Chapter V - Episode 9

Maestar Glazor je zurio u dva predmeta koja je lejdi Kase stavila pred njega. Još jednom ju je sumnjičavo pogledao. »I zaista želite da verujem da ste slučajno nabasali na čak dva dragulja Poslanja?«
»Verujte šta Vam je volja, Maestre. To, naposletku, nije ni važno. Važno je da znam želite ih li za sebe.«
„Gospodarica“ je odbila njenu ponudu. Došla je lično da bi joj to saopštila.
Kao što je i sumnjala, Gospodarica je bila niko drugi, do lejdi Džilijan. Bogovi, ili Stvaralac želeli su da ona odustane od Poslanja, te joj dragulji više nisu bili potrebni. Šta više, onaj koji joj je poslala u paketu za Hort nikada nije dospeo do nje, a drugog se, rekla je, odrekla.
Lejdi Kase je, isprva, bila besna. Toliki njen trud i njeni planovi padali su u vodu. Bila je spremna da u trenutku zadavi Džilijan golim rukama, ali se smirila kada joj je princeza rekla da ima posebnu ponudu za nju, o kojoj će razgovarati nakon sahrane princa Rišera. Nije imala predstavu o kakvoj je ponudi bilo reč, premda joj je delovala izuzetno primamljivo.
Bez obzira na to, ostali su joj dragujli i ona, prirodno, nije želela da joj prilika koju je to predstavljalo propadne. Ako Džilijan nije zainteresovana za dragulje, neko drugi će biti.
Mozgala je ko bi bio najbojli izbor i, na kraju, zaključila da je najbolje da se, od sve ironije, obrati Aninom miljeniku. Markus i Hasel bili su loše alternative, a Mironu čak nije ni uzela u razmatranje.
»Naravno da ih želim!«, odgovori Glazor, bez oklevanja. »Samo me zanima šta ćete tražiti za uzvrat.«
»Verujem da je svaka cena koju biste za njih platili mala«, nasmešila se zločesto.
»Recite onda Vašu.«
»Hm.« Lejdi Kase se udalji od Glazorovog stola i poče da šeta po prostoriji, razgledajući unaokolo. »Neka bude ovako. U slučaju da pobedite u Poslanju, što, iskreno, očekujem, želim...«, napravila je pauzu, namerno ga držeći u neizvesnosti, »Želim mesto u Veću.«
Gledao ju je sa izrazom pomešanog zgražavanja i bespomoćnosti. »A šta ako izgubim?«
»U slučaju da izgubite«, pauza koju napravi beše duža od prve, »uzećete me za ženu.«
Glazor lupi šakama o sto i ustade sa mesta. »Šta?! To je nečuveno! Kako Vam uopšte pada na pamet da tako nešto predložite?! Uostalom, zašto bih Vam išta plaćao u slučaju da ne pobedim?!«
»Zato, moj dragi Maestre, što nisam luda da Vam dragulje tek tako predam i zato što i Vi dobro znate da ova dva dragulja mogu sve promeniti i da ću ih, u slučaju da Vi ne pristanete, ponuditi nekom drugom.«
»Zar ne postoji nešto drugo što Vam mogu ponuditi? Novac, neko imanje ili titula?«
»Smatrate li me budalom? Jasno je da Vas niko od preostalih Poslanih ne podnosi. Ko god da se dokopa vlasti, Vi ćete leteti iz Veća. Ništa od obećanog, u tom slučaju, nećete biti u stanju da ispunite. Sa druge strane, biti žena uglednog Deforanina kao što ste Vi ima brojne prednosti.«
»I dalje smatram da je to ludost! Uostalom, Vi ste i stariji od mene, a i...«
»I žena sam?«, iznenadi ga. »Ništa ne brinite, Maestre. Ja odavno znam da Vi niste ljubitelj ženskih čari. Šta više, ne tražim od Vas ljubav, niti da me vodite u krevet. Samo želim da budem Vaša žena, pred Bogovima i svetom. Možete spavati i sa kravama, što se mene tiče.«
Izraz zgražavanja beše još izraženiji. Glazor ponovo sede, obori pogled i pređe prstom preko ogrlice. »Dobro«, izgovori nevoljno.
»Dobro?«
»Pristajem na Vaše uslove. Dobićete to što ste tražili, lejdi Kase.«
»Znala sam da ćemo se složiti, Maestre!« Prišla je i pružila mu ruku. »Možete zadržati dragulje sada. Meni, svakako, ne trebaju.«
Ustao je i rukovao se sa njom. »Ispratiću Vas.«

Na njeno nezadovoljstvo, na hodniku se susrela sa Anom. Razmeniše učtive, ali hladne pozdrave.
»Otkud Vi ovde, lejdi Kase?«
»Morala sam obaviti jedan razgovor sa lordom Glazorom«, namerno to reče, želeći da vidi Aninu reakciju. Zbunila ju je.
»Lordom Glazorom?! Kako ste uopšte došli do njega? Obično mu ja zakazujem sastanke.«
»Ne budi ljubomorna, Ana. Nemaš razloga. Bar ne još uvek.« Bila je raspoložena za provociranje, a Ana je naišla kao poručena.
»Samo sam se plašila da ćete se mimoići. Lord Glazor je jako zauzet u poslednje vreme.« Još nije to ni izgovorila, a Glazor se pojavi na hodniku i negde nestade. »Vidite?«
»Za mene je morao imati vremena. Razgovarali smo o važnim temama.«
»Verujem. Moram ići sad. Videćemo se kasnije u Lepezi!«
Ana skoro pa trčeći ode od nje, nakon što se ovlaš pozdraviše.
Lejdi Kase i sama požuri natrag u Lepezu. Pred njom je bio dug dan.


»Pogledaj nas samo! Ko bi rekao da ćemo se izvući iz svega što nas je zadesilo!?« Goran i Jelena su koristili priliku da malo popričaju, pre nego otpočne sastanak Pastira koji je Nalim sazvao. Svi Pastiri, sem Sanje bili su sada u Barasu i ta se prilika nije smela propustiti.
Jelena, Flaj i Branko stigli su prethodnog jutra. Kao i uvek, mesto gde se posle toliko vremena sastao sa svojom sestrom bila je krčma Nakovanj u Trahu. Klia, Angelus i Goran su se neko vreme krili u podzemnom delu Barasa, a Nakovanj im je, prirodno, bio omiljeno mesto. Uz Aninu pomoć, ili tačnije, pomoć njenog dara, Jovana ih je našla i obavestila da su ostali Pastiri stacionirani u Lepezi, pa su drage volje prešli da borave tamo.
Ipak, Goran i Klia su svakodnevno dolazili u Nakovanj, te se tu i zatekli kada je Jelena pristigla u pratnji Flaja i Branka.
Nije prošlo dugo nakon što je njegova sestra stigla, a u Nakovnju se pojavio niko drugi do Orlando. Ipostavilo se da je svratio u Baras kako bi se pripremio za dalju potragu za Jelenom, a krčmar Bront je imao zadatak da ga izvesti ukoliko se Jelena u bilo kom trenutku pojavi u Nakovnju.
Za Orlandom je pristigao i neki južnjak za koga se ispostavilo da je jedan od Pastira. Taj Ivan je potegao nož na Jelenu, zahtevajući da mu preda mač koji više nije ni bio kod nje. Obeshrabren tim saznanjem, spustio je gard taman toliko da ga Flaj nadjača. Od tada su ga držali vezanog.
Goran je celu tu družinu odveo u Lepezu koja je postala nešto poput štaba Pastira.
»Uvek smo bili žilavi!«, odgovori mu Jelena. »Nego, ti i Klia? Jeste li konačno shvatili da se volite?«
Goran odmahnu rukom. »Pričaš svašta!«
»Gorane, toliko je očigledno da počinje da mi bude neprijatno.«
»Ako je išta očigledno, to je ono što ti i Orlando imate! Prošli ste pola sveta, jedno u potrazi za drugim.«
»On je zaista nešto posebno, zar ne?«, reče Jelena sa puno ljubavi.
»Kao pravljen za moju mlađu sestru!« Goran prigrli Jelenu i rukom joj raščupa kosu.


»I dalje izbegavaš svoju majku?«, Nalim upita Milenu, na šta ona prevrnu očima.
»Ne ponovo sa tim! Razumem da su u tvojoj glavi svi ljudi dobri i da im treba dati šansu, ali to jednostavno tako ne ide.«
Nalim se nasmeja. »Smiri se! Želeo sam samo da ti kažem da mislim da te konačno razumem.«
»Stvarno?! Šta je uticalo na tu promenu?«
»Vreme provedeno sa tvojom majkom na ostrvu, očigledno. Nemoj me shvatiti pogrešno, i dalje smatram da je bolje da sa njom razgovaraš o svemu, samo što sada imam malo bolji uvid u njen karakter, da tako kažem.«
»Bilo je samo pitanje vremena kada će njena prava priroda isplivati.«
»To i dalje ne znači da te ne voli i da ne bi volela da joj oprostiš. Naposletku, ona ti je samo želela dobro.«
»Ili tako bar ona kaže. Da mi je želela dobro, onda bi me pustila da sama sve rešim«, Milena obori glavu. »Planirala smo da se rastanemo, znaš. Pjetar i ja. Mina mi je bila prijateljica, a njemu verenica. Znali smo od početka da je to što radimo pogrešno. Tog dana kada je Mina saznala, Pjetar i ja smo se pozdravljali jer smo odlučili da se više ne viđamo. Poljubila sam ga za rastanak i nisam ni primetila da je Mina stajala i sve posmatrala.«
»To mora da je bilo užasno.«
»Itekako. Nikada neću zaboraviti taj trenutak.«
»Možda je tvoja majka htela baš toga da te poštedi.«
»Poštedi?« Milena je bila zbunjena.
Nalim pokuša da se priseti svega što im je lejdi Kase o tome ispričala. »Pa da. Rekla nam je da ste se stalno raspravljale oko toga i da je pokušala da te ubedi da sve kažeš Mini.«
»Je l? I šta je još rekla?«, Milena se uznemiri.
»Da ste jedva razgovarale tih dana. A onda je Mina saznala i desilo se šta se desilo.«
»I to je sve?«
»Manje-više.«
»Naravno!«, Milena gotovo dreknu i otrča u pravcu lejdi Kase, koja je stajala na drugom kraju te velike prostorije.


»Znači to je tvoja verzija priče?«, Milena podviknu majci.
»Milena, snizi ton. O čemu govoriš?«
»Zašto? Da ostali ne bi čuli kakav si folirant?«
»Zamolila bih te za malo poštovanja! Ja sam tvoja majka i ovo neću trpeti!«
»Oh, izvini! Zaboravljam da si ti savršena majka, a ja nezahvalna i razmažena kćerka!«
»Šta te je spopalo odjednom?! Ne razumem o čemu govoriš.«
»Naravno, verovatno si zaboravila sve verzije priče koje si ispričala kako bi olakšala svoju savest.«
»Milena, mislim da nije ni vreme ni mesto za ovakav razgovor!« lejdi Kase reče, gotovo uplašeno.
»Ja mislim da boljeg neće ni biti, Seko.« Milena je nazva pravim imenom, znajući da će je to razbesneti.
»Iznenađena sam tvojom drskošću!«
»Iznenađena?! Ti si iznenađena? A šta misliš kako sam se ja osećala kada sam čula priču koju si besramno servirala Maji i Nalimu?!«
Lejdi Kase oćuta.
»Ti mene ubeđivala da sve kažem Mini?! Zašto im nisi rekla kako je zaista bilo? Zašto im nisi rekla da si praktično insistirala da budem sa Pjetrom? Da te je privukla ideja da tvoja kći bude žena gradskog starešine?! Zašto im nisi rekla da si me savetovala da začnem sa njim i primoram ga da me uzme za ženu?! Zašto im nisi rekla da si, kada sam konačno skupila snage da ti se suprotstavim i završim sve sa njim, otišla kod Mine i sve joj ispričala u nadi da će to ostaviti slobodan put Pjetru i meni?!«, Milena je histerično vikala »Umesto toga, izabrala si da glumiš žrtvu! Ti koja si uništila tolike živote tog dana! Ali znaš šta, majko? Ti nisi ničija žrtva, osim sebe same, zato što si oduvek bila pohlepna i zavidna žena, gladna moći kojoj niko i ništa do nje same nije važno!«
Milena oseti udarac na svom obrazu.
»A ti si uvek bila i bićeš razmaženo derište! Ja sam samo mislila na tvoju budućnost! Želela sam ti život kakav ja nikada nisam imala! Šta je bilo loše u tome?! I muka mi je više od izvinjavanja! Više mi nije ni stalo! Što se mene tiče, ja od danas nemam više kćerku, a Seka Bukair je i zvanično mrtva i zakopana u luci Dže!«
»To je dobro znati«, reče Milena hladno i izađe van.


Maja i Nalim izađoše za Milenom. S obzirom da je to odlagalo sastanak, Zlatko odluči da priđe Ani.
»Kakva neprijatnost!«, reče joj.
»Velika. Nadam se da sad shvataš čiju si stranu izabrao.«
I dalje je bila ljuta zbog toga. »Zaista, Ana? Prošlo je već skoro dve nedelje od tad. Dokle ćeš se ljutiti na mene?«
»Ne znam, Zlatko! Svaki put kada te ugledam, osetim bes! Otvoreno si se suprotstavio mojoj odluci i podržao nju!«
»Samo sam želeo da sve razmotrimo još jednom. Nije mi bila namera da biram strane.«
»Svejedno! Ja sam mislila...«, izgledala je jako krhko dok je to izgovarala, »Ja sam mislila da mogu da računam na tebe. Da imam tvoju podršku. Uvek sam se za sve sama borila. Prijalo mi je da mislim da konačno imam nekog ko će se boriti sa mnom. A onda sam shvatila da je to bio samo privid.«
»Ali ti možeš da računaš na mene!«, uhvatio ju je za ruke. »Ja želim to! Daj, Ana! Ovo je glupo! Zaboravi na lejdi Kase! Sada je sa svim tim, ionako, gotovo.«
Oklevala je. »Obećaj mi da se nešto tako više neće ponoviti!«
»Obećavam«, reče, a slika Meride se javi negde u njegovom umu.
Ana se prepusti i zagrli ga.


