Pišem ovo kako nikada ne bih zaboravila, mada sumnjam da bih ikada i mogla. Toliko stvari je zauvek promenjeno i svaka od njih ponaosob biće mi podsetnik na taj dan. Pokušaću da zabeležim sve onako kako se zbilo, jer će možda neko nekada ovo čitati i shvatiti ono što je meni promaklo. Možda će neko nekada razumeti zašto.
Jedva da sam i spavala večeri pre, mada bih lagala kada bih rekla da je to bilo usled nekog predosećanja onoga što dolazi. Ne, potpuno suprotno. Bila sam ushićena! Dan kojem sam išla u susret bio je praznik i to, ni manje, ni više, do praznik boginje Aile, najvažniji praznik u Barasu, a posebno u Arinobu! Otvorila sam oči i gotovo skočila sa kreveta. Nije bilo vremena za traćenje! Trebalo je iskoristiti svaki trenutak!
Umila sam se, obukla i namirisala parfemom koji mi je Judit poklonila. Znala sam da je to učinila isključivo zbog toga što se njoj taj parfem nije nimalo dopadao, a ne iz neke plemenite namere, ali to i nije bilo važno. Judit je bila princeza i svaki njen dar je trebalo da bude čast za devojku poput mene. Uostalom, Judit i ja nikada i nismo bile previše bliske da bih išta od nje očekivala. Meni se taj parfem dopadao, njoj ne i jednostavno se to lepo poklopilo. Nisam stavila previše parfema, jer je odevanje za svečanost tek sledila kasnije tog dana, no ipak sam želela da ceo taj dan bude poseban.
Zato sam želela i da haljina koju obučem bude drugačija od onih koje, inače, nosim. Otvorila sam škrinju sa haljinama i sve ih izvadila. Prošla me je jeza kada sam ugledala dugu, crnu haljinu koju sam samo jednom nosila i to onda kada su moji roditelji stradali. Vratila sam je nazad u škrinju i otresla crne misli. Možda je ipak trebalo da ih se držim. Možda se onda ne bih uljuljkala u taj osećaj bezbrižnosti i bila bih spremnija za stvarnost. Odmah sam znala koju ću haljinu nositi tokom svečanosti. Tu sam haljinu ostavila po strani, a od preostalih izabrala neku dovoljno dobru za taj dan. Haljina boje noćnog neba. Nisam ni slutila kako zaista izgleda noćno nebo.
Zaključila sam da izgledam dovoljno dobro i zaputila se ka Sealinoj sobi. Ona je, sigurno, bila budna i pre mene. Dvorac je vrveo od života! Posluga je jurila da završi sa spremanjem i par puta sam bila blizu toga da se sudarim sa nekim od njih dok sam se probijala ka stepeništu.
Kralj Bilez i kraljica Nejla su očekivali mnogo gostiju toga dana. Očekivano je da će svi Maestri biti prisutni, kao i mnogi drugi poglavari i starešine Defore. Gozba za praznik boginje Aile bila je najraskošniji i najluksuzniji događaj u godini.
Na poslednjem spratu, pre nego što sam došla do sobe princeze Sealie, srela sam, po prvi put toga dana, lejdi Adelinu. Nikada pre toga je nisam videla, a malo sam šta o njoj i znala, s obzirom da je Sealia retko govorila o ženi svog strica. Sećam se sada da sam u njenom prisustvu osetila neku neobjašnjivu nelagodnost. Bila je mršava do te mere da sam se zatekla kako nepristojno piljim u nju u čudu. Nosila je tamnoljubičastu, možda čak i previše upadljivu, haljinu koja joj je loše pristajala. Doduše, teško da je i postojala haljina koja bi dobro izgledala na njenom premršavom telu. Zatekla sam je na vratima, dok je izlazila iz Juditine sobe.
Pitala me je ko sam i tako prekinula moje neprikladno ponašanje. Predstavila sam joj se, ali se ona meni nije predstavila i tek sam kasnije od Sealie saznala sa kim sam uopšte razgovarala. "Drago mi je" koje je izustila je bilo izrečeno više iz pristojnosti, nego zbog toga što joj je zaista bilo uopšte stalo da me upozna. Pogledom mi je stavila do znanja da treba da se pomerim odatle, te sam produžila i pokucala na Sealiina vrata.
Čak i neposredno nakon buđenja i pre bilo kakvog ulepšavanja, Sealia je izgledala predivno. Blistala je u svojoj beloj spavaćici, još neočešljane, duge, plave kose, na kojoj sam joj uvek zavidila. Sedela je na krevetu i nimalo nije ustuknula kada sam se ja pojavila. Uostalom, i zašto bi? Ona i ja smo toliko bliske da je znala da sam to ja na njenim vratima i pre nego sam ušla.
Bila sam zbunjena što je još u krevetu, s obzirom da to nije ličilo na nju. No, uskoro, i to beše razjašnjeno. Volela bih da sam mogla da vidim izraz svoga lica kada mi je naprasno, bez ikakvog upozorenja, saopštila vest koja je istog trenutka umanjila značaj praznika boginje Aile. »Trudna sam«, rekla je osmehujući se od uha do uha, a ja sam gotovo mogla da osetim njenu sreću kako prodire pod moju kožu. Zagrlila sam je i čestitala joj. Mior i ona su žarko želeli dete i sada će njihova sreća biti potpuna.
