Bilo je to mračno mesto. Lišeno dnevne svetlosti. Lišeno prozora i vrata. Mračno i naizgled bezgranično. Ponekad mu se činilo da su zidovi kilometrima daleko, a ponekad da jedva kreće među njima. Hodnici puni prostorija čiji se broj nije mogao znati. Angelus nije bio siguran da je iko i znao. Možda jedino On, ako je i On znao.
Jedina svetlost bile su crvene sveće koje je dobijao svaki Ptić koji bi položio zakletvu i pristao da postane deo Jata. Katkad bi mogao da vidi crvene tačke u daljini kako se kreću negde, kao u lavirintu. Pokušati da se do njih dođe bio je uzaludan posao. Sokolovi ne smeju da se poznaju međusobno. Nemaju zbog čega. Svaki od njih je jedino umeo da dođe do Gnezda, pronađe svoje odaje i ode iz njega. I da dođu do Njega i Trojice, naravno.
Angelus nije znao njegovo ime. Svaki od Trojice ga je oslovljavao sa On. Možda nije ni imao ime. Isto je važilo i za njega samog. Trojica ga nikada nisu pitali za ime. Nikada mu nisu videli ni lice. Ili se bar on nadao da nisu. Računao je na to.
Moraće da dođe do svakog od njih i pokuša da sazna ko je tražio da oduzmu život kralju Rejnoru. Nije se bojao njihove reakcije, isprva. Mogli su da ga ubiju, znao je to. Verovatno i hoće. On je odustao od života još onda kada je prihvatio zadatak. A onda je shvatio da ponovo ima razloga da živi. Džes. Goran je znao nešto o njoj... Možda su je pronašli. Možda će je on ponovo pronaći. I onda je zatekao sebe kako se boji. No, nije imao izbora. Da bi mu Goran išta rekao, morao je da sazna ono što je od njega tražio. Nije bilo drugog izlaza. Da je neko drugi u pitanju, mogao je da izmisli dobru priču i slaže, ali sa Goranom je to bilo nemoguće.
Kretao se jedinim putem kojim je znao... Brojao je korake i prolaze od svoje odaje do odaja Trojice kojim bi se kretao uvek kada bi im se uputio zarad dobijanja novog zaduženja. Ubrzo se zatekao pred ogromnim lukom iza kojeg su se nalazile odaje Trojice. Prolaz levo i prolaz desno bili su potpuno mračni. To je značilo da u tim odajama nema nikoga... Verovatno su bili van Gnezda i tražili klijente. Iz srednjeg prolaza dopiralo je slabo crveno svetlo. Drugi je bio tu.
Krenuo je srednjim prolazom. Koračao je polako i obazrivo. Tri sveće gorele su crvenim plamenom i osvetljavale taman toliko da je mogao da vidi siluetu onoga kojeg je tražio. Drugi je stajao na sredini prostorije.
»Tvoje zaduženje.« počeo je Drugi. »Krijumčar. Luka Dže. Potraži čoveka po imenu...«
»Nisam došao po zaduženje.« glas mu je gotovo zadrhtao.
Tišina. »Zašto si onda došao?«
»Po... informacije.« Dugo je razmišljao kako i šta će reći. To je delovalo najrazumnije.
»Tražiš znanje? Ovde?«
»Znam da ne treba da znam.«
»I ipak pitaš?«
»Želim da znam... Ko je zatražio smrt kralja.«
Ponovo tišina. Ovoga puta duža. »Tvoje zaduženje je izvršeno. Sada želiš znanje. Ubio si kralja. Da li te to muči? Ubiti vladara isto je što i ubiti bilo koga drugog. Jesi li i ranije tražio znanje?«
»Ne. Ali ovo... Moram da znam.«
»Mora se samo umreti.«
»Znam to, ali...«
»Misliš li da ću ti dati znanje?«
»Ja... To ne mogu znati.«
»Neću. Neću, jer ga ne posedujem. Tvoje pitanje postavi Prvom ili Trećem. Kraljevi nikada nisu bili među mojim zaduženjima. Možda će ti oni dati znanje. Možda neće. Njihovo je da ga dele ili ne. Sada idi.«
Angelus je stajao u mestu. Hoće li ga ubiti sa leđa? Ili na spavanju?
Drugi kao da mu je pročitao misli. »Očekivao si odmazdu? Ne od mene. Ne mogu to reći i za Prvog i Trećeg. Ne znam. Sad idi. I ne vraćaj se ponovo ukoliko ne želiš zaduženje.«
Napustio je odaje Drugog i zaputio se natrag ka svojim. Nije mogao da zna kada će se Prvi i Treći vratiti, ali imao je vremena. Još uvek.