Maja, Milena i Nalim se, naposletku, vratiše u prostoriju.
»Pa, dragi moji Pastiri«, poče Nalim, »Vreme je da konačno porazgovaramo!«
Pogledao je trinaest okupljenih Pastira pred sobom, lica poznata i nepoznata. Stefana, Milena, Goran, Maja, Ana, Jelena, Flaj, Jovana, Kase, Zlatko, Angelus, Branko i Ivan. Zadržao je pogled na svakom ponaosob i po prvi put se zaista osetio kao njihov vođa. Bilo je to veličanstveno, ali zastrašujuće osećanje.
Ipak, nije se mogao otresti jednom drugom osećanju – da će dani koji im predstoje biti odlučujući. Zbog toga je bilo važno da svi budu spremni za ono što ih čeka.
Uzeo je Artzain i lupio njime o tlo. »Defora računa na nas!«


END OF EPISODE 9

Chapter V - Episode 8

Sva lica bila su okrenuta Stefani. Nije mogla predvideti kako će Maestri reagovati na ono što se upravo dogodilo. Potražila je Anino lice među njima, kao jedino prijateljsko, a i na njemu bejahu ocrtani šok i neverica.
Ona je bila princeza i sada će to konačno svi znati. Više neće biti tek gost u Veću, već neko ko ima puno pravo da bude u njemu. Uplašila se njihove mržnje, za koju je znala da će se javiti, čak iako ne bude odmah ispoljena.
»Ne razumem. Šta ovo treba da znači?!«, upita Glazor, ponovo. »Kakav je ovo trik? Šta se ovde događa?!«
»To bih i ja voleo da znam«, otac Mateas reče.
»Dragulji se biraju i urezuju u štit sa svakim rođenim kraljevskim detetom«, poče Džilijan. »Kako bi se obezbedilo da reaguju jednog dana na Poslane, potrebno je za štit vezati kraljevsku krv. Koliko je meni poznato, onoga trenutka kada je jasno da kraljica čeka dete, kralj i kraljica daju malo svoje krvi kako bi bila upotrebljena na štitu. U slučaju lorda Glazora, pretpostavljam da je njegova krv dodata kasnije, sa draguljem koji njega predstavlja. Moj otac nije uključio nikoga više u Poslanje. U štitu je bilo šest dragulja za nas šestoro.«
Ali šta je sa drugim štitom? Stefana se seti štita kralja Bileza i dragulja koji su u njemu nedostajali.
»Lično sam bio zadužen za proveru dragulja i postarao se da reaguju na sve Poslane, pre rituala«, objasni otac Mateas. »Vi ste još bili dete kada je vršena provera, lejdi Džilijan, ali lord Glazor može ovo potvrditi, jer je njegov dragulj dodat kasnije, pa je samim tim i provera kasnije usledila.«
»Lord Estian je bio zadužen za štitove i dragulje, koliko ja znam. Možda bi trebalo njega da pitamo?«, Maestar Ludvig predloži.
»Morali bismo ga naći, pre toga. Izabrao je baš loš trenutak da nestane!«, Maestar Pjetar se uključi.
»A zašto ne bismo pitali lejdi Stefanu? Očigledno je znala da dragulj reaguje na nju. Možda nam ona može pojasniti o čemu je reč?« Džilijan je pogleda prkosno, kao da je izaziva.
Šta sad? Tajna, očigledno, još uvek nije bila sasvim otkrivena. Da li je još uvek mogla da blefira? Shvati tad da nije ni trebalo da ustaje. Trebalo je da glumi iznenađenje i sačeka da zajedno sa ostalima „otkrije“ da dragulj reaguje na nju. Prokle sebe zbog impulsivnosti i što je uopšte došla u ovu situaciju.
Okrenula je pogled ka Pjetru da potraži utehu na njegovom licu. Setila se kako ga je ljubila u luci Dže i za trenutak poželi da ga zagrli. Kada shvati da to nije bila njena uspomena, okrete se ka Ani koja je sa istim žarom kao i ostali čekala odgovor.
E pa odgovor će i dobiti. Ako je već sebe dovela u ovu situaciju, moraće i da snosi posledice. Džilijan ju je izazvala i ona će rado odgovoriti na izazov. Bila je u osinjaku i plašila se, ali je odlučila da ne bude kukavica. Šta više, na vatru će odgovoriti vatrom.
Udahnu duboko, pa izdahnu. »A ja sam mislila da ste Vi već sve povezali, lejdi Džilijan! Nema veze, svakako mogu objasniti.« Samu je sebe iznenadila odlučnošću kojom je to izgovorila. Na trenutak, činilo joj se kao da Mina govori umesto nje. »Tehnička pozadina razloga zbog kojeg je dragulj reagovao na mene je meni nepoznata, s obzirom da ja nisam kći kralja Rejnora. To, međutim, ne znači da u meni nema kraljevske krvi. Moja krv, doduše, potiče od drugog kralja. Kralja Bileza.«
»Hoćete da kažete...«
»Hoću da kažem«, prekide ona oca Mateasa, »da je moja majka bila princeza Sealia Rauč, a moj deda kralj Bilez Rauč.«
»Nemoguće!«, viknu Glazor.
Džilijan se samozadovoljno smeškala. Pjetar je izgledao kao da se ludo zabavlja, a Ludvig kao da mu je neko pojeo poslednji komad prasetine.
Otac Mateas nije skidao pogled sa nje. »Imate li Vi dokaz ovih tvrdnji? Sve ovo može biti samo dobro osmišljena prevara.«
»Moj prvi dokaz je ovaj!« Stefana skide dugu rukavicu sa desne ruke, onu koja je krila simbol Pastira, ali i simbol boginje Aile utisnut na desnoj podlaktici.
»Žig! Žig boginje Aile!«, Maestar Ludvig objasni očigledno.
»Maestra Mina nas je uveravala da ste vi Er«, objasni otac Mateas.
»Maestra Mina nas je vukla za nos«, Glazor reče. »Trebalo je da znam. Od samog početka me je zbunjivalo njeno interesovanje za ovu devojku.«
»Ukoliko vam taj dokaz nije dovoljan, a ni dragulj ko ji je sijao, potražite Štit kralja Bileza i potražite Maestra Estiana.« Stefani je njihovo meškoljenje čak i bilo zabavno.
»To ćemo i učiniti«, otac Mateas objavi. »Kada budemo dodatno istražili Vaše navode, odlučićemo kako i da li to utiče na dalji tok Poslanja.«
»Dok se to ne reši«, uključi se princeza Džilijan, »Želim da mi dragulj koji sam pronašla bude vraćen.«
»Čemu promena odluke?«, upita lord Glazor.
»Razloge ću, za sada, zadržati za sebe.«
Otac Mateas to odobri i Veće je nastavilo svoj uobičajeni tok. Sve je, na trenutak, izgledalo kao i svaki drugi dan, s tim što su se pogledi Maestara svako malo zaustavljali na Stefani.

Kada je sve konačno bilo gotovo, Stefana se, umesto u svoje odaje, zaputi ka odajama lejdi Džilijan. Sada kada je njena tajna isplivala na površinu, strah kao da je nestao i ona je bila spremna da se sa njom suoči.
Hrabro je pokucala na princezina vrata.
Džilijan ih otvori sa istim onim osmehom koji je imala na licu tokom većanja.
»Kakvo prijatno iznenađenje! Ali mi bismo morali više vremena od sada provoditi zajedno! Rođake smo, zar ne?«
Stefani to do tog trenutka nije niti jednom palo na pamet. Džilijanin i njen otac bili su braća. »I baš zbog toga što smo rođake, mislim da treba da porazgovaramo o nečemu.«
Džilijan propusti Stefanu u sobu i zatvori za njom vrata.
»Ne želim da gubimo vreme. Danas sam, izgleda, u takvom raspoloženju«, odlučno će Stefana.
»To mi sasvim odgovara. Dopustiću i sebi da budem direktna.« Džilijan sede za radni sto, a Stefana na kanabe.
»Imam razloga da verujem, ili još bolje, sasvim sam ubeđena da je Vaša sestra odgovorna za smrt Maestre Flete i Maestre Mine, kao i za mnoge druge smrti. Isto tako sam sasvim ubeđena da Vi to već znate.«
»Prestanimo sa formalnostima, zaista. Nema potrebe za persiranjem. I da, ja to već znam i znala sam to još od prvog napada Rahe.«
»I ništa nisi preduzela?«, tema je Stefani olakšala da se okane persiranja, bez da joj bude neprijatno.
»Ništa nisam ni mogla. Mirona je i više nego obazriva kada su mračne veštine u pitanju. I isto tako opasna. Upozorila sam Fletu da se ne meša u to, ali me nije saslušala. Fleta i ja smo bile jako bliske i ona je želela da mi pomogne. Sve što je radila, radila je na sopstvenu inicijativu.«
»A onda je umrla.«
»Upravo tako. Mirona je i previše moćna. Ne može joj se tek tako suprotstaviti.«
Stefana pomisli na Nalima i Artzain. Možda bi Pastiri mogli da se suoče sa njom. »Mina je to naučila, na teži način. A postoji li nešto što mi možeš reći o njenom ljubavnom životu?«
»Ljubavnom životu?! Zašto bi to bilo važno u ovakvom trenutku?«
»Postoji li, ili ne?«
Džilijan ju je pogledala kao da je isišla sa uma. »Prilično sam sigurna da ona i nema ljubavni život. Osim što je dugo bila beznadežno zatreskana u Glazora.«
Kao što je i pretpostavljala. »To je, dakle, istina.«
»Znala si za to?«, iznenadi se Džilijan.
»Pročitala sam u Markusovom dnevniku.« Stefana zbuni samu sebe lakoćom kojom je prevaljivala reči preko usana.
»Impresionirana sam!«, reče Džilijan i zazvuča potpuno iskreno.
»Kakav je njihov odnos u poslednje vreme? Mironin i Glazorov. Da li joj on uzvraća simpatije?«
»Prilično sam sigurna da joj on sada nije među najomiljenijim osobama, niti ona njemu.«
Još jedna podudarnost. Konačno dođe do onoga što ju je zaista zanimalo. »Ima li to veze sa raspravom koju su tvoja braća i sestre vodili sa vašim ocem?«
Džilijan zastade, kao da okleva. »Bojim se da sam te do sada potcenjivala. Odakle ti sve ove informacije?«
»Bila sam veoma vredna«, odgovori Stefana, smelo.
»Razlog te rasprave je nešto što niko van naše porodice ne zna.«
»Zar ja nisam sada deo te porodice?«, podrugljivo će Stefana.
Džilijan se nasmeja. »Neka ti bude, ionako si pobedila.«
»Pobedila?!«
»Doći ćemo i do toga«, misteriozno će Džiljan. »Ne znam koliko tačno poznaješ priču o tom čuvenom događaju. Ja lično mislim da su moji braća i sestre preoštro reagovali. Svi osim Mirone, eventualno, koja je jedina bila povređena čitavom tom stvari.
Kao što znaš, moja majka je doživela nezgodu pri jahanju i izgubila život, a moj se otac nikada nije ponovo ženio. Nakon izvesnog vremena smo i mi, njegova deca, krenuli da insistiramo da mu je vreme da pronađe sebi nekog sa kim će deliti teško breme kraljevanja. Ono što mi nismo znali je da je on to breme uveliko već sa nekim delio.«
»Imao je ljubavnicu?«, upita Stefana, zaintrigirana.
»Ne baš. Imao je ljubavnika.«
Bilo je to iznenađenje. Stefana tako nešto nije očekivala. »Kako ste to saznali?«
»Mirona je. Na jako neprijatan način. Vidiš, činjenica da je naš otac imao ljubavnika nikoga ne bi toliko pogodila da je izabrao nekog drugog da mu greje postelju. Možeš zamisliti iznenađenje moje sestre kada je zatekla našeg oca u zagrljaju Maestra Glazora.«
Stefanu kao da je neko polio hladnom vodom. Razlog zbog kojeg je kralj Rejnor tako otvoreno favorizovao Maestra Glazora bio je tako jednostavan. On ga je voleo. To je, ujedno, objašnjavalo i zašto bi kralj Glazoru dao položaj jednak njegovoj deci u Poslanju.
»Moja sestra to nije mogla zadržati za sebe. Rišer je odmah napustio dvorac, zgrožen postupkom našeg oca. A nama ostalima je sledio jedan jako neprijatan razgovor. Na kraju su mu postavili ultimatum i on je morao da bira između svog ljubavnika i svoje dece.«
»I on je izabrao Glazora?«
»Zar ti ne bi? Mnogima je to nezamislivo, da roditelj ne stavi svoju decu na prvo mesto. No sa druge strane, kakva bi to deca mogla uopšte tako nešto tražiti od svog roditelja?«
»Nisu svi to tražili. Ti nisi.«
»Mene se to nije ticalo. Bilo mi je, čak, i zabavno. Već sam bila upoznata sa preferencijama našeg lorda Glazora, mada me je otac iznenadio. Naposletku, ko sam ja da osuđujem? Ljubav je univerzalna stvar. Ona ne bira.«
Ljubav ne bira. Da li je Mirona volela Glazora i nakon što je saznala za njenog oca i njega?
»Otprilike u to vreme desio se još jedan incident u dvorcu, sa kojim javnost, takođe, nije bila upoznata. U dvorcu se pojavila Senka i pokušala da usmrti Maestra Glazora.«
Još jedna tajna. Pitala se koliko ih je još Džilijan znala?
»Srećom, ta Senka bila je izuzetno slaba i ni približna onoj koja je usmrtila tvoju porodicu. Otac Gregorijan, koji se slučajno zatekao u Barasu, uspeo je da je savlada.«
Mogla je zamisliti koliko je to podgrejalo sveštenikovu paranoju. Na trenutak skoro da je osetila kako je ošinu njegov bič.
»Iako tada nismo saznali ko je dozvao Senku, nije preteško zaključiti ko je imao najviše motiva da tako nešto učini. Mirona, Markus i Hasel su napustili Baras kasnije te sedmice i o stvarima koje su se tada odvile više niko nije govorio.«
»Tako funkcioniše dvorski život, toliko sam već shvatila.«
Džilijan se ponovo nasmeja. »Mogu li sada ja nešto pitati tebe?«
Stefana klimnu glavom, pomalo strepeći.
»Koliko dugo već znaš za svoje poreklo? Je li ti ga je Mina otkrila?«
»Od trenutka kada sam žigosana. Kada sam videla svoj žig, Mina je morala da mi objasni njegovo poreklo.«
»Ha. Na kraju je ipak poslužilo svrsi.«
»Svrsi?«
»Žigosanje. Maestar Glazor je sve maskirao u plemeniti cilj suzbijanja Kuge, no svi smo naslućivali pravu prirodu tog čina. Pravi cilj je bio pronaći tebe.«
Pobuna Štoka protiv Žigosanja je, po prvi put, imala smisla. »Svi u dvorcu su znali da su Sealia i Mahte, moja majka i tetka, preživele, kao i da je Sealia bila trudna. Ostatak sveta je verovao da su mrtve, zbog toga što je čitava priča zataškana kako bi kralj Fosk došao na vlast.«
»Baš tako. Dugi niz godina niko nije ni pomišljao na dve, preživele princeze. A onda su se pojavile neke čudne grupacije sa idejom da će se pravi prestolonaslednik, potomak kralja Bileza vratiti na presto.«
To je bila još jedna novost za nju. »Mina mi ništa o tome nije govorila.«
»Možda zato što to nije smatrala značajnim. Pa ipak, govorkanja tamo, glasina ’vamo... Svaka teorija ima svoje poklonike, ma koliko ludo delovala. Ova se Veću nimalo nije dopala.«
»Stoga su doneli odluku o Žigosanju.«
»Baš tako. Ai su, po pravilu, bili istaknuti građani Defore. Sealia, pak, nije se smela isticati. Trebalo je samo pronaći Aie koji su živeli na „neuobičajenim“ mestima i proveriti ih.«
»I šta onda? Šta su nameravali da učine sa mnom?«
»Ništa prijatno, svakako.« Džilijan se zlokobno nasmeši.
»Znači li to da sam u opasnosti?«
»Nismo li svi? Verujem da se trenutno niko iz Veća ne bi usudio da išta preduzme. Ukoliko bi ti se išta dogodilo, sumnja bi lako pala na nekog od nas, s obzirom da niko drugi, još uvek, nije upoznat sa tvojim poreklom.«
Za trenutak pomisli da to što je svoj identitet otkrila na taj način i nije bilo u potpunosti pogrešno. »Nisam tako sigurna u to. Ti si znala i pre današnjeg zasedanja, zar ne?« Pitala se hoće li joj iskreno odgovoriti.
Džilijan se nasmeja. »Naravno, moja draga Stefana. Zar me smatraš glupom? Šta je prvo što si čula o meni od Maestre Mine, ili bilo koga već, kada je počelo Poslanje?«
Stefana razmisli, pa reče: »Špijuni. Princeza Džilijan ima špijune.«
»Tako često izgovorena rečenica! I posve tačna. Ja jesam imala oči svuda. Informacije mogu biti vrednije od bilo kakvog blaga.
Još kada je Mina došla u Baras i zamolila Veće da te prepusti njoj znala sam da postoji pozadina te priče. Poznavala si Minu jako dobro i sama. Svi znaju da ona nije slaba ni na šta. A opet, doputovala je iz Kiolota i sazvala Veće kako bi pomogla nekoj nasumičnoj devojci. Koliko je to bilo verovatno? Glasala sam u korist njene molbe jer sam jednostavno morala da saznam više o tebi i o njenim motivima.
Ubrzo sam čula sve o Štoku i pobuni, tebi i tvojim prijateljima na putu ka prestonici, pa čak i za tvoje žigosanje pod okriljem noći. Sve je bilo i više nego očigledno.«
Stefana oseti divljenje prema toj ženi. Bila je u pravu kada je mislila da je princeza uvek bila korak ispred nje. Džilijan je bila genijalna. »Još jedna stvar mi nije jasna. Zašto si odustala od Poslanja? Po svemu što si mi ispričala, rekla bih da prilično dobro vladaš situacijom. Šta više, više si nego sposobna da vladaš Deforom, iako si pred Većem tvrdila suprotno. Čak i da nisi tako brilijantna, u startu si bila u prednosti nad Poslanima, s obzirom da si imala mogućnosti da sediš u Veću kada su tvoja braća i sestre otišli.«
»Ah, dolazimo i do toga. Kada smo već otvorile sve karte, mogle bismo i o tome govoriti.« Džilijan ustade i stade uz prozor. »Kao što sam ti već nagovestila, pobedila si.«
»U čemu to?! Ja bih rekla da nemam šanse, kada si ti u pitanju. Danas si vukla sve konce i praktično me naterala da se odam.«
»Vidiš? I to si sama zaključila. Pobedila si, Stefana. Ne volim što ti to moram priznati, ali pobedila si. „Džilijan ima špijune“. „Džilijan ima oči svuda“. Ili da budem preciznija, imala je. A onda si ih ti zatvorila.«
»Nisam sigurna da znam o čemu govoriš.«
»Nisi? Razmisli, Stefana. Dobro razmisli. Kako sam ja mogla videti sve? Šta su bile moje oči? Ko su bili ti čuveni špijuni? I kakve veze one mogu imati sa tobom?«
Razmišljala je. Zaista nije shvatala o čemu Džilijan priča. Ali zašto je ona bila ubeđena da Stefana to može shvatiti? Kako je Džilijan mogla videti...
Oseti kako jeza prožima svaki deo njenog tela. Još jednom, odgovor je bio tako očigledan. »ProDef.«
Džilijan poče da aplaudira. »Bravo! Čestitam ti! Ti si prva koja je konačno otkrila najveću tajnu Defore. I sasvim opravdano, moraš priznati, ako uzmemo u obzir da si ti označila njen kraj.« Zajedljivost u Džilijaninom glasu nije joj promakla.
»Kraj?! Kakav kraj?«
»Kraj ProDefa.«
»Ali ja sam samo...«, htede da dovrši rečenicu, ali se seti »Igla.«
»Igla?!«
»Nisam znala šta će se dogoditi.«
»Znala, ili ne, dogodilo se. Oduzela si mi najveću prednost i najvažniji adut. Pobedila si.« Reči joj bejahu obojene gorčinom.
»Ja...«
»A čak i da nisi«, prekide je, »moja glavna podrška bio je sever, a sever je sada pao. Ostatak kraljevstva krvari zbog rata i Senki. Samo bi ludak želeo da vlada u ovom trenutku. Zbog toga ću to prepustiti drugima. Možda baš tebi. Da, to bi bilo adekvatno. Pošteno si se za to izborila.«
Stefana oseti jaku glavobolju. »Mislim da moram ići.«
»Zar već? Mada, dovoljno smo se ispričale danas, draga rođako. Slobodno me poseti kad god želiš. Ko zna? Možda budemo i dobre prijateljice.«
Stefana se trapavo zahvali na tim rečima i pođe ka vratima. Zaustaviše je Džilijanine reči.
»Moj otac je sedeo na tom prestolu dugo vremena. Bio je dobar kralj i ljudi su ga voleli.« Princezin ton se promenio.
»Kada je njegov ubica pristigao u Baras, ja sam bila obaveštena o čoveku sumnjivih namera i sumnjivog izgleda koji se iznenada pojavio. Upozorila sam i svog oca. Predložila mu da pojača obezbeđenje. Nije me poslušao.
Šta više, u kobnom trenutku, nije čak ni podigao svoj štit.« Džilijanin glas bio je tih i Stefana je, do sada, nikada nije takvu videla. »Moj otac je sedeo na tom prestolu, a onda je želeo da umre.« Pogledala je Stefanu pravo u oči.
Stefana otvori vrata i napusti sobu princeze Džilijan.