Više se i ne sećam o čemu smo pričale dok se ona lagano oblačila i spremala, samo znam da smo se tako puno smejale. Da sam samo znala da će to biti poslednji put, upamtila bih svaku reč i urezala je u sećanje...
U toku dana su polako pristizale sve kraljeve zvanice i Sealina dužnost je bila da ih sve pozdravi, zajedno sa sestrama i roditeljima. Dok je ona obavljala svoje dužnosti, ja sam stajala sa strane i sve ih posmatrala, pokušavajući da povežem priče koje sam o njima čula sa onim što sam videla.
Kao što sam i očekivala, nisam ih sve ni prepoznala. Maestre sam koliko-toliko viđala na dvoru, te sa njima nisam imala problema. Maestar Hedin iz Makatea, Miorov otac, stigao je prvi. Naočit i beskrajno šarmantan i duhovit, zasmejavao je kralja i kraljicu šaleći se na račun njihove dece. Njegova supruga je kolutala očima na njegove dosetke. Mior mi je rekao da se ona uvek bojala da će njen suprug otići predaleko sa šalama i uvrediti kralja na koji način, mada sam ja bila ubeđena da je to bilo nemoguće. Kralj Bilez je uvek bio raspoložen za šalu, a posebno sa tim čovekom koji je, praktično, bio deo porodice otkako su se Sealia i Mior venčali.
Nešto kasnije je stigao Maestar Gromur iz Barasa sa svojom suprugom i sinčićem kojeg je često dovodio na dvor. Glazor je bio drag dečak, ali uvek povučen. Jedva sam po koju reč izvlačila iz njega kada bih ga srela kako se igra u vrtu. Maestar Gromur bio je ozbiljan, kao i obično. Pozdravio se sa svima kako dolikuje i produžio u odaje koje su mu bile namenjene sa svojom porodicom.
Maestar Ik-Bert iz Faeta i Maestra Mikaela, carica Kiolota su bili sledeći, oboje bez pratnje svojih porodica. To me nije previše iznenadilo, s obzirom da se u dvorcu pričalo kako su njih dvoje u tajnoj vezi. Pokušala sam da uhvatim neki skriveni osmeh ili pogled koji će, neizostavno, uputiti jedno drugom i gotovo se glasno nasmejala kada sam u tome i uspela.
Maestri Estian iz Spere i Baster iz Otipona su došli jedan za drugim i ni jedan, ni drugi nisu mi bili previše interesantni. Maestar Jardo iz luke Dže, sa druge strane, privukao mi je pažnju svojim neuobičajenim izgledom. Imao je dugu kosu, vezanu u rep i nosio je tipičnu "mornarsku" odeću, kako mi je Sealia kasnije pojasnila. Pojasnila mi je i da je njegovo, nimalo plemićko, držanje posledica toga što je on, zapravo, trgovac, a ne plemić.
Poslednji od Maestara, otac Mateas, pristigao je u pratnji ostalih Vrhovnih Sveštenika - Oca Gregorijana, Majke Bernarde i Majke Ditle.
Ostale zvanice su pristizale između i nakon Maestara, ali o većini nisam ništa znala. Petoro Generala i Starešine većih gradova su bili neki od njih, kao i neke plemićke porodice iz Barasa.
Gotovo čitav dan protekao je u dočekivanju svih ovih ljudi, sa manjim predasima, koje smo Sealia i ja koristile mahom kako bismo tračarile o njima. A onda je stiglo veče...
Vratila sam se u svoju sobu i obukla haljinu koju sam ranije izabrala. Sealia je poslala svoju ličnu sluškinju da mi dotera kosu i ja sam joj, nerado, to dozvolila. Osećala sam se nekako glupavo pri pomisli da bi meni uopšte bila potrebna sluškinja, ali sam, posle neuspelog pokušaja nameštanja frizure, shvatila da nemam previše izbora. Devojka mi je pomogla i sa šminkom, uverila se da je obavila sve što se od nje očekivalo i povukla se.
Nikada nisam bila preterano zaljubljena u svoj izgled, ali to nije bio slučaj i te večeri. Pogledala sam se u ogledalo i bila prilično zadovoljna onim što sam ugledala. Izgledala sam baš onako kako sam želela da izgledam. Naravno, gotovo sam bila ubeđena da to niko drugi neće primetiti, no to nije ni bilo važno. Važno je bilo da sam ja osetila zadovoljstvo. Krenula sam po Sealiu sa osmehom na licu.
Bilo je suludo pomisliti da bi me iko i primetio pored Sealie. Ako sam ja i bila lepa te večeri, onda je ona bila sama lepota. Nosila je haljinu zlatnih tonova, ne previše upadljivu, već odmerenu i ljupku koja se odlično uklapala sa isto tako zlatnom kosom, puštenom da slobodno pada preko njenih leđa. Čula sam i ranije da žene u blaženom stanju imaju neki poseban sjaj, a tada sam se u to i sama uverila. Pomislila sam da joj je u tom trenutku zavidila i sama boginja Aila. Možda sam i bila u pravu.
