabavi sada. Fokusiraće se na Stefanu.
U Trah-Ras je već mogao ući bilo ko. Na više lokacija u Vit-Rasu nalazili su se liftovi koji su vodili u podzemni deo grada i Gornian se jednim takvim liftom spustio ovde. Ukoliko se nije varao, njegovu sestru će pronaći na istom mestu gde i uvek. Jelona Savlig je, kada nije bila u pokretu, gotovo sve vreme ovog sveta provodila u Trah-Rasu, na jednom posebnom mestu – u krčmi Nakovanj.
I Gornian je voleo tu krčmu, te je vrlo dobro znao gde se nalazi. Sama krčma izgledala je kao i svaka druga – služila je ista pića, gostila je iste ljude, mirisala je kao bačva Deroča, ali imala je neki svoj šarm na koji Gornian nije bio imun.
Otvorio je vrata i pogledom potražio krčmara Bronta.
»Vidi, vidi! Ko nam je to došao?«, razdragano će krčmar Bront, pozdravljajući se sa starim prijateljem.
Gornian pruži ruku krčmaru. Već neko vreme ga je kopkalo da li će se simbol iscrtati svakom sa kim bude došao u kontakt i sada je bilo vreme da to proveri. Nakon rukovanja sa Brontom, pak, ne dogodi se ništa.
»Ja sam, Bronte, ja sam. Ali sam samo u prolazu. Tražim svoju sestru.«
»Onda sedi i sačekaj malo. Sad će ona. Očekujem je svakog trenutka.«
Gornian sede i prepusti se neobaveznom čavrljanju sa krčmarom. Oseti da mu prija bezazelnost tog razgovora. Već neko vreme je bio napet. A onda se, kao što je Bront i najavio, na vratima pojavi Jelona.
Kao i obično, bila je odevena više kao muškarac, nego li žena. Nosila je crne pantalone sa visokim pojasom i belu košulju sa par nezakopčanih dugmadi. Duga, smeđa, talasasta kosa padala joj je do struka, gde su, za kožni pojas, bili zakačeni njeni verni prijatelji – njena dva, zaoštrena bumeranga.
Radost u njenim očima kada ga je ugledala nije bilo moguće odglumiti. Gornian potrča i zagrli svoju sestru.
»Kakvo prijatno iznenađenje!«, reče Jelona, a zatim naglo pomeri desnu ruku. Pogledala je u svoj dlan i Gornian shvati šta je po sredi.
»Sjajno!«, rekao je. »Sad smo u istom sosu!« Jelona ga upitno pogleda. »Hajde sedi! Treba da malo popričamo.«
»Ah, Mina, tu si! Bojao sam se da te neću sresti pre nego odeš«, obrati joj se Maestar Pjetar kada ju je sreo pred gostinskim odajama u dvorcu. Potajno se nadala da će izbeći taj susret, ali sada je bilo kasno.
»Tu sam, Maestre Pjetre. Ne mogu otići bez Stefane« zvanično se obrati Mina Maestru iz luke Dže.
»Maestre Pjetre?«, primetio je kako ga je oslovila.
Mina podiže obrvu, ali ne reče ništa.
»Drago mi je da te vidim« rekao joj je, osmehujući se.
Ona je i dalje ćutala.
»Hoćeš li reći išta?«
Mina zavrte glavom. »Šta želite da Vam kažem?«
Primakao joj se i sasvim tiho rekao: »Zašto si zaista došla ovamo?«
»Svoje sam razloge jasno iznela pred Većem. Zar niste slušali kad sam govorila?«, ironično će Mina.
»Naravno da jesam, ali... Ubeđen sam da postoji još nešto. Naposletku, u Baras nisi dolazila još od...«
»Još od čega, Pjetre?«, ton joj je bio otrovan.
Sada je on ćutao.
»Došla sam ovamo da pomognem nevinoj devojci u nevolji. To je jedini razlog.«
»Ako ti tako kažeš. U svakom slučaju, mislio sam ono što sam rekao. Drago mi je što sam te video.«
Mina samo klimnu glavom, nakon čega Pjetar pođe ka vratima koja su vodila van iz male prostorije u kojoj je Mina boravila dok je čekala da prođe vreme do Oviatovog dolaska. Kada je već zakoračio u hodnik, Mina ga zaustavi rečima: »Ona je dobro. Znam da želiš da znaš. Kaže da te je zaboravila, ali nisam sigurna da je to istina. Hoćeš li da joj prenesem nešto?«
Pjetar uzdahnu. »Ne. Nema potrebe«, reče i nastavi svojim putem.
