Chapter IV - Episode 9

Bili su najbolji prijatelji od kako je znao za sebe. Rođeni su gotovo u isto vreme. Njihove su majke bile prijateljice, njihovi su očevi bili nerazdvojni, pa ni oni nisu imali izbora. Čak su im se i kuće gotovo dodirivale, tu u gradu Hishi!
Džes i on. Uvek nerazdvojni. Uvek u svom svetu. Nije bilo ničega i nikoga ko bi ih mogao razdvojiti. Svi su bili ubeđeni da će se među njima jednom roditi i ljubav, ona romantična, ali oni su znali da je to bilo smešno. Ono što su oni imali bilo je mnogo više od jedne takve ljubavi i oni nikada ne bi dozvolili da to ni na koji način ugroze.
Imali su potpuno poverenje jedno u drugo. Ona bi nekad dolazila u pola noći i lupala mu na prozor, čisto jer je bila tužna ili joj je jednostavno bilo dosadno. Provodili bi sate i sate razgovarajući, često ni o čemu važnom, i to bi bilo dovoljno da odagna svaku tugu i svaku usamljenost.
Kada bi im iko slomio srce, trčali bi jedno drugom da ga zajedno sastavljaju. On je znao da uz Džes nikada neće biti sam, a bio je ubeđen da je i ona to znala. Njihovo prijateljstvo je bilo poput nečeg podrazumevanog u toku života i vremena. Kao Sunce ili Mesec. Kao život i smrt.
Dao bi svoj život za nju, bez premišljanja, bez sumnje, bez pogovora. Da je samo mogao, i onda bi ponudio da mesto nje odvedu njega, ali su Crni ljudi došli po nju.

Bio je drugačiji tada. I ime mu je bilo drugačije. Stalno je bio nasmejan i delovalo je kao da sve probleme u životu rešava sa lakoćom. Uvek bi verovao u pozitivne ishode situacija što je često nerviralo i samu Džes. Zbog njegovih čestih „sve će se srediti“ gesla ga je povremeno nazivala Sunašcem. Njemu je to donekle bilo i simpatično, što je nju samo dodatno nerviralo.
»I šta misliš, Sunašce? Hajde, da čujem kako će sve ispasti kako valja!«
«Prosto hoće! To što si ti ispala glupača pred njim ne znači da te više nikada neće pogledati. Šta više, možda si mu sada još i simpatičnija!«
»To bi značilo da voli glupače! Šta će mi čovek koji voli glupače?!«
»U pravu si! Tebi treba čovek koji voli beznadežne!«
»Vrlo si duhovit«, bila je ironična i ćušnula ga rukom. »Nego, jesi li spreman za našu ludu zabavu večeras?«
Njihovi roditelji su odlazili iz grada na par dana. Bilo je u planu da i njih dvoje krenu sa njima, mada su se oni izborili da ipak ostanu sami.
»Kako da ne! Već nas vidim kako divlje spavamo nakon par čaša vina!«
Džes je obećala da će pokušati da skuva nešto za tu priliku i samo to je obećavalo dobru zabavu. Ona nikada ništa nije skuvala. Insistirao je da joj pomogne, što je ona učtivo i kategorički odbila.
»Ti se pobrini za piće, ja ću za jelo! I vidimo se večeras! Sad odlazim da plačem u ćošku što sam oterala još jednog potencijalnog udvarača!«

Veče je obećavalo da će biti uspešno. Prvo su pojeli su Džesin pokušaj večere.
»Dobro, ovo smo nekako preživeli«, našalio se, iako je deo njega zaista to i mislio.
»Za sada«, dodala je ona, svesna svog kulinarskog neuspeha.
»Hoćeš li da speremo ovaj grozan ukus vinom?«
»Samo ako ga nisi sam pravio!«

Prešli su drugu prostoriju Džesine kuće i rešili da se opuste uz partiju karata. Kako je vreme odmicalo i vino počinjalo da deluje, bivali su sve raspoloženiji i opušteniji.
Oboje su bili saglasni da im je trebalo više ovakvih večeri. Bar do trenutka kada se naprasno nisu ugasile sve sveće. Prvi put.
»To je čudno«, rekla je Džes.
»Zapaliću ih ponovo.«
Zapalio je sve sveće još jednom, da bi se nakon par trenutaka one ponovo ugasile.
»Mora da odnekud ulazi vetar. Imamo jednu od onih svetiljki negde, pokušaću da je pronađem.« Pored sveća, svetlost domovima davale su i svetiljke kojima je bilo potrebno samo malo magije. Većina domova je sada koristila takve svetiljke, mada je Džes preferirala svetlost sveća.
»Pomoći ću ti«, ponudio se i pošao za njom.
Dok su tražili svetiljke negde u ostavi, iz druge odaje dopre prasak. Pogledaše se, oboje vidno uplašeni i uhvatiše se za ruke, pa krenuše ka izvoru buke.
U sobi u kojoj su se maločas nalazili čekala su četiri čoveka odevena u crne odore, koje su podsećale na svešteničke.
»Devojku«, reče jedan od njih i pruži ruku kao da je želeo da mu Džes bude predata.
»Ko ste vi? Šta želite od nas?«
»Devojku«, ponovi drugi.
Druga dvojica su se polako primicala.
»Ne prilazite! Ostavite je na miru!« pokušao je da je zaštiti, dok se ona tresla iza njega.
Ali nije bilo svrhe opirati se. Osetio je da mu se telo ukočilo i nije se mogao maknuti. Crni ljudi odvedoše Džes, zatvoriše vrata i svetlo se vrati u kuću. On potrča van za njima. Nije im bilo traga.


Nikada nije saznao ništa o njoj. Svi su već odavno pretpostavljali da je mrtva, no on se nije želeo pomiriti sa tim. Proveo je godine i godine tražeći je. Odustati od toga bilo je nezamislivo. Bilo bi to isto kao kada bi Sunce odustalo od izlaženja svakog dana.
Tragova je bilo malo, šta više, gotovo nisu ni postojali. I taman kada je izgubio svaku nadu da će saznati išta o Crnim ljudima, naišao je na nešto za šta je bio ubeđen da će ga odvesti do Džes.
Raspitivajući se unaokolo o Crnim ljudima, privukao je njihovu pažnju, te je bio kontaktiran od strane jednog od njih. Ubeđen da je to ključ koji će mu pomoći da pronađe svoju prijateljicu, dozvolio je sebi nezamislivo. Postao je jedan od Crnih ljudi. Postao je Angelus.
Sokolovi su tražili ljude poput njega – izgubljene i razočarane u svet, ljude koji su želeli šansu da zaborave ono što su bili i postanu sasvim neko drugi. Znao je čime se oni bave, ali nije mu ni na kraj pameti bila želja da ikoga ubije. Ne, pobeći pre nego što se to desi. Ušunjaće se među njih i saznati ono što ga zanima i pobeći. To je bio plan.
Realnost je, doduše, bila potpuno drugačija. Onoga trenutka kada je ušao u Gnezdo, dobio je zadatak da ubije. Potpuno nespreman, i pod pritiskom jednog od Trojice, prihvatio je taj zadatak. Ukoliko je jedan život cena Džes, onda će ga on platiti. To je govorio sebi i dok je zarivao nož u telo nekog čoveka kojeg je tada prvi put u životu video.
Umesto napada griže savesti, koji je očekivao, desilo se da nikada nije spavao mirnije nego te noći. A sutradan se probudio sa željom da izvrši novi zadatak. I još jedan. I još jedan. Pre nego što je mogao da shvati šta se dešava, zatekao je sebe kako uživa u tome. Bilo je to poput malih igara koje je igrao sa svojim žrtvama. Zabavljalo ga je.
Kasnije je naučio da je to sastavni deo njegovog novog zanimanja. Ubijanjem prve žrtve, Soko potpisuje svojevrstan ugovor sa Gnezdom. On predaje svoju savest (a i sećanja na prethodne žrtve) Gnezdu i dobija novu svrhu postojanja.
Ubijanje bez savesti učinilo je nešto tako nemoralno i zlo kao što je ubistvo pukom rutinom. Bio je to samo posao koji neko mora odraditi.
Džes nikada nije zaboravio, ali nije trebalo mnogo vremena da shvati da je došao do potpuno pogrešnih Crnih ljudi. Sokolovi nisu bili ti koji su oteli Džes. Bili su to neki drugi Crni ljudi. Angelus je dugo gajio nadu da će ga neki od zadataka dovesti do njih. Vremenom je i ta nada počela da bledi i nestaje...
Tada je prihvatio da ubije kralja Rejnora, prizna zločin i bude pogubljen zbog toga. Tako bi i bilo da nije sreo Gorana i dobio Beli simbol Pastira.
Potpuno neočekivano i bezmalo ironično, baš Goran je bio taj koji će mu doneti novosti o Džes.