Zaputile smo se zajedno u veliku, svečanu odaju, a onda je svaka otišla tamo gde joj je bilo mesto. Probala sam da se izdvojim od ljudi i stanem u deo odaje u kome nije bilo gužve , pa sam se poslužila pićem. Sealia se zaputila ka uzvišenom delu prostorije, gde ju je čekao ostatak njene porodice.
Judit, naoko, nije posvetila posebnu pažnju svom izgledu te večeri i izgledala je gotovo kao i svakog drugog dana, dok je Mahte nosila smernu i jednostavnu, belu haljinu koja je u potpunosti pasovala njenoj skromnoj, religioznoj duši. Kralj je bio posebno naočit i otmen u žutim tonovima koji su bili u skladu sa praznikom, a kraljica je gotovo mogla da parira Sealii po lepoti. Njihove lepote su, doduše, bile različite. Sealina je bila mladalačka, energična i prodorna, a kraljičina mirna i graciozna. Tada mi nije ni palo na pamet da kraj Sealie ne vidim Miora iako je to bio prvi znak da nešto nije sasvim u redu.
Svečanost je počela kraljevim govorom, a nastavio se plesnom tačkom koje su izvele Vile u pratnji kraljevskog orkestra. Usledile su glumačke tačke, pa još plesnih i muzičkih tački, a onda je taj deo večeri bio završen. Kralj i njegova porodica su sada mogli da se sklone sa svog "uzvišenja" i pridruže se gostima u jelu, piću i razgovoru. To je, naravno, značilo da sam, konačno, mogla da pričam sa Sealiom.
Judit je, iz nekog razloga, napustila svečanost i povukla se u svoje odaje. Sealia mi je objasnila da se njena sestra ne oseća dobro i da je tvrdoglavo odlučila da ode, uprkos insistiranju njihovih roditelja da to ne bi bilo podesno.
»Uvek je takva« bilo je sve što sam rekla u njenu odbranu.
Sealia odmahnu rukom i tim pokretom kao da otrese nezadovoljstvo sa svog lica. Pogledala me je pravo u oči i nasmejala se. Sećam se svake reči koju mi je tada izgovorila.
»Nisam ti sve rekla danas, znaš. Ostavila sam ti jedno iznenađenje.«
Trebalo je da pogodim o čemu se radi. Čini mi se da toga dana uopšte nisam razmišljala kako valja. Zbog toga, njene su me reči iznenadile i rasplakale.
»Želim da budeš Garda mom detetu.«
»Oh, Sealia« bilo je sve što sam rekla pre nego što su mi se suze otrgle kontroli. »Ne mogu zamisliti veću čast...«
»Zaista, Mina. Pa nisi valjda mislila da će biti drugačije?«
Zagrlile smo se, pa nazdravile njenom detetu čašom nekog čudnog, jakog pića nazvanog po nekoj obližnjoj planini čije ime nisam zapamtila.
Svi gosti su bili daleko otmeniji nego ranije toga dana, osim lejdi Adeline koja je nosila istu onu ljubičastu haljinu u kojoj sam je srela na hodniku. Tu sam misao podelila sa Sealiom, na šta je ona zavrtela glavom i tada mi, zapravo, mi objasnila ko je ta žena sa kojom sam razgovarala na hodniku. Nije mi otkrila previše o lejdi Adelini. Iz njene priče sam zaključila da je ta žena, u najmanju ruku, osobenjak. Uostalom, to i nije bilo važno i verovatno ne bih o njoj ni pisala da je nisam srela još jednom u toku večeri kada je ostavila još jači utisak na mene.
Nasmejala sam se na Sealiino zadirkivanje da neki od starešina ne skida pogled sa mene.
»Sigurno je gledao u tebe«, rekla sam joj, zaista uverena u to.
»Previše si skromna, Mina«, odgovorila mi je na to.
Još neko vreme smo se raspravljale o toj i sličnim temama, dok nas nisu prekinuli Miorovi roditelji. Miora nigde nije bilo. Tek tada sam postala svesna činjenice da je princ propustio veliki deo svečanosti i da nešto nije bilo u redu.
»Ja ću ga pronaći!« samouvereno sam izustila to obećanje.
Napustila sam svečanost i pošla ka stepeništu. Odlučila sam da prvo pretražim poslednji sprat.
»Jeste li ga pronašli?« čula sam odnekud, ali ne i odgovor na to pitanje. To su, verovatno, bili vojnici koji su i sami tražili princa Miora. Pretražila sam Sealiinu sobu, a zatim sobu princeze Mahte. Posetila sam i Judit koja mi je rekla da ni ona nije videla Miora, pa sam nastavila pretragu. Srećom, vojnici su me dobro poznavali i nisu mi uskratili pristup nijednoj odaji, osim odaji kralja i kraljice, što je i bilo očekivano.
Sišla sam sprat niže i krenula ka istočnom delu. Tada sam ponovo ugledala lejdi Adelinu kako stoji na sredini hodnika, meni okrenuta leđima. Taj mi je susret ostao urezan u sećanju, možda kao drugi predznak nesreće koja će nas zadesiti.