Maja je nestrpljivo čekala pred kapijama Doma Sunca. Vojnici nisu želeli da je puste da slobodno šeta dvorcem, dok ne budu sigurni da zaista ima opravdanja da bude tu, te nije imala izbora.
To nije bio prvi put da vidi kraljevski dvorac, ali biće prvi put da u njega uđe, ako uopšte uspe u tome. Dom Sunca bio je velelepna građevina, pomalo neuobičajenog izgleda za kraljevsku palatu, jer nije previše ličila na dvorac. Osnov palate bio je pravougaonog oblika, a zidovi beli i gotovo sjajni. Sredina građevine bila je šuplja i u tu se nalazio vrt opkoljen samom palatom. U samoj sredini tog vrta bio je smešten visok i uzak obelisk koji je nadvišavao trospratni dvorac i na svom vrhu imao ogromno, kameno Sunce.
»Majo?«
Majin pogled upravo je bio fiksiran na njemu kad začu da joj se neko obraća. Bila je to ona.
»Otkud ti ovde?«, ponovi devojka duge, plave kose.
»Došla sam da posetim svoju sestru!«, Maja se primače i zagrli je, i sama iznenađena svojim posupkom.
Kada taj trenutak prođe, nastade neprijatna tišina.
»Kako si, Ana?«, upita Maja bojažljivo.
»Zbunjeno, iskreno«, odgovori joj sestra, trljajući dlanove ispod tankih, belih rukavica. »Nisam te očekivala. Ne posle poslednjeg puta kada smo se videle.«
Maja obori glavu. »Ne moraš da me podsećaš.«
Od njihovog prethodnog susreta prošle su godine i nisu se rastale u najboljim okolnostima. Maja se zbog toga dugo nije vraćala u Baras. »Ne bih te ni uznemiravala da nemam dobar razlog«, objasni Maja.
»Je li sve u redu? Jesi li ti dobro?« Na tren je zaista izgledalo da je Ana zabrinuta.
»Jesam. Ja sam dobro. Reč je, zapravo, o jednoj mojoj prijateljici.« Neodobravanje je bilo očigledno na Aninom licu, ali Maja ipak nastavi: »Njeno ime je Stefana. Upoznala sam je pre par dana u Makateu i ona je... Pa, učinila je nešto nepromišljeno i sada je u nevolji.«
»Koliko nepromišljeno?«, Ana je upita.
Maja obori pogled i skupi usne.
»Ti mora da se šališ, Majo!« Ana je, očigledno, shvatila o kojoj se devojci radi.
»Na žalost, ne šalim se. A veruj mi da ti ne bih ovo tražila da mi nije puno važno.«
Bilo je jasno da se Ana svim silama trudila da bude staložena. »Majo, budi razumna. Došla si da od mene tražiš tako veliku uslugu za osobu koju si upoznala pre par dana! Pri tom, ta je osoba potencijalni ubica! Kakvi su ti to prijatelji?!«
»Dugujem joj to! Ona je meni pomogla kad sam bila u nevolji.«
»Jesi li i ti nekog napala? Da li se time sada baviš?«
»Naravno da ne!«
»Zar si stvarno mislila da ću tek tako zamoliti Maestra Glazora za uslugu?!«, nastavi Ana. »Ja sam samo njegova pomoćnica, moja su prava ograničena. Šta bi on pomislio kada bih mu potražila tako nešto?«
»To šta će on pomisliti mi nije ni najmanje važno«, drsko će Maja, koja je već zažalila što je tu došla. »Nikada ti ništa nisam tražila i verovatno ti nikada više ništa i neću tražiti! Zar ti je tako teško da mi učiniš ovo?! U pitanju je čitav jedan ljudski život koji može biti uništen!«
»A tebi je to sad, odjednom, važno?«
Te reči je probodoše. »Šta to treba da znači, Ana?!«
»Znaš šta to treba da znači. Nisi uvek tako hitala kada su ljudski životi bili ugroženi.«
Maja nije imala snage za još jednu raspravu. Bezbroj puta se izvinila Ani do sada i bezbroj puta pokušala da joj objasni. »Znači nećeš mi pomoći?«
»Neću ni morati. Ako govorimo o devojci koja je napala generala Oviata, neko drugi se već založio za nju. Baras je jutros posetila Mina, carica Kiolota i zatražila da preuzme odgovornost za ono što je učinjeno. Veće je glasalo i odobrilo njen zahtev. Kada stigne kroz par sati, devojka će biti njoj predata i odvedena u Kiolot.«
Maja je osetila olakšanje, ali i nelagodnost u isto vreme. Nalim i Stefana su joj ispričali o njihovoj poseti Kiolotu i svemu što je prethodilo dolasku u Makate i znala je da je Mina odbila da im pomogne. Zašto bi sada ovako nešto činila?
