Čuo je i ranije priče o Faetu i znao je da nije bio u pitanju tipičan grad, no ipak mu je trebalo par trenutaka da se navikne na prizor. Faet je bio grad "urezan" u tlo. Bio je sagrađen u ogromnom krateru koji se nalazio tu na zapadu, u zemlji večnog proleća. Sa glavnog puta se mogao videti gotovo čitav grad, kada se krateru priđe dovoljno blizu. Put je vodio uz ivice kratera i spuštao na dole poput spirale koja se blago sužavala ka dnu.
Seljanin objavi da su stigli, kao da on to već nije znao. Složio je prijatnu, tupavu facu i klimnuo glavom. Deca su skakutala po zaprezi, verovatno od sreće što uskoro više neće morati da ga gledaju. I on sam je bio srećan. Smrad mu svakako neće nedostajati.
Trebalo je dobrih pola sata da dođu do dna, gde ih je čekalo dvoje vojnika. Angelusu se to nije dopalo. Vojska još uvek traga za ubicom kralja Rejnora, a Goran i on su poslednji put viđeni kako se kreću ka zapadu. Postojala je mogućnost da će biti sumnjičavi. Bilo je vreme za Treperanje. Nije mu bilo važno kako će seljanin objasniti njegov nestanak. Jedina briga bila mu je da ne bude uhvaćen. Stvorio se iza obližnje kuće, izašao na ulicu, pozdravio debelog čoveka koji je prodavao hleb i nastavio da šeta, kao da je bilo najprirodnije što je tu.
Faet je bio dosta veliki grad. Nije bio ni nalik Barasu, ali je ipak bio atraktivan. Kućice su bile niske, oštrih ivica, napravljene od kamena, skladne i lepe. Sve je delovalo nekako jednostavno i to mu se dopadalo. Uživajući u pogledu, gotovo da nije ni osetio kad ga neko zgrabi za ruku i povuče u jednu od tih lepih, skladnih kućica.
Od prizora umalo nije dobio napad smeha. Oh, taj prokleti čovek.
»Vidi, vidi. Evo mog starog prijatelja, Klia! O njemu sam ti pričao!« Goran reče, teatralno, držeći ga čvrsto rukom preko ustiju.
»Drago mi je!« plavokosa devojka izgovori.
»Vidiš, on me je ostavio da umrem tamo na planini gde si me ti našla! Lukavac je znao da time neće prekršiti Zavetovanje i rešio da me ostavi. I sve to nakon što sam ja njega spasio sigurne smrtne presude. Zar nije on dobar prijatelj?«
Klia mu veza ruke, a Goran mu oslobodi usta. »Ti očigledno nikada ne odustaješ?«
»Vreme za razgovore i bliže upoznavanje je prošlo, Angeluse. Sada ćeš videti da nisam uvek tako prijatan.«
»A je li?« Spustio se na pod brzo kao munja i nogama oborio Gorana, zatim potrčao ka izlazu. Trčao je što je brže mogao. Goran mu je ruke vezao istim onim magičnim užetom koje ga je i ranije ostavilo nemoćnim. Osvrnuo se i primetio da oboje trče za njim. Morao je nekako da im pobegne. Zavukao se u neku uličicu i pokušao da se izgubi u gužvi. Video je Kliu kako trči u pogrešnom pravcu. »Glupača.« mislio je. Gorana nije video. Obreo se pred nekom krčmom i rešio da uđe. »Ponovo smrad.« pomisli, s tim što je ovoga puta zaudaralo na alkohol i znoj. Pokušao je da niko ne primeti da su mu ruke vezane, što nije bilo previše teško s obzirom da niko nije ni obraćao pažnju na njega. Verovatno je izgledao kao i svaki drugi pijanac. Krenuo je ka mračnom ćošku i spustio se na tlo. Sačekaće tu neko vreme da se prašina slegne i motriće na vrata. Prošlo je možda desetak minuta, a nije bilo ni traga Goranu. Pitao se da li mu je pobegao. Jedan izuzetno krupan čovek mu priđe, a za njim i još jedan. Bilo je vreme za beg. Ustao je i pokušao da prođe pored njih, ali ubrzo shvati da je to nemoguće. Oni ga zgrabiše i izvedoše napolje. Napolju ga je čekao Goran koji se samozadovoljno smeškao.