Prišla sam joj pažljivo, da je ne uplašim i pitala je li sve u redu.
»Moram u salu za svečanosti«, rekla je drhtavim glasom.
»Na dobrom ste putu, onda. Samo nastavite...«
»Ne!« rekla je uplašeno. »Ide se ovamo«, pokazala je u južnom pravcu, odakle sam ja stigla.
Objasnila sam joj da je hodnik u obliku kvadrata oko središnjeg dela dvorca i da se njime može obići krug, te da joj je svejedno kojim će putem krenuti ka sali za svečanosti. To kao da ju je još više unervozilo.
»Ne, ne. Ne mogu tamo. Tamo nisam bila«, rekla je posmatrajući i dalje pravo, ka severnom delu.
»Onda se svakako možete vratiti putem kojim ste došli...« rekla sam joj pre nego se iza nas pojavio njen suprug, lord Fosk.
»Draga! Opet si se izgubila«, rekao je i poveo natrag, gledajući me kao da se izvinjava.
Čitav taj događaj je u meni izazvao neprijatnost, a još više sada kada znam da pišem o sadašnjem kralju i kraljici.
Pretražila sam i ostale prostorije na tom spratu, zatim i one na najnižem nivou, ali Miora nisam pronašla.
Nisam dovoljno obratila pažnju na stvari koje su se odvijale oko mene. Da je drugačije, možda bih sada mogla da razumem i shvatim šta se tačno dogodilo... Možda sam mogla da primetim vojnike na ulazu dvorca kako spremno drže svoje mačeve, ili koga god drugog kako plete mrežu koja će nas sve uhvatiti. Umesto toga, projurila sam dvorcem, kao slepa, i propustila da vidim bilo šta što bi sada moglo da mi pruži odgovore na pitanja koja su mi neprestano na pameti.
Pohitala sam natrag Sealii. Ubrzo je sve počelo.
Da li zbog šoka, ili straha, tek sada su mi sva sećanja na to isprekidana i nepotpuna. Kao da sam sve sanjala... Sećam se koliko se Sealia zabrinula kada sam joj saopštila da ne mogu da pronađem Miora. Uhvatila se za trbuh, mahinalno, zaštitnički. Zar je materinski instinkt tako jak?
Ne znam da li su se prvo čuli vrisci, ili prasak. Od haosa koji je nastupio, sećam se samo da sam zgrabila Sealiu i izvukla je iz svečane odaje. Ni sama ne znam kuda sam je vodila. Što dalje od tog mesta. Što dalje od Senke. Pojavila se niotkuda i napala. Kraljica je bila mrtva, a pretpostavila sam da je isto i sa kraljem. A onda se negde na hodniku pojavio on, princ Mior, krvav i u modricama zajedno sa princezom Mahte. Sealia mu se bacila u zagrljaj.
»Judit je mrtva«, rekao je princ i tom jednom rečenicom ubio nešto u njenim sestrama. Gotovo da smo morali da ih vučemo kroz dvorac od tog trenutka na dalje.
Uputili smo se ka izlazu, ali neprijatelj je čekao i tamo. Vojnici koji su čuvali ulaz isukali su svoje mačeve. Mior se kratko borio sa njima pre nego što se stvoriše neki drugi vojnici koji borbu preuzoše na sebe.
Puč.
Vremena je bilo sve manje. Morali smo pronaći drugi izlaz.
»Moja soba«, izusti Mahte malodušno. »Postoji prolaz.«
Tračak nade koji sam osetila kada smo stigli do Mahteine sobe na trećem spratu nestao je sa otvaranjem vrata... Senka je čekala.
Tada nisam imala vremena da razmislim zašto je tajni prolaz već bio otvoren, a i sada kada o tome mislim ne mogu pronaći odgovor.
»Moraš ih zaštiti. Pođi sa njima. Ja ću zadržati Senku.« Princ Mior je isukao svoj beli mač i gotovo gurnuo sve tri u prolaz. »Hajde!« viknuo je.
Povukla sam princeze. Vrisak princa Miora i dalje odzvanja u mojoj glavi. Odzvanjaće do kraja moga života.
Sealia nije vrištala. Pognula je glavu i prepustila se mojoj sili. Stigle smo do Teleportera.
Prošlo je nekoliko dana od našeg rastanka. Mahte i Sealia više nisu postojale. Ne znam hoću li ih ikada ponovo sresti. Na moju sreću i zbunjenost, Maestar Estian mi je pomogao da se, neopažena, vratim u dvorac i potvrdim priču o smrti dveju princeza. Je li i on imao udela u tom napadu? Hoću li ikada saznati? Sada kada nema kralja, kraljice niti princeza, nema mesta ni meni u Arinobu. Novi kralj i kraljica imaju trenutno važnijih pitanja, ali slutim da će moj boravak ovde biti kratkog veka.
Neću više sada pisati. Umorna sam. Nadam se da istine napisane u ovim redovima neće pasti u pogrešne ruke. Tajna o Sealii i Mahte mora ostati tajna, ako ni zbog čega drugog, onda zbog deteta u Sealiinoj utrobi.
