I Okupljanje - Epizoda 7 (Molba)

Do Barasa su stigli pod okriljem noći. Tu negde oko ponoći, Maja, Gornian i Nalim su se u kočijama gospodina Flaja zatekli na ulazu u prestonicu. Maja se naježi čim ugleda obrise dobro joj poznatog grada. Tako dugo nije dolazila. Nije bila dobrodošla.
»Pet žutih Klikera«, obrati se Flaj Gornianu da naplati svoje usluge.
»Verujte mi, gospodine Flaj, dao bih vam i pet crvenih za to što ste nam put do Barasa višestruko skratili!«
»Ne ja. Rapidorozi«, ponosito će Flaj.
»U svakom slučaju, beskrajno smo Vam zahvalni«, reče Maja, ljubazno. »Iako mislim da morate naći načina da put učinite udobnijim, ukoliko želite mušterije.«
Maji se pomalo vrtelo u glavi i osetćala je blagu mučninu. Noge su joj bile u modricama. Flajeva kočija bila je efikasan, ali naporan vid putovanja.
Gornian ispruži ruku i dade novac kočijašu. A onda se dogodilo da se na Flajevom dlanu pojavi beli simbol.
»Neverovatno! Ponovo!«, Gornian će, uzbuđeno.
»Isto što se desilo i sa mnom!«, dodade Maja.
Međutim, Flajeva reakcija bila je potpuno drugačija od njihove. »Šta!? Šta je ovo na mojoj ruci?!« On pokuša da obriše simbol o pantalone. »Šta ste mi ovo uradili?«, vikao je.
»Smirite se, gospodine! Verujte da ni mi ne znamo o čemu je reč! Isto se dogodilo i nama«, pokuša Gornian da smiri situaciju.
Flaj ga, izgleda, nije ni slušao. »Malo je što je kralj naumio da nas žigoše kao stoku, a sada i ovo! Ne zanima me šta se dogodilo i vama!« Usledio je niz psovki i teških reči, a Maja se, u par navrata, uplaši da će kočijaš i udariti Gorniana, što se, srećom, nije dogodilo.
»Obići ću sve Travare, Vidare, pa i Šamane u Barasu i teško vama ukoliko ovo ne može da se ukloni!«, prosikta Flaj, a zatim, sa svojom kočijom, nestade među zgradama u Barasu.
»Čovek ima kratak fitilj«, zaključi Goran. »Ali ne možemo sada da brinemo o njemu. Moramo da nađemo prenoćište. Mada ja već znam jedno koje će nam dati posebnu cenu.«
Maja nije želela da ga ispituje o tome, jer je pretpostavljala da ponovo ima veze sa njegovim tajanstvenim zanimanjem. »Ujutru ću otići da potražim osobu o kojoj sam pričala. Onu za koju mislim da nam može pomoći. Mada nisam sigurna da će želeti...«
»Pokušaj da je ubediš, onda. Ja ću potražiti svoju sestru. Ona bi mogla imati neku ideju.«
Uhvatili su Nalima, svako sa po jedne strane i krenuli ka gostionici ka kojoj ih je Gornian vodio. Maja je samo želela da se baci u toplu postelju i naspava se kako valja. Sutra ju je čekao dug dan.


Nebo je bilo tmurno i mračno, ali ni takvo nije umanjivalo sjaj i lepotu Barasa. To je bilo prvo što je Mina pomislila dok se približavala severozapadnoj kapiji grada.
Dugo nije dolazila u Baras. Delom, zato što nije imala potrebe za tim, delom zato što nije želela da se tu ikada vrati. Taj grad je za nju bio kao proklet. Simbol svega što je mogla da ima, a izgubila je. Simbol života koji joj je pripadao, ali koji su joj drugi oduzeli. Simbol poraza.
A opet, odlučila se da dođe tu zbog te devojke koju i nije poznavala. »Kakva li je samo?"«, pitala se Mina. Da li je lepa kao i njena majka? I isto tako tvrdoglava? Mora da je tvrdoglava, kada je uradila nešto tako nepromišljeno i krajnje glupo da bi se osvetila. Kakva god da je, ono što je bilo daleko važnije je hoće li uopšte moći da joj pomogne.
Kao Carici Kiolota, Mini je bio dozvoljen pristup Arin-Rasu i Domu Sunca, stoga nije želela da gubi vreme i odmah se uputila ka kapiji koja je vodila tamo. Iza kapije, koju su čuvali vojnici, nalazilo se stepenište, a na vrhu tog stepeništa Prenosnik. Koristeći magiju teleportacije, Prenosnik bi onog ko na njega stane odveo do Arin-Rasa. A dok se penjala ka njemu, Mina je razmišljala o svemu što će reći kada se pojavi pred Većem.