Nije imala previše vremena da čita dnevnik, pa je čitala noću. Gotovo da nije spavala. Morala je da sazna sve što je u njemu. Na žalost, Markus je prestao da piše onoga trenutka kada je napustio Dvorac i događaji opisani u njegovom dnevniku bili su dosta stari, ali se ipak nadala da će naići na nešto. Nešto što će biti neoboriv dokaz o njegovoj upletenosti sa Zabranjenom magijom.
Sofiji je naložila da joj pošalje Glasnika iz Kiolota kada Ana napusti Vilin Kuglu. "Nije Markus." bilo je ono što je Ana izgovorila kada je izašla iz Kugle. Markus nije ubio Lealu, to je ono što je pokušavala da kaže, bez sumnje. To i dalje nije značilo da on nije odgovoran za napade Raha. Videle su ga onoga dana u biblioteci sa knjigama o Zabranjenoj magiji. Lealina smrt nije više bila važna. Ostao je dnevnik. I ono što Mirona otkrije, naravno.
Do sada je pročitala dosta toga, uglavnom nevažnog. Osim onih delova koji su svedočili o Markusovoj izopačenosti, naravno. Često je mučio životinje. Ono što je Stefana pročitala bila je samo jedna takva epizoda. Maštao je o mučenju svoje braće i sestara. Maštao je o prestolu. Maštao je o moći. Pa i o Zabranjenoj magiji. Čitala je njegove izjave pune mržnje i besa. Želeo je često smrt ljudi oko sebe. Želeo je da ga ostave na miru. A opet... Ništa nije radio na tom polju. Čuvao je svoju mržnju za te stranice, izgleda.
»Još jedna noć i pročitaću sve.« rekla je Stefani tog jutra. »Spominjao je Zabranjenu magiju u više navrata. Pisao je kako bi voleo da je kontroliše. Borio se sa željom da je proučava, ali ovde gde se trenutno nalazim u dnevniku još uvek nije počeo sa tim.«
»Nadam se da će početi u preostalim stranicama. Ili ne... Čemu zapravo treba da se nadam?« Stefana je bila zbunjena.
»Ni sama ne znam. Ničemu, najbolje. Već sutra ćemo znati.« Pogledala je devojku u oči i pitala: »Jesi li se susrela ponovo sa Oviatom?«
»Ne... Izbegavam ga najbolje što umem.«
»Zar mi nisi rekla da ti je pomogao one noći?«
»Jeste, ali i dalje sam zbunjena...«
»Ne misli previše o tome. Važno je da ti je pomogao. Možda ćeš jednom razumeti njegove motive.«
Stefana uzdahnu i posle kraće tišine progovori: »Soba princeze Džilijan je sada prazna, ali je Oviat čuva. Ne mogu je istražiti. A Glazorova soba, kao što si me upozorila, je previše blizu sobama Maestara Pjetra, Ludviga i Bastera da bih njome tumarala. Moja mala "misija" je takoreći završena.«
»Saznala si što si saznala. Saznaćeš još mnogo toga na Većima... A i iz knjiga koje čitaš. Drago mi je da te interesuje istorija. Već sam počela da mislim da si izgubljen slučaj.«
Stefana joj uputi pogled u znak negodovanja. »Nije kao da imam mnogo toga da radim. Ipak sam zatvorenik. U svom dvorcu, ako smem da naglasim.«
»Ne smeš. Hajde sada. Zakasnićemo!« reče Mina, pa se uputiše u odaju Veća.
Bila je to još jedno u nizu dosadnih zasedanja. Stefana je pokušavala da prati sve o čemu su ti ljudi govorili, ali uglavnom joj nije polazilo za rukom da održi pažnju. Razmišljala je o tome da se projektuje iz te odaje, ali bi to Mina svakako primetila, a sa njom nije mogla ni želela da se raspravlja. Jedino je pomno pratila podatke o Poslanju i Oviatovoj istrazi, tako da joj je početak svakog zasedanja bio najzanimljiviji deo istog.
Pričalo se da princeza Džilijan ima u svom posedu čak dva dragulja iz Štita, što je Stefana potvrdila na Veću, jer joj je sama princeza to ranije saopštila. Što se ostalih dragulja tiče, nije se znalo ništa. Neki Perceptori su pričali da je jedan od dragulja bio u Barasu, ali da više nije tamo. To su ipak bile samo glasine. Istina je da Perceptori osećaju energije magičnih predmeta, pa ipak nije bio čest slučaj da su lagali o tome. Čitala je o tome i u knjigama - širenje laži i glasina je uobičajena pojava u vreme Poslanja. Često i sami Poslani nalažu njihovim pristalicama da ih šire, kako bi zavarali svoje konkurente. Princ Rišer je trenutno boravio u svom dvorcu u Faetu, princ Markus u Kedariju, princ Hasel još uvek u Ispii, princeza Mirona je bila u pokretu ka jugu, princeza Džilijan ka severu, a Glazor je bio u Pivu. Zapad je podržavao Rišera, sever Džilijan, istok Glazora. To je bilo očekivano, s obzirom da su oni svoje kampanje tako i započeli. Religiozni i bogobojažljivi su stajali uz Hasela, a oni uplašeni od Raha i Zabranjene magije (čiji je broj rastao) Markusa. Stanovnici Gehne i okolnjih gradova na severoistoku su podržavali Mironu, s obzirom da je ona u Gehni živela. No, Mina i Stefana su očekivale da će Markusove pristalice preći na njenu stranu kada se jednom sazna istina. Sve u semu, kako su stvari stajale, Džilijan je bila u prednosti. Nije znala šta da misli o tome. Džilijan joj je bila enigma. Povremeno bi je se bojala, a povremeno divila.