Oh, Sealia. Neka te Bogovi čuvaju. Ja sam učinila koliko sam mogla...
Mina
END OF EPISODE 5
Jedva da sam i spavala večeri pre, mada bih lagala kada bih rekla da je to bilo usled nekog predosećanja onoga što dolazi. Ne, potpuno suprotno. Bila sam ushićena! Dan kojem sam išla u susret bio je praznik i to, ni manje, ni više, do praznik boginje Aile, najvažniji praznik u Barasu, a posebno u Arinobu! Otvorila sam oči i gotovo skočila sa kreveta. Nije bilo vremena za traćenje! Trebalo je iskoristiti svaki trenutak!
Umila sam se, obukla i namirisala parfemom koji mi je Judit poklonila. Znala sam da je to učinila isključivo zbog toga što se njoj taj parfem nije nimalo dopadao, a ne iz neke plemenite namere, ali to i nije bilo važno. Judit je bila princeza i svaki njen dar je trebalo da bude čast za devojku poput mene. Uostalom, Judit i ja nikada i nismo bile previše bliske da bih išta od nje očekivala. Meni se taj parfem dopadao, njoj ne i jednostavno se to lepo poklopilo. Nisam stavila previše parfema, jer je odevanje za svečanost tek sledila kasnije tog dana, no ipak sam želela da ceo taj dan bude poseban.
Zato sam želela i da haljina koju obučem bude drugačija od onih koje, inače, nosim. Otvorila sam škrinju sa haljinama i sve ih izvadila. Prošla me je jeza kada sam ugledala dugu, crnu haljinu koju sam samo jednom nosila i to onda kada su moji roditelji stradali. Vratila sam je nazad u škrinju i otresla crne misli. Možda je ipak trebalo da ih se držim. Možda se onda ne bih uljuljkala u taj osećaj bezbrižnosti i bila bih spremnija za stvarnost. Odmah sam znala koju ću haljinu nositi tokom svečanosti. Tu sam haljinu ostavila po strani, a od preostalih izabrala neku dovoljno dobru za taj dan. Haljina boje noćnog neba. Nisam ni slutila kako zaista izgleda noćno nebo.
Zaključila sam da izgledam dovoljno dobro i zaputila se ka Sealinoj sobi. Ona je, sigurno, bila budna i pre mene. Dvorac je vrveo od života! Posluga je jurila da završi sa spremanjem i par puta sam bila blizu toga da se sudarim sa nekim od njih dok sam se probijala ka stepeništu.
Kralj Bilez i kraljica Nejla su očekivali mnogo gostiju toga dana. Očekivano je da će svi Maestri biti prisutni, kao i mnogi drugi poglavari i starešine Defore. Gozba za praznik boginje Aile bila je najraskošniji i najluksuzniji događaj u godini.
Na poslednjem spratu, pre nego što sam došla do sobe princeze Sealie, srela sam, po prvi put toga dana, lejdi Adelinu. Nikada pre toga je nisam videla, a malo sam šta o njoj i znala, s obzirom da je Sealia retko govorila o ženi svog strica. Sećam se sada da sam u njenom prisustvu osetila neku neobjašnjivu nelagodnost. Bila je mršava do te mere da sam se zatekla kako nepristojno piljim u nju u čudu. Nosila je tamnoljubičastu, možda čak i previše upadljivu, haljinu koja joj je loše pristajala. Doduše, teško da je i postojala haljina koja bi dobro izgledala na njenom premršavom telu. Zatekla sam je na vratima, dok je izlazila iz Juditine sobe.
Pitala me je ko sam i tako prekinula moje neprikladno ponašanje. Predstavila sam joj se, ali se ona meni nije predstavila i tek sam kasnije od Sealie saznala sa kim sam uopšte razgovarala. "Drago mi je" koje je izustila je bilo izrečeno više iz pristojnosti, nego zbog toga što joj je zaista bilo uopšte stalo da me upozna. Pogledom mi je stavila do znanja da treba da se pomerim odatle, te sam produžila i pokucala na Sealiina vrata.
Čak i neposredno nakon buđenja i pre bilo kakvog ulepšavanja, Sealia je izgledala predivno. Blistala je u svojoj beloj spavaćici, još neočešljane, duge, plave kose, na kojoj sam joj uvek zavidila. Sedela je na krevetu i nimalo nije ustuknula kada sam se ja pojavila. Uostalom, i zašto bi? Ona i ja smo toliko bliske da je znala da sam to ja na njenim vratima i pre nego sam ušla.
Bila sam zbunjena što je još u krevetu, s obzirom da to nije ličilo na nju. No, uskoro, i to beše razjašnjeno. Volela bih da sam mogla da vidim izraz svoga lica kada mi je naprasno, bez ikakvog upozorenja, saopštila vest koja je istog trenutka umanjila značaj praznika boginje Aile. »Trudna sam«, rekla je osmehujući se od uha do uha, a ja sam gotovo mogla da osetim njenu sreću kako prodire pod moju kožu. Zagrlila sam je i čestitala joj. Mior i ona su žarko želeli dete i sada će njihova sreća biti potpuna.