Veće je zasedalo u najvećoj prostoriji u kraljevskom dvorcu. Ta prostorija nalazila se na prvom spratu i u nju se ulazilo isključivo zbog sednica Veća. Bila je visoka i popriilčno jednostavna. Na jednom kraju su se nalazila ulazna vrata, a na suprotnom ogroman sto za kojim su tokom zasedanja sedeli Maestri, predstavnici pojedinih gradova Defore. Osim tog stola, uz zidove prostorije bile su poređane stolice koje su povremeno koristili oni koji su imali posla sa Većem. Zidovi su bili ukrašeni crvenim i plavim tapiserijama.
Nije postojao neki jasan i egzaktan kriterijum za biranje Maestara. Obično je u Veću boravio jedan predstavnik sveštenstva i jedan predstavnik vojske, dok su ostali mogli biti ljudi najrazličitijih profila. Kralj je birao Maestre na osnovu koristi koji bi izbor Maestra doneo kruni, ili na osnovu nekih ličnih preferencija. To je, povremeno, dovodilo do nezadovoljstva onih koji nisu birani, a to su očekivali, ili čak do rivalstava među izabranim i neizabranim Maestrima. U svakom slučaju, nije bilo pogovora kada je kraljev izbor bio u pitanju i svi su, na kraju, to morali prihvatiti.
Mina je, u tom pogledu, bila jedna od retkih koja je tu čast odbila, mada je za to imala svoje razloge.
Kralj Rejnor Rauč, prisustvovao je svim sednicama Veća i pored njegove, znatno veće stolice u sredini stola, nalazilo se još po četiri sa svake njegove strane.
Sa desne strane, odmah uz kralja, obično je sedeo Maestar Glazor Adne, predstavnik Barasa. Maestar Glazor postao je Maestar posle njegovog oca, Gromura Adnea i bio je, nesumnjivo, kraljev miljenik. Njegova reč se uvek najviše poštovala i njegovim predlozima je uvek posvećivana posebna pažnja. Šta više, najveći broj odluka oko kojih je bilo spora potekle su upravo od Maestra iz Barasa. Bio je to čovek plave kose, veoma kratko podšišane, uvek doteran i elegantan.
Do Maestra Glazora sedeo je Ludvig Hiran, Maestar iz Makatea. Debeo i proćelav, bio je oličenje čoveka koji apsolutno uživa u svemu što mu život i okolnosti pružaju.
Mesto do Maestra Ludviga pripadalo je Maestru Estianu Pravatiju. On je bio Maestar iz Spere, vojničkog grada i bio je čelnik vojne akademije u Speri. On je bio disciplinovan, ćutljiv i sposoban čovek i tako je i izgledao. Odeven u crnu, vojničku uniformu delovao je strogo i budio je strahopoštovanje u drugima.
Poslednja sa desne strane sedela je Fleta Ekate, predstavnica severa i šumskih naroda, Maestra iz Horta. Fleta je bila, u najmanju ruku, čudakinja. Ekscentričnog izgleda, odevena u severnjačku, oskudnu, nošnju, nije delovala kao neko kome je mesto u kraljevom Veću.
Sa kraljeve leve strane sedeo je otac Mateas Voren, predstavnik Svetog grada Ispie i Vrhovni Sveštenik hrama boginje Aile. Boginja Aila bila je boginja Vetra i, iako su bogovi bili podjednako značajni i važni, samim tim što su aristokrate bile iz Familee ove boginje je činilo da otac Mateas bude logičan izbor za Maestra, umesto ostalih vrhovnih sveštenika i sveštenica. Maestar iz Ispie nosio je žutu svešteničku odoru koju su nosili svi sveštenici boginje Aile i bio je simpatičan starac koga je svako od Maestara poštovao.
Lord Baster Belo, Maestar grada Otipona, sedeo je do sveštenika. Maestar Baster bio je jedan od najbogatijih ljudi u Defori i svoje bogatstvo je stekao sopstvenim, napornim radom. Danas se nalazio na čelu industrije Napitaka u Otiponu. Odeven sa stilom, uredno očešljane, duge, smeđe kose, ličio je na tipičan primer aristokrate. Za mesto Maestra se „borio“ protiv lorda Mekenlea Keketa iz Piva. Lord Mekenle je, takođe, bio među najbogatijim Deforanima i kao takav, poželjan u Veću, no kralj Rejnor se, ipak, odlučio za lorda Bastera.
Do Maestra Bastera sedeo je lord Pjetar Dženks iz luke Dže. Njegova duga. plava kosa, vezana u rep i plave oči, boje okeana činile su ga veoma privlačnim. Maestar Pjetar je, uz to, bio i šarmantan čovek, čije su društvo ljudi voleli. Verovatno ni kralj Rejnor nije ostao ravnodušan, te mu je dodelio titulu Maestra.
I, konačno, na poslednjoj stolici sa kraljeve leve strane sedela je lejdi Džilijan, princeza Defore, kćer kralja Rejnora i pokojne kraljice Ansi. Džilijan je bila najmlađa od petoro dece kralja Rejnora i jedina sa kojom je još uvek bio u dobrim odnosima, nakon što su njegova ostala deca napustila Dom Sunca iz razloga koji javnosti nikada nije bio poznat. Kralj je odlučio da svoju kćer nauči vladanju i stoga joj dao mesto u Veću. Džilijan je, pak, njegovo poverenje višestruko opravdala, pokazujući veoma veliki dar za politiku i funkcionisanje kraljevstva.
Mina je poznavala svih osam Maestara, mada ne podjednako dobro, niti ih je sve podjednako poštovala. Otac Mateas, lord Estian i princeza Džilijan bili su oni koji su zavređivali njeno poštovanje. Otac Mateas jeste bio i previše staromodan i usporen, ali je titulu Maestra nosio sa pravom. Sa lordom Estianom je već imala prilike da sarađuje na brojnim projektima o upotrebi Vilin-Magije u vojničke svrhe, a i bio je to čovek koga je poznavala još iz mladosti, tako da je njegov ugled bio neosporan. Princeza Džilijan joj se dopadala, ali je isto tako znala da je ne bi trebalo uzimati olako. Ako ništa drugo, princeza je delovala kao osoba koja voli da konce drži u svojim rukama i kao neko ko je uvek imao neki svoj, skriveni plan.
O Maestru Glazoru, kao i o Maestri Fleti nije znala šta tačno da misli. Maestar Glazor joj jeste delovao sposobno, ali u isto vreme i poprilično odbojno. Bio je arogantan i ona nije bila jedina koja je to mislila. On nije bio omilijen u narodu. Fleta joj, pak, nikad nije ulivala poverenje, mada se u Veću dobro snalazila. Znala je jedino da je Fleta bila jedna od onih osoba za koju je želela da nikad ne dođe u situaciju da mora da se na nju osloni.
Maestar Baster i Maestar Ludvig bili su joj čak i smešni. Basterova uglađenost i snobizam imali su gotovo komičan efekat na nju, mada je u suštini delovao kao ispravan čovek. Ludvig je, sa druge strane, bio smešan kao pojava i Mina je znala da on mora da je mnogo zadužio kralja čim je zaslužio mesto u Veću.
Što se Maestra Pjetra tiče, o njemu se, uglavnom, trudila da uopšte ne razmišlja. Njega je poznavala i lično, mnogo bolje nego ostale Maestre i baš zbog toga ga nije ni doživljavla kao Maestra, već kao poznanika.
Danas je stajala pred svima njima i pitala se šta su oni mislili o njoj i hoće li to uticati na ishod onoga što se spremala da učini. Sama činjenica je sazvala zasedanje Veća i došla iz Kiolota je kod njih zasigurno probudila radoznalost, pa je znala da će njene reči pažljivo razmatrati, što je značilo da će ona morati pažljivo da ih bira.