Goran coknu par puta. »Kada ćeš već jednom shvatiti da nisam budala?«
Napali su ih iznenada. Niko ih nije primetio. I nisu bili zveri, nego ljudi. Kada su ugledali kapije Otipona, verovatno nije postojao niko srećniji od njih na svetu. Stigli su. Ali kako? Maja je plakala. Franko se još uvek nije budio. Nalimovo lice bilo je krvavo i natečeno. Zlatko je bio garav od gašenja vatre. Kočija je spaljena, konji pobegli. Vesnika je samo ćutala, a Fjela... Fjelu su odveli. Milena je osećala jak bol u nozi, no to sada nije bilo važno. Stigli su. Niko nije progovarao. Kada su ih ugledali na kapijama, stražari poslaše po travara.
Rane su im očistili i previli, a njih poslali da odmaraju. Milena primeti da niko od njih i ne pokušava da zaspi, osim Vesnike kojoj je Travar dao napitak za spavanje. Još uvek su bili u šoku. Jedino se Franko još uvek nije budio. Prišla je Maji.
»Šta je rekao Travar?«
»Strela je bila ukleta.«
Uklete strele. Sada je i Franko bio uklet. Postojalo je mnogo Kletvi koje su strelci koristili na svojim strelama. Obično su služile da se protivnik onesposobi na neko vreme i njihovo dejstvo je prolazilo nakon par sati. Ali bilo je i gorih. Čak i smrtonosnih. Milena je čula da na su ostrvljani koristili razne Divlje Kletve koje su bile višestruko opasnije od onih sa kontinenta.
»Koja... Koja je kletva u pitanju?«
»Znaćemo tek večeras. Travar je uzeo uzorak krvi i aure. Videćemo.«
»Biće sve u redu. Ne brini.«
Maja ne odgovori ništa. Milena odluči da je ostavi samu neko vreme. Po tome koliko je bila pogođena, zaključi da se već dosta vezala za tog mladića.
Nedaleko od Maje, Nalim je sedeo i dodirivao svoje lice tamo gde je bio udaren. Nije izgledalo kao da trpi bolove.
»Jesi li dobro?« upita ga.
»Ne znam. Travar... Dao mi je neki napitak za bol.« govorio je otežano. Pokretao je samo levi kraj usana.
»Zarašće. A i Iscelitelji ti mogu ukloniti ožiljke.« pokušala je da ga ohrabri i uteši.
»Nisam uspeo da se odbranim. Nisam uspeo ništa. Bio sam beskoristan. Ja... Ja ne umem...« zadržavao je suze, ali mu je glas podrhtavao.
»Niko te ne krivi zbog toga... Ne mogu svi biti ratnici. Nismo očekivali...«
»Uplašene su. I Maja i Vesnika. Veoma. Maja... Strahuje da će ga izgubiti, a Vesnika da je sestru već izgubila. Sada spava, ali dok je bila budna...«
»Ništa od toga nije tvoja krivica. Svi mi smo podjednako krivi, ako tako posmatraš stvari. Niko se nije dovoljno dobro snašao... Jedino Vesnika.«
»Ko bi to rekao? Njene Elekugle su nas sve spasile. Dobro, ne baš sve...«
»Opekotine nisu previše strašne.« Zlatko im se približi. »Moram da ih uvijam nekim travama, ali travar kaže da će biti u redu.«
»I Zlatkov mač je pomogao. Čak ste se i Maja i ti pogodile par njih kamenjem. Ja sam pao kao pokošen... Da nije bilo Leona...«
»Dosta sa tim. Hajde da ne mislimo o tome malo.« Pokušala je da pronađe način da im skrene misli. »Znam! Hajde da vidimo šta kaže tvoja mapa o Otiponu!»