Više se i ne sećam o čemu smo pričale dok se ona lagano oblačila i spremala, samo znam da smo se tako puno smejale. Da sam samo znala da će to biti poslednji put, upamtila bih svaku reč i urezala je u sećanje...
U toku dana su polako pristizale sve kraljeve zvanice i Sealina dužnost je bila da ih sve pozdravi, zajedno sa sestrama i roditeljima. Dok je ona obavljala svoje dužnosti, ja sam stajala sa strane i sve ih posmatrala, pokušavajući da povežem priče koje sam o njima čula sa onim što sam videla.
Kao što sam i očekivala, nisam ih sve ni prepoznala. Maestre sam koliko-toliko viđala na dvoru, te sa njima nisam imala problema. Maestar Hedin iz Makatea, Miorov otac, stigao je prvi. Naočit i beskrajno šarmantan i duhovit, zasmejavao je kralja i kraljicu šaleći se na račun njihove dece. Njegova supruga je kolutala očima na njegove dosetke. Mior mi je rekao da se ona uvek bojala da će njen suprug otići predaleko sa šalama i uvrediti kralja na koji način, mada sam ja bila ubeđena da je to bilo nemoguće. Kralj Bilez je uvek bio raspoložen za šalu, a posebno sa tim čovekom koji je, praktično, bio deo porodice otkako su se Sealia i Mior venčali.
Nešto kasnije je stigao Maestar Gromur iz Barasa sa svojom suprugom i sinčićem kojeg je često dovodio na dvor. Glazor je bio drag dečak, ali uvek povučen. Jedva sam po koju reč izvlačila iz njega kada bih ga srela kako se igra u vrtu. Maestar Gromur bio je ozbiljan, kao i obično. Pozdravio se sa svima kako dolikuje i produžio u odaje koje su mu bile namenjene sa svojom porodicom.
Maestar Ik-Bert iz Faeta i Maestra Mikaela, carica Kiolota su bili sledeći, oboje bez pratnje svojih porodica. To me nije previše iznenadilo, s obzirom da se u dvorcu pričalo kako su njih dvoje u tajnoj vezi. Pokušala sam da uhvatim neki skriveni osmeh ili pogled koji će, neizostavno, uputiti jedno drugom i gotovo se glasno nasmejala kada sam u tome i uspela.
Maestri Estian iz Spere i Baster iz Otipona su došli jedan za drugim i ni jedan, ni drugi nisu mi bili previše interesantni. Maestar Jardo iz luke Dže, sa druge strane, privukao mi je pažnju svojim neuobičajenim izgledom. Imao je dugu kosu, vezanu u rep i nosio je tipičnu "mornarsku" odeću, kako mi je Sealia kasnije pojasnila. Pojasnila mi je i da je njegovo, nimalo plemićko, držanje posledica toga što je on, zapravo, trgovac, a ne plemić.
Poslednji od Maestara, otac Mateas, pristigao je u pratnji ostalih Vrhovnih Sveštenika - Oca Gregorijana, Majke Bernarde i Majke Ditle.
Ostale zvanice su pristizale između i nakon Maestara, ali o većini nisam ništa znala. Petoro Generala i Starešine većih gradova su bili neki od njih, kao i neke plemićke porodice iz Barasa.
Gotovo čitav dan protekao je u dočekivanju svih ovih ljudi, sa manjim predasima, koje smo Sealia i ja koristile mahom kako bismo tračarile o njima. A onda je stiglo veče...
Vratila sam se u svoju sobu i obukla haljinu koju sam ranije izabrala. Sealia je poslala svoju ličnu sluškinju da mi dotera kosu i ja sam joj, nerado, to dozvolila. Osećala sam se nekako glupavo pri pomisli da bi meni uopšte bila potrebna sluškinja, ali sam, posle neuspelog pokušaja nameštanja frizure, shvatila da nemam previše izbora. Devojka mi je pomogla i sa šminkom, uverila se da je obavila sve što se od nje očekivalo i povukla se.
Nikada nisam bila preterano zaljubljena u svoj izgled, ali to nije bio slučaj i te večeri. Pogledala sam se u ogledalo i bila prilično zadovoljna onim što sam ugledala. Izgledala sam baš onako kako sam želela da izgledam. Naravno, gotovo sam bila ubeđena da to niko drugi neće primetiti, no to nije ni bilo važno. Važno je bilo da sam ja osetila zadovoljstvo. Krenula sam po Sealiu sa osmehom na licu.
Bilo je suludo pomisliti da bi me iko i primetio pored Sealie. Ako sam ja i bila lepa te večeri, onda je ona bila sama lepota. Nosila je haljinu zlatnih tonova, ne previše upadljivu, već odmerenu i ljupku koja se odlično uklapala sa isto tako zlatnom kosom, puštenom da slobodno pada preko njenih leđa. Čula sam i ranije da žene u blaženom stanju imaju neki poseban sjaj, a tada sam se u to i sama uverila. Pomislila sam da joj je u tom trenutku zavidila i sama boginja Aila. Možda sam i bila u pravu.
