Chapter III - Episode 7

Navikla se na šumu. Volela ju je. Baš kao što joj je Vihana rekla. Rado je služila gospodarici šume. Donosila bi joj voće ili bi joj češljala kosu, nosila njene poruke, pričala sa njom do kasno u noć, kada je to ona tražila, pevala joj, igrala sa drugim devojkama. U svemu tome je uživala. Šuma je bila predivna. Hort je bio predivan. Vihana je bila predivna.
Tek ponekad bi se setila Barnesa ili Sanjice ili Bogzija (tako je zvala kolibrija) koji bi s vremena na vreme doleteo, prozujao pored njene glave i otišao kada bi ga Jovana oterala. Za nju su oni bili likovi iz prošlog života, glumci iz davno završene predstave, tek sporadična sećanja koja joj nisu bila potrebna, jer je sad imala šumu, a šuma je bila sve što joj je trebalo.
»Treba sve pripremiti, da, da.« Vihana joj je govorila, kriveći glavu u jednu stranu i mazeći je po ramenu. »Naša gošća je na putu! Sve mora biti savršeno kada bude došla. Jesu li ti devojke prenele sva zaduženja?«
Jovana samo klimnu glavom.
»Krasno! Sve će biti božanstveno! Oh, ja obožavam svaku vrstu slavlja! Oh, kako sam uzbuđena! Ali zašto još stojiš tu? Idi, kreni! Čini što ti je zapoveđeno!«
I ona tako i učini.


Nalim i Zlatko su stigli u Bekte par dana nakon što su Ana i ona došle tamo. Bila je iznenađena kada je sa njima videla još samo Vesniku, ali ubrzo su im Nalim i Zlatko objasnili šta se dogodilo. Nije je previše zanimalo šta se dogodilo Fjeli, mada je bila ubeđena da se sve odigralo sa namerom. Ono što je jeste zanimalo je to što je Milena odlučila da ne pođe sa njima. Ponovo je bežala od nje. Nalim se izvinjavao u njeno ime. Zašto li je tom mladiću uopšte bilo stalo?!
Sada kada je poslala paket na sever i kada Milena nije bila tu, nije imala previše razloga da nastavi put sa ostalima, no ipak nije mogla, ni želela da odustane. I ona je imala taj beli simbol na ruci. Sama po sebi, ta činjenica joj je delovala kao ironija ili podsmeh Bogova, povremeno, ali je ipak bila ponosna na to. Želela je, makar iz radoznalosti, da pronađu Velikog Čobanina što pre. Bila je znatiželjna da sazna kako će se to klupko odmotati.
"Bekte. Gradić istočno od prestonice, blizu Glavnog Druma i jedan od dva grada kroz koje putnici prolaze na putu za Piv." To je bilo sve što je Nalimova mapa govorila o gradu.
»Kako... dosadno.« reče Nalim kada je čuo to sve. Slagala se sa njim. Dosadan grad koji što pre treba napustiti.
»Je li Ana bolje danas?«, pitao je Zlatko dok je pakovao par torbi za put.
»Isto je.« odgovori lejdi Kase.
Sofija je vratila Anu u Kiolot u nešto drugačijem stanju u odnosu na ono u kojem je otišla. Par dana je samo zurila u prazno i nije ništa govorila, a kada je konačno progovorila, to su bile nepovezane stvari. Spominjala je svoga oca i neku vevericu. Spominjala je kulu i mrak. Ponavljala »Nije Markus.« Narednog dana je već mogla normalno da govori, ali ju je sećanje slabo služilo. Postavljala je ista pitanja iznova i iznova. U tom stanju je i putovala za Bekte. Vilin Kugla je na nju ostavila posledice, kao što su se i bojali.
»Pa ipak, stanje joj se popravlja iz dana u dan. Nadam se da će uskoro biti u redu.« reče lejdi Kase.
Rešili su da ne gube vreme i da krenu u pravcu Piva nakon samo dana odmora. Na putu do tamo čekalo ih je više malih stanica, ali i grad Osvei, koji se nalazio na granici sa Istokom. Taj grad je posetila jako davno, kada je odlazila iz luke Dže. Svakako je bio interesantniji od Bektea. Sve je bilo interesantnije od Bektea. Pa ipak, dok su kretali ka izlazu iz grada, izgledalo je kao da se nešto dešava u gradu.
»Kakva je ovo gužva?« pitao se Zlatko.
»Hajde da priđemo i pogledamo!« Nalim reče entuzijastično.
»Moramo li? Zašto da gubimo vreme?!« lejdi Kase bila je nervozna.
»Nećemo izgubiti previše! Možda je nešto važno!« govorio je Nalim i već se kretao ka okupljenim ljudima.
Zakolutala je očima, ali je i sama brzo prišla. Ana je ostala van gužve sa Vesnikom.
»Uhvatite je!«
»Ona je čudovište!«
»Obesite je!« čuli su se povici.
»Kamenuju neku devojku!« Nalim će, uznemireno.
Lejdi Kase se primiče. Na tlu je ležala mlada devojka i plakala dok su joj kamenice pravile rane po telu. Bila je prilično mlada, gotovo još dete. Lejdi Kase proceni da je negde na donjoj granici druge ere života. Pokušala je da puzi, a ljudi su odmicali kada bi im se približila. Ako je i bila čudovište, nije tako izgledala.