U trenutku kada je Goranu rekao da je Estian naručilac kraljevog ubistva, shvatio o kakvoj ceni je On govorio. Uz znanje koje je dobio i preneo, vratilo mu se još nešto.
Prvo su to bili izrazi lica. Jedan po jedan bi mu dolazili i osuđivali ga. Bolni izrazi lica ljudi koji možda ničim nisu zaslužili smrt koju im je on dodeljivao. Izrazi očajanja, straha, smrti.
Onda je počeo da čuje njihove vriske. Bilo ih je tako puno... Vrištali su, proklinjali ga. I on tad oseti ono na šta je gotovo zaboravio – grižu savesti. Toliko oduzetih života.
Bio je paralisan tim osećanjem. Mogao je do govori, kao što može i sada, ali nije želeo. Nije znao šta bi, uopšte, mogao reći. Zato je odlučio da se od svih glasova brani ćutanjem. Kada bude progovorio biće to jedino da prizna ono što je učinio i dobije kaznu koju je zaslužio. Sada je već bio siguran da želi da umre. Ništa ga neće iskupiti za sve što je učinio.
Prošla je već i koja nedelja otkako su Goran i on bili zatvoreni. Goran je uporno pokušavao da ga natera da progovori, no Angelus to nije želeo. Sedeo je i posmatrao jednu tačku. Pokušavao je da isključi svoje misli, svoja osećanja.
Ostao je imun i na vesti koje je dobio o Džes. Crni ljudi koji su je oteli obično nisu ostavljali svoje žrtve u životu. Goran mu je objasnio da je u pitanju nekakav kult, što bi objasnilo njihov sveštenički izgled. Međutim, kao što ni njemu nije bilo suđeno da umre onako kako je trebalo, dogodilo se da se i Džes spasila svoje sudbine. Ukoliko je verovati Goranovim rečima, a ako ništa drugo taj čovek nije mogao lagati, Džes je bila spašena od strane misteriozne devojke poznate pod imenom Lotos. Ko je ta devojka bila i kako je spasila Džes bilo je nešto što Goran nije znao da mu kaže, kao ni to zašto ga Džes posle toga nikada nije potražila. Jedino što su njegove reči donele jeste konačno saznanje da je Džes živa i da je tamo negde i da konačno može da je pronađe.
Ali može li? Ko bi bio čovek koji bi pronašao Džes? Njen stari prijatelj, ili Angelus, ubica kralja Rejnora? Šta bi joj rekao kada bi je video? Da li ona uopšte želi da vidi njega?
To su bila pitanja koja su ga mučila gotovo istom jačinom kao i svest o svemu što je činio proteklih godina. Možda su Bogovi želeli da on sretne Gorana kako bi saznao da je Džes živa i kako bi mogao da napusti ovaj svet znajući da ona nije.
Shvatio je da je prihvatio takvo objašnjenje. Sada je samo ostalo da dočeka suđenje. Bilo je zakazano za danas.