»Onda sam uzalud dolazila. Mogle smo i da izbegnemo ovaj neprijatan susret.«
»Majo...«, Anino lice se promeni. Sada je bilo nežnije. »Volela bih da je drugačije. Ali svaki put kada te vidim...«
»Nadajmo se onda da nećeš morati da me vidiš u skorije vreme.« Maja se spremi da ode, ali joj onda sinu još jedna ideja. »Mogu li bar posetiti dvorsku biblioteku pre nego odem?«
Ana klimnu glavom.
Bar će imati nekakvu korist od ove neprijatnosti.
Gornian i Jelona nisu sedeli sami u Nakovnju. Vrlo brzo nakon njihovog susreta im se pridružio i Orlando, koga je Jelona predstavila kao svog izabranika. Uverila je brata da pred njim može slobodno govoriti i Gornian nije imao razloga da u to sumnja.
»Dakle, ti želiš da upadneš u Dom Sunca i spasiš devojku koju jedva poznaješ« reče Jelona. »A taman smo pomislili da život postaje dosadan, je l' da Orlando?«
Orlando je bio ćutljivi, crnokosi mladić. Oni koji su ga bolje poznavali tvrdili su da je mnogo više pričao pre nego je upoznao Jelonu. Da li zbog toga što je bio zaljubljen, ili što nije mogao doći do reči od nje, nakon što je upoznao, govorio je retko i samo kada je imao šta da kaže. Pa i sada na Jelonino pitanje, samo je klimnuo glavom.
»I? Da li mogu da računam na tebe?«, Gornian upita svoju sestru.
»Zar obično sam ne rešavaš situacije ovakve prirode?«
»Obično da, ali mi se činilo da ovo više spada u tvoju oblast stručnosti.« Gornian je znao da Jeloni nisu strane aktivnosti sa one strane zakona.
»Pa tu i jesi u pravu. A imaš i sreće! Baš smo nedavno Orlando i ja skoro pronašli način da posetimo kraljevski trezor.«
»A je li? Nadam se da je to bila prijatna poseta.«
»Zapravo, još uvek je nismo sproveli u delo.«
»Ali kakve veze to ima sa mnom?«
»Ogromne!«, odgovori Jelona. »U Trezor se, uglavnom, ulazilo iz Dvorca, a ako se iz Dvorca može ući u Trezor...«
Gornian se nasmeši. Voleo je svoju sestru. Uvek je bila spremna za akciju.
Jovena Doks sedela je na svom radnom mestu i krišom posmatrala simbol na svom dlanu. Nešto joj nije davalo mira. Ko je bila ta Majlea Bukair i zašto je zaista došla u Baras? I šta je to njoj učinila?
Iako to nikome ne bi priznala, jedan deo nje je uživao u toj misteriji. Jovenin život bio je poprilično običan i bez većih uzbuđenja. Živela je sa svojim suprugom, Barnesom, takođe činovnikom, u Barasu i obavljala svoju dužnost prema Defori i kralju. Ona je svoj posao volela, kao što je volela i Barnesa, ali joj je uvek nešto nedostajalo. Njen duh vapio je za avanturom.
»Izvinite?«, iz misli je trgnu muški glas. Neko je bio u njenom birou.