»Šta se dešava?« Zlatko je pitao ženu koja je stajala pored njega.
»Ona je izopačeno stvorenje! Držimo je ovde dok ne dođu vojnici i odvedu je na vešala!«
»Ali ona je gotovo dete!« Nalim izusti.
»Dete?! Ona je otelotvorenje Zla u dečijem obliku!«
»Šta je učinila?« upita Nalim.
»Ubila čoveka, hladnokrvno! Samo zato što joj je rekao da ne može spava u njegovoj bašti!«
»Tačno je! I to pred više očevidaca!« dobaci neki čovek.
Lejdi Kase još jednom pogleda devojku. Nije ličila na ubicu. A opet, ljudi nose svoje maske tako vešto. »Hajdemo! Ovo nema veze sa nama!«
»Pustite je! Prekinite!« Nalim je vikao, a onda kamen polete i ka njemu, ali ga promaši.
»Nalime, prekini! Idemo odavde!« Zlatko ga opomenu.
»Ne mogu to da joj rade... Ona... Ona je zbunjena... Uplašena..."
»Braniš čudovište? I ti zaslužuješ isto što i ona!« Ovaj put ga kamen pogodi u ruku.
Istoga trenutka, pojavi se Nalimov lav. Nije bilo potrebno mnogo vremena nakon toga da se okupljeni ljudi razbeže. Jedino je devojka ostala da leži na ulici.
»Jesi li dobro?« pitao je Nalim i pružio joj ruku. Ona diže glavu i pogleda ga, a zatim ga snažno zagrli oko članaka.
»Hvala Vam...« govorila je kroz suze. Glas joj je bio nežan.
»Možemo li sad da krenemo dalje?« upita lejdi Kase.
»Možemo!« reče Nalim. »Hajde, pođi sa nama!« Obratio se devojci.
»Jesi li poludeo?!« Zlatko povika.
»Nisi valjda ozbiljan?!« Vesnika se čudila.
Misli li on da je povede sa njima?! Taj mladić je potpuno lud! »Nalime, ona je ubila čoveka! Niko nam ne garantuje da neće isto učiniti i sa nama!«
»Ali neće! Je li tako... Kako se zoveš?«
»Tea.« reče devojka. »Molim vas... Nemam kuda da idem. Ovde će me ubiti...«
»I to s pravom!« Zlatko reče.
»Može ići sa nama neko vreme! Makar da je odvedemo odavde!« Nalim je bio tvrdoglav.
Nije bilo svrhe ubeđivati se sa njim. Nije popuštao. Na kraju su mu dozvolili da je povede, iako se nikome ta ideja nije dopadala. Ana se nije ni izjašnjavala. Još uvek je izgledala kao da ne primećuje šta se oko nje dešava. Možda je tako bilo i bolje.

Žena kod koje ih je Vesnika poslala, Mirsa, im je izašla u susret. Dozvolila je da Franko ostane kod nje dok god se one ne vrate po njega. Maji je laknulo što će makar neko moći da vodi računa o njemu dok ona nije bila tu. Nije ni primetila koliko joj je postao važan za to kratko vreme dok se sve ovo nije dogodilo. Morala je da mu pomogne. Morala je da da sebi šansu da mu to kaže. Mirsa je bila starija žena, a na pomen Vesnikinog imena je postala nekako zvaničnija i nervozna, no opet krajnje ljubazna i uslužna. To je začudilo i Milenu, ali je to bilo najmanje važno.
Kedon nije bio daleko od Otipona, s tim što do njega nije vodio Glavni put. Nisu znale da li je to dobra ili loša vest, s obzirom da su i na Glavnom putu bile napadnute. Putovale su naoružane bodežima, iako nijedna nije bila vična u korišćenju istih. Pa ipak, ispostavilo se da im nisu ni bili potrebni, jer je put prošao bez ikakvih problema.
U Kedonu nije bilo nikoga da ih dočeka... A prizor koji su zatekle bio je jeziv i tužan istovremeno. Sve što su videle bile su ruševine. Raha je sravnila sve pred sobom. Prošle su gotovo pola grada kada im je prišao jedan vojnik.
»Pođite sa mnom!«
»Kuda? Šta se dešava?« upita Milena.
Odgovor nisu dobile. Umesto toga, vojnik ih je odveo pred ogroman šator.
»Sačekajte tu.«
Kada je vojnik otišao, Maja se obrati Mileni: »Mirona?«
»Moguće... Ana je rekla da će krenuti za Markusom. Nisam očekivala da je sretnemo ovde...«
Ali ipak jesu. Princeza Mirona je sedela na sredini šatora, okružena vojnicima. Izgledala je nekako strogo tu na toj stolici.
»Koja vas nevolja dovodi u ovu pustoš?« upita ih ozbiljnim tonom.
»U prolazu smo. Putujemo za Kedari... Vaše Veličanstvo.« odgovori joj Milena nekako smotano.