Svaku sednicu Veća otvarao je sam kralj, pa tako i je i ovu, vanrednu. Njegov današnji uvod je, doduše, bio dosta kraći nego inače, jer ni sam nije u potpunosti znao Minine razloge.
»Reč ću prepustiti lejdi Mini Pavii, carici Kiolota«, rekao je. »Kako se retko događa da nas ona počasti svojim prisustvom, zaključio sam da stvar o kojoj će govoriti mora biti jako važna. Zbog ugleda koji Carica Mina uživa na kraljevskom dvoru, ali i u čitavoj Defori, smatram da je naša dužnost da odgovorimo njenim zahtevima.« Kralj napravi pauzu, pa doda: »Lejdi Mina, možete početi.«
Mina udahnu duboko. Svaki korak je sada bio važan. »Vaše Veličanstvo i uvaženi Maestri Defore, pre svega želim da vam se zahvalim na dobroj volji i tako brzom odgovoru na moj zahtev za Većanjem. Nažalost, bojim se da to neće biti jedini zahtev koji ću vam danas uputiti.
I sami znate da ja, kao Carica Kiolota, nikada nisam bila sklona da previše zahtevam, ali i da isto tako nikada nisam odbila poslušnost niti jednom od vas. Pored toga, moji podanici su uvek poštovali kraljevu volju, a Kiolot nikada nije došlo u konflikt ni sa jednom drugom oblašću Defore. Podsećajući vas na sve to, danas vam dolazim sa posebnom molbom i molim vas da me saslušate i uvažite.«
»Izvolite, Mina. Ovde smo zbog Vas. Recite šta Vam je na pameti.« Otac Mateas se oglasi.
»Kako vam ne bih oduzela previše vremena, neću okolišati i preći ću direktno na predmet moje molbe.« Maestar Baster prevrnu očima, ali Mina odluči da se ne obazire na to. »Pretpostavljam da ste svi vi već upoznati sa događajem koji se juče odvio u Makateu. Devojka iz Štoka napala je generala Oviata i zadala mu tešku povredu oka. Ono što, takođe, znate, je da je ona uhvaćena i da je sada, verovatno, zajedno sa kraljevim vojnicima na putu za Baras, gde će biti saslušana od strane upravo ovog Veća. Međutim, ono što ne znate je motiv te devojke da tako nešto učini, kao ni istinu koja stoji iza tog njenog čina.«
»Pretpostavljam, onda, da Vi znate, lejdi Mina?« Glazor izusti, glumeći iznenađenje.
»Dobro pretpostavljate, uvaženi Maestre«, odgovori Mina, ignorišući njegov ton. »I upravo zbog toga sam ovde. Ta devojka je u Makate došla iz Kiolota, a njen napad na Oviata je moja krivica.«
Šapati se razlegoše po prostoriji.
»Hoćete da kažete da ste VI odgovorni za napad na Oviata?«, zgranuto će Maestar Ludvig.
»Ne, ne. Nemojte me pogrešno shvatati. Moja je krivica samo indirektna, ali je ipak postojeća. Dozvolite da vam objasnim. Naime, kao što se već zna, ta devojka je poreklom iz Štoka, a Štok je nedavno bio posećen od strane vojnika zaduženih za Žigosanje. Ne znam koliko ste upoznati sa onim što se tamo dogodilo, ali recimo da je taj mali, nevažni grad bio predmet nekakvog... incidenta i da je ta devojka jedna od retkih koji ga je preživeo.«
»O kakvom to incidentu govorite?«, kralj Rejnor strogo upita.
»Štok je porušen, a njegovi stanovnici nestali bez traga«, Maestar Estian odgovori mesto Mine.
»Koliko shvatam, to je jedan jako mali grad. Verovatno je bio žrtva nekih razbojnika. Ispitaćemo to, svakako«, Maestar Glazor se umeša.
»Ne sumnjam«, Mina reče sa dozom prikrivene ironije. »Bilo kako bilo, ta devojka je uspela da pobegne iz grada i dospe u Kiolot Grad. Procenila sam da ona ne predstavlja nikakvu opasnost i dozvolila joj da ostane kao pomoćnica šumskih Vila. U Kiolotu je tako malo ljudi, te sam to videla i kao priliku da se taj broj uveća. Ali avaj, već nekoliko dana kasnije dolazi do problema.
Pretpostavljam da je Veće upoznato sa činjenicom da je od Kiolota zatražena saradnja u oblasti proizvodnje nove vrste oružja koje bi kao osnovu koristile Vilin-Magiju. A i da nije, Maestar Estian vam to može potvrditi.«
»Istina je« Maestar Estian progovori. »Šta više, lično sam posetio Kiolot, pre par dana, kako bih sagledao napredak u projektu.«
Mina nastavi priču: »Kao rezultat nepažnje jedne od Vila, a i moje, indirektno, došlo je do nezgode sa Vilin-Prahom, čija je žrvta bila ni manje, ni više, nego ta nesrećna Štočanka. Vidite, Vile vrlo pažljivo rukuju tim prahom, iako on na njih nema nikakvo dejstvo. Sa druge strane, dejstvo koje prah ima na čoveka može biti nepredvidivo. Kada je devojka kao mahnita otrčala iz Kiolot Grada, menjajući u potpunosti svoje ponašanje, bilo mi je jasno da je bila izložena Vilin-Prahu. Moja je greška što na vreme nisam shvatila kuda se zaputila.
Poslednje što je ona znala o svom rodnom gradu je da ga je posetila kraljevska vojska na čelu sa generalom Oviatom. Pretpostavljam da je u njenoj glavi on mogao biti jedini odgovoran za ono što se dogodilo Štoku. Vilin-Prah je u njenom slučaju pojačao agresiju i nahranio njenu želju za odmazdom.«
»Hm. Interesantna priča, moram priznati«, reče Otac Mateas, »Ali i dalje mi nije jasno šta je tačno Vaša molba, draga Mina.«
»Moja molba je jednostavna. Želim da preuzmem odgovornost za ono što se dogodilo generalu Oviatu. Želim da, kada ta devojka bude dovedena ovde, meni bude dozvoljeno da je odvedem natrag u Kiolot Grad, gde će biti moj zatvorenik dok se ne utvrdi da li je još uvek opasna po svoje okruženje. Ja ću se lično pobrinuti za njeno Žigosanje, koje je igrom slučaja propustila, a ukoliko je potrebno, isceliću i rane generala Oviata. To je sve što zahtevam od Veća. Uveravam vas da bi ispitivanje krivca kao nekog zaverenika protiv kralja Rejnora dovelo samo do gubljenja dragocenog vremena Vašeg Veličanstva i Maestara.
»Drago nam je što vrednujete vreme nas Maestara u toj meri«, ponovo će Glazor istim onim lažno naivnim tonom. »Ukoliko je to sve što imate da kažete, ja mislim da Maestri treba da se izjasne po ovom pitanju.«
Veće je funkcionisalo na principu glasanja. Ukoliko bi se većina složila sa određenim predlogom, on bi bio usvojen. Ukoliko bi glasovi bili jednako podeljeni, onda bi konačnu odluku donosio sam kralj.
»Da, to je sve. Nemam šta da dodam«, reče Mina, pokušavajući da deluje odlučno.
»Pa, počnimo onda« izusti kralj Rejnor i dade reč Fleti, predstavnici šumskih naroda.
»Čitava priča deluje istinito i nemam razloga da sumnjam u kredibilitet Carice Mine, ali... Ne verujem da bi puštanje ove devojke bilo pametna odluka. Ona je napala generala kraljevske vojske, a to je veliki zločin.« Maestra Fleta je govorila jako brzo. »Ne, ne. Smatram da je potrebno temeljno ispitati devojku. Uostalom, ona je u Kiolotu provela jako malo vremena, koliko raumem, i Vaša procena, Mina, uz dužno poštovanje, može biti pogrešna. Iz tog razloga, moj glas ide protiv Vaše molbe.«
»To je onda jedan protiv. Lorde Basteru, hoćete li se izjastniti po ovom pitanju?« Kralj dade reč Maestru iz Opitona.
»Nemam posebnih komentara na ovaj slučaj. Smatram da je Vaš zahtev legitiman. Uostalom, Veće ima mnogo važnijih problema o kojima mora brinuti nego što su zločini iz lažnih strasti. Radite sa njom šta hoćete, samo dok je dovetede u red. Moj glas je za.«
Mina klimnu glavom. Jedan za i jedan protiv.
»Lorde Ludviže, vi ste na redu«, objavi kralj.
»Kao predstavnik grada u kome se čitav događaj zbio, i ja se osećam odgovornim za ono što se dogodilo generalu Oviatu. Zbog toga mislim da Vi, Mina, ne bi trebalo sami da preuzimate odgovornost za čitav događaj na sebe. Radije bih da devojka ostane ovde gde bismo svi vodili računa o njoj. Moj glas je protiv.«
»Lorde Pjetre?«, kratko reče kralj.
»Nesreće se dešavaju. Kao mornar, naučio sam tu lekciju jako dobro. Ako treba nekom suditi u ovom slučaju, onda je to Vilin-Prah, zar ne? Moj glas ide za, uz apel da se u budućnosti više vodi računa o osetljivim projektima kao što je ovaj.«
Mina je od njega i očekivala podršku. Ponovo izjednačenje. Ipak, najosetljiviji glasovi tek predstoje.
»Izvolite, lorde Estiane«, izgovori kralj.
»Delom zbog toga što je ovaj projekat moje maslo, a delom zbog toga što Vas izuzetno poštujem, Mina, glasaću u vašu korist.«
Tri za, dva protiv.
»Oče Matease, Vi ste na redu«, ponovo će kralj.
»Smatram da je čitava situacija samo jedan veliki nesporazum i da je izazvala nepotrebni haos. Da se ne bismo previše zadržavali na ovom pitanju, smatram da ste Vi, Mina, u stanju da rešite ovaj slučaj, tako da i ja glasam u vašu korist.«
»A Vi, lorde Glazore? Šta Vi mislite o ovom pitanju?«, kralj upita Maestra do sebe.
Ovaj trenutak je bio posebno značajan. Glazorov glas. Kao kraljev miljenik, Glazor je uživao i tu pogodnost da se kralj vrlo često saglasi sa njegovom odlukom, zbog čega su često govorili da njegov glas vredi kao dva. Ukoliko bi i on glasao za, slučaj bi bio rešen i Mina bi spasila Stefanu, bez obzira na Džilijanin glas. Ukoliko bi, pak, Glazor glasao protiv, odnos glasova bi bio četiri prema tri u korist Mininog predloga, ali kako su svi znali da Glazorov glas vredi više, u slučaju da i Džilijan glasa protiv, i dođe do izjednačenja, kralj bi se saglasio sa Glazorovom odlukom.
»Ja smatram«, otpoče Glazor, »da je pitanje delikatnije nego što ste ga Vi, Mina, predstavili. Pre svega, Vaša priča se u mnogome zasniva na Vašoj proceni i intuiciji. Vi ste tu devojku poznavali svega par sati, a svojom rečju jamčite za njen karakter.
Sa druge strane, koliko ćete Vi biti u stanju da vodite računa o njoj, ako je devojka tek tako pobegla iz Kiolot Grada, bez da ju je iko zaustavio? A tu je i general Oviat. Šta mislite, koja bi bila njegova odluka? Ili reakcija kada bi saznao da smo tek tako pustili osobu koja ga umalo nije ubila?
Ipak, ključno pitanje je ko je ta devojka iz Štoka koja je imala dovoljno hrabrosti da napadne jednog generala? I koji su njeni stvarni motivi? Previše toga je ovde pojednostavljeno. Žao mi je, Mina, nije ništa lično u pitanju. Ali mi razum ne dozvoljava da glasam drugačije. Moj glas ide protiv.«
I to je bio trenutak koga se Mina pribojavala. Ne samo da je glasanje sada zavisilo od princeze Džilijan, koja je, tek sada Mina to primeti, sve vreme ćutala, već će Glazorove reči probuditi i nepoželjno interesovanje za Stefanu.
»To je onda četiri za, a tri protiv«, zaključi kralj, pa se obrati svojoj kćeri: »Džilijan, tvoj glas je poslednji.«
Sve oči su bile uprte u Džilijan, koja je još neko vreme ćutala, kao da uživa u činjenici da čitavo Veće drži u neizvesnosti. Naposletku, ona progovori: »Moram priznati da odavno nismo imali ovako interesantan slučaj u Veću. Hvala Vam, Mina, što ste nam doneli malo živosti i razbili monotoniju!« Nasmešila se, ne sklanjajući pogled sa Mine. »Što se moje odluke tiče... Svi ovde prisutni su izneli uverljive argumente i svako od njih je u pravu. Ali ono što niko nije uzeo u obzir je sama činjenica da ste Vi ovde, Mina. Čitavo ovo pitanje mora da je veoma značajno za Vas, kada ste odlučili da dođete ovde i sazovete Veće.«
Mina ostade zaleđena. Da li je Džilijan pročitala njen blef?
»Da ne bih znala da ste Vi jako savesna i moralna osoba koja je u svemu bila uz krunu, pomislila bih da imate i ličnog interesa u spašavanju ove devojke. A to bi bilo apsurdno, zar ne? Doći ovde i izložiti se pažnji Veća na taj način, a pri tom ne biti iskren, bilo bi krivično delo gotovo jednako onom za koje se tereti ta devojka.«
Drznica! Kako je samo besramno pred svima mahala istinom, koju je očigledno naslućivala. Moraće biti pažljiva sa njom.
»Ali, imajući u vidu Vaš kredibilitet«, nastavi princeza, »ja prosto ne verujem da je to moguće! Stoga, poštujem Vašu odluku da preuzmete odgovornost za tu nesrećnu devojku i smatram da je to najbolje što možete učiniti. Dakle, glasam u Vašu korist, draga Mina.«
Mina se nasmeši. Na trenutak je mislila da će sve propasti i da će čitavu stvar učiniti još i gorom svojim dolaskom ovde, ali se na kraju sve završilo kako treba. Valjda. Glazor je, sa druge strane, teško uspevao da prikrije nezadovoljstvo na svom licu.
»Onda je odlučeno. Pet glasova za Mininu molbu, a tri protiv, što znači da je Veće odlučilo«, kralj objavi, pomalo nezianteresovano. »Ja se, lično, slažem sa onim što je lord Glazor izneo, ali i onim što je iznela moja kći. Dobro pripazite, Mina. Sledeći put nećemo imati ovoliko razumevanja.
Kada general Oviat stigne u Baras sa tom devojkom, ona postaje Vaš zarobljenik. Vi ćete isceliti generala Oviata, ukoliko on tako želi, žigosati zarobljenicu i držiati je zatvorenu u Kiolot Gradu dok se ne utvrdi da je podobna da bude na slobodi.«
»Hvala Vam, Vaše Veličanstvo«, Mina se pokloni. »Hvala vam, Maestri. Zadužili ste me«, izgovori Mina. Duboko u sebi, nadala se da je nikada neće pozvati da izmiri taj dug.