»Otipon. Grad poznat po fabrikama napitaka. Nalazi se južno od Barasa i zbog svog značaja za proizvodnju napitaka u Defori, ima svog predstavnika u Veću - Maestra Bastera. Maestar Baster je upravo taj koji je došao na ideju da se tradicionalan način proizvodnje napitaka centralizuje u jednom gradu i osavremeni. Po veličini je najmanji od svih Maestarskih gradova. Prvi prizor pri prolasku kapija grada jeste neka od tri velike fabrike koje su vidljive iz svakog mesta u gradu. Oko fabrika se nalaze visoke zgrade naseljene radnicima i njihovim porodicama, a u ostatku grada dominiraju manje kuće sa plantažama i farme na kojima se uzgajaju biljke i životinje potrebne kao sirovine za napitke. To je jedini grad u kom se odvija industrijska proizvodnja pored Traha u Barasu.«
»Zvuči kao dosadan grad.« razočarano će Milena.
»Dosadan ili ne, budi zahvalna što smo uopšte i došli do njega.« reče Zlatko.
Kasnije toga dana Travar se vratio sa informacijama o Kletvi koja je pogodila Pabla. Vesnika je još spavala. Milena se bojala njene reakcije kada se ponovo probudi.
»U pitanju je Kletva Komatoza. Uglavnom je koristi vojska.« objasni šturo Travar.
»Šta to znači? Kada će prestati njeno dejstvo?« Maja je bila nervozna.
»Bojim se da njeno dejstvo neće proći samo od sebe. Za to je potreban poseban napitak.»
»To je onda prosto, zar ne? Nalazimo se u gradu u kome gotovo i da nema ničega sem napitaka!« Milena će veselo.
»Voleo bih da je toliko... prosto, kao što rekoste. Postoji jedan problem. Vidite, to je napitak sa nekomercijalne liste. Njegova slobodna distribucija nije dozvoljena, jer, kao što rekoh, Komatozu koristi vojska. Proizvodnja tog napitka je pod njenom nadležnošću.«
»Da li to znači da treba da idemo u Speru?« upita Maja pomalo iznervirano.
»Ne, ne. Ne u Speru. Spera jeste sedište akademije i vojni grad, ali napitak se ne proizvodi tamo, već u jednoj drugoj ustanovi, u drugom gradu.« odgovori Travar.
»Laboratorije u Kedariu.« zaključi Zlatko.
»Upravo tako. Sada me izvinite, moram ići dalje.« reče Travar.
»Kako to mislite morate ići dalje?!? Zar ćete ga samo ovako ostaviti? Zar nam nećete dati taj napitak?« Maja planu.
»Žao mi je, ali tog napitka nemam. A i to zadire u pitanja krune u koja ja ne želim da se mešam. Ujutru ćete napustiti ove odaje. Postoje i drugi kojima je pomoć potrebna, a vi ste sada zbrinuti. Putevi su jako opasni ovih dana. Sad me izvinite.« reče Travar hladno i ostavi ih.
»Majo...« Milena joj se obrati.
»Kako može? Njegova je dužnost da pomaže ljudima u ovakvim situacijama. Kako može samo da ga ostavi?!«
»Nije mi jasno. Otkud razbojnicima ta Komatoza?« Nalim upita.
»Verovatno su je ukrali. Baš kao i moju sestru.« Vesnika se oglasi i u taj mah je svi pogledaše. »Je li sve u redu? Kako je Franko? Bio je tako hrabar... Ta je strela bila namenjena Fjeli...«
»Da, on se bacio pred nju kada je video. Hm. Zar to nije čudno?« Milena izgovori.
»Ja bih rekla da je to bilo hrabro, ne čudno.« Vesnika uzvrati.
»Nisam na to mislila. Sama si rekla da je strela bila namenjena Fjeli. Strela sa Komatozom. A onda su nju odveli, a nas ostavili. Rekla si da je vaš otac ugledan čovek iz Otipona. Ima li on neke neprijatelje koji bi učinili tako nešto?«
»Sigurna sam da ima. Hoćeš da kažeš da je ceo ovaj napad...«
»Isplaniran.«
»I da jeste i da nije, to sada nije važno! Kako ćemo pomoći Franku?« Maja je bila očajna.
»Laboratorije u Kedariu su zabranjena zona za sva neovlašćena lica. Čak i da odemo u Kedari neće nas pustiti unutra.« obrazloži Zlatko.
»Ja ne planiram da tek tako odustanem. Ići ću u Kedari. Odlučila sam. Makar morala da provalim unutra.« Maja objavi.