»Kedari? Zanimljivo. I ja tamo putujem. Možete se pridružiti meni i mojoj pratnji.«
»Oh, veoma ste ljubazni... Ali ne bismo da smetamo!«
»Ni najmanje! Uostalom, nije kao da Vam ostavljam mnogo izbora. Vidite, zadržala sam se ovde da se pobrinem za mrtve, ali i da otkrijem što je više moguće o incidentu... Oprostićete mi što mi je malo... Pa, sumnjivo to što se pojavljujete ovde u tako neobičnom trenutku.«
»Jasno, ali uveravamo Vas da mi nemamo nikakve veze sa tim...« Milena reče samouvereno. »Mi smo prijatelji Maestre Mine i Ane, asistenkinje Maestra Glazora.«
»A je li? Oh, pa njihovi prijatelji su i moji prijatelji! Eto razloga više da putujemo zajedno!«
»Ali mi smo u žurbi... Našem prijatelju je potrebna pomoć...« Maja je insistirala.
»Onda imate sreće. Moj posao ovde je završen. Krećemo za Kedari koliko sutra!«
Maja oseti olakšanje. Situacija se zapravo odigrala u njihovu korist. Put će biti bezbedniji sa tolikom pratnjom, a možda će nekako uspeti i da ubedi Mironu da im pomogne da uđu u laboratorije.
»Jeste li saznali nešto više o incidentu? Izvinite ukoliko sam indiskretna...« Milena upita.
»Ne znam koliko su vam Ana i Mina ispričale, ali... Sumnjamo da iza svega stoji moj brat Markus. On je prošao kroz Kedon na putu za Kedari, putovao je i ka Orbaku onda kada se desio tamošnji napad. A postoje i još neki dokazi protiv njega... Avaj, ovde nisam pronašla ništa. Grad je bio potpuno uništen. Ništa nije ostalo. No, ja ne odustajem! Direktno ću se suočiti sa njim u Kedariju! Ono što je učinio je neoprostivo i monstruozno! Kada bismo samo znali šta je zaustavilo napad u Orbaku...«
Milena i Maja se pogledaše. Nije bilo pametno da govore o Sanjici i simbolima pred Mironom, koliko god ona bila na njihovoj strani. Makar nije trebalo o tome govoriti još uvek. Izgleda da je i Milena isto mislila.
»Nadam se da ćemo to otkriti što pre...« Maja odgovori.
»I ja isto.« Mirona će. »Mnogo više nego što možete da zamislite.«


Nije bilo načina da napusti Ispiu. Njen otac se postarao da niko ne napusti grad, a da prethodno ne bude detaljno ispitan. Nije imala nikakvu ideju šta će raditi dalje i kako će odatle otići. Odeta joj je puno pomogla i nije mogla od nje da traži ništa više. Sada je bila prepuštena samoj sebi. Imala je dovoljno Klikera da prespava par noći u jednoj gostionici, ali je sada već morala da potraži drugo rešenje. Nije smela da rizikuje da je neko prepozna. Po prvi put je bila srećna što nije imala previše prijatelja u tom gradu i što je živela usamljeničkim životom.
Odlučila je da poseti svoju kućicu po možda poslednji put. Znala je da je to rizičan potez, ali isto tako je bio i jedini koji joj je padao na pamet. Mogla je da pojede sladoled i uzme torbu i koju knjigu. Možda je Gregorijan ipak neće tamo tražiti. Pažljivo se kretala kroz grad, sa maramom preko glave i oborenog pogleda i naposletku stigla do svoje kuće. Njene nade su nestale kada je pred kućom zatekla jednog vojnika i jednog sveštenika koji su, očigledno, stražarili.
Uzdahnula je, pogledala svoju kućicu još jednom, a zatim se okrenula na drugu stranu. Taman je zakoračila kada je zaustavi glas koji jedva da je prepoznala. Okrenula se ponovo i ugledala na pragu svoje kuće jednog starog znanca.
To je bila njena prilika! Brže-bolje, potrčala je ka svojoj kućici.
»Izvinite!« obrati se ona čoveku u žutom.
»Ne prilazi!« vojnik joj odbrusi strogo i uperi mač ka njoj.
Čovek u žutom je pogleda. Zbunila ga je, to je bilo jasno. »Ti! Ne bi trebalo da si ovde...«
»Znam, ali jesam... Molim Vas... Pomozite mi...«
»Pođi za mnom. Pustite je unutra!«
Vojnik i sveštenik klimnuše glavama i vratiše se na svoje pozicije.
Iako je nedavno bila tu sa Jovanom, činilo joj se da je prošla čitava večnost od tada. Ono što je osetila u trenutku kada je ponovo zakoračila u tu kuću ju je rastužilo. To više nije bio njen dom.
»Pa? Hoćeš li mi pomoći?«
»Oh, Sanjice! Šta si to učinila? U šta si se uvalila?«
»To sada nije važno... Ja moram da odem odavde... A samo ti možeš da mi pomogneš...«
»Obećao sam ti da ćeš uvek moći da računaš na moju pomoć. To ću obećanje i održati.«
»I nadala sam se da hoćeš... Prinče Hasele.« izusti Sanjica i zagrli ga najjače što je mogla.

END OF EPISODE 7

Chapter III - Episode 6

Povremeno bi zatekla sebe da odlučno šeta po dvorcu kao da je njeno vlasništvno, a onda bi se setila... da i jeste na neki način njeno vlasništvo. Bio je to dobar osećaj. Zastrašujuć, ali dobar. Najviše je volela treći sprat, onaj na kojem su se nalazile odaje prinčeva i princeza, ali i ogroman balkon sa kojeg se video celi Arinob. Često bi zamišljala sebe kako stoji na tom balkonu i objavljuje svetu veličanstvene odluke, veličanstvene kraljice Stefane. Kraljica Stefana. Dobro je to zvučalo. A onda bi došla neka služavka i oterala bi je odavde kao nekakvog pacova i ponovo bi se dozvala pameti i shvatila da će još dugo biti niko i ništa u tom dvorcu.