»Hoćeš li mi bar učiniti čast i reći mi koju reč za oproštaj?«, pokušavao je Goran, po ko zna koji put.
Nije planirao da mu odgovori.
»Ne, a? Od svih mogućih ljudi, mene baš da zatvore sa tobom! Znaš li koliko bih se ispričao da su me zatvorili, na primer, sa Milenom?! Ih, pa to bi sve stalo u više tomova. Mislim, u redu je i ova varijanta. Pričam tebi, ti slušaš, postavljam pitanja, odgovaram sam sebi i sve ostalo. Ali ipak bi mi više prijalo da si aktivan učesnik u razgovoru.«
Nije ga bilo briga. Uskoro će svakoj priči doći kraj.
»Danas suđenje, ha? Pitam se šta će nam sve nakačiti. Možda ispadne da smo ubili i kralja Bileza i kraljicu Nejlu!«
Goran je nastavio da nešto blebeće. Angelus ga nije slušao. Samo još malo, mislio je u sebi.
To malo prošlo je poprilično brzo. Čuvari su došli po Gorana i njega. Po pravilu, suđenja ovih razmera su se održavala u posebnoj zgradi u Arinobu koja se koristila u te svrhe. Ličila je na ogromno sportsko igralište, sa sve tribinama koje su bile pune, s obzirom da je suđenje bilo otvoreno za javnost.
Suđenje je vodio otac Mateas, kao što je Angelus i očekivao. On je sedeo na uzvišenoj stolici pored druge, još uzvišenije na kojoj bi sedeo kralj. Te dve stolice su bile postavljene na kraju na kom nije bilo tribina, tako da su sve tribine gledale pravo u njih. Gorana i njega, u okovima, postaviše ispred „sudije“, dok su iza njih, na posebnim mestima bili posađeni ostali Maestri i kraljeva deca. Ili bar onoliko njih koliko je odlučilo da dođe. Prepoznao je sve Maestre, uključujući i Maestra Estiana i Maestra Glazora koji se pojavio na suđenju. Princeza Džilijen i princ Hasel bili su jedini članovi kraljevske porodice koji su se tu zatekli.
Nešto dalje, iza njih, video je Stefanu, devojku koja je posećivala Gorana dok su bili zatvoreni. Goran mu je objasnio da je ona jedan od Pastira, poput njih dvojice i čuo je priču o tome kako je završila u dvorcu.
Ostala lica su mu bila nepoznata.
Otac Mateas podiže ruku, nakon čega se sve utiša. »Pred nama stoje dvojica čoveka. Jedan od njih optužen je za zločin najvišeg reda – kraljeubistvo. Drugi, za saučešništvo u tom činu. Slučaj je, verujem svima dobro poznat, no ja ipak pozivam Maestra Estiana da nam, još jednom, ukaže na detalje zločina, kao i optužbe.«
Maestar Estian ustade i došeta skoro do mesta gde su njih dvojica stajali, zatim se okrete „publici“. »Kao što svi znamo«, počeo je, »Ubica kralja Rejnora se ušunjao u dvorac i hladnokrvno ubio kralja Rejnora, nakon čega je pobegao sa mesta zločina. Nakon izvesnog vremena biva uhvaćen i odveden u Speru na ispitivanje odakle beži uz pomoć osobe koja uspeva da prevari čuvare, izdajući se za dvorskog tamničara. Verujemo da pred nama danas stoji ta osoba.« Estian pokaza na Gorana, pa nastavi: »Njih dvojica beže iz Spere na planinu Veniu kako bi pili iz bunara Obnove i zatrli trag. Anticipirajući njihov potez, poslao sam odred na planinu Veniu, ali se taj poduhvat loše završava usled napada planinske zveri. Optuženima se, nakon toga, gubi svaki trag. Sve dok sami nisu došli pred mene u želji da oduzmu i moj život.« Estian podiže ranjenu ruku. »Sada stoje ovde, pred nama, gde ćemo svi mi imati prilike da vidimo pravdu Bogova i Ljudi na delu!«
»Optužba je, dakle, jasna. Prvi optuženi, koji se krije iza imena Angelus, optužuje se za ubistvo kralja Rejnora. Drugi optuženi, sa imenom Goran Savlig, optužuje se da je, pod lažnim identitetom, pomogao prvom optuženom da pobegne iz Spere. Pored ovih optužbi, obojica se optužuju za pokušaj ubistva Maestra Estiana, u njegovim odajama u Kraljevskom dvorcu. Prvo ćemo saslušati optuženog za teži od dva zločina.«
To je bilo to. Prilika da se makar na neki način iskupi za sve bila je pred njim.
»Kako se izjašnjavate po pitanju zločina za koji ste optuženi?« upita otac Mateas.
»Izjašnjavam se... Krivim.«
Njegove reči izazvaše metež. Osećao je osuđivačke poglede na sebi, ali se oni nisu mogli meriti sa pogledima koje je osećao svakoga trenutka otkako su mu se sećanja vratila.
Otac Mateas zatraži mir. »Zamolio bih Vas, onda, da nam pojasnite detalje zločina.«
»I ja ću Vam ih rado izneti.« Pogledao je Gorana, a zatim i lica Maestara. Goreli su od neizvesnosti. »Istina je da sam ubio kralja Rejnora. Ušao sam u sobu sa prestolom, izvukao nož i ubio ga. Kralj se nije ni opirao. Očekivao sam da će podići svoje zaštitno polje, ali nije to učinio, što je samo olakšalo posao.« Ljudi su se komešali. »Nikada u tome ne bih uspeo, da nisam imao pomoć.«
»Je li ta pomoć došla od strane gospodina Savliga?« upita otac Mateas.
»Od Gorana? Ne. On mi u tome nikako nije mogao pomoći, ne. Pomoć je došla iznutar dvorca.«
Ponovo nastade žamor.
»Šta želite time da kažete?!«
»Upravo to što govorim. Bila je to neka žena. Nosila je crnu haljinu i prikrila lice maskom. Nisam nikada saznao njeno ime, niti mi je bilo važno. Ona me je pomogla da uđem i pobegnem iz dvorca. Onda sam uhvaćen i odveden u Speru.«
»I tu dolazi Vaš saučesnik da Vas izbavi.«
»Goran nije moj saučesnik u ubistvu. On sa tim nema veze.«
Buka se pojačavala.
»Ali Vam je pomogao da pobegnete? Zašto?« Otac Mateas je pitanja postavljao staloženo. Angelus nije bio siguran da li mu se to dopadalo ili ne.
»Ja...«, zaustavi se. Govoriti o Pastirima i simbolima bilo je nepotrebno. Odlučio je da izostavi taj deo. »To ćete morati da čujete od njega. Predložio mi je da pođemo na Usamljenu planinu i ja sam to prihvatio. Nisam imao zašto da budem izbirljiv. Ostatak priče vam je poznat.«
»Zašto ste se vratili u dvorac?«
»I to ćete pitanje morati da postavite Goranu. Ja sa tim nemam ništa.«
»Ukoliko su se stvari odigrale tako kako Vi kažete da jesu, ostaje još samo jedno pitanje. To je pitanje motiva. Zašto ste ubili kralja Rejnora?«
Angelus primeti da su se svi ponovo stišali. Osvrnuo se i pogledao ka Maestru Estianu koji je mirno sedeo na svom mestu. »Dobio sam naređenje.«
»Naređenje od koga?«
»Mojih nadređenih... Bivših nadređenih. U pitanju je...« u trenutku kada je pokušao da otkrije Gnezdo, osetio je jaku glavobolju i nemogućnost da te reči prevali preko svojih usana. To je bio jedan od odbrambenih mehanizama udruženja. Morao je ići zaobilaznim putem. »U pitanju je udruženje Asasina.«
»Svi smo čuli priče o postojanju takvih udruženja, iako to nikada nije dokazano. Postoji li način da dokažete svoje tvrdnje?«
»Nažalost, ne. Kao što sam nagovestio, ja više nisam član tog udruženja, a samim tim ne postoji način da ih na ikakav način ugrozim. To tako funkcioniše.«
»U svakom slučaju, tvrdite da Vas je neko unajmio da ubijete kralja.«
»Ne mene lično, već udruženje. Ja sam bio izabran.«
»Pretpostavljam da ćete sada reći da ne znate ko je unajmio to Vaše udruženje«, otac Mateas zaključi ono što je bilo logično.
»U normalnim slučajevima to je tako. Ubica nikada ne zna za koga ubija, već samo svoju metu. Međutim... Dogodilo se da u ovom slučaju ishod bude drugačiji.«
»To znači da ste došli do imena naručioca?«
»Upravo tako.« Angelus se gotovo teatralno okrenu ka okupljenima. »Naručilac sedi među nama.«
»Možete li nam dati njegovo ime?«
»Mogu. U pitanju je Maestar Estian!«
Ljudi granuše, a svi pogledi bili su uprti u Maestra. Na Angelusovo zaprepašćenje, Estian se ni ne pomeri s mesta, niti mu je sa lica silazio smešak. Ustao je.
»Maestre Estiane, šta imate da kažete na ovu optužbu?« otac Mateas mu se obrati.
»A šta bih mogao reći?« odgovori Estian. »Ono što ovaj čovek govori su prazne reči. Ukoliko se njegove tvrdnje ne potkrepe dokazima, on je mogao nasumično izabrati bilo kog od nas kao naručioca ubistva.«
»Postoje načini«, umeša se Maestar Glazor, »da se istina izvuče iz njega.«
»Izvucite je onda!«, smireno uzvrati Maestar Estian. »Videćete i sami.«
Angelus nije imao pojma o kakvim načinima je govorio Maestar Glazor, ali ih se nije bojao. Naposletku, on jeste govorio istinu.
»Vrlo dobro«, otac Mateas se oglasi. »Saslušali smo iskaz optuženog. Zbog novonastalih okolnosti, kao i same prirode slučaja, ne možemo doneti konačnu odluku danas. Preduzećemo neophodne radnje, te celu stvar razmotriti ponovo nakon izvesnog vremena. Predlažem da tom prilikom ispitamo i drugog optuženog. Želim da se posvetim ovom slučaju.« Otac Mateas pozva čuvare. »Možete vratiti zarobljenike u ctamnie. Proglašavam današnje zasedanje završenim.«
»Mogu li išta dokazati?« upitao ga je Goran kada su se vratili u tamnicu.
»Možda« Angelus je rešio da progovori. »Mene svakako nije briga.«
Te noći, pre nego je zaspao, među licima koja su nastanjivala njegov um, Angelus jedno od njih više nije video. Lice kralja Rejnora.