Nakon što su podelili novosti o Poslanju, general Oviat je dobio reč. Kada je ustao, Stefana je pokušala da se sakrije iza Mine, s obzirom da je njena stoličica stajala tik uz njenu, ali je onda shvatila da je to besmisleno. Oviat se nakašlja i progovori:
»Kao što ste upućeni, ispitao sam svu poslugu Dvorca, sve vojnike i istražio sam sobu Maestre Flete.«
»I da li ste došli do ikakvih zaključaka?» upita otac Mateas.
General kao da ga prostreli pogledom. »Soba Maestre Flete bila je u najboljem redu. Sve je bilo na svom mestu. Nema znakova borbe, niti provale. Njeno telo pronašle su služavka, koja joj je nosila čaj i Vila koja je trebalo da očisti odaju, na zahtev Maestre. Ako je verovati njihovim rečima, vrata su bila zatvorena, a Maestra se nije odazivala kada su joj kucale. Nakon što su sačekale neko vreme, odlučile su da uđu u odaju i obave šta su imale. Kada su otvorile vrata, zatekle su Maestru ukočenu na krevetu. Služavka je vrisnula, privukla pažnju stražara koji su pozvali oca Mateasa, a zatim i ostale Maestre. Umrla je iza zatvorenih vrata, u prostoriji sa zatvorenim prozorima. Nije bilo fizičkih povreda. Ubijena je magijom.«
»To smo odavno zaključili.« umešao se Baster.
Ovoga puta je on prostreljen pogledom. »Zaključili i uradili šta, poštovani Maestre?«
Odgovor nije usledio od Bastera, već od Ludviga. »Bavili smo se nekim ozbiljnijim pitanjima, generale! Defora je u jako osetljivom stanju! Bez vladara! Naša odgovornost prema narodu je važnija od svega!«
»Princeza Džilijan je to odlično razumela. Zato je i zamolila generala da napusti Žigosanje i posveti se istrazi.« Mina progovori.
»Kad smo već kod Žigosanja, kako stoje stvari sa tim?« upita Pjetar.
»Ostao je još Istok. Moji ljudi su više nego sposobni da završe to bez mene. Vratiću se sada na istragu. Svima je dobro poznato da ne raspolaže svako magijom za oduzimanje života. Činjenica da je Zabranjena magija oživela samo zaoštrava ovaj problem. Od sutra ću otpočeti sa ispitivanjem svih prisutnih u ovoj prostoriji. Želim da čujem vaše priče.«
»Nečuveno! Ne možemo biti ispitivani poput nekih kriminalaca!« Baster se pobuni.
»Razumite da je to neophodno, dragi Bastere« Estian mu se obrati. »To je sasvim prirodan deo istrage. Uostalom, nemate čega da se bojite, ukoliko nemate šta da krijete.«
»Onda je to odlučeno. Ukoliko general nema šta da doda, prelazimo na sledeću temu.« otac Mateas proglasi.
Zasedanje je trajalo do večeri. Kada su se odvojile od ostalih Maestara, Mina uhvati Stefanu za ruku i reče. »Imam novu misiju za tebe!«
»Koju?« upita Stefana, pomalo uzbuđeno. U tom trenutku je shvatila da voli Minine misije.
»Čućeš!« reče Mina zagonetno. »Pođimo do mojih odaja.«
»Misliš li da nas traže?« upitala ga je dok su sedeli u nekom parku i posmatrali decu kako se igraju.
»Verovatno. Ali pili smo sa Bunara Obnove. Ne mogu nas pronaći...« Goran ju je uveravao.
»Ali naša lica... Znaš i sam kako to funkcioniše. Svakog časa nas mogu prepoznati...«
»Izbegavaćemo sva mesta gde to može da se dogodi. Baš zato što znamo kako sve funkcioniše imamo tu malu prednost.« Nasmejao joj se i ona se njemu nasmejala.