Svako jutro je provodila u biblioteci i učila o sadašnjim i bivšim kraljevima Defore, na Minino insistiranje. Otkad je saznala da je i sama kraljevskog porekla, zatekla je sebe kako je te stvari malo više interesuju nego ranije. Uostalom priče o kraljevima i kraljicama nimalo nisu bile dosadne. Svaka je bila drugačija i na svoj način uzbudljiva i intrigantna. No, naravno, nijedna nije bila ni blizu priči o kralju Bilezu, njenom dedi. Pokušala je da upije što više činjenica o njemu, miljeniku naroda koji je Deforom vladao više od stotinu godina, a posebno o večeri kada je ubijen. Pa ipak, do sada je već shvatila da odgovore koje traži neće naći ni u jednoj knjizi. Sve one tu noć opisuju šturo i isto onako kako joj je Mina to već ispričala. Odakle se kobna Senka stvorila te noći niko nije znao. Ona je obećala sebi da će to jednom saznati, na ovaj ili onaj način.
Današnji dan se razlikovao od prethodnih. Mina je odlučila da Stefanu vodi jednom sedmično na sastanke Veća, a danas je trebalo da bude njen prvi put tamo. Setila se Ane i toga koliko je ona bila nervozna onoga dana kada je i sama trebalo da prisustvuje svojoj prvoj sednici Veća i za trenutak oseti da joj ona nedostaje. Međutim, nije bilo vremena za melanholiju. Ustala je, očešljala kosu, obukla najelegantniju haljinu koju joj je Mina obezbedila i čekala da Mina dođe po nju.
»Izgledaš kao prava princeza.« rekla joj je kada je konačno stigla.
»Izgledam smešno. Ovo tako ne ide uz mene.«
»Ići će. Kako teče tvoje... učenje?«
»Kao reka uzvodno.«
»Ma hajde. Znam da nisi nimalo glupa.«
»Glupa nisam, ali one dosadne služavke stalno njuškaju unaokolo. Zašto im jednostavno ne kažeš da to radim uz tvoju dozvolu?«
»Što manje uši to čuje, bolje je. Samo budi obazriva i uporna. Verujem da si do sada mnogo naučila o našim prinčevima i princezama da možeš da mi kažeš ko od njih je tvoj favorit.«
»Pa ako je šunjanje po njihovim sobama i preturanje po njihovim stvarima adekvatan metod za tako nešto, onda i jesam.«
»Reci mi onda.«
»Da vidimo... Krenuću od najstarijeg. Rišer. Njegova soba je bolesno uredna, što apsolutno samo potvrđuje njegovu vojničku disciplinu i strog karakter. Pronašla sam nekakve beleške i ponadala se da je to njegov dnevnik, ali je to na kraju više ličilo na kojekakav spisak aktivnosti.«
Mina se nasmeja. »Kao na primer?«
»Kao na primer... Danas sam se probudio sa petlovima. Posetio sam Džilijan. Jeo sam... pohovanu motku.«
Ovoga puta, Mina se glasnije nasmeja. »A osim toga?«
»Knjige sa vojničkim pričama, mape, ordenje, nekakve minijaturne vojnike i slično. Čovek je vojnik do srži.«
»I šta je ono što vojnici najviše vole?«
»Rat.« odgovori brzo Stefana. »Zato nikada ne bih volela takvog čoveka za kralja. On otpada. Sledi Mirona.
»Baš me zanima šta o njoj misliš. Imala si prilike i da je upoznaš, na neki način.«
»Totalno smo se zbližile.« ironično će Stefana, na šta se Mina ponovo nasmeja. »Njena soba je jednostavna, sa jako malo stvari. Nije delovala ni malo raskošno. U njoj je bilo dosta stvari, s obzirom da je princeza Mirona do nedavno boravila u dvorcu. A opet, kao da nije bilo ničega. Samo odeća i po koja knjiga.«
»Hm. Knjige mogu dosta toga da nam kažu o onima koji ih čitaju. Kakvo štivo voli princeza?«
»Znaš, malo me plaši ta tvoja psihopatska želja da naučiš sve o njima.«
»Pazi kako mi se obraćaš!« Mina se uozbilji. »Nastavi dalje.«
»Šta god.« izusti Stefana i nastavi: »Imala je kod sebe knjigu o Gibontu i Zentani i njihovoj neuzvraćenoj ljubavi... Našla sam i zaturenu, prašnjavu knjigu o ljubavnim napicima. Tu su bile i knjiga o fokusiranju i oltarima i par knjiga o prethodnim Poslanjima.«
»Zanimljiv izbor. Pitam se da li i sama Mirona pati zbog neuzvraćene ljubavi?«
»Ako je suditi po prašini koja se uhvatila na toj knjizi, mislim da nema tih problema.«
»Još nešto?«
»Ništa. Baš ništa. Nikakvih slika, niti ukrasa, niti ičega drugog. Nju svakako ne bih izabrala za kraljicu. Deluje dosadno.«
»A... Hasela?«
»Ni njega. Bojim se da bi on upravljanje kraljevstvom prepustio Bogovima.«
»Oh, da. Hasel je dosta religiozan.«
»Pokušala sam da pronađem tajni prolaz u njegovoj sobi... Znaš, onaj...«
»Ne spominji to više! Nikad se ne zna ko može da sluša.«
»Ako iko sluša ovaj razgovor, ja mogu odmah da krenem da se navikavam na život u tamnici.«
»Samo nastavi dalje, nemamo još mnogo vremena.«
»Hasel, Hasel. Svaki zid njegove sobe posvećen je po jednom Bogu, sa adekvatnim oltarom i bojama i svećama i molitvama urezanim u zidove. Ranije kada sam navirila unutra činila mi se lepšom i raskošnijom... Zapravo je jeziva na neki način. I mračna. Princ Hasel je čitao dosta o Bogovima i religijskim stvarima. Našla sam neki njegov dnevnik iz detinjstva, ali ono što sam uspela da iz njega pročitam je bilo apsolutno nebitno. Za razliku od onoga što sam mogla da pronađem u dnevniku princa Markusa...«
Mina joj uputi zabrinut pogled. »Našla si njegov dnevnik? Od... Od kada datira?«
»Pa nekih dvadesetak godina unazad... Nisam stigla da previše pročitam, jer sam se već bila dosta zadržala.«
»Zašto ga nisi ponela sa sobom?!« ljutito je upita Mina.