END OF EPISODE 9

Chapter IV - Episode 8

Bio je tek mali dečak, napušten u snegu. Niko i ništa. Uplašen i usamljen. Nikada nije zaboravio namrštena lica koja su ga dočekala kada su ga uveli u pećine.
Lica nisu bila ništa prijateljskija ni kasnije, kada je njegov život u plemenu već počeo uzimati maha. On je za njih bio tuđin i uljez. Branko je to znao, jer se niko nije ni ustručavao da mu to kaže.
Često je želeo da su ga pojeli, baš kao i njegove roditelje. No, Starešina mu je objasnio da decu ne jedu, tako da ta opcija nije postojala. Umesto toga, on je morao postati jedan od njih.
To mu, uglavnom, nije polazilo za rukom. Kada je trebalo da pojede prvog čoveka, njegov je stomak burno reagovao. Dok je povraćao, svi su ga gledali sa gađenjem.
»Nikada taj neće izrasti kako valja«, govorili su.
Ni kasnije, kada mu se stomak navikao na ljudsko meso, nisu mu bili ništa naklonjeniji. Uvek su nalazili novi razlog zbog koga on nikada neće biti kao oni.
»Koža mu je previše bleda.«
»Kosa mu je previše ravna.«
»Noge su mu previše kratke.«
»Oči su mu previše krupne.«
»Hod mu je previše trapav.«
Sve su to bili komentari koji bi, s vremena na vreme, isplivavali i dopirali do njega. Svaki kao podsetnik da će on tu zauvek ostati uljez.
A onda je upoznao nju. Maljinda nije bila kao ostali Ljudožderi. Šta više, ona nije ni bila Ljudožder. Bila je sa Severa. Našli su je na putu kao devojčicu, nešto stariju nego što je on sad, s tim što je ona sada već bila odrasla žena. Odlutao je tog dana dublje u pećine i ona mu se približila čim ga je ugledala.
Piljio je u nju. Bila je jako lepa i pravo osveženje u odnosu na Ljudožderke. Dok su one imale crne, guste i neuredne kose, njena je bila plava i očešljana. Njene, tamne, tople, velike oči bile su kontrast ledeno plavim, polu-zatvorenim očima Ljudožderki. Njeni udovi su bili proporcionalni, ne predugački, a njen glas milozvučan, umesto grubog.
U prvi mah je pomislila da je i on Severnjak, ali joj je on objasnio da je iz grada Kala, tu na jugu.
»Hajde, pođi za mnom! Skuvaću ti toplu supu«, rekla mu je.
Supa koju mu je skuvala bila drugačija od one koju je očekivao. Bila je to supa od povrća.
»Ti ne jedeš ljude?« upitao ju je, iznenađen.
»O, ne. To mi je nekako... Divljački.«, odgovorila je sa gađenjem.
»Ali meni su rekli da će pojesti mene, ako ja nekoga ne pojedem!«
»I meni su. Isprva nisam imala izbora... Ali sada znam da me neće pojesti. Previše sam im vredna.«
»Kako to?«
»Ja sam Travarka. Jedina u plemenu. Spasila sam mnoge živote. Zato mi je Starešina dozvolio da se držim svojih navika.«
»Ja nisam Travar. Mene će pojesti. Oni su kao životinje.«
»Zapravo... Ako izuzmemo njihove izbore u ishrani, oni nisu ništa drugačiji od tebe i mene. Upoznala sam puno njih. No, takva im je priroda. Instinkti. Ne možemo to promeniti...«
Branko poćuta malo, pa reče: »A zašto onda oni hoće da promene moju prirodu?«
Maljinda se nasmešila. »Ti si pametan dečak. Nisi mi rekao svoje ime!«
»Branko.«
»Pa, Branko... Ja sam Maljinda. Od sada me možeš posećivati kad god želiš. Ili kad god si željan supice.«

I on je tako i činio. Vremenom, Maljinda mu je postala poput majke. Lečila mu je sve rane i Kletve, davala mu savete, učila ga različitim stvarima o Defori i Hebealu, uopšte. Vreme provedeno sa njom bilo mu je dragoceno. Sa njom je konačno osećao da može tu da pripada.
Na žalost, nije mogao da sve svoje vreme provodi sa njom. Imao je dužnosti prema plemenu. Morao je da se, sa drugim mladićima, uči borbi i lovu na ljude. To za njega nije bilo preterano prijatno iskustvo. Drugi ga nisu previše voleli. Često su mu se podsmevali i vređali ga, udruživali protiv njega, davali mu najteže poslove, ili ga uvaljivali u nevolje. Svojim postupcima su ga samo podsećali da, bez obzira na Maljindu, on nikada neće biti deo plemena. Ipak, nije imao izbora. Ćutao je i trpeo i izvršavao svoje dužnosti.
Kako su godine prolazile, on se već navikao na status tuđina. Usvojio je njihove stavove, navike, običaje, verovanja, svakodnevnicu, ali je samo jedan pogled na njega bio dovoljan da se shvati da on nije bio jedan od njih. I taman kada se navikao da će tako ostati doveka, dogodilo se čudo.