KRAJ 7. EPIZODE

I Okupljanje - Epizoda 6 (Odredište)

Nalim je ćutao, gledao u tlo pred sobom i izgledao gotovo beživotno. Na Gornianove i Majine reči nije reagovao i morali su bukvalno da ga nose, jer se nije ni kretao. Gornian je znao da ljudi u emocionalno teškim situacijama mogu reagovati na nepredvidive načine, ali ovako nešto nikada nije video.
Pokušao je da ga dozove i urazumi, govoreći mu da je Stefani potrebniji sada više nego ikad i sve je bilo uzalud. Kao da je razgovarao sa lutkom, a ne čovekom.
»Već satima je ovakav. Neće se trgnuti«, na kraju zaključi Gornian.
»Mogla bih da obiđem Vidare. Sigurno postoji neki napitak koji može da mu pomogne«, Maja predloži.
»Čak i da postoji, takva pomoć bi mu samo više naštetila.«
Napici Vidara imali su najrazličitije namene. Retko je postojala bolest ili tegoba za koju nije postojalo rešenje u vidu napitka. Iako to, na prvi pogled, deluje kao veoma praktično rešenje, napici su vrlo često imali brojna neželjena dejstva.
Gornian je znao da su posebno osetljivi napici koji su delovali na psihu čoveka. Sa njima se nije trebalo igrati.
»Šta onda predlažeš? Ne možemo ga samo ostaviti ovakvog!«, Maja se, izgleda, poprilično zabrinula.
Gornian se zamisli. I njemu ne bi bilo pravo da ostavi Nalima u tom stanju. Jeste da je on za njega bio gotovo stranac, no ipak je nekako osećao da je njegova dužnost da mu pomogne. Ako ništa drugo, onda zbog onih simbola koji su ih spajali. »Stefanu će verovatno odvesti u Baras«, reče Maji. »Možda da i mi pođemo tamo?«
»Baras?!«, Maja se iznenadi. »Pa«, reče nekako nesigurno, »moj lav je kod Nalima, tako da nema ništa od moje tačke, a i planirala sam da napustim Makate u skorije vreme. A tu je i simbol...«
Zvučala je kao da samu sebe ubeđuje, te Gornian odluči da joj olakša: »A bićeš i u dobrom društvu, s obzirom da ja trenutno imam slobodnog vremena da pođem sa tobom!«
Maja se nasmeja na to. »Onda zaista nema razloga protiv! A šta ćemo kad stignemo tamo? Imamo li plan?«
»Ne baš, mada poznajem nekoga ko bi možda mogao da nam pomogne!«
»U tom slučaju, najbolje bi bilo da požurimo, ako želimo da stignemo u Baras pre Oviata i njegovih ljudi.«
»Ne brini! Trebaće im vremena da završe sa Žigosanjem. A čak i da krenu odmah, znam tačno kako ćemo ih prestići!«, veselo reče Gornian.