END OF EPISODE 8

Chapter V - Episode 7

Prošlo je već osam dana otkad je Nalim stigao u Baras, a ona ga je i dalje izbegavala. Bila je i više nego svesna da je to neodgovorno i možda čak i nezrelo ponašanje, ali nije mogla da, pored svega što se događalo, ponovo prolazi kroz emotivne krize. Sada je morala biti čvrsta.
To je bila samo jedna od stvari koju Nalim ne bi razumeo. On je bio naivan. Naivan poput nje kada je stigla ovde. Uz to, bio je i previše emotivan i mnogo toga doživljavao ličnije nego što bi trebalo. Zbog toga nije želela da mu ispriča išta o Mironi, još uvek. Nije želela da Pastiri preuzimaju bilo šta nepromišljeno i završe kao Mina.
Milena i Maja su stigle u Baras, a i Jelena i Flaj su bili na putu. Jovana, Goran i onaj Angelus su takođe bili u Lepezi, koja je sve više ličila na njihov štab. Svi Pastiri će uskoro biti na okupu, te je Nalim odlučio da sačekaju da tako i bude pre nego odluče šta im je dalje činiti.
To čekanje je Stefani išlo na ruku, jer joj je davalo vremena da što više sazna o Mironi.

»Zbog ljubavi, naravno!«
Je li Mirona zaista volela Glazora ili je u pitanju bio neko sasvim drugi? Glazor jeste porekao to, mada je Stefana osećala da joj nije rekao čitavu istinu. Postojalo je nešto što je prećutao. Sudeći po njegovim rečima, oni jedva da su i razgovarali nakon Mironine svađe sa kraljem Rejnorom. Morala je saznati razlog te svađe, kako bi uopšte znala da li ide u pravom smeru.
Na njenu sreću, princeza Džilijan je pristigla u dvorac i možda će uspeti da od nje izvuče neku informaciju. Razgovor sa Džilijan ju je, doduše, plašio. Džilijan kao da je uvek znala više od nje i išla korak ispred. To je moglo biti opasno.
Bilo kako bilo, sada je bilo vreme za zasedanje Veća, pa je razgovor sa Džilijan morao da sačeka da se ono okonča.