Lovio je tog dana na putevima, kao i obično, ali mu je plen bio jako neobičan. Nije to bio ni prvi, ni poslednji Severnjak koji se kretao ovim putem na jug, no kod ovog je nešto bilo drugačije. Branko nije mogao tačno odrediti šta. Njegova Aura je, jednostavno, bila posebna, iako se po njegovom izgledu to ne bi nikada reklo.
Bio je gotovo u potpunosti pokriven nekakvim tamnim, braon plaštom. Kapuljača mu je skrivala lice. Držanje mu je bilo drugačije od drugih koji su obično nailazili tuda.
U to vreme još uvek nije bio ovladao svojim Darom, tako da se nije oslanjao na zaustavljanje vremena u lovu. Umesto toga, morao je da čeka pravi trenutak da presretne putnike. Međutim, zbog posebne prirode ovog sadašnjeg, odlučio je da malo sačeka sa tim. Bio je znatiželjan, te je odlučio da malo prati tog neobičnog čoveka.
Posle izvesnog vremena kretanja tu po glavnom drumu, čovek je skrenuo i nastavio utabanim snežnim puteljkom ka istoku. Branko se držao na odstojanju i skrivao se najbolje što je mogao.
Ubrzo se na vidiku pojavila još jedna figura. Južnjak, svakako. Vodio je nekakvog čudnog konja... Ili je to bio jednorog? Nije bio siguran, ali to nije ni bilo važno. Prišao je dovoljno blizu da bi mogao da čuje šta govore. Na njegovu sreću, nad mestom sastanka dvojice čoveka nadvijala se nekakva stena, pa se on mogao tu smestiti, a da ga ne spaze.
»... i biće isti ovakvi«, govorio je južnjak, pokazujući na životinju pored sebe.
»U redu. Uskoro će ti se javiti neko po mojoj preporuci. Postaraj se da dobije prave životinje.«
»Naravno. Kada bude došao, ubrizgaćemo Virus. Životinja će umreti za kratko vreme i tada će se raširiti.«
»Odlično.« Severnjak izvadi poveći svežanj i dade ga južnjaku. »Ovo je prvi deo. Prava nagrada će uslediti u dogledno vreme.«
»Strpljivo ću čekati. Ovo će biti dovoljno za sada.« Južnjak se pope na svog konja/jednoroga i odjaha sa mesta sastanka zapanujućom brzinom.
Severnjak je pošao natrag putem koji je došao. Sada je već bilo vreme da ga Branko „ulovi“. Pošao je za njim i pratio ga do tačke koja se nalazla nedaleko od pećina. Taman kada se spremao da načini prvi korak, shvatio je da ga je neko već pretekao. Bili su to drugi lovci iz plemena Ljudoždera. Trojica. Među njima se nalazio i Bok, sin plemenskog Starešine.
Za razliku od diplomatskog pristupa koji je Branko primenjivao, Bok je voleo agresivniju varijantu lova. Branko bi prišao i ponudio pomoć putnicima, a silu primenjivao tek u slučaju da je to zaista neophodno. Bok bi, sa druge strane, istupao napadački. Pristup je bio nevažan dokle god bi pleme imalo glavno jelo za gozbu.
Ovoga puta, Bokov pristup nije bio najplodonosniji, činilo se. Severnjak je stajao nepomičan i nimalo nije delovao uplašeno. Lovci su mu se primicali, sa tri različite strane. Kada jeshvatio da je opkoljen, severnjak jednim pokretom ruke zapali jednog od lovaca. Koji trenutak kasnije, isto učini i sa drugim.
Bok potrča ka „plenu“ pre nego se i njemu dogodi isto što i njegovim saborcima. Severnjak je mirno stajao i samo podigao ruku, uperivši dlan ka Boku, trenutak pre nego što bi ovaj uspeo da ga odalami svojiim buzdovanom.
»Tebe ću lagano«, izgovori severnjak dok je Bok ispuštao bolne krike.
Branko shvati šta se dešava. Želeo je da ga zapali iznutra. Ne razmišljajući previše, on se ustremi ka severnjaku, skoči i ugrize ga negde ispod pazuha. Bok pade na kolena, a severnjak na bok, u sneg.
Plamen je jurio ka Branku i on podiže ruke, kao da se mogao odbraniti od njega. Žmurio je i čekao trenutak kada će ga vatra dodirnuti. To se nije dogodilo. Otvorio je oči i primetio da su i severnjak i plamen i Bok stajali u mestu, kao zaleđeni.
Ne pokušavajući da shvati što se dogodilo, zgrabio je Boka i povukao ga niz put ka pećini. Ranjenik se „otkočio“ u trenutku kada ga je Branko zgrabio i nastavio da vrišti u agoniji. Njihov bučni ulazak u pećinu privukao je pažnju, te su se svi sjurili ka ulazu. Branko je rukama pokušao da ućutka Boka, kako ne bi odao njihov položaj severnjaku koji se, do sada, možda već pokrenuo.
»Treba mu pomoć! Vodite ga Maljindi!« Okupljeni pritrčaše i povedoše Boka dublje u pećinu.
»Ko je ovo učinio?! Šta se dogodilo mom sinu?!«, Starešina se besno obrati Branku.
»Bok je lovio... Nekakav čudni severnjak ih je napao... Ostali su mrtvi.«
»Ti si ga spasao? Ti si spasao mog sina?«
Branko klimnu glavom. Čuo je došaptavanja oko sebe.
Starešina priđe i zagrli ga. »Od danas... Ja imam dva sina.«

Vest o Brankovom herojskom podvigu se brzo pročula. On je navikao da ga svi gledaju i šapuću u njegovom prisustvu, tako da mu ta situacija nije bila nimalo čudna. Jedino što je primećivao jeste da su se ti pogledi sada malo izmenili. Više ga nisu gledali osuđivački. Još uvek nije želeo sebi da dozvoli da pomisli da su ga konačno prihvatili, mada je počinjalo da liči na to.
Otišao je da poseti Boka, koji se odmarao u Maljindinim odajama. Bio je bez svesti.
»Dala sam mu napitak za spavanje kako ne bi osećao bol«, objasnila je Maljinda.
»Mislim da je goreo iznutra. Šteta može biti velika.«
»Još uvek je živ, što znači da nije nepopravljiva. Postaraću se ja za njega. To je najmanje što mogu, u poređenju sa onim što si ti već učinio.«
Postideo se. »Bilo je to nesmotreno. Ali nisam mogao da ga ostavim...«
»Naravno da nisi. Od tebe to ne bih ni očekivala.« Pogledala ga je sa puno topline. »Ponosim se tobom, Branko.«
Zagrlila ga je, a on oseti kako mu se suze stvaraju u očima.


Bio je to možda najbolji dan u njegovom životu. I uporno je pokušavao da otera sećanje kako ne bi činilo sve još bolnijim.
Po povratku iz Ans Grifta dočekao ga je Starešina sa turobnim izrazom lica. Ispričao mu je da se Flaj probudio. Burno. Bio je kao zver i divljački napadao sve pred sobom. A prva osoba koju je zatekao kada se probudio bila je ona koja ga je negovala. Maljinda. Napao ju je i ona je sada bila mrtva. Mrtva. Samo tako. Nije je više bilo.
Bila je to posledica Kuge kojom je bio zaražen Flaj. One iste za koju je Jelena tražila lek u Ans Griftu. Po njenim rečima bilo je potrebno šest gubitaka svesti pre ovakvog buđenja, ali ih je uveravala da je Flaju ovo tek peti put. Branko nije mogao da zna da li bi ona lagala, niti ga je to sada zanimalo. U njegovoj glavi se rodila jedna potreba i želja i on će je ostvariti. Naći će onog koji je ubio Maljindu.
Pokupio je ono malo stvari što je imao i pošao na sever. Starešina je pokušao da ga zaustavi, čak ga je i Bok molio da ne čini glupost, no samo su gubili vreme. Nije postojala osoba u njegovom životu koju je voleo više od Maljinde.