Vestima o napadu na generala Oviata nije trebalo dugo da stignu do Kiolota, a samim tim i do Mine.
»Za Štok. Za moju majku.« To su bile reči koje su izgovorene prilikom napada. S obzirom da je, po Majleinim rečima, samo dvoje njih preživelo napad na Štok, nije bilo teško zaključiti da je upravo ta devojka, Stefana počinila taj zločin. A to je sve menjalo.
Vođena motivima koji ni njoj sami nisu bili najjasniji, Mina se spremala na put za Baras. Znala je da će Stefanu tamo odvesti radi ispitivanja. Odmah će posumnjati na razne zavere i pobunjeničke pokrete usmerene protiv kralja Rejnora i šta god Stefana bude rekla u svoju odbranu neće zvučati dovoljno uverljivo. Na kraju krajeva, čak i kada bi ih ubedila u ono šo je bilo istina, opet bi bila osuđena za ozbiljan zločin.
To je bilo to. Više nije bilo odlaganja. Koliko god se Mini nije dopadala situacija, stvari su već bile u pokretu, a sa njima se morala pokrenuti i ona. Došlo je vreme da krene u Baras i, protiv svoje volje, se suoči sa tim prokletim gradom.


Obišli su već par gostionica u potrazi za tim devojkama o kojima je Gornian pričao, mada bez uspeha. U Makateu, srećom, nije bilo previše mesta gde su mogle odsesti, tako da se Maja nadala da će ih već u nekoj od sledećih pronaći.
Maja je insistirala da ostave Nalima u njenoj sobi, kako bi se ubrzali, ali je Goran ubedi da je ipak bolje da ga „vode“ sa sobom, u nadi da će ga nešto naterati da reaguje.
»Jesi li siguran da se tako zovu? Fjela i Vesnika? Da nisi pogrešno upamtio?« Gornian je ispričao Maji za neobičnog kočijaša i njegove ne tako zadovoljne mušterije.
»Ne, ne, nisam. Jako sam dobar s imenima.«
»Onda samo ostaje da pogodimo gostionicu!«
Prvo su obišli par gostionica na periferiji grada, a zatim krenuli ka onim bogatijim, bliže Ludvigovoj palati. Maja je bolje poznavala grad, te je ona vodila Gorniana, dok je njemu prepuštala razgovor za osobljem gostionica. Šta više, bila je zadivljena njegovom slatkorečivošću i svojevrsnim manipulisanjem gostioničarima, a posebno gostioničarkama.
Gostionica koju su sledeću posetili bila je poprilično luksuzna i to se moglo videti već po njenoj spoljašnjosti. Bila je bar triput veća od kućice u kojoj je Maja iznajmila stan i Maja se naježi na pomisao novca koji je trebalo izdvojiti za prenoćište u njoj. Bila je to gostionica u vlasništvu jednog od sinova Maestra Ludviga.
»Izvinite!«, rekao je Gornian devojci koja je sedela za pultom u hodniku, zaduženoj za izdavanje soba. »Imam za Vas jedno pitanje. Indiskretno, bojim se.«
Devojka ga sumnjičavo odmeri pogledom. »Izvolite«, rekla je, ne baš previše oduševljena.
»Ali ja već unapred znam da mi nećete odgovoriti«, Gornian napravi snuždenu facu, tako tužnu da mu je i Maja za trenutak poverovala. »A zaista ne bih pitao da nije u pitanju nešto jako osetljivo.«
Njegova sagovornica je sada više bila zbunjena, nego sumnjičava. »Nećete znati ako ne pitate.«
Gornian uzdahnu. »Vidite li ovog nesrećnog mladića?«, rekao je i uperio prstom ka Nalimu koga je Maja držala priljubljenog uz zid kako ne bi pao. »Njemu je hitno potrebna pomoć. Najhitnije! A da bismo mu pomogli, moramo pronaći dve elegantne, ljupke dame koje su odsele negde u Makateu.«
»I hoćete da znate da li su odsele ovde?«
»Znam da je to pitanje nečuveno! Znam! Ali ako biste našli u svom srcu dobrote da nam pomognete... Ja bih Vam bio beksrajno zahvalan!« Nalaktio se na pult i rekao nešto tiho tako da ga Maja nije čula.
Devojka za pultom zakoluta očima, ali se ipak nasmeši. »Dobro, reći ću Vam. Ali nemojte nikome to kazati!«
»Nipošto!«, Gornian će na to. »Dakle, tražimo dve elegantne, ljupke dame. Drugarice ili možda čak sestre!«
»Dve devojke jesu odsele juče kod nas i svakako jesu elegantne. Sad koliko su ljupke, nisam baš sigurna.«
»Pretpostavimo da su to one.«
»Onda ćete ih naći u poslednjoj sobi sa desne strane, ovde u prizemlju. Samo, molim Vas, požurite. Mogla bih da izgubim posao zbog ovoga!«
»Ništa ne brinite! Ionako nam gori pod nogama!«
Gornian se vrati do Maje i njih dvoje ponesoše Nalima do sobe ka kojoj bejahu upućeni.