»Ponovo smo u blago izmenjenom sastavu«, primeti Maestar Mateas kada zasedanje otpoče.
Veće je zaista bilo toliko nestalno, da je to poprimalo granice neozbiljnosti. Ne uzimajući u obzir članove koji više nisu bili živi, preostali članovi su dolazili i odlazili kako im je bilo volja. Maestar Baster je napustio Veće, Džilijan i Glazor su bili deo Poslanja, te nisu prisustvovali sednicama. Čak je i Ana, koja je trebalo da učestvuje u sednicama u Glazorovom odsustvu je otputovala nedugo nakon njegovog odlaska. Stefana, kao Minina štićenica, a zatim Estianov asistent je, takođe, bila novina.
Zamena za članove koji nedostaju nikada nije pronađena, jer se Veće bavilo „gorućim pitanjima.“ Isti slučaj bio je i sa izborom carice Kiolota. Nakon ovoliko vremena, Stefana je počela da sumnja da „goruća pitanja“ uopšte i postoje. Veće je rešavalo svakodnevna finansijska, pravna i administrativna pitanja kraljevstva, dok je sve ostalo bilo prepušteno samo sebi.
Danas je Veće, doduše, bilo gotovo u punom sastavu. Glazor je bio tu sa Anom, a tu su bili i Džilijan i general Oviat. Jedino je nedostajao Estian.
Stefana je već počela da se pribojava da je i njega zadesila ista sudbina kao Minu i Fletu. Prošlo je osam dana otkako ga niko u dvorcu nije video. Tačno je da je to njoj davalo određenu slobodu da dela, uprkos činjenici da ju je Oviat pratio u stopu, ali je sve već počelo da biva sumnjivo. Na kraju krajeva, to nije bio njen problem, te je stoga prepustila drugima da ga rešavaju, ali poznajući njihovu „efikasnost“, bojala se da će i to spasti na nju.
»Za početak želim da poželim dobrodošlicu princezi Džilijan, koja mi je ranije nagovestila da ima važno saopštenje za Veće«, nastavi sveštenik.
»Hvala Vam, Maestre. Moje saopštenje može sačekati. Možemo nastaviti sa uobičajenom procedurom.«
»U tom slučaju», sveštenik reče sa ozbiljim izrazom lica, »Preći ću odmah na stvar. Bojim se da imam jako loše vesti. Kiolot je odsečen.«
»Odsečen? Potpuno?«, zabrinuto će Maestar Pjetar.
Maestar Mateas potvrdi. »Vojnici koje smo poslali lejdi Sofiji nakon što nas je lejdi Stefana upozorila o stanju na severu nisu bili dovoljni. Izgleda da je pošast koja je poharala Hort, došla i do Kiolot Grada.«
Stefana se seti Jovanine priče o Adeni, Odbegloj Vili i prođe je jeza. »Šta je sa Vilama? I Sofijom?«
»Kao što sam rekao, Kiolot je odsečen od nas. To su sve informacije koje imamo. Ne postoji način da pristupimo Carstvu.«
»To nije posve tačno«, oglasi se princeza Džilijan. »Postoji sviraljka koju kralj Defore koristi u ovakvrim slučajevima.«
Stefana se seti svoje skorašnje posete Kiolotu. Čuvarka koja je zauzela Milenino mesto ju je presrela i odvela do Sofije. Adena, s obzirom da je i sama bila Vila, bi znala za čuvare i sigurno nešto preduzela. Stefana se zapita ima li Milena još uvek svoju Sviraljku.
»Istina«, potvrdi otac Mateas, »ali čak i da je upotrebimo, nisam siguran šta bismo mogli da postignemo. Ovaj neprijatelj nam je nepoznat i, uz to, moćan. Uostalom, veliki deo vojske je poslat na zapad da odgovori na pretnju južnjaka.«
»I zato ćemo ostaviti Kiolot na milost i nemilost tog čudovišta?« Džilijan, koja je uvek bila mirna i proračunata, kao da je gubila kontrolu.
Ona je volela sever i sever nju, Stefana se seti.
»Za sada«, uzvrati otac Mateas. »Ukoliko neprijatelj nastavi svoj napredak ka jugu, odgovorićemo istoga trenutka. U suprotnom, moramo da sačekamo i prikupimo snagu kako bismo izbegli siguran poraz.«
»A kako stojimo na zapadu?«, upita Maestar Ludvig.
»Klimavo. Stanovništvo Regza se predalo bez borbe. Okolna mesta su ili pokorena, ili su se predala. Vojska južnjaka brzo napreduje ka Faetu«, otac Mateas objasni.
»Hoće li Faet moći da se odbrani?« upita Pjetar.
»Vojska iz Spere je već pristigla u Faet, a i vojska iz Aksina. Istok je, takođe, mobilisao vojsku i šalje je ka Barasu. Naši vojnici su daleko obučenjij za rat i verujem da će se treniranje u Akademiji višestruko isplatiti.«
»Treniranje. Ha.« Masetar Glazor pogleda u pravcu generala Oviata. »Južnjaci se bore srcem, za ono u šta veruju. Motivisani su i spremni na sve. Ni najmanje im nije važno treniranje. Naši vojnici, međutim, bore se za brod bez kapetana. Šta mislite zašto su se ljudi u Regzu predali? Nikoga više nije briga za Deforu. Poslanje se mora završiti što pre ako želimo da uopšte imamo kraljevstvo kojim bismo vladali.«
»Tema Poslanja je sledeća na dnevnom redu«, mirno odgovori sveštenik. »Bilo kako bilo, vojska je spremna. Obezbeđenje u svim gradovima je pojačano, za svaki slučaj i sve starešine budno motre. Što se tiče Jole... Primili smo uznemirujuće vesti od princa Hasela. Ne želim da o tome diskutujem pre nego princ sam stigne u Baras i ispriča nam lično ono što je tamo zatekao. Samo sam želeo da vas pripremim da i tamo imamo goruću situaciju.«
Još jedna u nizu, pomisli Stefana.
»Preći ćemo sada na Poslanje«, otac Mateas nastavi zasedanje. »Kakvo je stanje na tom frontu? Lorde Glazore?«
»Pa, tragična smrt dragog nam princa Rišera menja pravila rituala. Sada je samo petoro u trci za presto, što znači da se broji pet dragulja iz Štita. Jedan od njih je u mom posedu.«
»A jedan u mom«, Džilijan se oglasi.
»Jedan? Misio sam da su kod vas dva dragulja, princezo?«, Glazor upita sa podsmehom u glasu.
»I ja sam«, odgovori ona, potpuno hladno.
»Jedan je u posedu princa Hasela«, Maestar Mateas dodade. »Princ Markus i princeza Mirona nemaju nijedan, što znači da postoje tri dragulja čiju lokaciju ne znamo. A opet, četiri proreza na Štitu sijaju.«
»U pitanju je dragulj koji je trebalo da bude u mojoj vlasti, a koji se izgubio«, obrazloži Džilijan.
»Izgubio?! Dragulj Poslanja?! Oh, draga Džilijan, morate priznati da je to krajnje neodgovorno! Kako očekujete da Vam se povere svi dragulji kraljevstva na čuvanje, ako ne možete sačuvati jedan tako važan?« Glazor je, očigledno, želeo da isprovocira Džilijan.
Ona, pak, i dalje beše hladna. »Ne brinite zbog toga, lorde Glazore. Sve u svoje vreme.«
»Ako Vi tako kažete. Ja i dalje smatram da se ritual mora ubrzati! Defora slabi sa svakim danom. Potreban joj je kralj!«, Glazor je insistirao.
»A kako predlažete da to učinimo?«, upita otac Mateas.
»Prosto. S obzirom da dragulji ne mogu presuditi ko je najpodobniji, možemo proglasiti izjednačenje. U tom slučaju, podrška naroda biće odlučujući faktor. Onaj ko je pridobio najviše ljudi biće sledeći kralj.«
»Želite da narod odluči?«, sveštenik nije uspeo da sakrije skepticizam u glasu. »To i nije tako nezamislivo rešenje. Mada, Poslanje je stari ritual. Ne bismo ga mogli tek tako menjati. Možda kada bi se svi Poslani složili, i Veće imalo većinu...«
Stefani se Glazorov predlog dopadao. I sama bi tako nešto predložila, da može. Skraćivanje rituala bila bi prava odluka, s obzirom na sve okolnosti.
»Sahrana princa Rišera obaviće se sledeće sedmice«, sveštenik naizgled promeni temu. »Očekujem da će svi Poslani biti u Barasu u to doba. Tada ćemo imati prilike da odlučimo o Vašem predlogu. Da, neka bude tako.«
Prisutni se složiše.
»Ako smo završili sa tom temom, želim da čujem kakvo je stanje sa istragom ubistva Maestre Flete.«, Džilijanin pogled se srete sa Stefaninim. »Generale Oviate?«
Oviat, koji je do tada stajao izdvojen i bliže ulazu, sada se primače delu gde su Maestri sedeli. »Ispitani su svi koji žive u dvorcu, neki i više puta. Svi su tragovi upućivali na Maestru Minu kao krivca. Njenom smrću, ta teorija je pobijena.«
»I koja je nova teorija?«
Oviat se nakašlja. »Nema je.«
»Vidim.«
»Rešenje je jasno. Onaj ko koristi Zabranjenu magiju odgovoran je za ova ubistva. Maestra Fleta i Maestra Mina su obe bile zainteresovane za tu temu i vrlo je moguće da su i saznale ko stoji iza napada Senki. Nađite tu osobu i imaćete svog krivca.«
»Imate li predstavu ko to može biti?«, Džilijan postavi pitanje.
Stefana je osećala da gori. Činila je takav napor da ne skoči i vrisne Mironino ime. »Imate li Vi?«, upita iznenada, manje smireno nego što je želela.
»Molim? Kakvo je to pitanje?«
»Logično. To je pitanje koje se iz nekog razloga uporno izbegava u ovoj prostoriji. Ima li iko ovde predstavu o tome ko koristi Zabranjenu magiju?! Razgovaramo o Poslanju, o ratu, o troškovima, o Vilama, o ovcama i kozama, žitu, vazduhu samo ne o onome o čemu bi trebalo da se razgovara! Dva grada su masakrirana, a umalo i treći, putnici strahuju od čudnih zveri koje se pojavljuju niotkuda i sve to zbog jedne osobe. Zar ne bi trebalo da svu svoju snagu i energiju usmerimo na pronalaženje tog bolesnog uma, umesto što ovde sedimo i pravimo se da je sve u najboljem, prokletom, redu?!«
Svi Maestri je gledaše u čudu. Nije ni primetila kada je ustala sa svog mesta. Ponovo sede.
Princeza Džilijan iskrivi usne u osmeh. »Mislite li da mi to ne znamo, lejdi Stefana? Čak i kada bismo znali ko je taj bolesni um, kako ga Vi opisaste, da li smatrate da bismo mogli tek tako da uperimo prstom u njega? Ne, draga moja. Potrebni su nam dokazi. Šta mislite, zašto sam zadužila generala Oviata da sprovede istragu? Njegov konačni zaključak bio je i moj polazni. Mi vrlo dobro znamo kako je Maestra Fleta ubijena. Ono što fali je bilo šta što bi moglo poslužiti kao neoboriv dokaz da su naše sumnje opravdane.«
Stefana se posrami. Njen ispad je privukao previše pažnje, a to nije želela. Trebalo je da se iskontroliše, ali sada je već bilo kasno. Ako ništa drugo, sada je bila ubeđena da makar Džilijan, ako ne i više osoba, zna da je Mirona ta koja se služi Zabranjenom magijom. Može li to da upotrebi u svoju korist?
»Ukoliko smo završili sa ovim scenama, predlažem da nastavimo dalje«, otac Mateas reče prekorno, ali ne zlonamerno. »Primećujem da lorda Estiana još uvek nema među nama. Zna li se kada će nas blagosloviti svojim prisustvom?«
Oviat ponovo progovori: »Nažalost, trenutan položaj lorda Estiana i dalje je nepoznanica. Već osam dana nije u svojim odajama u dvorcu, a nije viđen ni u Speri.«
»Ne liči na lorda Estiana da tek tako nestane, ne ostavivši nikakav trag«, primeti Maestar Pjetar.
»Zaista. Formiraćemo odred za pretragu. Ne želim da išta rizikujemo«, otac Mateas odluči.
»Je li to zaista neophodno? Možda je naš lord Estian konačno rešio da se malo opusti i da sebi oduška«, Glazor se umeša.
»Čak i da je to slučaj, želim potvrdu. U ovim vremenima ne može se biti previše obazriv«, odgovori Maestar Mateas. »A sada, pre nego pređemo na svakodnevne tehnikalnosti, zamolio bih lejdi Džilijan da nam konačno iznese svoje saopštenje.«
Princeza ustade i istupi sa svog mesta za sednje. Postavila se tako da je svi okupljeni mogu videti, poput glumca na pozornici. Osmotrila je svakog ponaosob pre nego poče. »U svetlu skorašnjih događaja, a nakon dugog premišljanja i analize, donela sam odluku koja se tiče, kako mene, tako i čitave Defore.« Zastala je na trenutak, kao sa željom da ih drži u neizvenosti. »Želim da se povučem iz Poslanja.«
»Šta?!« Maestar Ludvig se zbuni, reagujući onako kako su verovatno svi poželeli u trenutku.
»Dobro ste me čuli. Povlačim se iz Poslanja. Smatram da će Defori biti bolje u rukama nekog od mojih suparnika. Nakon što je moj brat Rišer izgubio život, shvatila sam da ne želim da se isto dogodi i meni. Jednostavno, smatram sebe nedovoljno smelom i nedovoljno sposobnom da nastavim sa ritualom, a kamoli da sednem na presto. Zbog toga smatram da je pošteno sa moje strane da se povučem.« Džilijan izvadi iz svoje torbe nekakvu knjigu. »A evo i dragulja koji sam pronašla.« Lejdi Džilijan priđe sredini stola, gde je nekada sedeo njen otac i položi knjigu, u čije su korice bili urezani beli, gotovo providni dragulji.
Istovremeno, dragulji zasvetliše.
Baš kao i Jovanino ogledalo. Stefana pomisli.
»Očigledno je prava stvar u pitanju, čim sija u mom prisustvu«, reče lord Glazor koji ustade sa svog mesta i priđe knjizi. »Dragulji reaguju kada se po prvi put zateknu u prisustvu Poslanog.« Lord Glazor položi svoje ruke na knjigu i ona prestade da sija. »Eto.«
Glazor se odvoji od knjige, ali ona ponovo zasija.
Ponovo je položio svoje ruke na knjigu, pa isto učini i Džlijan. Knjiga je i dalje sijala.
»Kako je ovo moguće?«, lord Glazor će, uplašeno.
Nije više bilo poente odlagati. Sve će konačno biti otkriveno. Stefana ustade sa svog mesta i opkoli sto. Stade pored princeze Džilijan i položi svoje ruke na knjigu. Povuče ruke ka sebi i sjaj nestade, a sa njim i tajna koju je Mina čuvala tolike godine.


END OF EPISODE 7

Chapter V - Episode 6

»Hej, Flaj. Juhu. Čuješ li me?«
Flaj jedva da okrete glavu prema njemu.
»Hej, budalo! Reaguj, čoveče!«
Tup pogled.
»Ne vredi.« Branko se trudio da dopre do Flaja.
Od besa, preko ravnodušnosti, došao je do osećaja sažaljenja prema njemu. Kada se sve sabere i oduzme, Flaj je bio bolestan i Branko nije mogao želeti loše bolesnom čoveku. Šta više, osetio je želju da mu pomogne.
Pokušao je da uoči propuste u obezbeđenju Jole, ne bi li iskoristio neki da se išunja, no činilo se da ih nije bilo. Čuvari su bili sveštenici boga Fiera, te imuni na njegov Dar, tako da se na njega nije mogao osloniti. Uostalom, svaka previše nezavisna ili, na kraju krajeva, inteligentna akcija skrenula bi pažnju na njega i izdvojila ga iz hipnotisane gomile.
Njegova jedina nada bila je da će uspeti da probudi Flaja iz tog stanja, pa da će zajedno smisliti kakvo rešenje, ali je i ta nada polako umirala.
Činilo se da bi ih samo čudo moglo izvući iz kandži poludelog oca Gregorijana.


»Niko ne ulazi u Jolu«, čuvar je bio odlučan.
»Ma hajde! To sam samo mala, bezopasna ja!« Jelena pokuša.
»Niko. To su naređenja oca Gregorijana.«
»Ali tako sam htela da iznenadim svoju baku! Prešla sam pola sveta da joj dođem u posetu, a znate da su putevi opasni! Ona je stara...«, Jelena složi tužnu facu, »I bolesna...«, pogleda čuvara kako bi video suze koje su se formirale u njenim očima, »Ko zna hoću li je opet videti!«
Čuvari se pogledaše. »Čak i da Vas pustimo unutra, ona verovatno više nije u Joli.«
»Kako nije?! Pa kuda je mogla da ode? Jedva hoda, žena!«
»Nisam ovlašćen da odgovorim na to pitanje.«
»Onda me pustite da razgovaram sa nekim ko je ovlašćen!«
»Kakva je ovo buka?!«, upita čovek u belom koji se pojavi iza nje. Nije ga odmah prepoznala.
»Otac Gregorijan je izdao stroga naređenja da ne puštamo nikoga, a ova devojka insistira...«
»Prinče Hasele!«, seti se Jelena čoveka koji je stajao pred njom. »Objasnite ovim ljudima da nemaju prava da me ne puste da uđem! Ne mogu držati ceo grad pod ključem!«
»Zapravo, imaju. Starešina svakog grada ima prava da donosi ovakve odluke. To je jedan od zakona koji nameravam da promenim kad postanem kralj.«
»Otac Gregorijan nije starešina grada Jole, koliko se ja sećam.«
»Trenutno jeste. A zašto je Vama tako važno da uđete?«
»Unutra je neko kome je najhitnije potrebna moja pomoć.«
»Ja imam odobrenja da prođem. Recite mi o kome je reč i možda Vam mogu pomoći.«
»Radije bih to sama učinila«, Jelena je znala da bi bilo previše teško objasniti princu čitav problem.
»U tom slučaju, bojim se da nemate sreće. Pomerite se sada i ne ometajte ove momke u vršenju dužnosti.«
Došlo joj je da ga lansira jednim pokretom ruke, ali se suzdržala. Uostalom, imala je ideju. »A šta kažete da me ipak povedete sa sobom?«
»Ne vidim zašto bih to činio.«
»Zato što ja imam ovo!« Jelena isuka mač sa žutim draguljem koji zasija u prisustvu princa Hasela, kao i nedavno u Markusovom prisustvu.
»Kako je moguće?!«
»Moguće je. Spremna sam da Vam predam ovaj mač, meni ništa ne znači. Za uzvrat želim bezbedan ulazak i izlazak iz Jole.«
»Nisam siguran da će otac Gregorijan to dopustiti.«
Jelena se primače njegovom uhu. »Onda se potrudite da ne sazna.«


Otac Gregorijan je imao posetu. Branko se uvek trudio da se nađe u blizini kada se nešto važno događalo. Neupadljivo je izviđao i, po potrebi, osluškivao situaciju. Uglavnom niko nije obraćao pažnju na njega, s obzirom da su, ionako, bili ubeđeni da je on samo jedan od bezumnih Plamenova.
Sveštenikove odaje bile su pri vrhu koloseuma, tačno iza onog platoa sa koga se obraćao okupljenima, i Branko je već naučio kako da zaobilaznim putem dođe do njih, a da ne privuče pažnju. Koloseum je bio pun hodnika do kojih se lako pristupalo preko tribina. Stražara je bilo samo na određenim tačkama, s tim što ni tamo nisu previše motrili na ono što se događa oko njih. Jola je bila zatvorena za posetioce, a Plamenovi su bili bezopasni po sveštenika.
Prišao je što je više mogao. Ovaj Gregorijanov gost delovao je jako važno i, iako Branko nije čuo čitav razgovor od početka, mogao je čuti deo istog koji je bio vođen povišenim tonovima.
»Vi ste poludeli! Ovo nije ono što smo dogovorili!« gost je vikao.
»Nije? Dogovorili smo da meni prepustite Vašu kampanju i da ćemo obojica dobiti ono što zaslužujemo. Vi krunu, a ja poziciju jedinog Vrhovnog Sveštenika!«
»Ne ovako! Vi ste opustošili čitav jedan grad! Kako Vas to čini drugačijim od Raha?!«
»Sve je ovo u dobre svrhe, prinče Hasele! Mislio sam da bar toliko shvatate.«
»Čak i da pređem preko tog dela, šta da radim sa vojskom bezumnih vojnika?!«
»Vi ništa. Oni slušaju svaku moju zapovest. Svaku. Zamislite kakve mogućnosti nam to otvara! Uostalom, sever i zapad su već potpali pod ratno stanje. Jola se nalazi tačno između. Moramo misliti na bezbednost naše misije. Moramo se braniti!«