Upoznali su se davno. Pre mnogo, mnogo godina. Bilo je to u jednom od štabova ProDefa. Sedeo je i razgovarao sa nekim od kolega, ona je samo ušetala. To je bio njen prvi danu organizaciji. Imala je hiljadu pitanja i sve joj je delovalo uzbudljivo. A njemu je bilo dovoljno samo da je gleda... I gleda... I gleda... Bila je tako divna! Odmah je znao... Ona je ta. Njegova Klia. Najlepša devojka koje su njegove oči ikada videle.
I danas je bila najlepša. I uvek će biti. Pitao se da li ona to zna?
»Klia...?«
»Gorane?«
Srce mu je ubrzano lupalo. Nije mogao da diše. Sad ili nikad! »Znaš... Ti... Ja...«
»Svetlost je nama potrebna! Svetlost!« Odjednom mu je neki glas vikao u lice. »Povratak Svetlosti! Povratak Stvaraoca! Mrak dolazi... Tu je iza ćoška! Možete li da osetite njegov miris?«
Jedini miris koji je Goran osetio je smrad tog odrpanca koji mu se obraćao. »U redu je, gospodine! Verujemo vam! Mi volimo svetlost, tako da ne morate da brinete!«
Čovek se nasmeja i otrča dalje kroz park, glasno govoreći. »Moramo oterati mrak! Moramo verovati u Stvaraoca!«
»Stvaralac. Bolje da pazi šta priča!« Klia zaključi. »Ako ga čuje neko od sveštenika, gadno će završiti! Misliš li da je u pravu?«
»Za šta? Svetlost? Mrak? Stvaraoca? Nije isključeno. Ali ta verovanja su davno odbačena. To je verovatno samo odraz panike zbog Zabranjene magije...«
»A šta ako nije?« Goranu dobro poznata iskra se pojavi u Kliinim očima. »Pojavile su se hodajuće senke! Senke koje su uništile čitave gradove! Šta ako su one Mrak o kome govori? Šta ako su hramovi samo zataškali celu stvar kako bi ustoličili svoju moć?«
"Neki drugi put." razmišljao je Goran dok je ona govorila.
Njegovo slepilo još uvek nije prolazilo. Kretali su se mnogo sporije nego što je trebalo. Bivalo je sve hladnije, a do Ans Grifta nije bilo mnogo mesta na kojima su mogli da se ugreju. Otkatko su prošli kroz zid, nisu naišli ni na jedno selo. Imali su još hrane, ali bili su prokleto spori. »Hajde Flaj, progledaj više!«
»Misliš li da ne želim?! Propuštam priliku da gledam tvoje lepo lice! To je samo po sebi dovoljna šteta!«
»Pa to jeste tačno! Zato treba i da požuriš sa oporavkom! Koliko obično traje slepilo?«
»Uvek je drugačije... Nekad samo par sati. Stari mi je rekao da sam jednom bio slep čitav mesec! Od tada izbegavam da koristim Mezmerstvo...«
Lice mu se uozbiljilo. Setio se oca. Nije mogla da dozvoli da ga stigne još i tuga. »A danas sam baš posebno lepa! Samo čekam da naiđemo na neki glečer da se ogledam! Inače, još nismo stigli do glečera, ako si se pitao...«
»Ne znam koliko smo odmakli, ali verujem da ćeš se obradovati uskoro!«
Upalilo je, bar za sada.
»Čuješ li to?« upita je Flaj, naprasno.
»Ne čujem ništa osim vetra...«
»Kao da čujem nešto...«
Bio je slep, možda je mogao da čuje bolje od nje. »Ovde?« Za sve vreme koje su putovali Glavnim drumom na jug nisu sreli još niti jednog putnika. Jelena se osvrnu unaokolo. »Nema nikog, Flaj.«
»Ne bih bio tako siguran!« progovori čovek koji se odjednom stvorio ispred njih.
»Kako...?!« Jelena pokuša da izgovori, ali je čovek prekide.
»Kuda ste krenuli, putnici?«
»Na jug, u Ans Grift.« odgovori Jelena.
»Šta se dešava?!« Flaj je bio nervozan.
»Evo pričam sa nekim grdosijom!« Jelena reče.
»Pazi šta pričaš, mala! Ime mi je Branko, ne grdosija! U Ans Grift, kažeš. Loša ideja! Bolje se vratite odakle ste došli!«
»To nije opcija. Sada nas pusti da prođemo, Branko!« drsko će Jelena.
»Polako, Džeks! Nemoj da ljutiš našeg prijatelja! Neka kaže šta ima.« Flaj je pokušavao da smiri situaciju. »Reci nam, Branko! Zašto je to loša ideja?«
»Pa prosto! Ovo je poslednje mesto na kome bi iko želeo da se nađe trenutno. I sam sam krenuo na sever!«
»Ali zašto? Šta se dešava?« upita Jelena.
»Šta se dešava? Pa još ništa. Ali će se desiti!«
»Šta?« Flaj i Jelena će uglas.