»Ali lejdi Kase i Ana će nas čekati u Bekteu! I moramo da nađemo Velikog Čobana...« reče Nalim.
»Nisam rekla da ćete i vi ići sa mnom. Ne mogu to od vas da tražim. Idem sama.«
»Ne dolazi u obzir! Posebno ne nakon ovoga što se desilo na putu ovamo!« zabrinuto će Milena.
»I sama si rekla da je napad bio isplaniran. Biću u redu. Biću obazriva.«
»Ali tvoja vizija nam je jedina smernica...« Nalim podseti.
»Ispričaću vam je do poslednjeg detalja. Razumite me, ja ovo moram da uradim.«
»Onda ću i ja ići sa tobom!« reče Milena. »I ne pokušavaj da me odgovoriš od toga!«
»Još jedno razdvajanje...« tužno će Nalim.
»Žao mi je što je tako. Znate i sami da sam ja protiv toga, ali stvari su se promenile. Probajte da me razumete.«
»Razumem. I ja bih isto učinio zbog Stefane.« reče Nalim. »A šta je sa tobom, Vesnika? Hoćeš li ostati ovde? Doveli smo te gde smo trebali. Možeš da se obratiš svom ocu ili vojsci da ti pomognu sa Fjelom...«
»Ali ja ću se obratiti vama.«
»Kako to misliš?« upita Milena.
»Moj otac... On nije u gradu... A vojska... Njih neće to previše zanimati. Uostalom, razbojnici su otišli na istok, ka Pivu, a tamo i mi idemo... Možda... Možda je nađemo. Možda je neko nešto video... Ja vas molim da mi pomognete. Odužiću vam se nekako... «
»Već si nam se odužila svojim Elekuglama.« reče Zlatko.
»Dakle, ujutru se rastajemo još jednom. Maja i ja idemo za Kedari, a vas troje za Piv, kao što je planirano. Komunikacija Glasnicima je obavezna! Ne želimo da se ponovi isto što i sa Goranom, Sanjicom i Jovanom!«
»A šta ćemo sa Frankom?« upita Maja.
»Uzmite ovo!« Vesnika izvadi parče papira iz svoje torbe i nešto napisa na njemu. »Idite u prvi okrug i potražite osobu čije sam vam ime napisala. Recite da vas ja šaljem i objasnite joj šta se dešava. Sigurna sam da će vam izaći u susret.«
Mileni se činilo kao da pred njom stoji druga osoba. Vesnika je, očigledno, bila puna iznenađenja.
»Danas se svašta može kupiti novcem.« Goran reče sada već potpuno vezanom Angelusu. »Vidiš kako su ti dobri ljudi bili radi da mi pomognu za samo malo Klikera?«
»Blago tebi.« Angelus će drsko.
»Pronašao sam te preko pola istoka Defore, zar si stvarno mislio da te neću pronaći u jednom gradu? Shvati da mi ne možeš pobeći. Nikada.«
»Šta hoćeš ti od mene?«
»Šta hoću? Vidiš, Angeluse, do sada sam bio jako strpljiv sa tobom. Verovao sam da ćeš umeti to da poštuješ. Ali uprkos tome što sam jako strpljiv, ti već počinješ ozbiljno da mi ideš na živce. Zbog toga sam rešio da je vreme da promenim pristup.«
»Treba li da se bojim? Tražio si od Klie da nas ostavi same, svašta će mi pasti na pamet!«
»U to ne sumnjam. Ali nasilje jednostavno nije moj stil. Ne, ne. Ti i ja ćemo samo voditi jedan dug i zanimljiv razgovor u kome ćeš ti meni ispričati sve o ubistvu kralja. I ne moram da te podsećam da ne smeš da lažeš, zar ne?«
»A ako odbijem, šta ćeš? Da me ubiješ? Zaboravio si da to nije opcija.«
»Ja zaboravio? Taman posla. Ali postoje i mnogo gore stvari od smrti. Ja ne verujem u nasilje, ali drugi veruju. Uzmimo za primer mog prijatelja Berta. Sećaš se Berta? To je jedan od onih ljubaznih momaka koji su te izvukli iz one birtije, onaj krupniji. Vidiš, Bert mi je priznao jednu stvar. Rekao mi je da jako uživa u tome da muči ljude. Ako ne budeš sarađivao, moraću da ga pustim da se igra sa tobom! Omiljena igra mu je... sečenje delova tela. Postepeno i lagano sečenje. Jesi li raspoložen za takvu igru?«
Konačno je video strah u Angelusovim očima. Sve do sada se činilo da ima posla sa nečovekom, ali izgleda je uspeo da dopre do njegove čovečnosti. Nije se ponosio metodom koju je morao da primeni. Bilo mu je mrsko i da govori o tome. No, u ProDefu su povremeno morali da čine i ono što im se nije dopadalo. A nasilje, iako ga je mrzeo, je nekad bilo jedino rešenje. Goran se nadao da ipak do toga neće doći i da će Angelus pristati na saradnju. Strah u njegovim očima mu je to sada potvrđivao.