Jelena je bila šokirana prizorom koji je zatekla u Joli. Grad je, očigledno, bio ispražnjen od ljudi koji nisu bili zaraženi Kugom. Nije želela da pomišlja na koji način je to učinjeno, mada je naslućivala. Firci koji su sada tu živeli izazivali su jak osećaj nelagodnosti kod nje. Postojalo je nešto poprilično strašno u prizoru ljudi koji, očigledno, nisu znali za sebe.
Po onome što je do sada znala o Kugi, očekivala je da Firci budu agresivniji, ali oni su bili sasvim mirni.
Jasno je bilo da naći Flaja u ovoj gužvi neće biti lak zadatak. Srećom, ona je imala pomoć. Pozvala je svog psa iz simbola.
»Skiperu, pomozi mi da nađem Flaja!«
Pas zalaja, kao da joj potvrđuje i dade se u potragu. Psu tragaču bio je potreban miris onoga što traži da bi ga pronašao. Nadala se da Skiper nije običan pas.
Pošla je za njim i osmatrala okolinu što je bolje mogla. Naposletku, Skiper se zaustavi pred jednom kućicom. Prišla je i pogledala unutra. Flaj je sedeo šćućuren u ćošku.
»Dobar dečak!«, reče ona i pomazi Skipera koji je mahao repom.
Prišla je svom prijatelju. Prstima je šarao po tlu, vukući linije bez smisla i pravilnosti.
»Flaj! Ja sam! Jelena!«, rekla je, uzbuđeno.
Usmerio je pogled ka njoj, ali gledao je kroz nju.
»Sada ćemo te srediti!« Izvukla je napitak koji je dobila od Ivana, ali Flaj nije želeo da ga popije. Odgurnuo ju je, poput uplašenog deteta.
»Dobro, ako ćemo tako.« Podigla je ruku i zalepila ga za zid. »Skiperu, pridrži mi ga.« Pas je posluša i svojom telekinezom zadrža Flaja prilepljenog uz zid. Ona mu onda šakom pridrža čelo i palcem otvori usta, ponovo koristeći svoj Dar. Sipala mu je napitak u grlo i on je morao da ga proguta.
Skiper i ona ga spustiše na tlo i on se poče tresti. Koji minut kasnije, uperio je pogled ka njoj. Ovoga puta ju je video.
»Konačno, Džeks!«
Prišla je i zagrlila ga. »Nisi svestan koliko si mi dužan!«
»Nažalost, jesam. Bio sam svestan sve vreme. Samo me telo nije slušalo.«
»E ako te sada sluša, mislim da je vreme da pobegnemo odavde!«
»Slažem se. Ali prvo moramo po Branka.«
»Branka?! I on je ovde?« Tome se nije nadala.
»Da. Došao je da me ubije, da bi na kraju pokušao da mi pomogne. Ludak!«
»Hajdemo onda po njega! Ipak je on jedan od nas.«
Izađoše van tog kućerka.
»Stani«, reče Flaj kad se nađoše na ulici i šakom zgrabi blato sa tla, pa ga zalepi Jeleni posred čela.
»Da li si ti to meni bacio blato na lice?!«
»Ako te sveštenici vide bez žiga na čelu odvešće te pravo Gregorijanu. Ovako ćeš bar imati šanse. I ne zaboravi da se ponašaš maloumno!«
»Neće to biti problem.«
»Jola nije mala, ali ne moramo je celu pretraživati. Branko se obično mota oko koloseuma«, objasni Flaj, pa se razdvojiše.
Dogovorili su se da se nađu na trgu blizu kapije grada.


»Vi ne znate šta govorite! Ovo je nečuveno!«, sveštenikov gost je govorio.
»O, molim Vas, Hasele! Jeste li toliko naivni? Zar ne vidite šta se dešava oko Vas?! Svi smo u opasnosti! Moramo učiniti nešto! Zar ćete prepustiti Deforu bezbožnicima?!«
»Naravno da ne! Ali to ne znači da želim da ih istrebim!«
»Bojim se da nema drugog rešenja.«
»Da li VI čujete sebe?! Šta bi rekla Vaša kćerka da Vas sad vidi?! Da li mislite da bi Sanjica bila ponosna na Vas!?«
»Ponosna?! Sanja je jedna od njih, dragi moj prinče. Jedna od bezbožnika! Što će dalje reći da ona ne može biti moja kćerka!«
»Ovo niste Vi! Ja ne mogu da Vas pustim da nastavite ovako. Otići ću odmah u Baras i sve prijaviti Veću. Vašoj ludosti se mora stati na put!«
Vrisak. Prinčev. Branko primeti dim kako izlazi iz prostorije.
»Pustite me da izađem, oče!«
Još je bio živ. Morao je nešto da preduzme, ali šta?
»Nikome neću dozvoliti da uništi sve za šta sam se zalagao ovolike godine. Nikome! Pre ću videti Deforu kako gori, nego dozvoliti da njom zavladaju takvi poput vas!«
Morao je da dela. Branko se svom svojom težinom obruši na vrata i uspe da ih otvori. Stražari uleteše za njim i zgrabiše ga za ruke, ali ga pustiše gotovo u isti mah, i sami uplašeni prizorom pred njima.
Nad ocem Gregorijanom vio se plamen koji kao da je oživeo. Princ Hasel je stajao ukopan.
»Bežite!«, viknu Branko.
Princ potrča ka izlazu, vukući Branka sa sobom. Plamen poprimi oblik zmaja i polete za njima.
Hodnici koloseuma bili bi zamka. Morali su preko tribina koje su se nalazile pravo ispod njih. Bilo je visoko, ali mogli su da prežive. Princ i Branko skočiše preko ograde.


»Sto u gromova!«, reče Flaj kad ugleda vatrenog zmaja iznad koloseuma.


»To ne izgleda dobro!«, Jelena izusti, premda ipak potrča ka sredini koloseuma. Otac Gregorijan stajao je na uzvišenju iznad tribina.
»Ne možete pobeći! Plamenovi, zastavite ih!« Raširio je ruke, na šta, do tada mirni Plamenovi, kao da se probudiše i poput divljih zveri potrčaše ka koloseumu. Jedan od njih umalo potpuno ne pregazi Jelenu.
Skiper i ona prekrčiše sebi put, bacajući Plamenove kao da su igračke. Negde blizu sredine koloseuma ugleda princa Hasela i Branka.
»Ovamo!«, viknu im i napravi im „stazu“.
»Otkud ti ovde?«, upita Branko, dok su trčali.
»Spasilačka misija!«
Susreli su se sa Flajem, koji je imao problem da se izbori za Plamenovima oko sebe.
Zmaj im se približavao.
»Nećemo uspeti! Kapije su zatvorene!«, Branko će, zadihano i uplašeno.
»Kapiju ostavite meni. Vi se postarajte za stražare!«, reče princ Hasel.
Kada se konačno približiše kapiji, Branko i Flaj zgrabiše svako po jednog stražara, dok su Jelena i Skiper držali Plamenove na odstojanju.
Princ Hasel podiže šaku ispred svog lica, okrenu dlan ka sebi, zatvori oči i stegnu pesnicu. »Jedan, dva, tri«, brojao je, a onda naglo otvori oči i dlan usmeri ka kapiji koja eksplodira.
»Sjajno!« uzbuđeno će Jelena.
Istrčaše napolje što su brže mogli, za dlaku izbegavajući zmaja koji se obrušavao na njih.
»Nećemo moći da mu pobegnemo na otvorenom! Previše je brz!«, izrazi Branko svoju zabrinutost.
»Možda da se razdvojimo?«, predloži Jelena.
»Prekasno!«, Flaj pokaza u pravcu neba, gde je ogromni plameni zmaj širio svoja krila.
Ustremi se ka njima.
Jelena zažmuri. Kakav kraj! Čekala je trenutak.
Umesto toga, otvori oči i ugleda plamen koji kao da se razlivao oko njih. »Flaj!«, viknu ona.
Ruka koju je držao preko lica formirala je ogromni, beli štit koji ih je sve pokrio. Plamen se raspršio u dodiru sa njim i nestajao.
»Kako... Šta si uradio?«, upita princ.
»Nemam pojma!«
»Vi ste Pastiri!«, zaključi princ, očigledno povezujući jasne znake. »Nije trebalo da vam pomognem!«
»Začepi, bogomoljcu. Mi smo pomogli tebi!«, Flaj mu odbrusi.
»I samo zbog toga ću zaboraviti da smo se ovde sreli«, reče Hasel, izdvojivši se iz grupe. »Sledeći put vam neću progledati kroz prste. A sad, moj mač! Bezbedno sam Vas uveo i izveo iz Jole.«
»Dogovor je dogovor.« Jelena uruči mač princu.
Hasel ga osmotri par trenutaka, okrenu se i ode.
»Bolje da i mi pobegnemo pre nego nas Plamenovi pojure!«, predloži Flaj.
»Slažem se«, potvrdi Jelena. »I ti ideš sa nama!«, obrati se Branku.
»Ja? Ali kuda?«
»U Baras, naravno.«
Skiper se vrati u simbol, a tri saputnika krenuše put Barasa.


END OF EPISODE 6

Chapter V - Episode 5

Dan je ponovo bio siv. Je li uopšte više i bilo svetlijih dana? Stefani se činilo da je sve uvek bilo sivo. Bacila je pogled kroz prozor i zaključila da će verovatno ponovo padati kiša.
Kada je pritisnula taster Izbacivača, obrela se u nekoj zabačenoj ulici Barasa sa užasnom glavoboljom. Taj ju je bol pratio već nekoliko dana. Pokušala je da stupi u kontakt sa Kliom što se ispostavilo bezuspešnim, pa se odmah vratila natrag u dvorac.
Sada je opet bila tu, iako je sve videla nekim drugim očima. Mininim.
Čitač nije tek pročitao Mininu Sferu, već ju je učitao u Stefanin um i ona je sada živela sa sećanjima koja nisu bila njena. Konfuzija koju je to izazvalo bila je ogromna. Kada bi se susrela sa nekim iz dvorca, prisećala se i razgovora kojih nikada nije vodila sa tom osobom, mislima koje kao da su joj bile usađene i potpuno drugačijim doživljajima svoje okoline.
Naravno, sačuvala je i svoje misli, svoje utiske i sećanja, ali je sve bilo tako pomešano. Zbog toga se trudila da što manje izlazi, bar dok se ne navikne na novonastale okolnosti. Nadala se da će sve to proći vremenom i da će ponovo biti ona stara. Činilo joj se da će izgubiti razum ako tako ne bude.

»Zbog ljubavi, naravno!«
To su bile poslednje reči koje je Mirona izgovorila Mini pre nego ju je ubila i baš te reči su sada neprestano odzvanjale Stefani u ušima. Sada je znala sa sigurnošću da je Mirona ta koje je trebalo da se boji. Mina je sve shvatila na dan svoje smrti.
Bilo bi suludo suočavati se sa Mironom i doživeti Mininu sudbinu. Morala je biti pažljivija. Želela je da dobro upozna svoju protivnicu. Želela je da razume njene motive.
Jedina informacija o Mironinom ljubavnom životu koja je ikad doprla do njih je potekla iz Markusovog dnevnika. Ako je verovati princu Markusu, Mirona je bila zaljubljena u Maestra Glazora. Mini i njoj je to delovalo malo verovatno, ali je to bio početak. Na sreću, lord Glazor je odlučio da ostane u dvorcu neko vreme nakon Goranovog i Angelusovog suđenja. Možda je trebalo da ga ispita?
Činilo joj se da se danas malo bolje oseća, te odluči da se konačno ponovo pokrene. Sada kada je saznala tolike stvari, nije smela da klone. Snagom svoje, ali i Minine odlučnosti ona se obuče, umi i pođe.
Na vratima je dočeka general Oviat.
»Šta je sad?«, upita Stefana, drsko.
»Tražim lorda Estiana.«
»Očigledno ga ovde nećeš naći«, odgovori mu, ne persirajući, i okrete se, ali ču njegove korake iza sebe. »Da li ti to mene pratiš?« Ranije se bojala tog čoveka. Sada više ne.
»Da. Imam takva naređenja.«
»Naređenja?! Od koga?«
»Od lorda Estiana. U slučaju njegovog odsustva, ja sam odgovoran za Vas. A on nije u dvorcu od sinoć, rekao bih.«
»Možda je otišao da se malo opusti. Bogovi znaju da mu je to potrebno.«
»U svakom slučaju, idem sa Vama. Kuda ste se zaputili?«
»Da obavim jedan razgovor. Hajde onda. Budi dobar pas.« U načinu na koji je disao mogla je da oseti njegov bes. Gotovo se zakikotala.

Pokucala je na vrata odaja lorda Glazora.
Vrata je otvorio lično on. Izgledao je, donekle, zapušteno. Brada mu je porasla, a i kosa i delovao je mršavije nego ranije. Stefana zaključi da ga je Poslanje iscrplo. Možda je zato odlučio da neko vreme odustane od kampanje.
»Šta želite?«, upitao ju je, usiljeno učtivo.
»Želim da razgovaram sa Vama, ako je to moguće.«
»Nisam siguran da imam o čemu da sa Vama razgovaram. Ako biste bili ljubazni, ostavite me sada. Imam posla.«
»Neću Vam oduzeti puno vremena. Vezano je za smrti koje su se odvile ovde na dvoru. Evo i general Oviat je pošao sa mnom.«
Oviat je pogleda prekorno, ali ne reče ništa.
»Oh, dobro. Već sam rekao sve što sam imao, ali ako ćete zaista biti kratki...«
»Vrlo«, Stefana reče i kroči u njegove odaje.
Soba je bila neuredna kao i on sam. Nije stekla takav utisak o lordu Glazoru ranije. Bila je ubeđena da je podjednako disciplinovan kao lord Estian, ako ne i više.
»Pitajte šta Vas zanima.«
»Naravno. Izvinjavam se unapred ako ću biti malo indiskretna, ali ne želim da okolišam. Šta mi možete reći o Vašem odnosu sa princezom Mironom?«
»Mironom?!«, Glazor je delovao uvređeno i nervozno. »Kakve to veze ima sa bilo čim?«
»Možda nikakve. Bilo kako bilo, volela bih kada biste me udostojili odgovora.«
»Ona i ja smo konkurenti u Poslanju. Nikada nismo bili u nekim posebnim odnosima. Prijateljski i učtivo se ophodimo jedno prema drugom i to je to.«
»Jasno. Dozvolite onda da malo preformulišem pitanje. Da li ste, kojim slučajem, ikada bili u emotivnoj vezi sa princezom Mironom?«
»Jeste li Vi poludeli?! Kakva su ovo pitanja? Neću ovo trpeti!«
»Do mene je došla informacija da princeza Mirona gaji posebna osećanja prema Vama.«
»Ako je to i istina, ja sa tim nemam nikakve veze. Ja nemam vremena za ikakve emotivne... aranžmane. Trenutno jedino želim da opravdam poverenje koje mi je kralj Rejnor ukazao dozvolivši mi da učestvujem u Poslanju.«
»Svakako. Samo sam želela da to proverim. Dakle Vi tvrdite da među vama nema ničega?«
»Naravno da tvrdim. Šta više, od njene svađe sa ocem, jedva da smo i razgovarali.«
»Svađe sa ocem? Mislite na svađu posle koje su deca kralja Rejnora napustila dvorac?« Stefana je potpuno smetnula taj događaj sa uma. Ni Mina, ni ona nisu znale ništa o razlozima koji su do toga doveli.
»Da, mislim na tu svađu. A sada, ako ste završili sa zadiranjem u moju privatnost, molio bih Vas da odete odavde.«
Neko pokuca na vrata i Glazor ga pozva da uđe.
»Ja sam, lorde Glazore. Ana.«
»Ana?!« Stefana i Glazor rekoše uglas.
Na trenutak je nije prepoznala. Njena duga, plava kosa bila je isečen, a pantalone su joj bile poderane.
»Da li sam vas prekinula?«
»Ne. Lejdi Stefana je upravo odlazila.«
Stefana i Oviat krenuše van, a Ana joj šapnu u prolazu da je sačeka.