»Rat, dragi moji prijatelji. Rat.«
Jeleni se učinilo da je odjednom postalo mnogo hladnije.
END OF EPISODE 8
Jedina svetlost bile su crvene sveće koje je dobijao svaki Ptić koji bi položio zakletvu i pristao da postane deo Jata. Katkad bi mogao da vidi crvene tačke u daljini kako se kreću negde, kao u lavirintu. Pokušati da se do njih dođe bio je uzaludan posao. Sokolovi ne smeju da se poznaju međusobno. Nemaju zbog čega. Svaki od njih je jedino umeo da dođe do Gnezda, pronađe svoje odaje i ode iz njega. I da dođu do Njega i Trojice, naravno.
Angelus nije znao njegovo ime. Svaki od Trojice ga je oslovljavao sa On. Možda nije ni imao ime. Isto je važilo i za njega samog. Trojica ga nikada nisu pitali za ime. Nikada mu nisu videli ni lice. Ili se bar on nadao da nisu. Računao je na to.
Moraće da dođe do svakog od njih i pokuša da sazna ko je tražio da oduzmu život kralju Rejnoru. Nije se bojao njihove reakcije, isprva. Mogli su da ga ubiju, znao je to. Verovatno i hoće. On je odustao od života još onda kada je prihvatio zadatak. A onda je shvatio da ponovo ima razloga da živi. Džes. Goran je znao nešto o njoj... Možda su je pronašli. Možda će je on ponovo pronaći. I onda je zatekao sebe kako se boji. No, nije imao izbora. Da bi mu Goran išta rekao, morao je da sazna ono što je od njega tražio. Nije bilo drugog izlaza. Da je neko drugi u pitanju, mogao je da izmisli dobru priču i slaže, ali sa Goranom je to bilo nemoguće.
Kretao se jedinim putem kojim je znao... Brojao je korake i prolaze od svoje odaje do odaja Trojice kojim bi se kretao uvek kada bi im se uputio zarad dobijanja novog zaduženja. Ubrzo se zatekao pred ogromnim lukom iza kojeg su se nalazile odaje Trojice. Prolaz levo i prolaz desno bili su potpuno mračni. To je značilo da u tim odajama nema nikoga... Verovatno su bili van Gnezda i tražili klijente. Iz srednjeg prolaza dopiralo je slabo crveno svetlo. Drugi je bio tu.
Krenuo je srednjim prolazom. Koračao je polako i obazrivo. Tri sveće gorele su crvenim plamenom i osvetljavale taman toliko da je mogao da vidi siluetu onoga kojeg je tražio. Drugi je stajao na sredini prostorije.
»Tvoje zaduženje.« počeo je Drugi. »Krijumčar. Luka Dže. Potraži čoveka po imenu...«
»Nisam došao po zaduženje.« glas mu je gotovo zadrhtao.
Tišina. »Zašto si onda došao?«
»Po... informacije.« Dugo je razmišljao kako i šta će reći. To je delovalo najrazumnije.
»Tražiš znanje? Ovde?«
»Znam da ne treba da znam.«
»I ipak pitaš?«
»Želim da znam... Ko je zatražio smrt kralja.«
Ponovo tišina. Ovoga puta duža. »Tvoje zaduženje je izvršeno. Sada želiš znanje. Ubio si kralja. Da li te to muči? Ubiti vladara isto je što i ubiti bilo koga drugog. Jesi li i ranije tražio znanje?«
»Ne. Ali ovo... Moram da znam.«
»Mora se samo umreti.«
»Znam to, ali...«
»Misliš li da ću ti dati znanje?«
»Ja... To ne mogu znati.«
»Neću. Neću, jer ga ne posedujem. Tvoje pitanje postavi Prvom ili Trećem. Kraljevi nikada nisu bili među mojim zaduženjima. Možda će ti oni dati znanje. Možda neće. Njihovo je da ga dele ili ne. Sada idi.«
Angelus je stajao u mestu. Hoće li ga ubiti sa leđa? Ili na spavanju?
Drugi kao da mu je pročitao misli. »Očekivao si odmazdu? Ne od mene. Ne mogu to reći i za Prvog i Trećeg. Ne znam. Sad idi. I ne vraćaj se ponovo ukoliko ne želiš zaduženje.«
Napustio je odaje Drugog i zaputio se natrag ka svojim. Nije mogao da zna kada će se Prvi i Treći vratiti, ali imao je vremena. Još uvek.
Nije imala previše vremena da čita dnevnik, pa je čitala noću. Gotovo da nije spavala. Morala je da sazna sve što je u njemu. Na žalost, Markus je prestao da piše onoga trenutka kada je napustio Dvorac i događaji opisani u njegovom dnevniku bili su dosta stari, ali se ipak nadala da će naići na nešto. Nešto što će biti neoboriv dokaz o njegovoj upletenosti sa Zabranjenom magijom.