»Izvolite!«, rekla je ljubazno. »Kako vam mogu pomoći?«
»Rečeno mi je da se Vi, između ostalog, bavite pitanjem Žigosanja.«
»Recite. Šta vas zanima?«
»Pretpostavljam da ovo što ću Vas pitati zapravo nema veze sa tim, ali Vi ste mi poslednja nada.« Čovek pokaza svoj dlan i Jovena umalo ne poskoči kada na njemu ugleda isti simbol kakav je ona sada imala. »Šta mi možete reći o ovom simbolu?«
»To bih i ja volela da znam!« Jovena pokaza svoj dlan.
»Raspitao sam se malo po gradu i niko nije imao predstavu šta to može biti. A onda mi je jedan Šaman pričao o nekakvom svetom simbolu. Zato sam odlučio da je najbolje da pitam oca Mateasa, a za to mi treba AriBedž.«
Jovena promisli. Skretanje pažnje oca Mateasa moglo je dovesti do problema. Crkvenjaci su uvek bili kruti u stavovima i Jovena se ne bi osećala lagodno da mora da zavisi od jednog od njih. »A možda da malo sačekamo? Devojka koja je meni ovo prenela je obećala da će me posetiti kad završi sa svojim poslom ovde. Želela bih prvo da čujem njeno objašnjenje.«
»Mislio sam da će sveštenik znati o čemu se radi, ali možda ste u pravu. Možda ipak treba otići do izvora problema. S tim što nema potrebe da ikoga čekamo. Ja znam gde su odseli.« Tajanstveni osmejak zaigra na strančevim usnama.
Jovena nije znala u šta se upušta, ali sada nije bilo povratka. Njena znatiželja je uzela maha, a u tom čoveku videla je saveznika. Pokupila je svoje stvari i pošla za njim.
Kako je dan odmicao, nebo je bilo sve tmurnije i tmurnije. Kiša nije prestajala, a i grmljavina se pojačavala. U maloj sobi na prvom spratu gostionice "Ruža" Nalim je nepomično sedeo i gledao kroz prozor. Da je mogao da natera svoje telo da se kreće, verovatno bi potrčao u pravcu Doma Sunca, poput junaka iz priča koji spašavaju princeze i, protivno svakoj logici i svim šansama, borio se za Stefanu. Ali on je bio paralizovan. Sve što je osećao bila je tuga i bespomoćnost. Ili skoro sve.
U vazduhu je osećao još nešto. Nešto što je slutilo na zlo. Nešto što je osetio one noći na proslavi dana boga Erata. Čak ni to ga nije moglo naterati da se pokrene. Težina osećanja bila je prevelika. Gušila ga je. Mogao je samo da sedi i posmatra kako će se stvari odvijati.
A dole, na ulicama Barasa, pod okriljem sivih oblaka, onaj čije je biće predstavljalo kamenčić koji će izazvati odron, kretao se brzo i nečujno, poput senke, ka stepeništu koje je vodilo u Arin-Ras.
KRAJ 8. EPIZODE
Lejdi Doks, za koju je saznala da se zove Jovena, odbila je da joj da dozvolu da uđe u Arinob. Šta više, umalo je nije izbacila naglavačke kada se, prilikom rukovanja, na njenom dlanu pojavio beli simbol. Majlea je pokušala da joj objasni da ona nema nikakve veze sa tim i da su simboli i za nju misterija, ali bez uspeha. Na kraju, rekla joj je da ima važnog posla i obećala da će je pronaći kad bude taj posao završila.
Jedino što je bilo izvesno je da, šta god preduzela posle, prvo mora ući u Arin-Ras. A ako već nema dozvolu za to, moraće uvaliti sebe u nevolju.
Kapiju je čuvala dvojica stražara. Majlea se nije mogla lako ušunjati, a da je ne spaze. Zato je šunjanje odmah odbacila. Ne, sačekaće da se na kapiji pojavi neko kome će odobriti pristup.
I konačno, na kapiji se zatekla neka smeđokosa devojka.
Maja pokaza stražarima Arin-Bedž i oni klimnuše glavama. Napraviše joj mesta da prođe. Njeni su roditelji, nekada, živeli u Arin-Rasu i od smrti njene majke ona ovde nije dolazila. Osetila je nostalgiju pomešanu sa teskobom. Tako se uvek osećala kada je razmišljala o svojoj prošlosti.