Vrata im otvori devojka koju Gornian odmah prepozna. On jeste dobro pamtio imena, ali je sa likovima bio još i bolji. Nije još stigla ni da progovori, a Gornian već povuče Maju i Nalima kroz vrata i reče:
»Dozvolite da Vam oduzmem par trenutaka. Moje ime je Gornian, a ovo su Maja i Nalim. Možda se ne sećate, ali sreli smo se juče na drumu, pred Makateom.«
»Ko je to, Fjelo?«, čuo se glas druge devojke iz sobe.
»Neki ludaci«, Fjela joj odgovori podjednako glasno.
Druga devojka, Vesnika im se, u tom, pridruži. »Šta želite od nas?«
»Nećemo vam oduzeti puno vremena! Samo želim da vam postavim jedno pitanje, a onda ćemo otići«, ljubazno će Gornian.
Vesnika osmotri svakog od njih ponaosob. Najduže se zaustavi na Nalimu. »Kad malo bolje razmislim, on mi je nešto poznat!«, reče Vesnika i pokaza na Nalima.
»Možda ste nas videli na Lamsenovom drumu? Bili smo tu kada ste napustili onu kočiju«, Gornian objasni.
»Ne, rekla bih da sam ga negde drugde spazila.«
»To teško. Mučenik nikada nije napustio svoje rodno mesto«, Gornian se seti onoga što su mu Stefana i Nalim ranije rekli.
»Nije ni važno«, odbrusi Fjela. »Recite šta ste hteli od nas!«
»Naravno!«, Gornian reče. »Stvar je prosta. Potreban nam je izuzetno brz prevoz, pa nas zanima da li znate kako možemo da stupimo u kontakt sa gospodinom koji vas je dovezao ovamo.«
Vesnika ga pogleda kao da je bio lud. »Želite da vas vozi onaj manijak?!?«
»U velikoj smo žurbi. Našem prijatelju je potrebna pomoć.«
»Vozite se sa Flajem i svima će vam biti potrebna pomoć!«, Fjela izusti.
»Rizikovaćemo«, insistirao je Gornian.
»Kako želite.« Fjela ode do svoje torbe i nešto izvadi iz nje. »Evo uzmite ovaj dragulj! Time možete da ga pozovete. Meni svakako više neće trebati! Dakle, bacite taj dragulj u vis, a znaćete šta dalje kad to uradite.«
»A sada možete da idete«, Vesnika ih praktično istera iz sobe.
Gornian nije stigao ni da se zahvali za pomoć.
Vratili su se do Majine sobe i pokupili sve stvari koje su sa sobom nosili, uključujući i Stefaninu torbu, pa se zaputiše ka izlazu iz Makatea.

Kada su se zatekli na Lamsenovom drumu, Gornian postupi po Fjelinim instrukcijama. Bacio je dragulj u vis i on zasija jarkom crvenom svetlošću i ispusti čudan, piskavi zvuk.
»Je li to to?«, upitala je Maja. »Šta sad?«
»Sada čekamo«, Gornian je bio siguran u svoje reči.
I zaista, za manje od pet minuta pred Gornianom, Majom i Nalimom se stvori ista ona kočija sa Rapidorozima na koju su ranije nabasali.
»Tražili ste me?«, reče kočijaš, gospodin Flaj.
»Jesmo! Moramo hitno u Baras!«, Gornian reče odlučno.
»Hitno, je li? Onda ste pozvali pravog čoveka! Uskačite i dobro se držite! «
Gornian i Maja prvo smestiše Nalima, a zatim i sami uđoše u kočiju koja vrtoglavom brzinom jurnu niz Lamsenov drum.


Nedugo nakon povratka u Kiolot Grad i razgovora sa Sofijom, Majlea je već odlučila o svom narednom koraku. Zbog toga se, brže-bolje, spremila za put i pohitala u Baras. Uplašena onim što se dogodilo u Štoku, nije želela da rizikuje i ostane nežigosana. Osim toga, nikada ranije nije bila u Barasu, te je bila uzbuđena što će ga konačno videti.
I zaista, bila je očarana svime što su joj oči mogle ugledati, gde god da pogleda. Baras je bio najveći i najraskošniji grad u Defori i zapravo se sastojao iz tri velike celine.
Površinski deo grada zvao se Vit-Ras i on je ličio na bilo koji grad u Defori. Ovo je bio deo grada predviđen za život i bio je prekriven stambenim objektima, parkovima, gostionicama, fontanama, spomenicima i uopšte svime što jedan grad čini onim što jeste. A Vit-Ras je bio mnogo više od običnog grada!
Baras je od vajkada bio prestonica Defore i zbog toga se svaki kralj trudio da grad izgleda bolje od bilo kog drugog u Defori. Najbolji projektanti i arhitehte radili su na izgradnji pa i najmanje kuće u Vit-Rasu. Vit-Ras je bio prva dodirna tačka bilo kog stranca sa Barasom i utisak koji on ostavlja bio je od ključne važnosti.
Sa druge strane, skriven od radoznalih očiju, pod zemljom, nalazio se nešto manji i dosta neugledniji deo prestonice, njen drugi segment – Trah-Ras. Trah-Ras je bio nešto poput industrijskog područja Barasa. Tu dole bile su smeštene fabrike, zanatske radionice, rudnici, ali i gostionice, nekolicina kućica i, naravno, krčme. U Trah-Rasu su, mahom, živeli oni koji su tamo i radili. Za ostatak Barašana, to je bio neugledan svet i oni su retko zalazili u ovaj deo grada, osim kada to zaista nije bila neophodnost.
Treći segment Barasa bio je veličanstveni Arin-Ras. Nešto poput grada u oblacima, Arin-Ras bio je deo Barasa rezervisan za najimućnije u Defori. Šta više, u Arin-Ras nije mogao ni ući svako. Jedino oni sa posebnim ovlašćenjem, takozvanim Arin-Bedžom su mogli proći kroz kapije Arin-Rasa, kročiti na Prenosnik i popeti se tako blizu kraljevskoj palati, koja je, prirodno, tamo bila smeštena. Kraljevska palata, poznatija i kao Dom Sunca bila je dom kraljevskoj porodici Rauč, ali i mesto gde su se svakodnevno odvijale sednice Veća.
Majlea, međutim, nije imala nikakvog posla u Arinobu. Njoj je bilo potrebno da pronađe administrativnu ustanovu zaduženu za poslove Žigosanja. Pitala je prolaznike na ulici da je usmere i vrlo brzo saznala kuda treba da ide.
Kako je Baras bio veliki grad, Majlea shvati da će joj trebati dosta vremena da do tamo stigne. Zbog toga je izabrala da zaustavi neku od kočija koje su se bavile prevozom od jedne do druge tačke u gradu.
Kočijaš koji ju je vozio bio je previše pričljiv za njen ukus, mada je ipak pažljivo slušala njegove prieč. Govorio joj je o Mašinistima i njihovim savremenim načinima transporta, te naglasio kako će uskoro svi kočijaši i konji ostati bez posla. Ona se na tu tvrdnju samo nasmejala. Majlea nije previše znala o tim Mašinistima, mada je načula glasine o njima i njihovim eksperimentima, ali joj se ipak činilo da kočijaš preteruje.
Kada je napokon stigla na odredište (i platila kočijašu mnogo više nego što je očekivala), odveli su je do lejdi Doks, koja je trebalo da joj da precizne informacije o Žigosanju.
»Dakle, Vi dolazite iz Kiolota, je li tako?«, upita ona Majleu.
»Da. Kiolot Grada, da budem preciznija. Bila sam na putu za vreme žigosanja.«
»U redu, u redu. Dobro je što ste došli. Žigosanje je veoma važno i obaveza je svakog Deforanina.« Lejdi Doks je to izgovorila sa posebnim ponosom u glasu. »Možete se žigosati ovde, već sada.«
»Mislila sam da se time bavi vojska«, zbunjeno reče Majlea.
»I bavi se. Ovde je stacioniran general Sebastijan koji će Vas i žigosati, dok general Oviat predvodi žigosanje na terenu. Ili je bar predvodio, do onog incidenta u Makateu.«
»Incidenta u Makateu?« Majleu obuze neka zla slutnja.
»Niste čuli?«, lejdi Doks će iznenađeno. »Zamislite, pokušali su da ga ubiju!«
»Ko? Jesu li uhvatili počinioca?«
»Srećom, jesu! Šta više, dovode je u Baras zbog ispitivanja i eventualnog suđenja. U pitanju je neka devojka. Iz Štoka, ako je verovati glasinama.«
Majleu te reči presekoše. Šta je to učinila?!
»U svakom slučaju, Vi se ne morate brinuti. General Sebastijan će Vas primiti i Žigosati za koji minut.« Lejdi Doks ustade i otvori vrata. »Pođite za mnom.«
Kao u bunilu, Majleao klimnu glavom i učini kako joj je zapoveđeno.
Lejdi Doks je nešto pričala, ali je Majlea više nije čula. Jedino što joj je bilo na pameti je da je Stefani život ugrožen i da je ona za to kriva.