Jug se spremao za rat, u to nije bilo sumnje. I to više ne samo idejno. Dok se kretao ka Granici (kako su južnjaci nazivali novopodignuti zid), uverio se u to svojim očima. Mobilisali su vojsku i slali je u Ans Grift. Naređenja princa Notusa. Neke trupe su već bile oformljene i krenule ka zidu. Možda je i bolje što je krenuo na sever... Rat nije bio za njega.
Čuvari na kapiji su ga dobro osmotrili i pretresli pre nego su ga pustili da prođe. Kada je već zašao sa druge strane Granice, okrenuo se i obratio čuvarima:
»Zar sad pretresate i nas?« Čuvari su lako mogli razlikovati severnjake i južnjake, ako ni po čemu drugom, ono po stilu odevanja južnjaka koji je bio, u krajnju ruku, karakterističan. Uglavnom su nosili životinjska krzna na sebi, kao i čudne šešire.
»Pojačano obezbeđenje. Dve prethodne garde su gadno prošle. Prvi zato što su pustili dvoje da se uvuku sa severa. Drugi zato što su pustili jednog od njih da se tamo vrati.«
Flaj i Jelena. I ponovo Flaj.
»Nećemo dozvoliti da se i nama dogodi isto«, dobaci drugi čuvar. »Već smo zaustavili jednog koji je pokušao da se ušunja.«
»Šta ste uradili sa njim?«
»Ma ništa. Tu je još uvek. Vreba. Misli da će nas uhvatiti nespremne. Neka pokušava. Slaba mu vajda. Obezbeđenje je sada na vrhunskom nivou. Niko i ništa neće se provući više ovuda.«
Branka iznenadi iznenadni bol u leđima. Udarac je došao niotkuda. Crnokosi mladić ga hitro preskoči i pohita ka kapiji. To mora da je bio taj nesrećnik koji je želeo da iskoristi trenutak. Ali grdno se prevario. Branko zaustavi vreme. Niko njega neće udarati!
Ustade sa tla i potrča ka mladiću samo da bi shvatio da je mladić već bio u pokretu. Čuvari su, sa druge strane, još uvek stajali nepomično. Mladić se provuče ispod njihovih kopalja i nađe se na drugoj strani zida.
»Hvala ti, debeli!« dobacio je dok je nestajao sa vidika.
Iako je bio besan, Branko odluči da ne juri za njim. Umesto toga, potrča dalje od kapije, na sever. Nek se čuvari pitaju šta se dogodilo. On je imao važnijeg posla.
S obzirom na pretpostavljeno Flajevo stanje, njegov trag će lako pratiti, kuda god ovaj krenuo.
Te noći je sanjao čudan san. Sedeo je za stolom i čekao da mu Maljinda donese supe. Prinela mu je tanjir. Umesto uobičajene supe od povrća, u njemu je zatekao Flajevu glavu. Piljio je par trenutaka u nju, a zatim podigao pogled. Maljinda se smešila.
»Hajde! Navali!« rekla mu je. »Znam da jedva čekaš!«
Branko uze nož i poseče posred čela.

END OF EPISODE 8

Chapter IV - Episode 7

“... I ponizno molim boga Fiera da mi da svoju Vatru i da je održava živom i jakom, u meni“, završiše molitvu pred spavanje.
»Odlično«, reče otac Gregorijan, »sada možeš spavati.«
Sanjica klimnu glavom i sačeka da je otac poljubi u čelo, kao što je to činio svaki put pred spavanje.
»Hoćeš li da ti čitam priču za spavanje?«, upitao ju je nežno.
»Ne treba, tata. Već sam pospana.«
»U redu onda. Postaraću se da ti sutra iz Hrama donesu doručak. Vraćam se tek prekosutra, ako sve prođe kako valja.«
Tata joj je rekao da ide u Baras na proslavu dana boginje Aile. Kralj Bilez i kraljica Nejla su pravili veliki bal. Jako je želela da ide sa njim, ali joj je tata objasnio da bal nije mesto za tako malu devojčicu. Obećao joj je da će je povesti kada bude bila malo starija i tako ju je umirio. Tata je uvek održavao svoja obećanja.
Brzo se uspavala, kao što je i očekivala. Probudila se uz miris pite koju je pekla jedna od sveštenica iz hrama za doručak. Tata nikad nije dozvoljavao da ona ostane potpuno sama. Svaki put kada bi morao negde da ide, on bi se postarao da neko iz Hrama vodi računa o njoj dok se on ne vrati. Kako mamu nikada nije upoznala, on joj je bio sve na svetu.
Uveče je ta ista sveštenica ostala sa njom dok nije zaspala, a i sama je sebi namestila za spavanje na kauču u dnevnoj sobi. Bila je sigurna u svom domu i bez tate i imala je sve što joj je potrebno, ali je ipak željno iščekivala da se on, sutradan, vrati iz Barasa. No, kada se probudila narednog jutra, njenog oca i dalje nije bilo. Isto se ponovilo i narednog jutra. I narednog. I narednog.
Sanjicu su uveravali da ne treba da brine i da je njen otac dobro i ona je znala da oni ne lažu, pa ipak... Nešto nije bilo u redu. Tata nikada nije bio tako dugo odsutan. A i obećao je da će doći brzo...
Plakala je često tih dana, jer nije navikla da bude bez njega.
Njena sreća kada ga je ugledala na vratima svoje kućice bila je brzo raspršena. Zagrlio je kada ju je video, jeste, ali ne onako kako je umeo.
»Zar ti nisam nedostajala, tata? Rekao si da ćeš doći brzo...«
»Imao sam posla, Sanja.« Ton mu je bio hladan i oslovio je sa „Sanja“, što je činio samo kad je ona bila nevaljala.
»Hoćeš li da se igraš sa mnom malo?«, rekla je tužno.
»Moraćeš sama da se igraš neko vreme. Jesam se vratio, ali još uvek imam puno posla. Više nego ikada.« Jedva da ju je i gledao dok su razgovarali.
»U redu«, rekla je kroz suze i otrčala u svoju sobu.
Tako je jako želela da joj se tata vrati. A sada kada se vratio, to uopšte nije bio on.

U danima koji su usledili to je postali još izvesnije. Gregorijan je sve češće bio odsutan, a i kada bi bio u Ispii, vreme je provodio ili u Hramu, ili uz svoje knjge. Bile su to neke čudne knjige koje ona nije razumela.
Načula je kasnije da se onog dana, na praznik boginje Aile, nešto strašno desilo kralju i kraljici i da su sada imali novog kralja i kraljicu, ali nije znala kakve je to veze imalo sa njenim tatom.
»Jesu li novi kralj i kraljica loši prema tebi, tata?«, upitala ga je jednom, na šta se on ovlaš nasmejao i rekao:
»Kralj i kraljica su najmanji problem, Sanjice. Drugih se stvari ja bojim...«
»Kojih stvari?«
»Zlih«, odgovorio je mračno i vratio se svojoj knjizi, a ona ga više ništa nije pitala.