Hvatala se za slamku. Verovatnoća da će imati bilo kakve koristi od ove posete bila je veoma, veoma mala. Ipak, vredelo je pokušati. Neprijatnost susreta koji joj predstoji bila je mala cena za pomoć devojci koja je tako puno propatila, a za koju je sada bila vezana nekim čudnim sponama.
Prišla je kapiji i taman kada htede da je prođe, oseti udarac i ugleda neku devojku kako protrčava tik uz nju. »Pazi malo!«, viknu Maja i obuze je čudan osećaj. Bio je to onaj isti osećaj već viđenog ili proživljenog trenutka koji bi je obuzeo s vremena na vreme. Devojka nije daleko odmakla pre nego su je čuvari uhvatili i poslali po nekog da je odvede u kraljevsku palatu.
»Šta je uopšte očekivala?!«, Maja reče tiho, za sebe, pa se i sama ze zaputi ka Domu Sunca.
Nakon što su se dogovoili da se nakon svega nađu u gostionici "Ruža" u kojoj su ostavili Nalima, Maja i Gornian su pošli svako svojim putem. Gornian je zadužio jednu od devojaka iz gostionice povremeno nadgleda Nalima, mada je bio siguran da se ovaj neće pomeriti sa mesta gde su ga ostavili. Šta god da se desilo sa Nalimom, nije bilo vremena da se time pozabavi sada. Fokusiraće se na Stefanu.
U Trah-Ras je već mogao ući bilo ko. Na više lokacija u Vit-Rasu nalazili su se liftovi koji su vodili u podzemni deo grada i Gornian se jednim takvim liftom spustio ovde. Ukoliko se nije varao, njegovu sestru će pronaći na istom mestu gde i uvek. Jelona Savlig je, kada nije bila u pokretu, gotovo sve vreme ovog sveta provodila u Trah-Rasu, na jednom posebnom mestu – u krčmi Nakovanj.
I Gornian je voleo tu krčmu, te je vrlo dobro znao gde se nalazi. Sama krčma izgledala je kao i svaka druga – služila je ista pića, gostila je iste ljude, mirisala je kao bačva Deroča, ali imala je neki svoj šarm na koji Gornian nije bio imun.
Otvorio je vrata i pogledom potražio krčmara Bronta.
»Vidi, vidi! Ko nam je to došao?«, razdragano će krčmar Bront, pozdravljajući se sa starim prijateljem.
Gornian pruži ruku krčmaru. Već neko vreme ga je kopkalo da li će se simbol iscrtati svakom sa kim bude došao u kontakt i sada je bilo vreme da to proveri. Nakon rukovanja sa Brontom, pak, ne dogodi se ništa.
»Ja sam, Bronte, ja sam. Ali sam samo u prolazu. Tražim svoju sestru.«
»Onda sedi i sačekaj malo. Sad će ona. Očekujem je svakog trenutka.«
Gornian sede i prepusti se neobaveznom čavrljanju sa krčmarom. Oseti da mu prija bezazelnost tog razgovora. Već neko vreme je bio napet. A onda se, kao što je Bront i najavio, na vratima pojavi Jelona.
Kao i obično, bila je odevena više kao muškarac, nego li žena. Nosila je crne pantalone sa visokim pojasom i belu košulju sa par nezakopčanih dugmadi. Duga, smeđa, talasasta kosa padala joj je do struka, gde su, za kožni pojas, bili zakačeni njeni verni prijatelji – njena dva, zaoštrena bumeranga.
Radost u njenim očima kada ga je ugledala nije bilo moguće odglumiti. Gornian potrča i zagrli svoju sestru.
»Kakvo prijatno iznenađenje!«, reče Jelona, a zatim naglo pomeri desnu ruku. Pogledala je u svoj dlan i Gornian shvati šta je po sredi.
»Sjajno!«, rekao je. »Sad smo u istom sosu!« Jelona ga upitno pogleda. »Hajde sedi! Treba da malo popričamo.«
»Ah, Mina, tu si! Bojao sam se da te neću sresti pre nego odeš«, obrati joj se Maestar Pjetar kada ju je sreo pred gostinskim odajama u dvorcu. Potajno se nadala da će izbeći taj susret, ali sada je bilo kasno.