Sofiji je naložila da joj pošalje Glasnika iz Kiolota kada Ana napusti Vilin Kuglu. "Nije Markus." bilo je ono što je Ana izgovorila kada je izašla iz Kugle. Markus nije ubio Lealu, to je ono što je pokušavala da kaže, bez sumnje. To i dalje nije značilo da on nije odgovoran za napade Raha. Videle su ga onoga dana u biblioteci sa knjigama o Zabranjenoj magiji. Lealina smrt nije više bila važna. Ostao je dnevnik. I ono što Mirona otkrije, naravno.
Do sada je pročitala dosta toga, uglavnom nevažnog. Osim onih delova koji su svedočili o Markusovoj izopačenosti, naravno. Često je mučio životinje. Ono što je Stefana pročitala bila je samo jedna takva epizoda. Maštao je o mučenju svoje braće i sestara. Maštao je o prestolu. Maštao je o moći. Pa i o Zabranjenoj magiji. Čitala je njegove izjave pune mržnje i besa. Želeo je često smrt ljudi oko sebe. Želeo je da ga ostave na miru. A opet... Ništa nije radio na tom polju. Čuvao je svoju mržnju za te stranice, izgleda.
»Još jedna noć i pročitaću sve.« rekla je Stefani tog jutra. »Spominjao je Zabranjenu magiju u više navrata. Pisao je kako bi voleo da je kontroliše. Borio se sa željom da je proučava, ali ovde gde se trenutno nalazim u dnevniku još uvek nije počeo sa tim.«
»Nadam se da će početi u preostalim stranicama. Ili ne... Čemu zapravo treba da se nadam?« Stefana je bila zbunjena.
»Ni sama ne znam. Ničemu, najbolje. Već sutra ćemo znati.« Pogledala je devojku u oči i pitala: »Jesi li se susrela ponovo sa Oviatom?«
»Ne... Izbegavam ga najbolje što umem.«
»Zar mi nisi rekla da ti je pomogao one noći?«
»Jeste, ali i dalje sam zbunjena...«
»Ne misli previše o tome. Važno je da ti je pomogao. Možda ćeš jednom razumeti njegove motive.«
Stefana uzdahnu i posle kraće tišine progovori: »Soba princeze Džilijan je sada prazna, ali je Oviat čuva. Ne mogu je istražiti. A Glazorova soba, kao što si me upozorila, je previše blizu sobama Maestara Pjetra, Ludviga i Bastera da bih njome tumarala. Moja mala "misija" je takoreći završena.«
»Saznala si što si saznala. Saznaćeš još mnogo toga na Većima... A i iz knjiga koje čitaš. Drago mi je da te interesuje istorija. Već sam počela da mislim da si izgubljen slučaj.«
Stefana joj uputi pogled u znak negodovanja. »Nije kao da imam mnogo toga da radim. Ipak sam zatvorenik. U svom dvorcu, ako smem da naglasim.«
»Ne smeš. Hajde sada. Zakasnićemo!« reče Mina, pa se uputiše u odaju Veća.
Bila je to još jedno u nizu dosadnih zasedanja. Stefana je pokušavala da prati sve o čemu su ti ljudi govorili, ali uglavnom joj nije polazilo za rukom da održi pažnju. Razmišljala je o tome da se projektuje iz te odaje, ali bi to Mina svakako primetila, a sa njom nije mogla ni želela da se raspravlja. Jedino je pomno pratila podatke o Poslanju i Oviatovoj istrazi, tako da joj je početak svakog zasedanja bio najzanimljiviji deo istog.
Pričalo se da princeza Džilijan ima u svom posedu čak dva dragulja iz Štita, što je Stefana potvrdila na Veću, jer joj je sama princeza to ranije saopštila. Što se ostalih dragulja tiče, nije se znalo ništa. Neki Perceptori su pričali da je jedan od dragulja bio u Barasu, ali da više nije tamo. To su ipak bile samo glasine. Istina je da Perceptori osećaju energije magičnih predmeta, pa ipak nije bio čest slučaj da su lagali o tome. Čitala je o tome i u knjigama - širenje laži i glasina je uobičajena pojava u vreme Poslanja. Često i sami Poslani nalažu njihovim pristalicama da ih šire, kako bi zavarali svoje konkurente. Princ Rišer je trenutno boravio u svom dvorcu u Faetu, princ Markus u Kedariju, princ Hasel još uvek u Ispii, princeza Mirona je bila u pokretu ka jugu, princeza Džilijan ka severu, a Glazor je bio u Pivu. Zapad je podržavao Rišera, sever Džilijan, istok Glazora. To je bilo očekivano, s obzirom da su oni svoje kampanje tako i započeli. Religiozni i bogobojažljivi su stajali uz Hasela, a oni uplašeni od Raha i Zabranjene magije (čiji je broj rastao) Markusa. Stanovnici Gehne i okolnjih gradova na severoistoku su podržavali Mironu, s obzirom da je ona u Gehni živela. No, Mina i Stefana su očekivale da će Markusove pristalice preći na njenu stranu kada se jednom sazna istina. Sve u semu, kako su stvari stajale, Džilijan je bila u prednosti. Nije znala šta da misli o tome. Džilijan joj je bila enigma. Povremeno bi je se bojala, a povremeno divila.