Zaputile smo se zajedno u veliku, svečanu odaju, a onda je svaka otišla tamo gde joj je bilo mesto. Probala sam da se izdvojim od ljudi i stanem u deo odaje u kome nije bilo gužve , pa sam se poslužila pićem. Sealia se zaputila ka uzvišenom delu prostorije, gde ju je čekao ostatak njene porodice.
Judit, naoko, nije posvetila posebnu pažnju svom izgledu te večeri i izgledala je gotovo kao i svakog drugog dana, dok je Mahte nosila smernu i jednostavnu, belu haljinu koja je u potpunosti pasovala njenoj skromnoj, religioznoj duši. Kralj je bio posebno naočit i otmen u žutim tonovima koji su bili u skladu sa praznikom, a kraljica je gotovo mogla da parira Sealii po lepoti. Njihove lepote su, doduše, bile različite. Sealina je bila mladalačka, energična i prodorna, a kraljičina mirna i graciozna. Tada mi nije ni palo na pamet da kraj Sealie ne vidim Miora iako je to bio prvi znak da nešto nije sasvim u redu.
Svečanost je počela kraljevim govorom, a nastavio se plesnom tačkom koje su izvele Vile u pratnji kraljevskog orkestra. Usledile su glumačke tačke, pa još plesnih i muzičkih tački, a onda je taj deo večeri bio završen. Kralj i njegova porodica su sada mogli da se sklone sa svog "uzvišenja" i pridruže se gostima u jelu, piću i razgovoru. To je, naravno, značilo da sam, konačno, mogla da pričam sa Sealiom.
Judit je, iz nekog razloga, napustila svečanost i povukla se u svoje odaje. Sealia mi je objasnila da se njena sestra ne oseća dobro i da je tvrdoglavo odlučila da ode, uprkos insistiranju njihovih roditelja da to ne bi bilo podesno.
»Uvek je takva« bilo je sve što sam rekla u njenu odbranu.
Sealia odmahnu rukom i tim pokretom kao da otrese nezadovoljstvo sa svog lica. Pogledala me je pravo u oči i nasmejala se. Sećam se svake reči koju mi je tada izgovorila.
»Nisam ti sve rekla danas, znaš. Ostavila sam ti jedno iznenađenje.«
Trebalo je da pogodim o čemu se radi. Čini mi se da toga dana uopšte nisam razmišljala kako valja. Zbog toga, njene su me reči iznenadile i rasplakale.
»Želim da budeš Garda mom detetu.«
»Oh, Sealia« bilo je sve što sam rekla pre nego što su mi se suze otrgle kontroli. »Ne mogu zamisliti veću čast...«
»Zaista, Mina. Pa nisi valjda mislila da će biti drugačije?«
Zagrlile smo se, pa nazdravile njenom detetu čašom nekog čudnog, jakog pića nazvanog po nekoj obližnjoj planini čije ime nisam zapamtila.
Svi gosti su bili daleko otmeniji nego ranije toga dana, osim lejdi Adeline koja je nosila istu onu ljubičastu haljinu u kojoj sam je srela na hodniku. Tu sam misao podelila sa Sealiom, na šta je ona zavrtela glavom i tada mi, zapravo, mi objasnila ko je ta žena sa kojom sam razgovarala na hodniku. Nije mi otkrila previše o lejdi Adelini. Iz njene priče sam zaključila da je ta žena, u najmanju ruku, osobenjak. Uostalom, to i nije bilo važno i verovatno ne bih o njoj ni pisala da je nisam srela još jednom u toku večeri kada je ostavila još jači utisak na mene.
Nasmejala sam se na Sealiino zadirkivanje da neki od starešina ne skida pogled sa mene.
»Sigurno je gledao u tebe«, rekla sam joj, zaista uverena u to.
»Previše si skromna, Mina«, odgovorila mi je na to.
Još neko vreme smo se raspravljale o toj i sličnim temama, dok nas nisu prekinuli Miorovi roditelji. Miora nigde nije bilo. Tek tada sam postala svesna činjenice da je princ propustio veliki deo svečanosti i da nešto nije bilo u redu.
»Ja ću ga pronaći!« samouvereno sam izustila to obećanje.
Napustila sam svečanost i pošla ka stepeništu. Odlučila sam da prvo pretražim poslednji sprat.
»Jeste li ga pronašli?« čula sam odnekud, ali ne i odgovor na to pitanje. To su, verovatno, bili vojnici koji su i sami tražili princa Miora. Pretražila sam Sealiinu sobu, a zatim sobu princeze Mahte. Posetila sam i Judit koja mi je rekla da ni ona nije videla Miora, pa sam nastavila pretragu. Srećom, vojnici su me dobro poznavali i nisu mi uskratili pristup nijednoj odaji, osim odaji kralja i kraljice, što je i bilo očekivano.
Sišla sam sprat niže i krenula ka istočnom delu. Tada sam ponovo ugledala lejdi Adelinu kako stoji na sredini hodnika, meni okrenuta leđima. Taj mi je susret ostao urezan u sećanju, možda kao drugi predznak nesreće koja će nas zadesiti.
Prišla sam joj pažljivo, da je ne uplašim i pitala je li sve u redu.