»Tu sam, Maestre Pjetre. Ne mogu otići bez Stefane« zvanično se obrati Mina Maestru iz luke Dže.
»Maestre Pjetre?«, primetio je kako ga je oslovila.
Mina podiže obrvu, ali ne reče ništa.
»Drago mi je da te vidim« rekao joj je, osmehujući se.
Ona je i dalje ćutala.
»Hoćeš li reći išta?«
Mina zavrte glavom. »Šta želite da Vam kažem?«
Primakao joj se i sasvim tiho rekao: »Zašto si zaista došla ovamo?«
»Svoje sam razloge jasno iznela pred Većem. Zar niste slušali kad sam govorila?«, ironično će Mina.
»Naravno da jesam, ali... Ubeđen sam da postoji još nešto. Naposletku, u Baras nisi dolazila još od...«
»Još od čega, Pjetre?«, ton joj je bio otrovan.
Sada je on ćutao.
»Došla sam ovamo da pomognem nevinoj devojci u nevolji. To je jedini razlog.«
»Ako ti tako kažeš. U svakom slučaju, mislio sam ono što sam rekao. Drago mi je što sam te video.«
Mina samo klimnu glavom, nakon čega Pjetar pođe ka vratima koja su vodila van iz male prostorije u kojoj je Mina boravila dok je čekala da prođe vreme do Oviatovog dolaska. Kada je već zakoračio u hodnik, Mina ga zaustavi rečima: »Ona je dobro. Znam da želiš da znaš. Kaže da te je zaboravila, ali nisam sigurna da je to istina. Hoćeš li da joj prenesem nešto?«
Pjetar uzdahnu. »Ne. Nema potrebe«, reče i nastavi svojim putem.
Maja je nestrpljivo čekala pred kapijama Doma Sunca. Vojnici nisu želeli da je puste da slobodno šeta dvorcem, dok ne budu sigurni da zaista ima opravdanja da bude tu, te nije imala izbora.
To nije bio prvi put da vidi kraljevski dvorac, ali biće prvi put da u njega uđe, ako uopšte uspe u tome. Dom Sunca bio je velelepna građevina, pomalo neuobičajenog izgleda za kraljevsku palatu, jer nije previše ličila na dvorac. Osnov palate bio je pravougaonog oblika, a zidovi beli i gotovo sjajni. Sredina građevine bila je šuplja i u tu se nalazio vrt opkoljen samom palatom. U samoj sredini tog vrta bio je smešten visok i uzak obelisk koji je nadvišavao trospratni dvorac i na svom vrhu imao ogromno, kameno Sunce.
»Majo?«
Majin pogled upravo je bio fiksiran na njemu kad začu da joj se neko obraća. Bila je to ona.
»Otkud ti ovde?«, ponovi devojka duge, plave kose.
»Došla sam da posetim svoju sestru!«, Maja se primače i zagrli je, i sama iznenađena svojim posupkom.
Kada taj trenutak prođe, nastade neprijatna tišina.
»Kako si, Ana?«, upita Maja bojažljivo.
»Zbunjeno, iskreno«, odgovori joj sestra, trljajući dlanove ispod tankih, belih rukavica. »Nisam te očekivala. Ne posle poslednjeg puta kada smo se videle.«
Maja obori glavu. »Ne moraš da me podsećaš.«
Od njihovog prethodnog susreta prošle su godine i nisu se rastale u najboljim okolnostima. Maja se zbog toga dugo nije vraćala u Baras. »Ne bih te ni uznemiravala da nemam dobar razlog«, objasni Maja.
»Je li sve u redu? Jesi li ti dobro?« Na tren je zaista izgledalo da je Ana zabrinuta.
»Jesam. Ja sam dobro. Reč je, zapravo, o jednoj mojoj prijateljici.« Neodobravanje je bilo očigledno na Aninom licu, ali Maja ipak nastavi: »Njeno ime je Stefana. Upoznala sam je pre par dana u Makateu i ona je... Pa, učinila je nešto nepromišljeno i sada je u nevolji.«
»Koliko nepromišljeno?«, Ana je upita.
Maja obori pogled i skupi usne.
»Ti mora da se šališ, Majo!« Ana je, očigledno, shvatila o kojoj se devojci radi.