»Zato što si mi rekla da ništa ne diram!«
»Ovoga puta ćeš napraviti izuzetak. Prvom prilikom ćeš otići u sobu princa Markusa i uzeti taj dnevnik! Šta više, učinićeš to već večeras!«
»Hoćeš li da čuješ šta sam našla u njemu?«
Mina klimnu glavom.
»Markus je... čudan čovek. Mračan... On... Piše o uznemirujućim stvarima.«
»Kao na primer?«
»Naletela sam na neki deo koji govori o tome kako je mučio neku mačku... On je... Koristio je svoj dar... Indukciju bola kako bi je onesposobio, vezao... Onda je spustio konopcem u vrelu vodu... Malo po malo.«
»Užasno.«
»Onda je pisao kako bi to isto radio i pojedinim ljudima. Uživao je u njenim kricima. Nisam mogla da čitam više i dnevnik sam samo ostavila. Ostatak sobe... Poput Mirone, ni on nije imao previše stvari. Soba mu je bila nekako mračna... Mračnija od Haselove.«
»Ne znam zašto me to ne čudi.« Mina odgovori. »Sobu princeze Džilijan ćeš istražiti nakon što ona napusti dvorac sutra, ako to bude bilo moguće. Možda ona osvoji tvoje simpatije.«
»Teško. Hm. Očigledno nikoga ne vidim kao vladara Defore...«
»Onda razumeš moju muku. Sada idemo. Veće zaseda.«


Bivalo je sve hladnije i hladnije kako su se kretali ka jugu. Zimske zemlje su bile blizu. Probali su da se kreću glavnim drumom, ali nakon što su više puta bili napadnuti, odustali su od te zamisli. Imali su sreće što su Jelenini bumeranzi bili dovoljno oštri, a i što je on bio dovoljno vešt sa mačem. Čudovišta koja su ih napadala bila su strašna i izobličena. Delom Senke, a delom živa stvorenja. Flaj nikada nešto takvo nije video ranije. Zbog toga su odlučili da se drže sporednih puteva. Ni oni nisu bili sasvim sigurni, ali su bili sigurniji. Doduše, sve će to pasti u vodu kad jednom stignu u zimske zemlje kroz koje do Ans Grifta jedino vodi glavni drum.
»Blizu nam je Vistor, ukoliko se ne varam. Poslednji grad pre zime. Trebalo bi da tamo stignemo pre mraka.« rekao je.
»Grad. Vistor nije grad. Vistor je tvrđava.« Jelena odbrusi.
»Nemoj da to kažeš kad jednom stignemo tamo, znaš da su Vistorci osetljivi po tom pitanju.«
»Osetljivi. Ko još sebi može dozvoliti taj luksuz? Nikakvo dobro od toga. « zastade na kratko. »Stvari treba zvati pravim imenom. Vistor je tvrđava i ništa više.«
»Ta tvrđava će biti naša poslednja sigurna stanica. Ne znamo šta nas čeka južnije. Još uvek imamo vremena da se okrenemo i vratimo.«
»Ti se okreći i vraćaj koliko ti volja, ja nastavljam.« reče Jelena i zakorači ispred njega demonstrativno.
I zaista, nije im trebalo još mnogo vremena da stignu do tvrđave. Kada su ljudi na zidinama ugledali putnike, odmah su otvorili kapije i pustili ih unutra. Dali su im vode, hrane, okupali ih i ponudili im da ostanu i odmore se, što su oni rado prihvatili.
Ujutru ih je čekao topao čaj i bogat doručak.
»Pa... Otkud putnici u ova... nestalna vremena? I kuda ste se zaputili, ukoliko nije tajna?« upita ih proćelav čovek koji je zapravo bio starešina Vistora.
»Jeste tajna.« odgovori Jelena hladno i kratko.