»Moram u salu za svečanosti«, rekla je drhtavim glasom.
»Na dobrom ste putu, onda. Samo nastavite...«
»Ne!« rekla je uplašeno. »Ide se ovamo«, pokazala je u južnom pravcu, odakle sam ja stigla.
Objasnila sam joj da je hodnik u obliku kvadrata oko središnjeg dela dvorca i da se njime može obići krug, te da joj je svejedno kojim će putem krenuti ka sali za svečanosti. To kao da ju je još više unervozilo.
»Ne, ne. Ne mogu tamo. Tamo nisam bila«, rekla je posmatrajući i dalje pravo, ka severnom delu.
»Onda se svakako možete vratiti putem kojim ste došli...« rekla sam joj pre nego se iza nas pojavio njen suprug, lord Fosk.
»Draga! Opet si se izgubila«, rekao je i poveo natrag, gledajući me kao da se izvinjava.
Čitav taj događaj je u meni izazvao neprijatnost, a još više sada kada znam da pišem o sadašnjem kralju i kraljici.
Pretražila sam i ostale prostorije na tom spratu, zatim i one na najnižem nivou, ali Miora nisam pronašla.
Nisam dovoljno obratila pažnju na stvari koje su se odvijale oko mene. Da je drugačije, možda bih sada mogla da razumem i shvatim šta se tačno dogodilo... Možda sam mogla da primetim vojnike na ulazu dvorca kako spremno drže svoje mačeve, ili koga god drugog kako plete mrežu koja će nas sve uhvatiti. Umesto toga, projurila sam dvorcem, kao slepa, i propustila da vidim bilo šta što bi sada moglo da mi pruži odgovore na pitanja koja su mi neprestano na pameti.
Pohitala sam natrag Sealii. Ubrzo je sve počelo.
Da li zbog šoka, ili straha, tek sada su mi sva sećanja na to isprekidana i nepotpuna. Kao da sam sve sanjala... Sećam se koliko se Sealia zabrinula kada sam joj saopštila da ne mogu da pronađem Miora. Uhvatila se za trbuh, mahinalno, zaštitnički. Zar je materinski instinkt tako jak?
Ne znam da li su se prvo čuli vrisci, ili prasak. Od haosa koji je nastupio, sećam se samo da sam zgrabila Sealiu i izvukla je iz svečane odaje. Ni sama ne znam kuda sam je vodila. Što dalje od tog mesta. Što dalje od Senke. Pojavila se niotkuda i napala. Kraljica je bila mrtva, a pretpostavila sam da je isto i sa kraljem. A onda se negde na hodniku pojavio on, princ Mior, krvav i u modricama zajedno sa princezom Mahte. Sealia mu se bacila u zagrljaj.
»Judit je mrtva«, rekao je princ i tom jednom rečenicom ubio nešto u njenim sestrama. Gotovo da smo morali da ih vučemo kroz dvorac od tog trenutka na dalje.
Uputili smo se ka izlazu, ali neprijatelj je čekao i tamo. Vojnici koji su čuvali ulaz isukali su svoje mačeve. Mior se kratko borio sa njima pre nego što se stvoriše neki drugi vojnici koji borbu preuzoše na sebe.
Puč.
Vremena je bilo sve manje. Morali smo pronaći drugi izlaz.
»Moja soba«, izusti Mahte malodušno. »Postoji prolaz.«
Tračak nade koji sam osetila kada smo stigli do Mahteine sobe na trećem spratu nestao je sa otvaranjem vrata... Senka je čekala.
Tada nisam imala vremena da razmislim zašto je tajni prolaz već bio otvoren, a i sada kada o tome mislim ne mogu pronaći odgovor.
»Moraš ih zaštiti. Pođi sa njima. Ja ću zadržati Senku.« Princ Mior je isukao svoj beli mač i gotovo gurnuo sve tri u prolaz. »Hajde!« viknuo je.
Povukla sam princeze. Vrisak princa Miora i dalje odzvanja u mojoj glavi. Odzvanjaće do kraja moga života.
Sealia nije vrištala. Pognula je glavu i prepustila se mojoj sili. Stigle smo do Teleportera.
Prošlo je nekoliko dana od našeg rastanka. Mahte i Sealia više nisu postojale. Ne znam hoću li ih ikada ponovo sresti. Na moju sreću i zbunjenost, Maestar Estian mi je pomogao da se, neopažena, vratim u dvorac i potvrdim priču o smrti dveju princeza. Je li i on imao udela u tom napadu? Hoću li ikada saznati? Sada kada nema kralja, kraljice niti princeza, nema mesta ni meni u Arinobu. Novi kralj i kraljica imaju trenutno važnijih pitanja, ali slutim da će moj boravak ovde biti kratkog veka.
Neću više sada pisati. Umorna sam. Nadam se da istine napisane u ovim redovima neće pasti u pogrešne ruke. Tajna o Sealii i Mahte mora ostati tajna, ako ni zbog čega drugog, onda zbog deteta u Sealiinoj utrobi.
Oh, Sealia. Neka te Bogovi čuvaju. Ja sam učinila koliko sam mogla...
Mina
END OF EPISODE 5