»Ana, tako mi je drago da si dobro! Izgledaš... drugačije.«
Tek je tad shvatila kako je izgledala. Ona je, međutim, imala opravdanje za svoju neuglednost. Pitala se šta se da li je lord Glazor imao opravdanja za svoju.
»Zašto si se vratila? Da li se nešto dogodilo sa ključem?«
»Ključ je na sigurnom, ne brinite.«
»Dobro, dobro. Rekao sam ti da se držiš dalje od Barasa! Ah, nema veze sad. Ionako si već tu.«
Ana se oseti loše zbog tog prekora, pa brže pokuša da skrene temu. »Čula sam da ste u Barasu, pa sam htela da Vas vidim. Želite li da Vam donesem ključ? Kako napreduje Poslanje?«
»Odlično. Sve je odlično. Uhvatila si me u žurbi. Ključ zadrži kod sebe. Još nije vreme. Reći ću ti kada mi bude bio potreban. Sada moram ići. Videćemo se uskoro.«
Lord Glazor ju je bezmalo izgurao iz svojih odaja i zatvorio vrata zbog čega se Ana rastuži.
Bio je čudan i kada ga je videla u Pivu, a sada joj je bio još čudniji. Kao da je Poslanje ispilo svu njegovu veličinu i sjaj. Nije joj se ni obradovao kada ju je video.
Odluči da je bolje da ne misli na to. On je bio njen nadređeni, ne njen prijatelj. Glupo je bilo očekivati da će joj se radovati.
Ugledala je Stefanu na drugom kraju hodnika, te potrča ka njoj.
Zamolila je generala Oviata da ih ostavi same. On nije pristao na to, ali se složio da stoji na određenoj udaljenosti kako ne bi čuo razgovor, a da je i dalje mogao da motri na Stefanu.
»Šta je sa njim? Je li on tvoj lični čuvar?«
»Danas jeste« Stefana se okrete ka Ani i zagrli je. »Ana, tako mi je drago što te vidim! Šta je sa ostalima?«
»Dobro su! Nalim jedva čeka da te vidi! Ići ćemo odmah do njega. Samo mi reci gde je Mina, mislim da bi trebalo da pođe sa nama.«
»Ovde sam«, reče Stefana, što Anu samo zbuni.
»Kako to misliš?«
»Oh«, Stefana izusti i obori glavu. »Mina... Mina je mrtva.«
Ana se oseti paralisanom. »Ne!«, izusti gotovo šapatom, a oči joj se napuniše suzama. »Kako se to dogodilo?«
»To je duga priča. Vodi me sad Nalimu. Molim te. Reći ću vam sve kada se budemo našli.«


Lejdi Kase ih je smestila u različite odaje i povukla se u svoju kancelariju. Lepeza je, očigledno, bila kuća uživanja. Nalimu beše neprijatno što se tu zatekao. Sve je lepo mirisalo i bilo je čisto, no on se ipak osećao nekako prljavo.
Kiru su držali pod ključem. Stvari su morali rešavati po redu, a on nije mogao ni da razmišlja, znajući da će uskoro ponovo videti Stefanu. Pitao se da li je izgledala drugačije.
Iako je postojala realna mogućnost da Stefana više nije među njima, on je ipak osećao drugačije. A osećaj jednog empate znači puno.
Nakon par teških sati, Ana se pojavi sa Stefanom.
Gledao ju je iz daljine, jedva verujući svojim očima. Bila je elegantno odevena i kosa joj je bila podignuta. Nije navikao da je vidi u takvom izdanju. Želeo je da potrči ka njoj, ali ga noge nisu slušale. Umesto toga, stajao je kao kip i čekao da mu ona priđe.
Zagrlili su se. Bio je to najbolji zagrljaj koji je ikada osetio. Nije mogao zadržati suze, a i ona je plakala.
»Konačno!«, rekla je. »Tako si mi nedostajao.«
»I ti meni.« Bila je ispijena. Lice joj je bilo skoro bezbojno, a ruke hladne. »Jesi li dobro? Deluješ bolesno.«
»Dobro sam. Šta se tebi dogodilo?«
Nalim je već zaboravio na ožiljak na svom licu. »To mi je uspomena sa puta.«

Naredni sat koji su proveli zajedno bio je najčudniji njihov sat. Toliko toga se desilo i jednom i drugom da razgovor prosto nije mogao teći kako je Nalim zamišljao da hoće.
I jedno i drugo su zaboravili koliko tačno onaj drugi zna i ne zna, te su se stalno morali vraćati i objašnjavati nešto za šta su mislili da su već podelili. Par puta su zalutali i u onu neprijatnu tišinu koja im se nikada ranije nije događala. Postojao je nevidljivi zid među njima koji će moći da se sruši jedino kada ponovo budu provodili vreme zajedno.
»Pa... Sada kada nema Mine, možeš konačno otići iz tog prokletog dvorca. I sve će ponovo biti kao pre«, rekao je Nalim, nasmešivši se.
Stefana se takođe nasmeja, ali drugačije, sa nevericom. »Kao pre? Teško.«
»Ma, hajde! Biće potrebno malo vremena, svakako. Videćeš! Čim iskočiš iz te haljine i pobegneš iz onog osinajka, ponovo ćeš biti ona stara.«
Pogledala ga je, a u njenim očima on vide tugu kakvu nije nikad ranije. »Nalime«, reče i zastade kao da bira reči, »ja ne mogu otići iz dvorca.«
Nije razumeo. »Ne možeš? Ali zašto? Više nisi zatvorenik.«
»Nisam, ali ne mogu.«
»Ne možeš ili ne želiš?«, pitao je, strahujući od odgovora.
»Oba.«
Ponovo neprijatna tišina. Ovoga puta bila je hiljadu puta neprijatnija.
»Razumem da ti je Mina postala draga i da si joj verovala, ali ona je bila ta koja nas je odvojila! Sada kada smo konačno ponovo zajedno...«
»Nije nas Mina odvojila!«, prekinula ga je, povisivši ton. »Nije te ona oterala odavde! Ja sam! Bio je to moj izbor i moja odluka. Mina nema nikakve veze sa tim.«
Sada je još manje razumeo. Sećao se Stefaninog insistiranja da je ostavi u Barasu i ode u potragu za Velikim Pastirom, ali je bio ubeđen da Mina stoji iza svega toga. Zašto bi Stefana želela da on ode? »Šta... Šta hoćeš da kažeš? Šta ovo znači? Ne razumem.«
»Hoću da kažem da postoji mnogo toga što ti ne znaš, a što ti ne mogu reći. Bar ne još uvek.«
Osećao se kao u košmaru. Često je zamišljao njihov susret. Nikada nije ni slutio da će krenuti ovim tokom. Savio je prste na šakama i povukao ruke ka sebi, kao da se odvajao od nje. »U redu. Ako smatraš da je tako najbolje, onda je u redu.«
»Nemoj me shvatiti pogrešno. Nije da nemam poverenja u tebe, samo...«
»Samo ne možeš da mi kažeš.«
Okrenuo je glavu, boreći se sa suzama. »Možda je bolje da odeš sada. Mogao bih malo da odspavam, umoran sam. Pričaćemo ovih dana. Znaš gde da me nađeš, kad budeš imala vremena.«
Stefana pokupi haljinu rukama i ustade.
»Sećaš li se kada sam ukrao crni luk gospođi Aspro u Štoku?«, reče joj iznenada.
»Mislim da da. Bili smo tako mali.«
»Niko nije znao za to i užasno me je grizla savest. Već sam video sebe zatvorenog u tamnici starešine Galilea.«
»Uvek si bio nepopravljiva dobričina.«
»Mislio sam da ću pući i morao sam nekome da kažem.«
»Došao si u moju sobu jedne noći i ispričao mi sve.«
»I u tom trenutku, osetio sam kao da sam ispričao celom svetu i kao da su mi bogovi oprostili. Još tada sam znao da, ako postoji neko kome ću uvek moći da ispričam najtamnije tajne mog uma, to ćeš biti ti.«
»Nalime...«
»Sećam se i kako si se, mnogo godina kasnije, iskrala iz kuće kako bi se videla sa Pevukom i slomila prozor prilikom iskakanja kroz isti. Suzana je čvrsto spavala, ali ja sam čuo i ustao da proverim je li sve u redu. Ujutru, za doručkom, čekao sam trenutak kada će nas Suzana ostaviti same kako bi mi ispričala za tvoju divnu noć i nestašluk. Međutim, ti nisi rekla ništa. Lomljenje prozora bilo je pripisano vetru i slučaj je bio zatvoren.
Shvatio sam tada da si ti, ipak, drugačije gledala na stvari. Drugačije osećala. Bez obzira na to, delić mog srca se slomio zajedno sa tim prozorom.
Hoću da kažem da te razumem. Sada smo odrasli i ti imaš svoje razloge. Ja ću te voleti, uprkos svemu i biću ovde ako ti zatrebam. Ali...«
Oboje su plakali. Posmatrala ga je ćutke.
»Ali ne govorimo više o slomljenim prozorima. A ja sam se nekako nadao da će se, kad dođemo do lomljenja krupnijih stvari, sve promeniti.«
Provedoše par trenutaka u tišini, a onda Stefana ode svojim putem.


»Lejdi Kase!«, obrati joj se momak.
»Jesi li je kontaktirao? Kakve su vesti?«
»Gospodarica je rekla da ništa ne preduzimate i da će Vas uskoro posetiti.«
»U redu. Čekaću je.«
Lejdi Kase je pretpostavljala da će Gospodaricu interesovati njena ponuda, ali nije ni sanjala da će ona odlučiti da je, po prvi put, lično poseti. Samozadovoljno se nasmeši i vrati se svom poslu. Osećala se besprekorno. Sudbina joj je bila naklonjena. Konačno će joj se ostvariti i najveći i najluđi snovi.


END OF EPISODE 5

Chapter V - Episode 4

Stigli su do tornja od trave i pronašli ulaz, baš kao i prethodni put.
Kiru i Teu su morali ostaviti van, Kiru vezanu, a Teu kao njenog čuvara.
Ponovo su lebdeli ka vrhu, ovoga puta sa Artzainom u rukama.
»Nađite Artzain. Tada ću vam dati odgovore za kojima tragate«, govorila je Anhat, a Nalim se dobro sećao njenih reči. Taj trenutak je sada došao.