»Na žalost, ne šalim se. A veruj mi da ti ne bih ovo tražila da mi nije puno važno.«
Bilo je jasno da se Ana svim silama trudila da bude staložena. »Majo, budi razumna. Došla si da od mene tražiš tako veliku uslugu za osobu koju si upoznala pre par dana! Pri tom, ta je osoba potencijalni ubica! Kakvi su ti to prijatelji?!«
»Dugujem joj to! Ona je meni pomogla kad sam bila u nevolji.«
»Jesi li i ti nekog napala? Da li se time sada baviš?«
»Naravno da ne!«
»Zar si stvarno mislila da ću tek tako zamoliti Maestra Glazora za uslugu?!«, nastavi Ana. »Ja sam samo njegova pomoćnica, moja su prava ograničena. Šta bi on pomislio kada bih mu potražila tako nešto?«
»To šta će on pomisliti mi nije ni najmanje važno«, drsko će Maja, koja je već zažalila što je tu došla. »Nikada ti ništa nisam tražila i verovatno ti nikada više ništa i neću tražiti! Zar ti je tako teško da mi učiniš ovo?! U pitanju je čitav jedan ljudski život koji može biti uništen!«
»A tebi je to sad, odjednom, važno?«
Te reči je probodoše. »Šta to treba da znači, Ana?!«
»Znaš šta to treba da znači. Nisi uvek tako hitala kada su ljudski životi bili ugroženi.«
Maja nije imala snage za još jednu raspravu. Bezbroj puta se izvinila Ani do sada i bezbroj puta pokušala da joj objasni. »Znači nećeš mi pomoći?«
»Neću ni morati. Ako govorimo o devojci koja je napala generala Oviata, neko drugi se već založio za nju. Baras je jutros posetila Mina, carica Kiolota i zatražila da preuzme odgovornost za ono što je učinjeno. Veće je glasalo i odobrilo njen zahtev. Kada stigne kroz par sati, devojka će biti njoj predata i odvedena u Kiolot.«
Maja je osetila olakšanje, ali i nelagodnost u isto vreme. Nalim i Stefana su joj ispričali o njihovoj poseti Kiolotu i svemu što je prethodilo dolasku u Makate i znala je da je Mina odbila da im pomogne. Zašto bi sada ovako nešto činila?
»Onda sam uzalud dolazila. Mogle smo i da izbegnemo ovaj neprijatan susret.«
»Majo...«, Anino lice se promeni. Sada je bilo nežnije. »Volela bih da je drugačije. Ali svaki put kada te vidim...«
»Nadajmo se onda da nećeš morati da me vidiš u skorije vreme.« Maja se spremi da ode, ali joj onda sinu još jedna ideja. »Mogu li bar posetiti dvorsku biblioteku pre nego odem?«
Ana klimnu glavom.
Bar će imati nekakvu korist od ove neprijatnosti.
Gornian i Jelona nisu sedeli sami u Nakovnju. Vrlo brzo nakon njihovog susreta im se pridružio i Orlando, koga je Jelona predstavila kao svog izabranika. Uverila je brata da pred njim može slobodno govoriti i Gornian nije imao razloga da u to sumnja.
»Dakle, ti želiš da upadneš u Dom Sunca i spasiš devojku koju jedva poznaješ« reče Jelona. »A taman smo pomislili da život postaje dosadan, je l' da Orlando?«
Orlando je bio ćutljivi, crnokosi mladić. Oni koji su ga bolje poznavali tvrdili su da je mnogo više pričao pre nego je upoznao Jelonu. Da li zbog toga što je bio zaljubljen, ili što nije mogao doći do reči od nje, nakon što je upoznao, govorio je retko i samo kada je imao šta da kaže. Pa i sada na Jelonino pitanje, samo je klimnuo glavom.
»I? Da li mogu da računam na tebe?«, Gornian upita svoju sestru.
»Zar obično sam ne rešavaš situacije ovakve prirode?«
»Obično da, ali mi se činilo da ovo više spada u tvoju oblast stručnosti.« Gornian je znao da Jeloni nisu strane aktivnosti sa one strane zakona.