»Džeks! Pokaži malo ljubaznosti prema ovim finim ljudima!« opomenu je Flaj. »Putujemo na jug, dobri gospodaru.«
»Na jug? Jeste li poludeli? Kakvog bi ste posla uopšte mogli imati tamo?!?« Starešina je delovao prilično uznemireno.
»Kao što rekoh, naša posla su naša stvar.« Jelena odgovori. »Uostalom, zašto bi vas bilo briga šta se sa nama dešava?! Zahvalni smo vam na hrani i prenoćištu i platićemo vam koliko je potrebno, ali naša posla vas nimalo ne treba da interesuju.«
»Ova ti je opaka.« obrati se starešina Flaju. »Devojko, vaša posla me ni najmanje ne interesuju. Ali moja je dužnost da vas obavestim da su stvari na jugu... drugačije.«
»Kako drugačije?« upita Flaj.
»Videćete i sami kada nastavite putovanje. Oni se spremaju za nešto. Napad, verovatno. Godinama već upozoravam Veće na to, ali niko ne sluša. Dok se oni opamete biće kasno.«
»Južnjaci nisu napadali milenijumima. Zašto bi sada bilo drugačije?« Jelena je bila skeptična.
»Sve je sada drugačije. Razne su stvari u pokretu. Vreme kada će se proročanstva ostvariti. Video sam to. Osetio sam.«
»Proročanstva? Kakva proročanstva?« upita Flaj.
»Ona najvažnija. Svet se menja.«
»A mi odlazimo! Ja ovo više ne želim da slušam.« Jelena ustade i baci vrećicu sa Klikerima, a zatim napusti prostoriju. Flaj nije imao izbora do da potrči za njom.
»Jesi li ti luda? Zašto nisi sačekala kraj priče?«
»Koje priče? Vidiš da je čovek lujka.«
»Koliko ja vidim, ti si veća lujka od svih ovde.«
Jelena ga ošinu pogledom, pa se udalji od njega.
Bila je ljuta na njega, izgleda. Konje su morali da ostave u tvrđavi, jer kroz snežne zemlje nisu mogli da jašu, a do njih im je ostalo još jako malo hoda. Sneg se već nazirao.
»Znaš, putovao sam jednom na jug...«
Jelena je ćutala.
»Čak ne tako davno.«
I dalje je ćutala.
»Kada sam nabavio Rapidoroge. «
Opet ništa.
»Znam da ste se svi pitali odakle mi... Vojska mi ih svakako nije ustupila. Bio je to jedan trgovac... Sa juga. Čuo sam glasine da neko nudi neke nove magične trkačke konje i pomslio kako bih mogao da unapredim svoje poslovanje, pa sam stupio u kontakt sa njim nedaleko odavde. Dao mi je nekoliko Rapidoroga... Rekao je da će mi ih redovno dostavljati, jer im je životni vek kratak. I dao mi je... Dao mi je neke kristale. Bez njih ne mogu da trče dovoljno brzo, rekao je. I to je bilo otprilike... Baš onda kad se... Desio prvi slučaj u Orbaku.«
Jelena se ukopa. »Prvi slučaj čega? Kuge?!«
Flaj klimnu glavom.
»O, Flaj... Ne misliš valjda...?«
Ponovo klimnu glavom.
Jelena okrete glavu i razgorači oči. »Flaj... Šta je ono tamo?«
On pogleda niz put i shvati na šta je mislila. »Liči na... Zid.«
Prišli su bliže. Pred njima se našao ogroman zid koji se prostirao dokle god su mogli da vide i po širini i po dužini. Kroz njega je vodila ogromna kapija, a na njoj su bili čuvari.
»Stoj! Ko prolazi?«
»Putnici... Mi...« pokuša Flaj da objasni, ali ga prekidoše.
»Vraćajte se odakle ste došli. Zimske zemlje nisu za vas.«
»Ali mi imamo posla u Ans Griftu!« reče Jelena.
»Kakvog VI posla možete tamo da imate?! Uostalom, Ans Grift ne želi nikakav posao sa vama. Vratite se odakle ste došli.«
»Molim vas... Veoma je...«
»Veoma je nemoguće da ćete proći ovuda. Nazad pre nego izgubimo strpljenje!«
Nisu imali izbora, osim da se udalje.
»I šta sad?« upita je.
»Što se ti brineš? Ovi se slažu sa tvojom idejom.« bila je ironična.
»Mene zanima otkud ovde ovaj zid?! Ko ga je podigao i zašto?«
»Zašto se inače podižu zidovi?«
»Da bi se neko ili nešto držao unutra.«
»Ili van... Ne znam, Flaj. Maja koja kaže da Vile panično beže u Kiolot, južnjaci koji naprasno podižu zidove. Kao da se svi spremaju za nešto...«
»Proročanstva?«
»Mani me sa proročanstvima. Kako mi da prođemo?«
»Ma to je lako. Samo gledaj.«
Flaj priđe ponovo čuvarima. »Momci, dajte pokažite se ovamo.«
»Šta hoćeš od nas?!?« reče jedan od čuvara kada se pojavi na kapiji.
Flaj udahnu duboko i zatvori oči. Kada ih je otvorio nakon par trenutaka bile su jarko crvene. On pogleda Čuvara i poče nešto da šapuće. Čuvar se okrete i vrati u malu odaju bez reči. Ubrzo se kapija otvori.
»Šta si to uradio?« reče Jelena kad dotrča do njega.