»Počeću sa pitanjima, a ti odluči šta ti je činiti. Klia!« dozva je Goran. »Trebaće nam svedok, a ona mi se nekako čini najadekvatnijom, zar se ne slažeš?«
Klia uđe u prostoriju i sede na obližnju stolicu, ne progovarajući.
»Moje prvo pitanje će biti jednostavno. Želim da uvedemo Kliu polako u priču.
»Slatko.« reče Angelus sarkastično.
»Da li si ti ubio kralja Rejnora?«
»Da.«
»Čime?«
»Bodežom.«
»Zašto?«
Pitanja i odgovori su se brzo smenjivali jedni za drugima. Kao da su igrali neku igru. Kod ovog pitanja, Angelus se zamisli na trenutak, pa reče:
»Zato što mi je tako naloženo.«
»Naloženo? Od strane koga?«
»Mojih... saradnika.«
»Jasnije.«
»Dovoljno je jasno.«
»Ko su tvoji saradnici?«
»Asasini.«
»Tako sam i mislio. Pripadaš Asasinima.«
»Je li to pitanje?«
»Samo zakjlučak.« To je komplikovalo stvari. Asasini su izvršavali ubistva za koja su bili angažovani. Susreo se par puta sa njima u svojoj karijeri u ProDefu. Neposredni počinioci ubistva nisu imali predstavu o tome ko ih je unajmljivao. Njihovo je bilo da ubiju metu. Što su manje znali, bilo je bolje.«
»Zašto ti?«
»Zato što sam bio najadekvatniji za posao. Zar je to važno?«
»Meni jeste. Zašto ti?«
»Jer me nije briga.«
»Za kralja?«
»Za život. Bilo mi je svejedno da li ću biti uhvaćen ili ne.«
»Kako su te uhvatili?«
»Lako. Vidiš kako sam lako uhvatljiv?«
Goran ga pogleda prekorno.
»Oh, dobro. To je bio deo plana. Da budem uhvaćen.«
»Ali...«
Angelus mu ne dozvoli da završi. »Trebalo je da budem uhvaćen, ali ne i ispitan. Moje je bilo da se pobrinem da se sve okonča pre nego do toga dođe.«
»Okonča? Ti bi se ubio?«
»Baš tako. Ovo je trebalo da bude moj poslednji angažman. A onda si se umešao ti. U suprotnom, ja bih bio mrtav, a vojska pohvaljena zbog dobro obavljenog posla. Verovatno bi moju smrt pratila neka zanimljiva priča koja bi objasnila moje "motive".«
»Na šta ciljaš?«
»Samo nagađam.«
Radi li on to namerno? Hoće li da ga zbuni? Je li moguće da je u sve umešana i vojska?
»Jesi li imao pomoć?«
»Da.«
»Kakvu?«
»Iz dvorca.« nasmejao se. Izgledalo je kao da se zabavlja.
»Ko?«
»Ne znam ko je ona. Pomogla mi je da se sklonim.«
Ona. Verovatno ista ona žena koju je Maja videla na dan ubistva. Žena u crnom.
»Nisi zadovoljan mojim odgovorima? Zar ne vidiš da znam koliko i ti?«
Goran pogleda u Kliu. Kako je samo bila lepa. Čak i u ovakvoj situaciji je to primećivao. Ona ga pogleda zamišljenim pogledom, a zatim ustade, priđe mu i pruži mu providnu, staklenu kuglu. Goran obuhvati kuglu šakom i zatvori oči na trenutak.