Nakon što su podelili novosti o Poslanju, general Oviat je dobio reč. Kada je ustao, Stefana je pokušala da se sakrije iza Mine, s obzirom da je njena stoličica stajala tik uz njenu, ali je onda shvatila da je to besmisleno. Oviat se nakašlja i progovori:
»Kao što ste upućeni, ispitao sam svu poslugu Dvorca, sve vojnike i istražio sam sobu Maestre Flete.«
»I da li ste došli do ikakvih zaključaka?» upita otac Mateas.
General kao da ga prostreli pogledom. »Soba Maestre Flete bila je u najboljem redu. Sve je bilo na svom mestu. Nema znakova borbe, niti provale. Njeno telo pronašle su služavka, koja joj je nosila čaj i Vila koja je trebalo da očisti odaju, na zahtev Maestre. Ako je verovati njihovim rečima, vrata su bila zatvorena, a Maestra se nije odazivala kada su joj kucale. Nakon što su sačekale neko vreme, odlučile su da uđu u odaju i obave šta su imale. Kada su otvorile vrata, zatekle su Maestru ukočenu na krevetu. Služavka je vrisnula, privukla pažnju stražara koji su pozvali oca Mateasa, a zatim i ostale Maestre. Umrla je iza zatvorenih vrata, u prostoriji sa zatvorenim prozorima. Nije bilo fizičkih povreda. Ubijena je magijom.«
»To smo odavno zaključili.« umešao se Baster.
Ovoga puta je on prostreljen pogledom. »Zaključili i uradili šta, poštovani Maestre?«
Odgovor nije usledio od Bastera, već od Ludviga. »Bavili smo se nekim ozbiljnijim pitanjima, generale! Defora je u jako osetljivom stanju! Bez vladara! Naša odgovornost prema narodu je važnija od svega!«
»Princeza Džilijan je to odlično razumela. Zato je i zamolila generala da napusti Žigosanje i posveti se istrazi.« Mina progovori.
»Kad smo već kod Žigosanja, kako stoje stvari sa tim?« upita Pjetar.
»Ostao je još Istok. Moji ljudi su više nego sposobni da završe to bez mene. Vratiću se sada na istragu. Svima je dobro poznato da ne raspolaže svako magijom za oduzimanje života. Činjenica da je Zabranjena magija oživela samo zaoštrava ovaj problem. Od sutra ću otpočeti sa ispitivanjem svih prisutnih u ovoj prostoriji. Želim da čujem vaše priče.«
»Nečuveno! Ne možemo biti ispitivani poput nekih kriminalaca!« Baster se pobuni.
»Razumite da je to neophodno, dragi Bastere« Estian mu se obrati. »To je sasvim prirodan deo istrage. Uostalom, nemate čega da se bojite, ukoliko nemate šta da krijete.«
»Onda je to odlučeno. Ukoliko general nema šta da doda, prelazimo na sledeću temu.« otac Mateas proglasi.
Zasedanje je trajalo do večeri. Kada su se odvojile od ostalih Maestara, Mina uhvati Stefanu za ruku i reče. »Imam novu misiju za tebe!«
»Koju?« upita Stefana, pomalo uzbuđeno. U tom trenutku je shvatila da voli Minine misije.
»Čućeš!« reče Mina zagonetno. »Pođimo do mojih odaja.«
»Misliš li da nas traže?« upitala ga je dok su sedeli u nekom parku i posmatrali decu kako se igraju.
»Verovatno. Ali pili smo sa Bunara Obnove. Ne mogu nas pronaći...« Goran ju je uveravao.
»Ali naša lica... Znaš i sam kako to funkcioniše. Svakog časa nas mogu prepoznati...«
»Izbegavaćemo sva mesta gde to može da se dogodi. Baš zato što znamo kako sve funkcioniše imamo tu malu prednost.« Nasmejao joj se i ona se njemu nasmejala.
Upoznali su se davno. Pre mnogo, mnogo godina. Bilo je to u jednom od štabova ProDefa. Sedeo je i razgovarao sa nekim od kolega, ona je samo ušetala. To je bio njen prvi danu organizaciji. Imala je hiljadu pitanja i sve joj je delovalo uzbudljivo. A njemu je bilo dovoljno samo da je gleda... I gleda... I gleda... Bila je tako divna! Odmah je znao... Ona je ta. Njegova Klia. Najlepša devojka koje su njegove oči ikada videle.