Filip i Anhat su ih čekali, nasmešenih lica. Očito su znali za njihov poduhvat.
»Čestitam«, izusti Filip kada ih ugleda.
»Pronašli smo Artzain, baš kao što ste nam i naložili. Sada želimo odgovore«, reče Nalim, uplašen da ga neće ponovo prekinuti u pola rečenice kao ranije.
»A odgovore ćete i dobiti«, Filip im se obrati. »Zar se ne želite prvo malo odmoriti?«
»Ne!«, rekoše svo četvoro u glas, a Anhat i Filip pogledaše i glasno nasmejaše.
Nalim primeti da je to bio prvi put da su njih dvoje izgledali kao obični ljudi.
»Vrlo dobro«, poče Anhat. »Dozvolite mi da nastavim priču koju sam već započela. Budite strpljivi i saznaćete ono što vas zanima. A posebno tebe, Nalime.« Anhat ga pogleda pravo u oči. »Kada je rat između Vedina i Senki završen, a pre nego je Četvoro izdalo Stvaraoca, bilo je jasno da će ponovo doći dan kada će Vedini biti potrebni Hebealu. Uz to, trebalo je sačuvati moć Stvaraoca koja je morala živeti uprkos svemu. Vedini su toga bili i više nego svesni, pa su preduzeli neophodne mere. Zadatak očuvanja Stvaraočeve moći poveren je Filipu i meni.«
»Anhat i ja bili smo obični ljudi, ne Vedini. Naš život bio je miran, a Stvaraočeva volja bila je da nam ne podari mogućnost da imamo potomaka, kao što je njegova je volja bila i da to promeni.«
»Prvi Veliki Pastir, najsjajniji među Vedinima, prišao nam je i ponudio dar Života. Taj je dar pratilo i teško breme.«
»Podario nam je mogućnost da imamo svoju decu, a uz nju i Svetu dužnost. Upozorio nas je da ćemo bdeti nad svojom decom i decom naše dece i njihovom decom sve do dana kada ćemo moć Stvaraoca podariti nekom od naših potomaka. Ne znajući tada šta će tačno podrazumevati naša dužnost, a kako je to bio jedini način da Anhat i ja imamo svoju porodicu, mi smo pristali. Onda nas je on poljubio.«
»Sa njegovim poljupcima, delić Svetlosti ušao je u naša bića i mi više nismo bili ljudi. A kako nismo bili ni Vedini, izbegli smo izdaju Četvoro, tako da je naša dužnost ostala neugrožena.«
»Hoćete da kažete da ste vas dvoje živi već čitavu večnost?!«, lejdi Kase se pobuni.
Anhat klimnu glavom. »Ali iako smo Moć Stvaraoca preneli na svoju decu, to nije bio slučaj sa dugovečnošću koju smo dobili od Velikog Pastira. Dužnost koja nam je poverena bila je samo naša, tako da oni koji su došli nakon nas nisu imali svest o ulozi koju igraju u Hebealu.«
»Gledali smo svoju decu i svoje unuke kako umiru, dok smo mi ostajali nepromenjeni. Tada nam je bilo jasno da se moramo držati po strani i ne otkrivati se dok ne dođe trenutak kada će naša dužnost biti konačno izvršena.«
»A taj trenutak je došao. Danas pred nama stoji ponovo rođeni Veliki Pastir.«
Nalimu je trebalo malo vremena da dođe k sebi. Je li bilo moguće da on u sebi nosi krv to dvoje ljudi? »A šta je sa mojim roditeljima?«, upitao je.
»Kada se Senka probudila u Barasu, znali smo da je vreme došlo. Ti si tada bio još dete. Otišla sam u Štok, gde su tvoji roditelji, a naši poslednji živi potomci živeli i rekla im istinu o tvojoj pravoj prirodi. Nekolicinu dana kasnije odlučili su da te ostave u Štoku. Oni su bili dobri, prostodušni ljudi, ali uplašeni. Uplašeni od deteta čija je sudbina bila tako velika.«
»Međutim, nisi bio ostavljen sam. Anhat i ja smo se postarali da budeš zbrinut.«
»Suzana.«, izusti Nalim.
»Tako je«, potvrdi Filip. »I iako se ona sasvim dobro starala o tebi, mi smo, takođe, motrili. Želeli smo da saznaš za svoju Moć u pravo vreme.«
»Trenutak u kojem se simbol Pastira pojavio na tvom dlanu bio je trenutak kada si pretrpeo veliki gubitak. Želela sam da ti pomognem da se izboriš sa tugom. Dala sam ti svrhu kada je sve bilo izgubljeno.«
Nalim se seti dana kada je prvi put sreo Anhat. Štok je bio uništen, a Stefana, Milena i on vratili su se iz Kiolota nakon što je Mina odbila da posluša njihovu molbu. »A šta je sa Stefanom i Milenom? I one su dobile simbole kad i ja.«
»To je bila Volja Stvaraoca. Ja sam probudila tvoju Moć, a on njihovu. Stvaraocu je potrebna vojska. Potrebni su mu Pastiri.«
»Što znači da je to što smo mi ostali dobili moć Pastira bila puka slučajnost?!«, lejdi Kase se, očigledno, ta ideja nije dopala.
»Zar zaista verujete u slučajnosti, lejdi Kase?«, upita Anhat. »Prilikom Vaše prethodne posete izrekla sam jednu neistinu. Rekla sam da je neke od vas birala sudbina, a neke slučaj, no to nije posve tačno.«
»Slučaj ne postoji, kada su Vedini u pitanju«, uključi se Filip. »Puno ste puta čuli za Čvorove sudbine, ali da li ste se ikada zapitali šta oni zapravo znače, ili odakle potiču?«
»U pitanju je samo ustaljen i široko prihvaćen izraz. Ljudi ga koriste da označe obrte ili neverovatne slučajnosti. Ne verujem da iko zna odakle on potiče«, objasni Ana, pomalo poput učiteljice.
»Mi znamo«, odgovori Filip. »I to nas dovodi do novih odgovora koje vam dugujemo. Odgovora o prirodi i svrsi moći Pastira.«
»Sudbina plete mrežu, a jedini koji tu mrežu može u potpunosti razumeti jeste Stvaralac. Pa, ipak, svako od nas, na određeni način, plete svoju sopstvenu Mrežu Sudbine od Niti koje povezuju ono što nam se događa i ono što se može dogoditi.«
Filip i Anhat su se neprestano smenjivali u govoru, što je Nalimu pojačavalo značaj i doživljaj reči ko je su izgovarali.
»Tačke u kojima se te niti spajaju, jesu Čvorovi Sudbine. Svaki trenutak izbora i svaka odluka koja je pred nama nalazi se u Čvorovima. Iz svakog čvora vuče se jedna, a najčešće dve ili mnogo više Niti.«
»To je poput odluke kojim putem doći od jednog do drugog mesta. Svaki izbor vodi sopstvenom stazom, do konačnog odredišta.«
»Ali se put može dodatno račvati. Čvorovi Sudbine koji nas čekaju na različitam stazama mogu biti potpuno drugačiji. Na kraju, može se desiti da stignemo na posve drugo mesto.«
»Baš kao što se dogodilo sa vama, Pastirima. Mnogo više vas je krenulo u potragu za Velikim Pastirom, a pred nama ovde stoji samo četvoro.«
»Sa svakom našom odlukom, stvaraju se novi Čvorovi koji dalje stvaraju nove. U pitanju veoma složen i nepredvidiv proces. Nikada ne znamo koja će nas Nit odvesti do kog Čvora. Postoje, međutim, Neizbežni Čvorovi. Ma koju odluku donesemo i ma kojom stazom krenemo, do njih ćemo neizbežno stići.«
»Takav jedan čvor je smrt. Bez obzira kako živimo i koje odluke donosimo, ona nas sve očekuje. Smrt je, doduše, samo ekstreman primer. Postoje brojni Neizbežni Čvorovi.«
»Neretko, Neizbežni Čvorovi su rezultat tuđih odluka, mesto naših. Odluke roditelja kada su u pitanju njihova deca, ili odluke naših vladara kreiraju Neizbežne Čvorove.«
»Što nas dovodi do druge problematike – Povezanosti. Uticaja tuđih Mreža Sudbine na našu.«
»Susret sa svakom osobom predstavlja trenutak Povezanosti, u kome se Čvorovi dveju Mreža presecaju, sjedinjuju. To se može dogoditi u samo jednom jedinom Čvoru, poput susreta sa strancem koga više nikada nećemo videti, a može se dogoditi da taj susret dovede do brojnih zajedničkih Čvorova.«
»Možete li zamisliti složenost Mreže jednog grada, jednog društva ili čitavog sveta? Postoje manji ili veći Čvorovi, Čvorovi koji pogađaju samo pojedinca, dvoje ili grupu njih, kao i oni koji pogađaju Mrežu svih živih bića odjednom. Čvorovi poput rata.«
»I dalje nisam siguran da shvatam kakve to veze ima sa nama«, zaključi Zlatko koji se usudi da ih prekine.
»Onda dozvolite da Vam to pojasnim«, Filip reče. »Na vašem putovanju do sada naišli ste na mnoge Čvorove Sudbine i kreirali još i više njih. Stefanina odluka da napdne generala Oviata, Goranova da oslobodi ubicu kralja Rejnora, Jelenina da žrtvuje svog ljubavnika, Nalimova da pomogne Krisanti i mnoge druge, značajne i manje značajne, imaju nešto zajedničko.«
»Te odluke su kreirale Čvorove ne samo na vašim Mrežama, već i na Mreži čitavog Hebeala. U tome je posebnost Vedina, odnosno Pastira.«
»Ha!«, lejdi Kase se umeša, »Posebnost? Zar to nije slučaj sa svakom osobom na poziciji moći? To nas ne čini ništa važnijima, niti drugačijima od članova Veća, recimo. Njihove odluke kreiraju Čvorove svima nama.«
»Na prvi pogled može tako delovati«, objasni Anhat, »ali je suština daleko drugačija.«
»Kada ste postali Pastiri, vaše su Mreže evoluirale. Kraljevsko Veće sedi u prostoriji i promišljeno donosi odluke koje će promeniti Sudbinu kraljevstva. Pastiri su blagosloveni saznanjem da će svaka njihova odluka, na ovaj ili ovaj način uticati na Sudbinu čitavog sveta.«
»Vrlo često ni sami nećete biti svesni posledica onoga što učinite na svet oko vas. Ono što je izvesno je da će posledica biti. Svaki niz srećnih okolnosti, ili trenutak loše sreće, svako nalaženje na pravom ili pogrešnom mestu u pravo ili pogrešno vreme, svaki iznenadni udarac ili pomilovanje nikada neće biti slučajnost. Za razliku od drugih ljudi, Pastiri sami kroje svoju Sudbinu.«
»I Vi to smatrate blagoslovom?! Meni to više liči na kletvu!«, iskreno će Ana.
»Možda je pomalo od oba. Opet, šta će biti od ta dva zavisiće isključivo od vas.«
»No, naša priča tu nije gotova«, Filipov ton se promeni, a i lice mu se uozbilji. »Iako Mreže Sudbine zvuče složeno i nedokučivo same po sebi, one su deo svakodnevnog života i prirodnog toka stvari. Ali, kao i uvek, postoji i druga strana medalje.«
»Kada bi se život odvijao po Volji Stvaraoca, svako od nas bi došao do kraja svoje Mreže nakon vremena podarenog mu da provede u Ravni Živih. U tom slučaju, iako složene, Mreže Sudbine imale bi svojevrsnu pravilnost i, donekle, bezazlenost. Kada bismo znali da, bez obzira šta učinili, možemo doći do pravog kraja svojih Mreža, život bi bio onakav kakvim ga je Stvaralac zamislio. Međutim, kao što i sami već znate, javio se Haos.«
»Da li kroz delovanje samih ljudi, Raha ili onih koji Rahe kontrolišu, Mreže Sudbine su narušene i tok Života se menja, pod uticajem Haosa.«
»Haos je nepredvidiv i ugrožava čitav Hebeal. Vaš je zadatak da ga zaustavite.«
»To znači da se morate boriti ne samo protiv Senki koje možete videti, već i protiv onih u ljudskom umu.«
Pastiri zanemeše.
»Možemo li mi to? Mislite li da smo dovoljno jaki?«, upita Nalim ponizno.
»Vi ste odabrani, svako na svoj način i iz nekog razloga. Volela bih kada bih mogla da vam kažem da ćete svi biti ujedinjeni i uspešni u borbi koja vas očekuje, no to bi bila laž. Jedan od Pastira je već izgubio život.«
»Ko?!«, upita Nalim, ježeći se na samu pomisao da bi to mogla biti Stefana.
»Nažalost, to vam ne smemo reći. Naš je zadatak da vas posmatramo i, s vremena na vreme, usmerimo, ali ne i da se uključujemo u vaša dela.«
»Ali...«
»Vi ste svi Pastiri i svako od vas nosi moć Stvaraoca u sebi«, prekide ga Filip i Nalim shvati da će ostati bez odgovora, »kao i sposobnost da utiče na Čvorove Sudbine. To ne znači da će vaši putevi biti isti, niti da ćete imati ista odredišta, kao što ne znači da ćete uvek donositi istovetne odluke.«
»Vaša moć i moć Artzaina je najjača kada ste ujedinjeni. Stoga, težite tome.«
»Otkrijte sve svoje sposobnosti. Pronađite Amnee i dopustite im da rastu sa vama.«
»Ali šta nam je činiti?«, Nalim upita, »Sada kada imamo Artzain, šta je naš zadatak?«
»Da ga upotrebite. Već ste spoznali njegovu moć«, Anhat podseti. »Čitavo ostvro Devzeal bila je njegova tvorevina.«
»I zato je prestalo da postoji kada smo ga uzeli«, izusti Ana.
»Ne brinite, život sa njega bio je takođe Artzainova tvorevina i Artzainu se i vratio. Sada vi morate upotrebiti tu moć. Hebeal računa na vas.«
Nalim pokuša da progovori, ali ga reči izdaše.
Svetlosti nestade i Pastiri više nisu bili u tornju, niti na Rotaeru.


»Baras?! Kako smo dospeli ovde?!« zapita se Ana.
»Ne znam i nije me briga. Bitno je da smo pošteđeni puta natrag«, lejdi Kase odgovori.
Kira i Tea bili su sa njima, podjednako zbunjene kao i oni sami.
»Šta ćemo sad?«, Ana pogleda Nalima kao da očekuje od njega odgovor.
Lejdi Kase, sa druge strane, pogleda Zlatka, a on je znao i zbog čega. Nije mu se dopadalo da bude njen saučesnik, ali nije mogao ni dozvoliti da Ana od nje čuje za Meridu i uništi ono što se među njima rodilo.
Na kraju krajeva, on je bio samo kočijaš i zašto bi njega zanimalo Poslanje i te igre prinčeva i princeza? Ana mu je bila važnija.
Klimnuo joj je glavom skoro neprimetno. »Ja mislim da ipak treba da razmotrimo predlog lejdi Kase.«
»Šta? Otkud sad to?«
I očekivao je da će se Ani ta ideja najmanje dopasti.
»Zar se nismo složili da nećemo trgovati draguljima?! Ja odbijam da učestvujem u tome!«
»Iskreno, mislim da je to šansa koju ne smemo propustiti!«, Zlatko se trudio da bude ubedljiv. »A i čuli ste Anhat i Filipa! Na nama je velika odgovornost. Možda na ovaj način možemo pomoći i sebi.«
»Konačno da neko malo razmisli«, lejdi Kase izusti. »Mnogo ćemo lakše uticati na dešavanja u Defori ukoliko budemo na poziciji da učestvujemo u donošenju važnih odluka. Ovi nam dragulji to omogućavaju.«
»Zar ti je to toliko važno?«, Nalim se obrati direktno lejdi Kase. Čak je i ona delovala zatečeno oštrinom njegovog pitanja.
Namrštila se. »Rekla bih da je daleko čudnije što vama nije nimalo važno!«
»U redu onda.« Nalim zavuče ruku u svoju torbu i izvadi ogrlicu, a zatim čizme koje je Kira nosila dok joj ih nisu oduzeli kad im je rekla da su ukrašene draguljima iz Štita i baci ih lejdi Kase. »Uzmi ih onda i radi s njima šta hoćeš.«
»Nalime!« Ana se pobuni. »Ne možeš tek tako...«
»Mogu«, prekide je. »Kao što nam je rečeno, to što smo svi Pastiri ne znači da će nam mišljenja biti ista, kao ni naši putevi. Ako ona želi da ide tim putem, neka je. Na kraju krajeva, video sam šta politika čini od ljudi i ja ne želim da imam ništa sa tim. Ovim ja skidam tu nemilu odgovornost sa sebe.«
»Neka ti bude«, pomirljivo će Ana. »Ključ koji je pronašao lord Glazor neće dobiti. On je moja odgovornost.«
Lejdi Kase je i dalje ćutala.
Zlatko proba da zagrli vidno uznemirenu Anu, ali ga ona odgurnu. Nije bio siguran je li bila ljuta na njega ili na sve njih.
»Anhat je rekla da je neko od nas mrtav. Meni je daleko važnije da saznam ko je u pitanju«, Nalim reče pogledom uprtim u lejdi Kase.
Njeno lice se promeni. »Milena!«, izusti ona, kao da je tek u tom trenutku shvatila da to može biti njena kćerka.
»Predlažem da odmah odemo do dvorca. Želim da se uverim da je Stefana dobro.« Nalim je bio odlučan.
»A šta ćemo sa njom?« Zlatko pokaza na Kiru.
»S obzirom da još uvek nemamo plan, vi ostanite sa njom, a ja ću otići do dvorca« Ana izloži svoj predlog. »Ja jedina imam AriBedž i slobodan pristup Arinobu. Izvidiću stanje u dvorcu, saznati šta nam je promaklo i dovesti Minu i Stefanu.«
»Predlažem da svi pođemo u Lepezu. Tamo nas potraži«, dodade lejdi Kase.
Ana se složi. Zlatko pokuša da joj uhvati pogled, ali ona ode, ne pogledavši ga.