KRAJ 6. EPIZODE

I Okupljanje - Epizoda 5 (Prilika)

Maja je i dalje osmatrala svoj dlan. Simbol na dlanu mogao je biti bilo šta, ali se ona, iz nekog razloga, nije bojala. To troje stranaca joj je pomoglo, na kraju krajeva, a da nisu znali baš ništa o njoj. Ako ništa drugo, to je svedočilo o njihovom karakteru i, čak i da je simbol neki loš znak, makar je bila u koliko-toliko dobrom društvu.
Maja je, generalno, verovala ljudima i to je osobina koju mnogi nisu razumeli. Njeni najbliži su joj govorili da je previše naivna i da će jednog dana upasti u nevolje zbog toga. Ona nije marila. Jednostavno nije umela da se na taj način ogradi od drugih, niti je želela. Maja je verovala, u dubini duše, da su svi ljudi dobri i da im treba dati šansu.
Nije razumela šta se dogodilo Leonu. Izgledalo je kao da je postao deo Nalimovog simbola, ali šta je to tačno značilo? Bila bi jako tužna kada bi se lavu nešto dogodilo. Dugo je već nastupala sa njim.
»Misliš li da će Leon biti dobro?«, pitala je Nalima, tražeći utehu.
On je pogleda i nasmeši se. »Ma hoće! Nemoj se brinuti!«
Iako ni Nalim nije to mogao znati ništa više o tome od nje, njegove reči je ipak umiriše.
Gornian ih je napustio, ali je obećao da će im se sutradan opet pridružiti. Imao je nekog posla u Makateu, mada nije želeo da otkriva kakvog.
»On je definitivno neka vrsta njuškala! Nekakav detektiv!«, Nalim reče na šta Stefana prevrnu očima.
Gornian im je predložio da prespavaju u nekoj gostionici, ali Maja je to kategorički odbila i rekla da se mogu odmoriti u njenoj sobici. »Prilično je mala, videćete već i sami, ali zašto biste plaćali smeštaj? Uz to, ovako ću vam se odužiti za to što ste mi pomogli.«
Maja je bila rodom iz Barasa. Zbog svoje tačke je često bila na putu, tako da je uvek gledala da nađe neku skromnu sobicu koja bi joj služila samo kao prenoćište, jer bi veći deo dana provodila van.
Na sreću, krevet u ovoj sobi bio je dovoljno velik za dvoje, te su Nalim i Stefana mogli tu da se odmore, makar dok ne nađu nešto bolje za sebe.
»Stigli smo!«, reče Maja kad dođoše do jedne poprilično oronule kućice. Otvorila je vrata i pustila Nalima i Stefanu da uđu. U tom trenutku, nju preplavi čudan osećaj. »Hej! Ovo sam već videla!«, rekla je.
»Šta to?«, pitao je Nalim.
»Vaš dolazak ovde!«
»Kako je to moguće?«, sumnjičavo će Stefana.
»Oh, nisam pre spomenula. Ja imam Dar Predviđanja. Lošeg predviđanja, doduše, s obzirom da mi je majka rođena bez Dara.«
Darovi su bili široko rasprostranjena pojava u Defori. Gotovo svako se rađao sa Darom i tokom odrastanja ga učio koristiti. Darovi, uglavnom, nisu bili jedinstveni. Postojalo je mnogo drugih ljudi, u svakom datom trenutku, sa istim Darom u Defori, pa se tako često dešavalo da se formiraju plemena ili neke druge zajednice sačinjene od onih koji poseduju isti Dar.
Međutim, dešavalo se da se neko rodi i bez Dara. Ta neobjašnjiva pojava nije bila ni preterano čest slučaj, niti preterana retkost. Kada niti jedan od roditelja ne poseduje Dar, izvesno je bilo na ga ni dete neće posedovati i to je bio jedini slučaj kada se nastupanje ove pojave mogao predvideti. Deforanima nije bilo strano da one rođene bez Dara gledaju sa visine i smatraju, na neki način, manje vrednim od sebe.
Deca, pak, kod kojih samo jedan od roditelja poseduje Dar su obično imala više poteškoća u „savladavanju“ svog, tokom odrastanja. Obično su ti Darovi bili praćeni i nekim propratnim pojavama koje su dodatno otežavale njihovo korišćenje. U narodu su se takvi Darovi nazivali Polu-Darovima.
Još jedan slučaj, daleko ređi od nedostatka Dara, bio je posedovanje dva ili čak više Darova. Iako je i to bilo propraćeno poteškoćama za onog koji je želeo da ovlada svojim Darovima, te su poteškoće bile stvar učenja i kontrole Darova, a oni sa više Darova su uglavnom bili izuzetno poštovani od strane društva.
»Hm«, Nalim reče ozbiljno. »Možda to znači da se naš susret dogodio sa razlogom?«
»Samo sam čekala kada ćeš to reći!«, Stefana će ironično, pa se okrete Maji. »On je jedan od onih „sve se dešava sa razlogom“, „znaci“ i „Čvorovi Sudbine“ vrste ljudi.«
Maja se na to nasmeja. I ona sama je verovala u te stvari.
Njeni su gosti brzo utonuli u san, vidno iscrpljeni od puta. Ostavila ih je same da se na miru odmore i ponovo izašla na ulicu. Naći će već načina da izgubi vreme do njihovog buđenja.