I tako su dani postali nedelje, nedelje meseci, meseci godine, a njen otac se više nikad nije vratio na staro. Naučila je da živi sa svojim ocem takvim kakav je postao – stalno zauzet, hladan, dalek. Još bi je povremeno tek zagrlio i oslovio sa „Sanjice“, ali je tih dana bilo manje i manje.
Nije bila jedina koja je primetila te promene. Ljudi su je sada drugačije gledali na ulici. U početku nije razumela zašto, bila je i previše mala. Kasnije je bivalo sve jasnije. Sažaljevali su je. Otac Gregorijan bio je ugledan čovek i svi su poznavali njegovu kći. Svako je lako mogao da primeti koliko često je on sada bio van Ispie, ili van kuće i koliko malo vremena provodi sa svojom Sanjicom. Nju je to sve više žestilo. Počela je to da oseća kod svih koji su imali ma kakvu interakciju sa njom. Čak i kod druge dece. Svi su je tretirali kao da je od stakla i nju je to umaralo. To sve nije prestajalo i kada ona više nije bila mala devojčica. Zbog toga se postepeno povukla u sebe i i sama sve više vremena provodila čitajući svoje knjige.
Jednom je doduše, naišla na jednu sasvim drugačiju knjigu.
Kako je ona odrastala, tako je njen otac postajao tajnovitiji kada je u pitanju bilo ono što ga je zaista mučilo. Jednom je pokušala da ga natera da podeli sa njom svoje strahove i naišla je na zid i grube reči, te je od te namere sasvim odustala. Njegova tajnovitost je prerasla u paranoju, pa se tako dogodilo da je jednog dana pokupio sve svoje knjige i odneo ih u Hram. Sve osim jedne. Bila je to knjiga kakvu Sanjica nije do tada videla. Izgledala je prastaro i njen naslov nije otkrivao previše. Samo jedna reč pisala je na koricama – Rahe.
Pažljivo je čitala knjigu i pročitala je više puta. Postalo joj je jasno čega se njen otac toliko bojao. Ukoliko je ono napisano u knjizi bilo tačno, moć veća od moći bogova postojala je u Hebealu. Ta moć, doduše, postojala je od davnina. Zašto je se onda njen otac, najednom, toliko bojao? Nije joj trebalo dugo da shvati - ubistvo kralja i kraljice.
Iako je od tog trenutka više razumela svoga oca, to nije mnogo promenilo njihov odnos. On nije smeo znati da je ona došla u posed te knjige, te je svaki pokušaj približavanja po tom osnovu bio nemoguć. Barijera među njima nije mogla biti probijena. Šta više, vremenom je samo dodatno ojačala.
Mnogo, mnogo godina kasnije, kada je na prestolu već sedeo kralj Rejnor, dogodila se još jedna poseta Barasu nakon koje je i ono malo starog oca Gregorijana zauvek nestalo.
Poseban razlog ove posete čak nije ni znala. Njen je otac spakovao svoje stvari i rekao joj da će otići za Baras i da ne zna kada će se vratiti. Poljubio ju je u čelo pri odlasku i to je bio poslednji put da je to učinio sve do današnjih dana.
Vratio se gore raspoložen nego ikada. Otvorio je vrata tako naglo i silovito, da je Sanjica pomislila kako su se polomila. Na isti način ih je i zatvorio.
»Propali smo«, rekao je, više za sebe, nego njoj.
Ništa ga nije pitala, a on ništa više nije ni rekao. Otišao je pravo u Hram.
Prošlo je bilo desetak dana od njegovog povratka u Ispiu kako se nije vratio u kućicu kada je odlučila da učini poslednji pokušaj da povrati svog oca. Otišla je u Hram i zahtevala da razgovara sa njim. Tek nakon dosta insistiranja, uspela je da dođe do njega.
Bio je sada sasvim mršav. Podočnjaci su mu prekrivali gotovo pola lica. Pogledao ju je namršten. »Šta hoćeš?«
»Hoću svoga oca«, rekla je direktno i odsečno. »Hoću da se vratiš kući. Hoću da razgovaramo. Hoću da me zagrliš.« Njene reči kao da su ga zaobilazile. Nikakvu reakciju nije videla na njegovom licu. »Hoću da ti pomognem.«
»Pomogneš?« Ipak ju je čuo. Ustao je sa svog mesta i prišao joj. »Ti hoćeš da pomogneš?« rekao je sa snishodljivo. »A zašto bi meni bila potrebna tvoja pomoć?!«
»Zato što se nešto događa sa tobom! Ćutala sam sve ove godine...«
»Učinićeš mi uslugu«, prekinuo ju je, »i nastavićeš da ćutiš. Nisi više dete, Sanja, pa te molim da se u skladu sa time i ponašaš.«
»Onda nemoj da me tretiraš kao dete! Reci mi šta se događa! Imaj poverenja u mene! Nisam više dete, ali jesam tvoja kćerka!« Glas joj je drhtao, no znala je da ne sme da zaplače. Ne sada. »Mi smo porodica. Imamo samo jedno drugo na ovom svetu. Ili smo barem imali... Tako sam sama...« Nije reagovao. Uhvatila ga je za nadlakticu i pogledala pravo u oči. »U mamino ime...«
Istrgao je ruku tako jako da ju je umalo udario po sred lica. »Oh«, izusti, »Da je sreće da te je odvela sa sobom.«
Reči posekoše. Gledala je čoveka pred njom i shvatala... To nije njen otac. Bio je to neko drugi. Neko ko je zauzeo njegovo mesto.
»Odlazi već jednom! Imam posla!«
I ona ode, zaklinjući se sebi da će ponovo videti i zagrliti svoga oca.


Da li se i Jovani dogodilo isto što i njemu? Kao što joj je nekada bilo jasno da pred njom ne stoji njen otac, sada pred njom nije bila ona ista Jovana. Ili bolje rečeno, nije stajala pored nje. Stalno.
Bilo je to zbog ogledala. Jovana je gotovo konstantno gledala u pravcu Sanjine torbe i čekala trenutak nepažnje. To je bilo i više nego očigledno. Međutim, Sanjica je znala da se to ni po koju cenu ne sme dogoditi. Ono malo što je spavala noću, spavala je sa torbom u rukama i više polubudna, sve dok ne bi bila sigurna da je Jovana sasvim zaspala. Bila je to iscrpljujuća igra, a još i više u uslovima u kojima su je igrale.
Adena ih je vodila negde, u to nije bilo sumnje. Ali kuda?
»Usluga za uslugu. Prosto je!«, govorila je Odbegla Vila smeškajući se, ne otkrivajući o kakvoj je tačno usluzi reč. Rekla joj je da će jedino tako odužiti svoj dug prema njoj i ništa više.
Sanjica se bojala da joj se ta usluga neće nimalo dopasti. Već joj je učinila jednu i sada je čitav jedan grad bio uništen. Vrisci iz Horta su je pratili na svakom koraku, osuđujući je.
Kretale su se, naravno, kroz Kiolot, kao i ranije. Carstvo kao da je ostalo bez Vila. Tek su po koju mogli spaziti s vremena na vreme, i to samo na trenutak, pre nego što pobegne glavom bez obzira.
Vile su se bojale Adene. Na prvi pogled, Adena nije izgledala zloćudno, no možda su one videle ono što je Sanjici promaklo? Možda su one jasno videle zlo koje spava u Odbegloj Vili, nekada njihovoj sestri?
Putovale su danima, hraneći se ukusnim voćem iz raznih šuma i spavajući sigurne u krošnjama drveća, pre nego su stigle do svog odredišta.
»Tu smo! Mmmmm, da« rekla je Adena negde na izmaku Mirišljave šume. »Idemo dole sad!« Izvukla je sviraljku i zasvirala.
Sišle su stazom od lišća na tlo.
»Gde smo sada?«, upita Sanjica.
»Tamo gde treba da budemo!«
»Ali...«
»Šuma Skrivalica!«, prekide je Adena. »Tajnu jednu krije u krošnjama punim ptica. Otkriće je kad onaj što je vazda traži u sebi nosi srca sjaj.« Adena se naglo okrete ka Sanjici. »Je li sada jasno?«
»Ne bih rekla«, Sanja odgovori, iskreno.
Adena prevrnu očima. »To je stara vilinska pesma. Šuma Skrivalica je pred nama. A u njoj je nešto što meni treba.«
»I želiš da ja to pronađem?«
»Oh, bravo! Konačno kapiraš!«
»Ne razumem. Zašto ne bi sama našla to što...«
»Zato što ne mogu!!« viknu Adena, iznenada, pa nastavi sasvim smireno. »Otkriće je kad onaj što je vazda traži u sebi nosi srca sjaj. Ja nisam ta. Ne mogu ni da uđem u prokletu šumu. Ali ti... Ti ćeš moći!«
»Čak i ako uđem u šumu, kako znaš da ću pronaći to što tražiš?«
Adena se nasmeja. »Ako ne pronađeš to što tražiš, onda si mi sasvim beskorisna, draga. Sad idi tamo i ne vraćaj se dok to ne pronađeš.«
Sasvim beskorisna. Sanjica je zamislila šta Adena radi sa sasvim beskorisnim ljudima. »Možeš li mi bar reći šta tražim?«
»Znaćeš kada budeš pronašla. Hajde sad. Ah, da! Tvoj pas ostaje sa mnom.« Adena pokaza u pravcu Jovane. »I tvoja torba.« Adena pljesnu dlanovima i Sanjina torba se stvori na njenom ramenu. »Za svaki slučaj!«