END OF EPISODE 4

Chapter V - Episode 3

Prva destinacija bio joj je Otipon.
Na putu za taj grad, Jelena je saznala i koja će joj biti naredna destinacija. Saznala je da ogroman broj Firaca odlazi poslednjih dana ka Joli i zaključila je da je i više nego moguće da se i Flaj zaputio tamo. No pre nego što krene u potragu za njim, Jelena je morala pronaći princa Markusa.
O Orlandu dugo nije ništa čula. Glasnike nije primala sve vreme dok je bila na jugu, a sada nije mogla da misli na ostale Pastire. Žurila je.
Srećom, Markusa nije bilo teško naći. Kampanja prinečva i princeza još uvek je bila u punom jeku, iako je među ljudima uglavnom vladala apatija i nezainteresovanost za čitavu tu priču. A kako i ne bi?
U poslednje vreme, narod Defore suočio se sa brojnim nesrećama – kraljeva smrt, napadi Raha, vesti o nemirima na severu, jugu a sada i na zapadu, zveri koje su harale drumovima, čudni kultovi koju su iznikli tu i tamo... Čitav se svet nalazio u rasulu. I pored svega toga, kampanje Poslanih bile su neobične ili čak nepostojeće. Delovalo je kao da ni oni sami nisu zainteresovani za ishod Rituala.
Jelena je bila na putu da tu tvrdnju proveri. Markusa je lako pronašla u Otiponu. Već je jednom posetila njegov ogromni šator, koji je putovao sa njim i služio mu kao pokretni dom, u Orbaku.
Čuvari su pokušali da je zaustave, ali njoj se jako žurilo. Rukama je sebi raskrčila put, odbacujući čuvare metrima daleko i odlučno ušetala. Princa je zatekla nagog do pojasa u društvu dve dame, od kojih je jedna bila skoro pa bez odeće, dok je druga bila i dalje pristojno odevena.
»Kakav je ovo način?! Zar ne možemo imati nimalo privatnosti?!«, piskavim glasom reče devojka koja je bila obučena.
Prinčev izraz lica bio je neodobravajuć, ali ne i previše strog. Jelena primeti da ju je prepoznao. »Želite da nam se pridružite?«
»Ni najmanje«, Jelena odbrusi.
»Nismo Vam dobro društvo?«, rugao se princ Markus. »Pa ove dve dame su kćeri našeg bivšeg, uvaženog Maestra Bastera, a ja princ iz dinastije Rauč! Mislim da ćete teško dobiti bolju ponudu od ovoga.«
»Ipak ću je propustiti. Šta više, ja upravo dolazim sa ponudom za Vas«, bila je samouverena.
»A je li? O kakvoj je ponudi reč?«
»Radije bih da o tome govorimo nasamo.«
»Pa zašto odmah niste rekli da je problem u tome?! Vi zapravo ne želite da me delite!«, smejao se princ samom sebi. »Moje dame, nastavićemo ovo kasnije. Sada moram da se posvetim našoj gošći.«
Manje pristojna od dve dame ustade i pokupi svoju odeću sa stola. »Idemo Fjelo!«, reče drugoj dami i povuče je za ruku.
Fjela mrko pogleda Jelenu na izlazu.
Princ Markus se nije obukao. Jeleni pogled nije previše smetao jer, kako primeti, princ je bio prilično zgodan. Ipak, beše joj donekle neprijatno.
»Kakvu ponudu imate za mene? Mora da je jako važna, s obzirom da ste ovako upali.«
Jelena isuka mač koji joj je Ivan dao i pokaza ga Markusu. Mač zasvetli. »Ovaj mač«, Jelena poče, »stajao je Vašeg brata života. Verujem da bi i Vama bio vredan.«
»Je li moguće?« princ ustade i priđe Jeleni. Mač prestade da sija tek kada ga Markus dodirnu rukom.
»Neko meni jako važan bio je ostavljen Vama na milost i nemilost. Vratite mi ga i ovaj mač će biti Vaš.«
»Samo tako?«
Jelena klimnu.
Princ Markus se grohotno nasmeja, pa progovori tek kada se sasvim smirio. »Mada cenim što ste me se setili, moram da primetim da Vaša ponuda ne može biti neprimamljivija.«
Jelena se nađe u čudu. »Kako to mislite?! Zar Vam dragulji Poslanja ne znače ništa?«
»Draga moja, dragulji Poslanja znače mi isto koliko i Vama.«
»Ali zar ne želite da pobedite? Zar ne želite da sedite na prestolu?!«
»Želeo sam, to priznajem. Ali više ne. Moji su planovi sada mnogo, mnogo drugačiji.«
»A šta je sa Senkama? Šta je sa borbom protiv njih? Obećavali ste...«
»Senke prepuštam vama«, prekide je. »Vi, očigledno, umete sa njima da izađete na kraj.«
»A Orlando? Zašto ga onda ne oslobodite?«
»Orlando? Ah, da! Momak koga ste mi podvalili! To me odavno ne zanima. Nestao je zajedno sa laboratorijama u Kedariju. Šta mu se tačno dogodilo, ne mogu Vam tvrditi. Možda je pobegao, a možda...«
Jelena se naježi na tu pomisao.
»Njegov Dar jeste jako koristan, ali nije mi trebalo mnogo vremena da shvatim da on nije taj koji je porazio senku u Orbaku. Ipak, zadržao sam ga na ispitivanju jer to svakako nije moglo škoditi. Tako da, eto vidite. Ponudili ste mi mač koji mi ne treba u zamenu za ono što nemam. Taj mač možete ponuditi nekom od mojih braće i sestara. Mene ne zanima ni najmanje.«
Stajala je ukipljena. Nije očekivala da će ovaj susret ići ovim tokom.
»Zašto stojite tu još? Možda ipak razmišljate o mojoj ponudi?«
»Bojim se da ne.«
»Onda odlazite! Trebalo bi da naredim da Vas zatvore zbog Vaše podvale u Orbaku i ovog malog upada, ali ste mi simpatični, pa ću biti velikodušan. Bežite dok se ne predomislim! Prekinuli ste me u nečemu važnom.«


»Pa, Ivane«, Notus mu se obrati, isto onako mračno kao i prethodnog puta kada su razgovarali, »Reci. O čemu želiš da govoriš sa mnom?«
Ivanu se činilo da je svaki razgovor koji su vodili u poslednje vreme bio neprijatniji od onog prethodnog. Ni ovaj neće biti ništa bolji.
Zatvorenik kojeg mu je Notus poverio bio je običan čovek u potrazi za svojom dragom. Iako Ivan nije bio preterano naklonjen severnjacima, priča tog Orlanda ga je dirnula. Prošao je pola Loselara kako bi pronašao onu koju voli. Uostalom, Notus je poverovao Jeleninoj priči, pa zašto ne bi poverovao i priči njenog ljubavnika?
»Došao sam sa jednim zahtevom.« Rešio je da bude direktan. Notus nije voleo okolišanje. »Želim da zatvorenik za koga ste me zadužili bude oslobođen.«
Pogled koji mu je princ uputio bio je nedefinisan. »Šta?«
Ponovio mu je, odsečno i nepokolebljivo.
»Šta se to događa sa tobom, Ivane?! Prvo si pustio onu devojku da pobegne sa mačem, a sada ovo!«
»Ovaj zatvorenik zove se Orlando i on je došao na jug upravo sa namerom da pronađe Jelenu, našu prethodnu zatvorenicu. On je njen ljubavnik.«
Notus je glasno disao. Bio je besan. »A je li?«
»Da. Smatram da nema potrebe da ga zadržavamo. Garantujem za to svojom rečju.«
»Ha! Tvoja reč je izgubila vrednost, bojim se.«
To ga zaboli. Notus i on bili su prijatelji od detinjstva. Ivan je znao da će njegovi postupci, neizbežno, narušiti njihov odnos, no to nije činilo da se oseća bolje. »Možda je tako. Pa, ipak, ti si bio taj koji je odabrao da krenemo tim putem.« Obratio mu se kao prijatelju, ne kao princu i Notusu to nije promaklo. »Šta mi ne govoriš? Odakle taj mač kod tebe, uopšte?«
»Ja sam tvoj princ! Ne moram ti polagati račune!«, branio se, strogo.
»A ja sam tvoj prijatelj!« Prethodni put je poklekao. Sada nije želeo da odustane. Notus je titulu princa koristio kao štit, ali ovoga puta neće dozvoliti da se iza nje sakrije.
»Mač mi je predat. Pozajmljen.«
Konačno! Gard je popuštao. »Od strane koga?«
»Došla je kod mene, neočekivano. Ponudila mi je pakt.«
»Ko? O kome govoriš?«
»Mirona, severnjačka princeza.«
Ivan nije znao previše o njoj, ali je znao da je bila jedna od pretendenata na presto. »Zar njoj taj mač nije potreban? Zašto bi ti ga tek tako uručila?«
»Zato što je očekivala da joj bude vraćen.«
Prekor u glasu mu nije promakao. Zbog njega, to je sada bilo nemoguće.
»Bio je to njen predlog. Plan je bio da izazovem njenog brata, kao što sam i učinio.«
»Sve to samo da bi elminisala princa Rišera, svog brata?!«
»Njene namere nisu mi u potpunosti poznate. Rekla je samo da će, ukoliko joj pomognem, zapad biti moj. Bila je to ponuda koju nisam mogao odbiti.«
»Drugim rečima, ona je želela da ti započneš rat?« Čitav slučaj nije imao previše smisla u Ivanovoj glavi. Svaka iole zdravorazumna osoba svesna je pustošeja rata i ožiljaka koji on ostavlja. Zašto bi ta princeza želela da tako nešto priušti kraljevstvu koje je želela da vodi? Kakva bi uopšte ona vladar bila?
»Želje princeze Mirone me ne zanimaju ni najmanje. Njeni krajnji ciljevi i strategije takođe. Ovo je bila šansa za jug i ja sam je prihvatio.«
Da li bi i on učinio isto na Notusovom mestu? To zaista jeste bila šansa za jug. Ukoliko bi princeza Mirona zauzela presto, južnjaci bi značajno proširili svoju teritoriju, a ona bi im dozvolila da je zadrže. No tu je postojalo još nešto... Šta ona tačno time dobija? Notus je sigurno postavio isto to pitanje sebi i odlučio da su očigledne koristi veće od potencijalne štete, ali Ivana su progonile Druidove reči. Šta ako je taj izbor bio pogrešan?
»U svakom slučaju, mač koji je ona devojka odnela ključan je deo našeg dogovora i ja ne želim da rizikujem da zbog njega sve propadne. Na tvoju sreću, Bogovi su ti, izgleda, poslali šansu za iskupljenje.«
Šansu za iskupljenje?
»Odlučio sam da ispunim tvoj zahtev. Oslobodićeš tog mladića.«
»Hvala Vam, Vaša Visosti.« Sada je ponovo razgovarao sa svojim vladarom.
»Ne zahvaljuj se unapred. Ukoliko je mladićeva priča istinita, kao što ti tvrdiš, on će svakako nastaviti da traga za svojom dragom i, uz malo sreće, odvesti nas pravo do nje.«
»Želite da pošaljemo nekoga da ga prati?«
»Ne. Želim da ga ti pratiš.«
Ivan oseti vrtoglavicu. »Ali moje mesto je uz Vas! Ne mogu Vas napustiti u ovako ključnom trenutku! Ja...«
»Ti si napravio veliku grešku«, prekide ga. »Sada ćeš je ti i ispraviti.«
Ivan je znao da tu nije bilo mesta prigovorima. On će poći na sever i ispraviti svoju grešku. Ali ko će onda ispravliti greške princa Notusa?


Prilika da napadne Flaja došla je i prošla više puta otkako se Branko zatekao u Joli. Uspomena na Maljindu ga je pekla i on je želeo da natera krivca da plati za njenu smrt, no ono čemu je prisustvovao tih dana u Joli učinilo je da shvati koliko bi taj čin bio beznačajan.
Flaj je, kao i svi ti Firci u Joli, bio žrtva jednog ludaka.
Uspevao je da se neopažen uklopi u tu bezumnu gomilu, delom zbog toga što je pokorno slušao naređenja sveštenika, a delom i zbog činjenice da niko nije ni očekivao da se među tim ljudima može naći i trunka preostale slobodne volje.
Bili su poput marioneta čije je konce u rukama držao otac Gregorijan. Na njegovu zapovest su ustajali, sedeli, jeli, trčali, padali, umirali. Zvao ih je Plamenovima.
Sveštenikove namere su i dalje bile nepoznanica, premda je svaka nada da su bile iole dobre umrla još u prvih par dana njegovog boravka u tom gradu.
Ona čudno odevena žena koju je ugledao kraj sveštenika na tribinama onoga dana kada je stigao u Jolu obilazila je Firce neko vreme. Branko je saznao da se zvala Mona i da je došla iz Barasa kako bi istražila Kugu. Upravo ona bila je komadić koji je nedostajao Branku da spoji, naizgled nespojive niti prošlosti i sadašnjosti.
Izgledala je zgroženo nad onim što je videla. Pokušavala je da započne razgovor sa nekim od Plamenova, no to se pokazalo uzaludnim. Čak se i Branko pretvarao da je jedan od njih kada mu je prišla. Plamenovi nisu govorili. Plamenovi su delali.
Iako nije znao kako se tačno sve odvilo, zaključio je da se Mona suprotstavila ocu Gregorijanu, zbog čega je i platila cenu.
Gregorijan je okupio sve Plamenove u onoj istoj građevini gde ga je Branko prvi put ugledao u Joli, i izveo Monu pred njih, vezanu i preplašenu.
»Plamenovi boga Fiera! Slušajte me sada!«, govorio im je i oni su, naizgled, sve razumeli. »Teška vremena su pred nama. Vremena u kojima će mnogi odbaciti bogove i pohrliti u jeres. Vremena u kojima će samo oni koji nose vatru Fierovu u sebi i vide njegov put preživeti. Neće svi biti blagosiljani. Neće svi umeti da vide da je Fierova svetlost jedina svetlost koja obasjava tamu. Ova žena je jedna od njih«, izgovorio je te reči sa gađenjem i pokazao na Monu. »Ja sam joj pokazao naš način. Pokazao sam joj pravi put, ali ona ga nije videla. Ako bismo je sada pustili, ona bi postala jedan od jeretika. Ona bi se okrenula protiv nas i protiv Boga. Zato je moramo kazniti i pokazati joj kako planiramo da se borimo protiv svih koji nam stanu na put.«
Otac Gregorijan podiže svoje ruke ka Moni, a ona poče da se grčevito otima od lanaca koji su je držali. Branku je trebalo par trenutaka da shvati čemu prisustvuje. Sećanje ga vrati na scenu koja se odigrala pre mnogo vremena tamo negde u snegovima juga i on jasno, u svom umu, vide Boka, sina plemenskog starešine kako se trza ne mestu te nesrećne devojke. Ona je gorela iznutra. Vrištala je koliko je mogla kroz krparu kojom su joj zatvorili usta dok je plamen polako tinjao u njoj. Koža joj se crvenila i isparavala i ona ispusti i poslednji vrisak pre nego se pretvori u pepeo.
Plamenovi su sve mirno posmatrali, da bi se naposletku pokliči oduševljenja orili Jolom.
I Branku beše jasno. Otac Gregorijan bio je isti onaj severnjak kojeg je „lovio“ pre toliko godina, a Kuga je bila onaj Virus o kome je govorio sa neobičnim severnjakom. Virus, raširen uz pomoć čudnih životinja koje su ličile na konje i jednoroge. Svi ti Firci zaraženi tim Virusom bili su kolateralna šteta dobro osmišljenog plana čiji je krajnji cilj Branku bio nedokučiv.


END OF EPISODE 3