»Pa tu i jesi u pravu. A imaš i sreće! Baš smo nedavno Orlando i ja skoro pronašli način da posetimo kraljevski trezor.«
»A je li? Nadam se da je to bila prijatna poseta.«
»Zapravo, još uvek je nismo sproveli u delo.«
»Ali kakve veze to ima sa mnom?«
»Ogromne!«, odgovori Jelona. »U Trezor se, uglavnom, ulazilo iz Dvorca, a ako se iz Dvorca može ući u Trezor...«
Gornian se nasmeši. Voleo je svoju sestru. Uvek je bila spremna za akciju.
Jovena Doks sedela je na svom radnom mestu i krišom posmatrala simbol na svom dlanu. Nešto joj nije davalo mira. Ko je bila ta Majlea Bukair i zašto je zaista došla u Baras? I šta je to njoj učinila?
Iako to nikome ne bi priznala, jedan deo nje je uživao u toj misteriji. Jovenin život bio je poprilično običan i bez većih uzbuđenja. Živela je sa svojim suprugom, Barnesom, takođe činovnikom, u Barasu i obavljala svoju dužnost prema Defori i kralju. Ona je svoj posao volela, kao što je volela i Barnesa, ali joj je uvek nešto nedostajalo. Njen duh vapio je za avanturom.
»Izvinite?«, iz misli je trgnu muški glas. Neko je bio u njenom birou.
»Izvolite!«, rekla je ljubazno. »Kako vam mogu pomoći?«
»Rečeno mi je da se Vi, između ostalog, bavite pitanjem Žigosanja.«
»Recite. Šta vas zanima?«
»Pretpostavljam da ovo što ću Vas pitati zapravo nema veze sa tim, ali Vi ste mi poslednja nada.« Čovek pokaza svoj dlan i Jovena umalo ne poskoči kada na njemu ugleda isti simbol kakav je ona sada imala. »Šta mi možete reći o ovom simbolu?«
»To bih i ja volela da znam!« Jovena pokaza svoj dlan.
»Raspitao sam se malo po gradu i niko nije imao predstavu šta to može biti. A onda mi je jedan Šaman pričao o nekakvom svetom simbolu. Zato sam odlučio da je najbolje da pitam oca Mateasa, a za to mi treba AriBedž.«
Jovena promisli. Skretanje pažnje oca Mateasa moglo je dovesti do problema. Crkvenjaci su uvek bili kruti u stavovima i Jovena se ne bi osećala lagodno da mora da zavisi od jednog od njih. »A možda da malo sačekamo? Devojka koja je meni ovo prenela je obećala da će me posetiti kad završi sa svojim poslom ovde. Želela bih prvo da čujem njeno objašnjenje.«
»Mislio sam da će sveštenik znati o čemu se radi, ali možda ste u pravu. Možda ipak treba otići do izvora problema. S tim što nema potrebe da ikoga čekamo. Ja znam gde su odseli.« Tajanstveni osmejak zaigra na strančevim usnama.
Jovena nije znala u šta se upušta, ali sada nije bilo povratka. Njena znatiželja je uzela maha, a u tom čoveku videla je saveznika. Pokupila je svoje stvari i pošla za njim.
Kako je dan odmicao, nebo je bilo sve tmurnije i tmurnije. Kiša nije prestajala, a i grmljavina se pojačavala. U maloj sobi na prvom spratu gostionice "Ruža" Nalim je nepomično sedeo i gledao kroz prozor. Da je mogao da natera svoje telo da se kreće, verovatno bi potrčao u pravcu Doma Sunca, poput junaka iz priča koji spašavaju princeze i, protivno svakoj logici i svim šansama, borio se za Stefanu. Ali on je bio paralizovan. Sve što je osećao bila je tuga i bespomoćnost. Ili skoro sve.
U vazduhu je osećao još nešto. Nešto što je slutilo na zlo. Nešto što je osetio one noći na proslavi dana boga Erata. Čak ni to ga nije moglo naterati da se pokrene. Težina osećanja bila je prevelika. Gušila ga je. Mogao je samo da sedi i posmatra kako će se stvari odvijati.
A dole, na ulicama Barasa, pod okriljem sivih oblaka, onaj čije je biće predstavljalo kamenčić koji će izazvati odron, kretao se brzo i nečujno, poput senke, ka stepeništu koje je vodilo u Arin-Ras.
KRAJ 8. EPIZODE
Subscribe to:
Posts (Atom)