I danas je bila najlepša. I uvek će biti. Pitao se da li ona to zna?
»Klia...?«
»Gorane?«
Srce mu je ubrzano lupalo. Nije mogao da diše. Sad ili nikad! »Znaš... Ti... Ja...«
»Svetlost je nama potrebna! Svetlost!« Odjednom mu je neki glas vikao u lice. »Povratak Svetlosti! Povratak Stvaraoca! Mrak dolazi... Tu je iza ćoška! Možete li da osetite njegov miris?«
Jedini miris koji je Goran osetio je smrad tog odrpanca koji mu se obraćao. »U redu je, gospodine! Verujemo vam! Mi volimo svetlost, tako da ne morate da brinete!«
Čovek se nasmeja i otrča dalje kroz park, glasno govoreći. »Moramo oterati mrak! Moramo verovati u Stvaraoca!«
»Stvaralac. Bolje da pazi šta priča!« Klia zaključi. »Ako ga čuje neko od sveštenika, gadno će završiti! Misliš li da je u pravu?«
»Za šta? Svetlost? Mrak? Stvaraoca? Nije isključeno. Ali ta verovanja su davno odbačena. To je verovatno samo odraz panike zbog Zabranjene magije...«
»A šta ako nije?« Goranu dobro poznata iskra se pojavi u Kliinim očima. »Pojavile su se hodajuće senke! Senke koje su uništile čitave gradove! Šta ako su one Mrak o kome govori? Šta ako su hramovi samo zataškali celu stvar kako bi ustoličili svoju moć?«
"Neki drugi put." razmišljao je Goran dok je ona govorila.
Njegovo slepilo još uvek nije prolazilo. Kretali su se mnogo sporije nego što je trebalo. Bivalo je sve hladnije, a do Ans Grifta nije bilo mnogo mesta na kojima su mogli da se ugreju. Otkatko su prošli kroz zid, nisu naišli ni na jedno selo. Imali su još hrane, ali bili su prokleto spori. »Hajde Flaj, progledaj više!«
»Misliš li da ne želim?! Propuštam priliku da gledam tvoje lepo lice! To je samo po sebi dovoljna šteta!«
»Pa to jeste tačno! Zato treba i da požuriš sa oporavkom! Koliko obično traje slepilo?«
»Uvek je drugačije... Nekad samo par sati. Stari mi je rekao da sam jednom bio slep čitav mesec! Od tada izbegavam da koristim Mezmerstvo...«
Lice mu se uozbiljilo. Setio se oca. Nije mogla da dozvoli da ga stigne još i tuga. »A danas sam baš posebno lepa! Samo čekam da naiđemo na neki glečer da se ogledam! Inače, još nismo stigli do glečera, ako si se pitao...«
»Ne znam koliko smo odmakli, ali verujem da ćeš se obradovati uskoro!«
Upalilo je, bar za sada.
»Čuješ li to?« upita je Flaj, naprasno.
»Ne čujem ništa osim vetra...«
»Kao da čujem nešto...«
Bio je slep, možda je mogao da čuje bolje od nje. »Ovde?« Za sve vreme koje su putovali Glavnim drumom na jug nisu sreli još niti jednog putnika. Jelena se osvrnu unaokolo. »Nema nikog, Flaj.«
»Ne bih bio tako siguran!« progovori čovek koji se odjednom stvorio ispred njih.
»Kako...?!« Jelena pokuša da izgovori, ali je čovek prekide.
»Kuda ste krenuli, putnici?«
»Na jug, u Ans Grift.« odgovori Jelena.
»Šta se dešava?!« Flaj je bio nervozan.
»Evo pričam sa nekim grdosijom!« Jelena reče.
»Pazi šta pričaš, mala! Ime mi je Branko, ne grdosija! U Ans Grift, kažeš. Loša ideja! Bolje se vratite odakle ste došli!«
»To nije opcija. Sada nas pusti da prođemo, Branko!« drsko će Jelena.
»Polako, Džeks! Nemoj da ljutiš našeg prijatelja! Neka kaže šta ima.« Flaj je pokušavao da smiri situaciju. »Reci nam, Branko! Zašto je to loša ideja?«
»Pa prosto! Ovo je poslednje mesto na kome bi iko želeo da se nađe trenutno. I sam sam krenuo na sever!«
»Ali zašto? Šta se dešava?« upita Jelena.
»Šta se dešava? Pa još ništa. Ali će se desiti!«
»Šta?« Flaj i Jelena će uglas.
»Rat, dragi moji prijatelji. Rat.«
Jeleni se učinilo da je odjednom postalo mnogo hladnije.
END OF EPISODE 8