Nalim i Stefana su prespavali preostali deo dana i čitavu noć. Probudili su se rano i ošamućeni dugim snom. Stefana se požali na bolove od jahanja, a i Nalim se nije ništa bolje osećao.
Izašli su napolje, gde zatekoše Maju i Gorniana, koji su ih čekali. »Jeste li se naspavali?«, Maja ih upita.
Nalim tek tad shvati da su joj čitavu noć spavali u krevetu, pa brže-bolje krenu da se izvinjava Maji koja je noć provela spavajući u obližnjem parku.
»Sve je u redu!«, uveravala ga je ona. »Nije mi prvi put.«
Nakon doručka krenuli su u obilazak Makatea. Kao što su još juče mogli videti, grad nije bio previše impresivan za obilazak. Sve je bilo obično, mada fino uređeno. Nalim pomisli kako će mu trebati vremena da taj grad zavoli.
Prošli su sasvim blizu palate Starešine Ludviga i pred njom dugo zastali. To je bio prvi put da Stefana i on vide tako impozantnu građevinu. Gornian objasni da je palata izgrađena u obliku trougla iz čijeg svakog temena niče po jedna kula. Sve kule su bile različite visine, a najviša se nalazila u središtu trougla.
»Kule u temenima su svaka za po jednog sina Maestra Ludviga«, reče Gornian. »Središnja je za samog Maestra.«
»Maestra?«. Stefana upita, zbunjeno.
Nalim je znao da je ona još i manje bila upućena u te stvari od njega, a izgleda se i Gornijan navikavao na to. Počeo je da objašnjava, bez pitanja.
»Maestra u Kraljevom Veću. Kraljeva reč jeste zakon, ali nijedan kralj nije dovoljno mudar da sve odluke donosi sam. Zato se pre svake odluke konsultuje sa Većem, koje čine Maestri, predstavnici pojedinih gradova Defore. Ili bar je tako u teoriji. U većini slučajeva, kralj na kraju odluči onako kako je smatrao da je najbolje.«
»Pa i može mu se. Ipak je on kralj!«, Stefana zaključi.
»Da li mi se čini, ili se ovde sprema neka fešta?«, Gornian postavi pitanje Maji. Nalim tek tada primeti gomilu ljudi oko palate koji su, očigledno, nešto pripremali.
»Ne baš fešta, više prijem, koliko sam ja upućena«, odgovori Maja. »Kraljevi vojnici dolaze u Makate danas. Vezano za ono Žigosanje. Zato danas nema Bazara.«
Bazar je, po pravilu, trajao više dana. Nalim je još ranije primetio da nema trgovaca, ali nije tome pridavao značaja.
»General Oviat dolazi?«, upita Stefana hitro.
Nalim se okrete ka njoj. Osetio je mržnju iza tih reči. Nikada ranije nije nešto slično primetio kod nje.
»Pa da, on predvodi vojnike«, Maja odgovori.
»Lepo«, kratko i hladno reče Stefana.
»On im trenutno nije najomiljenija osoba«, Gornian objasni zbunjenoj Maji. »Oviat je, verovatno, odgovoran za ono što se dogodilo njihovom domu.«
Nalim je i dalje gledao u Stefanu. Nešto joj je bilo na umu. Njega obuze neko neprijatno osećanje, slično onom koje je imao prilikom onog čudnog razgovora sa Suzanom. Stefana je tajila nešto. Nadao se da će uskoro saznati i šta.


Dolazak vojnika u Makate, kasnije tog popodneva, nije bilo moguće propustiti. Fanfare su se oglasile još kada su bili na kapiji i ljudi su počeli da se okupljaju na ulicama kako ne bi propustili nijedan detalj tog događaja.
Gornian i Maja čekali su pred kućom u kojoj je Maja stanovala na Nalima i Stefanu, koji su otišli da se presvuku u odeću koju su tog dana kupili.
»Misliš li da je pametno da njih dvoje vide vojnike?«, Maja ga je pitala. »Možda je pametnije da zaobiđemo celu ovu gužvu.«
I Gornian je razmišljao u tom pravcu, ali je Stefana insistirala da želi da svojim očima vidi onog koji joj je doneo toliku nesreću. Valjda je to bilo razumljivo. »A možda je bolje da se suoče sa tim. Bežanjem neće ništa rešiti.«
U tom, Stefana se pojavi iz gostionice i veselo viknu: »Gotova!«
Izgledala je osveženo u novoj odeći. Kupila je jednostavan par, tamnih pantalona i košulju sa neupadljivim šarama. Bila je to moderna odeća kojom su žene sve češće zamenjivale duge i nepraktične haljine. Tamna kosa boje drveta bila joj je puštena do ramena.
»Sad samo da sačekamo Nalima«, reče Gornian.
»Imam bolju ideju! Ti ga sačekaj ovde, a ja ću požuriti sa Majom, da nešto ne propustimo. Nalim je pomalo šeprtlja, možda će mu trebati vremena. Nećemo odmaći daleko!«
»Ali sigurna sam da će Nalim brzo sići...«, Maja se pobuni, ali je Stefana prekide:
»Što znači da će nas brzo i naći. Hajde sa mnom! Gornian će ga sačekati.«
Bila je i previše nestrpljiva, učini se Gornianu. Šta li je očekivala da će videti?
Sa druge strane, Nalimu jeste trebalo dosta vremena da siđe. Gornian pomisli da se nije uspavao u sobi. Nekako mu se to uklapalo u sliku o Nalimu koju je sklopio za vreme provedeno sa njim.


»Da nismo i previše odmakle?«, zabrinu se Maja. Stefana ju je bukvalno vukla kroz gužvu. Očigledno je želela da bude u prvim redovima.
»Ma nismo! Evo još samo malo!«, insistirala je Stefana. »O ne!«, reče i stavi ruku preko usana. »Zaboravila sam torbu!«
»Hoćeš da se vratimo po nju?«, upita Maja.
»Da! U stvari, možda je bolje da odeš ti sama! Ne želim da izgubimo mesto, a i bolje ćeš se snaći od mene. Sve mi je u torbi...«, rekla je tužno.
»Sigurna si da želiš da te ostavim ovde?«, Maja je bila zabrinuta.
»Ne baš«, odgovori Stefana, »ali mislim da će biti u redu. Samo požuri, molim te!«
Maja nerado odluči da je posluša. Biće to samo par trenutaka, uveravala je sebe. Šta može poći po zlu?


Gornian je već izgubio strpljenje. Ako se Nalim i uspavao, sad je bilo vreme da ga probudi. Ušao je u kućicu i popeo se na sprat, gde se nalazila Majina soba. Već negde na pola stepeništa mogao je čuti udarce.
»Otvarajte!«, Nalimov glas čuo se kroz vrata.
Bio je zaključan u sobi. Gornian potrča. Izvadio je ključ koji je kupio na Bazaru i otključao vrata.
»Gde je Stefana?!«, pitao je Nalim.
»Sa Majom je. Šta se događa?«
»Zaključala me je unutra! Moramo za njom!«, reče Nalim uplašeno.


Na pola puta ka kućici, Maja se susrete sa Goranom i Nalimom.
»Gde je Stefana?!«, Nalim je bio histeričan.
»Tamo je«, Maja reče smotano. »Pošla sam po njenu torbu...«
»Torba je kod mene, gde je ona?«, Nalim je zgrabi za ramena i protrese.


Stefana je znala da nema mnogo vremena, i da će je ostali ubrzo naći. Nije imala razrađen plan i nadala se da joj neće ni trebati. U rukama je čvrsto stezala makaze koje je pronašla u Majinoj sobi.
Kraljevi vojnici su jahali u koloni, sa Oviatom na čelu. Bio je odeven u crnu uniformu, prošaranu crvenim, a na glavi je nosio šlem sa rogovima, tako da ga je bilo lako prepoznati. Zatvorila je oči i projektovala se par stopa ispred povorke.
Konj zanjišta i Oviat ga zaustavi pre nego što pregazi Stefaninu projekciju. To je bila njena šansa. Vratila se u svoje telo i potrčala što je brže mogla. Snagom za koju nije bila ni svesna da ju je imala, obrušila se na njega i oborila sa konja.
»Za Štok! Za moju majku!«, viknula je i zabola makaze u oko generalu.


Nalim i ostali stigoše taman da vide kako je ostali vojnici grabe i vezuju, poput podivljale zveri.
Oviat je vrištao. »Bacite je u tamnicu!«, razaznalo se kroz vrisak. »Lično ću se pobrinuti za nju!«
Vojnici odvukoše Stefanu, koja je uzalud pokušavala da se oslobodi njihovog stiska. Nalim pokuša da potrči ka njoj, ali ga Gornian i Maja zadržaše.
»Moram joj pomoći!«, reče im, ali oni ne popustiše.
Stefana mu je nestala iz vida. »Moram joj pomoći«, reče on još jednom, tiše, prestajući da se opire Maji Gornianu koji su ga vodili natrag ka Majinoj sobici.


KRAJ 5. EPIZODE