»Ja sam Mezmer, sećaš se? Mezmerisao sam ga.«
»Konačno da i ti nešto uradiš!« reče Jelena i potapša ga po ramenu. »Hajdemo!«
»Hej, Džeks!«
»Da?«
»Bi li mi malo pomogla da prođemo kapiju?«
»Zašto? Ne možeš da hodaš?«
»Ne baš, samo sam sad malo slep.«


Džilijan je odlučila da prisustvuje ovoj sednici. To bi moglo da unese malo živosti, s obzirom da su sednice postajale sve dosadnije i dosadnije. S obzirom da je Mina povela Stefanu sa sobom, raspored sedenja bio je nešto drugačiji. Otac Mateas sedeo je na kraljevom mestu, pošto su se ostali Maestri sa tim saglasili. Sa njegove leve strane sedeli su Baster, Pjetar i sada ponovo Džilijan, a sa njegove desne strane Ludvig, Estian, ona i danas Stefana. Odaja Veća je ponovo bila puna, kao onda kada je ona dolazila da moli za Stefanu. Još jednom su krenuli sa istim pitanjima na dnevnom redu kao i inače.
Prvo, ubistvo kralja Rejnora. Bez novosti.
»Ubica je nestao bez traga. Niko nema nikakvih informacija o njemu.« objavi Otac Mateas.
Mogla je da čuje Džilijan kako se smeje na drugom kraju odaje.
»Božanstveno, zar ne? Čovek ubije kralja i pobegne! Nećete vi više tog uhvatiti, ali to nije ni važno. Zar još ne shvatate?« princeza je bila prilično drska.
»Oh, draga Džilijan, tako ste nam nedostajali ovde!« reče Pjetar sa onim njegovim iritantnim smeškom na usnama. »Bez Vas je tako monotono. Nedostaje malo vatre! Čak je i Maestra Mina mirnija nego što sam očekivao.«
»Maestra Mina je uvek tako mirna, da.« reče princeza nekako dvosmisleno, kao što je to uvek činila. »Ukoliko do sada niste shvatili, a sve mi ukazuje na to da niste, ubica kralja Rejnora je pajac, nebitna figura u svemu tome. Daleko važnije je to ko upravlja tim pajacem. Naravno, teško ćete to otkriti sada kada ste pajaca propustili kroz šake, ali umesto što tražite njega, potražite bolje druge dokaze. Zar se ubistvo nije dogodilo ovde u dvorcu? Možda je neko nešto video? Interesantno je da su SVI iz ove odaje bili toga dana u dvorcu. Treba promeniti tok istrage.«
»Odlična ideja, Vaše Veličanstvo. To ćemo i uraditi. Obećavam da ćemo imati rezultate sledeći put kada se sretnemo!« otac Mateas će ponizno.
»Ne obećavajte ono što ne znate da li možete ispuniti.« umeša se Mina. »Zar lejdi Džilijan zaista sumnja na nekog od nas? Zar misli da će išta pronaći u dvorcu?«
»Ja nisam nikoga optužila, draga Mina. Samo sam mislila da se možda neko... setio nečega što se dogodilo tog dana, a što mu je ranije promaklo...«
»Da, da. Svakako ćemo obratiti pažnju na te stvari.« reče Estian.
»Što se smrti Maestre Flete tiče, time se ja bavim, tako da ću Vam bar na taj način olakšati.« princeza Džilijan dodade.
»Ah, veoma interesantno je to kako ste se latili TE istrage. Nego bi pomislio da ste Maestru Fletu voleli više od rođenog oca...« Baster je pokušavao da isprovocira Džilijan.
»Maestre Bastere!« princeza viknu. »To što ste rekli je monstruozno! Da li zaista mislite da je tako nešto moguće?!? Ja sam jedina koja je ostala uz oca kada su ga svi napustili. Jedina koja je ostala u Barasu i sedela ovde sa vama kako bi učila da vlada i jednog dana bila dostojna naslednica svoga oca! Moj otac je bio kralj, a kraljeva smrt je pitanje kojim se mora baviti čitavo kraljevstvo, a ne ja kao član njegove porodice, pre svega! Sa druge strane, Maestra Fleta je, kako znate, bila moja najbolja prijateljica! Na moj nagovor je i odlučila da postane Maestra! Ja osećam obavezu da otkrijem istinu o njenom neljudskom kraju! I verujte mi, to ću i učiniti!«
Baster ne odgovori, a oglasi se Maestar Mateas. »Nema potrebe za uzrujavanjem, molim vas. Budimo civilizovani! Posebno što danas imamo sa nama i goste.«
Svi se okretoše i pogledaše u Stefanu. Mina je primetila da se devojka skamenila. To joj je čak bilo simpatično.
»Kada smo već kod gostiju...« princeza ponovo privuče pažnju Maestara »Imam za vas još jednu objavu. Od sada moje mesto u Veću neće biti prazno. Ja moram otići svojim poslom iz Barasa, ali osećaću se lakše ako neko u moje ime bude sedeo ovde. To će, naravno, biti general Oviat, ukoliko nemate ništa protiv.«
Stefana je verovatno imala dosta toga protiv, ali ostali ne, te i to beše odlučeno.
Pitanja o Poslanju bejahu preskočena, s obzirom da je lejdi Džilijan bila prisutna, pa bi raspravljanje o njima bio vid sukoba interesa. Zbog toga su prešli na druga, redovna pitanja upravljanja i sednica potraja još dosta vremena.