Šuma Skrivalica je ispuni nekim čudnim mirom kada je u nju kročila. Ako ništa drugo, bar je uspela da uđe u šumu. Osvrnula se oko sebe kako bi spazila bilo šta što bi moglo biti ono što je tražila, ali joj ništa nije upalo u oči. Ono što joj jeste upalo u oči jeste to da Šuma Skrivalica uopšte nije bila šuma. Beše to jedan omanji prostor omeđen drvećem susednih šuma, sa samo jednim drvetom u sredini.
Kako joj ništa drugo nije preostalo, prišla je drvetu i krenula da ga obilazi. Nije bilo ničega. Možda da se uspenje? Najniža grana bila joj je nedostižna. A možda bi mogla...? Naježila se i na samu pomisao!
Jednom u životu je pokušala da poleti i to se neslavno završilo. Obećala je sebi da više neće pokušavati tako nešto! Ali je li imala izbora? Adena ju je čekala tamo, a Jovana je bila lak plen. Samo jedna greška i prijateljica bi joj završila kao Des. To nije mogla da dozvoli.
Gotovo je zaboravila kako da koristi svoj Dar. Malo se odvojila od drveta i jako zažmurila. Ako ništa drugo, mir koji je osećala ovde joj je olakšao da se opusti i skoncentriše. Srce joj je ubrzano lupalo kada oseti kako joj se stopala polako odvajaju od tla.
»Oh, Aila! Drži me sada!«, obrati se ona boginji Vetra.
Sada bi već morala da otvori oči, ali... Može li to? Tako je mrzela visinu! Osećala je kako se mir ove šume gubi u njoj. Vrtlog u stomaku ga je uvlačio u sebe. Ona oseti hladan znoj kako je obliva. Gubila je koncentraciju. Otvorila je oči taman na vreme da pred sobom ugleda granu i uhvati se za nju kako bi izbegla pad. Plakala je. Strah ju je u potpunosti obuzeo. Snaga ju je napuštala i dlanovi boleli i ona shvati da će za koji trenutak pustiti granu i pasti.
»Ne! Ne ovako!« rekla je, prkoseći svemu i svima – ovoj šumi, svom ocu, Adeni, bogovima. Pustila je granu. Padala je par trenutaka, ali ne udari o tlo. Zaustavila se tačno na vreme za nespretno sletanje. Noga joj se iskrivi i ona naposletku, svakako, pade. Glasno se nasmejala.
Ustala je ponovo na noge. Sa mnogo više lakoće, mada još uvek nespretno, dolete do iste one grane. Sada je već mogla da nastavi sa uspinjanjem. Dohvatila se sledeće grane i nastavila polako ka vrhu. Pitala se je li zašla u deo koji je bio Kiolot, skriven od tuđih očiju. Trudila se da ne gleda dole, mada je sada već bila sigurna da joj pad neće naškoditi. Uspela se za još koju granu pre nego dođe do jednog povećeg otvora u stablu drveta. Prišla mu je što je spretnije mogla i pogledala unutra. Drvo je bilo sasvim šuplje, a na dnu se nešto sjajilo. Sanjica se pažljivo uvuče u otvor i dozvoli sebi da lagano pada ka dnu. Svetlost je dopirala kroz rupice u stablu i sve je izgledalo nekako nestvarno. Kada se konačno skroz spustila, saže se da podiže sjajan predmet sa tla. Bodež. Bio je gotovo potpuno beo, sa providnim dragim kamenom u korenu sečiva. U trenutku kada ga je dotakla, stablo pred njom se otvori poput vrata i dozvoli joj da izađe.
Iako nije znala o kakvom je bodežu reč, sama činjenica da ga je Adena želela nije joj se dopadala. Taj bodež neće biti upotrebljen za bilo šta dobro. Ipak, ona je Adeni dugovala uslugu na koju se obavezala Magičnom Pogodbom. A pored toga, nije mogla da rizikuje svoj i Jovanin život.
Vratila sa ka mestu gde su je čekale. Adena je stajala sa ogledalom u rukama, ogledala se i nameštala kosu, dok je Jovana bila vezana za obližnje drvo i kao besna životinja pokušavala da se otrgne poveza i zgrabi ogledalo.
»Šta to radiš?!« upita je Sanjica.
»Lepo ogledalo.« Adena reče, potpuno mirno. »Jasno ti je da je začarano, zar ne? Gledaj je samo kako cvili!« Jovana je zaista plakala dok je svim silama pokušala da se oslobodi konopca koji ju je vezivao.
»Donela sam ti ono što želiš! Sada nas pusti na miru!«
»Jesi?!« Adena poskoči i zatapša. »Sjajno! Divno!«
Sanjica izvadi bodež i pruži joj ga.
»Onda se možemo zameniti! Tvoje ogledalo za moj bodež.«
Gotovo istovremeno zgrabiše svaka svoje.
»Torba ti je tamo!« Adena pokaza ka obližnjoj grani sa koje je visila Sanjičina torba. »Sve je unutra. Nisam ja nekakav sitni kradljivac.« Rekla je to, gotovo uvređeno, pa opet pokaza ka Jovani i dodade: »I uradi nešto sa njom!«
Svirnula je u sviraljku. Dok se uspinjala ka Kiolotu reče: »Srešćemo se opet!« i puknu prstima.
I dok je Sanjica gledala u pravcu Adene koja je nestajala u krošnji, nije primetila da je konopac koji je vezivao Jovanu sasvim nestao. Već u sledećem trenutku su se borile za ogledalo.
»Ostavi to!« Sanjica joj se obrati kao detetu.
»Moje je!« Jovana odgovori baš poput deteta.
Nekoliko trenutaka su se borile, ali Sanjica oseti bol u dlanovima, baš kao kada se držala za onu granu maločas. Njen stisak je popuštao. U poslednjem pokušaju da otme ogledalo, Jovana ga snažno povuče i ono polete iz Sanjičinih ruku pravo ka njenom licu.
Prvo je osetila tup bol u čelu, a zatim hiljadu ledenih ugriza u svojim očima.


END OF EPISODE 7