U ranim večernjim časovima, Mina odluči da poseti Stefanu, pa se i obrela u njenim odajama, gde se devojka igrala sa Roni, svojom gazelom.
»Želim da čujem tvoje utiske sa Veća.«
»U početku sam bila uplašena, ali je kasnije osećaj dosade dominirao.«
»To sam i očekivala.«
»Svi su me gledali kao uljeza... To sam i bila.«
»Veruj mi da nije bilo lako nagovoriti ih da ti dozvole prisustvo. Morala sam da im objašnjavam kako si ti moja zatvorenica, ali i štićenica. Kako pokušavam da te... "rehabilitujem".«
»Blago meni.«
»Zahvaljivaćeš mi jednom. Nego, hoćeš li pokušati da dođeš do Markusovog dnevnika večeras?«
»Hoću.«
»Dobro, dobro. Potraži me kasnije, nije važno u koje doba. I budi vrlo vrlo oprezna.«


»Danas ćeš konačno otići odavde. Ne brini se. Onda ćeš moći natrag svojim prijateljima.« sveštenica u plavom reče prijatnim tonom.
»Nedostajaćete mi. Dugo se nisam osećala tako... Spokojnom.« Sanjica se vezala za tu ženu za sve to vreme koje je tu provela. Odeta joj je rekla da će morati da sačeka povratak njene kćeri u Ispiu kako bi sprovela svoj plan u delo. Stvar je bila zaista jednostavna. Ne bi trebalo da išta krene po zlu.
Jedini izvor informacija iz spoljnog sveta joj je bila sveštenica. Čula je da je njen otac gotovo poludeo kada je saznao da je Sanjica pobegla. Čak je i nekolicinu sveštenika izbacio iz hrama. Ukoliko je i sumnjao na Odetu, to nije odavao. U krajnjem slučaju, to nije ni bilo važno. Važno je bilo da ona ode odatle. A to je trebalo da se dogodi danas.
Sveštenica je otvorila brojne kapije, ali ispod plave kapuljače Sanjica nije jasno videla. Kada je jednom čula galamu, znala je da se nalazi u velikoj odaju na ulazu hrama. Odeta ju je vodila za ruku i odvela do vrata.
»Prijatno me je iznenadilo to što si došla da me posetiš odmah po tvom povratku u grad, mila. Učinila si svoju majku veoma srećnom.«
Sanjica klimnu glavom prekrivenom plavom kapuljačom.
»Nadam se da ću te uskoro ponovo videti, Sandra.« čula je iza sebe dok se jedva borila sa porivom da ne potrči što dalje od tog mesta.


Obezbeđenje u dvorcu je bilo pojačano otkada je kralj Rejnor ubijen, ali to ne bi trebalo da joj predstavlja ikakav problem. Svi u dvorcu su je već poznavali i navikli su da se ona slobodno po njemu kreće. Nonšalantno se popela na prvi, a zatim i na drugi sprat dvorca, ali kada je došla do trećeg, naišla je na neočekivanu prepreku. Stražari su je obavestili da joj je pristup zabranjen. Princeza Džilijan je izričito zahtevala da u večernjim časovima niko osim nje ne može biti pušten na poslednji sprat dvorca. Pokušala je da ih zamoli da je puste u biblioteku, ali to nije pomoglo. Morala je nešto da smisli. Vratila se na niži nivo.
»Misli Stefana.« i razmišljala je jako dugo, dok joj se ne javi ideja.
Ponovo je prišla stražarima.
»Jeste li se predomislili možda?«
Vojnici je samo pogledaše hladno.
»Izgleda da ne...« Ona zviznu i Roni se stvori pred njom, a ona je uzjaha. »Juriš Roniiiiii!«
Roni potrča između zbunjenih čuvara, pa u istočno krilo dvorca noseći devojku na leđima. Kada je odmakla dovoljno da čuvari ne mogu da se vide sa stepeništa, njeno telo otvori oči tamo negde na drugom spratu i potrča što je brže mogla u zapadni deo, gde se nalazila Markusova soba. Ušla je polako i uzela dnevnik. Razmišljala je da prenoći u toj sobi, ali je bila previše jeziva. Možda Rišerova?
Oprezno je zakoračila ka drugoj sobi niz hodnik i bila je nadomak vrata kada je neko zgrabi s leđa.
»Vidi, vidi. Uljez.«
Taj glas joj zaledi krv u žilama. Bio je to Oviat. Naglo ju je okrenuo i pogledao pravo u jedno oko.
»Ja...«
»Ti si i mala kradljivica. Ali kradljivica ima veoma važne prijatelje.«
Vojnici sa stepeništa potrčaše ka njima.
»Imam je. Vratite se na mesta.«
»Pusti me... Ja...«
On joj zgrabi dnevnik iz ruku. »Markus.« prosikta, nakon što prelista par stranica. »Drži.«
Stefana je bila zbunjena. Zašto joj vraća dnevnik? »Zašto...?«
»Začepi. Kada nestanem iza ćoška, broji do deset, a onda trči ka svojoj rupi. Tvoja životinja je već sišla.«
Stefana samo klimnu glavom, sačeka, izbroja i potrča koliko je noge nose.

END OF EPISODE 6