»Imate li još pitanja?« rugao se Angelus.
»Ne.« odgovori Goran.
»Onda imam jedan predlog za vas.«
»Slušam.«
»Tačno je da je ono što sam vam ovde rekao jako malo. Ali to ne znači da ne mogu da saznam više. Oslobodite me, i ja ću stupiti u kontakt sa svojom... organizacijom i naći nekoga ko će mi reći više.«
»Vidiš, to uopšte nije loša ideja!«
»Nisam baš sigurna. Već je više puta dokazao da mu se ne može verovati.«
»Naravno da ne može. Ali ja znam da me on neće prevariti.«
»Znaš? Kako?« Angelus se mračno smešio.
»Zato što ako me ovog puta prevariš, nikada više nećeš čuti ništa o Džesi.«
Ipak je čovek. Ponovo se to videlo na njegovom licu. U toj mešavini straha, iznenađenja i neverice. »Ka... Kako...?«
»Mi smo iz ProDefa, dragi Angeluse. Mi znamo sve.« izusti Goran, a na licu mu zaigra vragolasti osmeh.
END OF EPISODE 5
Seljanin objavi da su stigli, kao da on to već nije znao. Složio je prijatnu, tupavu facu i klimnuo glavom. Deca su skakutala po zaprezi, verovatno od sreće što uskoro više neće morati da ga gledaju. I on sam je bio srećan. Smrad mu svakako neće nedostajati.
Trebalo je dobrih pola sata da dođu do dna, gde ih je čekalo dvoje vojnika. Angelusu se to nije dopalo. Vojska još uvek traga za ubicom kralja Rejnora, a Goran i on su poslednji put viđeni kako se kreću ka zapadu. Postojala je mogućnost da će biti sumnjičavi. Bilo je vreme za Treperanje. Nije mu bilo važno kako će seljanin objasniti njegov nestanak. Jedina briga bila mu je da ne bude uhvaćen. Stvorio se iza obližnje kuće, izašao na ulicu, pozdravio debelog čoveka koji je prodavao hleb i nastavio da šeta, kao da je bilo najprirodnije što je tu.
Faet je bio dosta veliki grad. Nije bio ni nalik Barasu, ali je ipak bio atraktivan. Kućice su bile niske, oštrih ivica, napravljene od kamena, skladne i lepe. Sve je delovalo nekako jednostavno i to mu se dopadalo. Uživajući u pogledu, gotovo da nije ni osetio kad ga neko zgrabi za ruku i povuče u jednu od tih lepih, skladnih kućica.
Od prizora umalo nije dobio napad smeha. Oh, taj prokleti čovek.
»Vidi, vidi. Evo mog starog prijatelja, Klia! O njemu sam ti pričao!« Goran reče, teatralno, držeći ga čvrsto rukom preko ustiju.
»Drago mi je!« plavokosa devojka izgovori.
»Vidiš, on me je ostavio da umrem tamo na planini gde si me ti našla! Lukavac je znao da time neće prekršiti Zavetovanje i rešio da me ostavi. I sve to nakon što sam ja njega spasio sigurne smrtne presude. Zar nije on dobar prijatelj?«
Klia mu veza ruke, a Goran mu oslobodi usta. »Ti očigledno nikada ne odustaješ?«
»Vreme za razgovore i bliže upoznavanje je prošlo, Angeluse. Sada ćeš videti da nisam uvek tako prijatan.«
»A je li?« Spustio se na pod brzo kao munja i nogama oborio Gorana, zatim potrčao ka izlazu. Trčao je što je brže mogao. Goran mu je ruke vezao istim onim magičnim užetom koje ga je i ranije ostavilo nemoćnim. Osvrnuo se i primetio da oboje trče za njim. Morao je nekako da im pobegne. Zavukao se u neku uličicu i pokušao da se izgubi u gužvi. Video je Kliu kako trči u pogrešnom pravcu. »Glupača.« mislio je. Gorana nije video. Obreo se pred nekom krčmom i rešio da uđe. »Ponovo smrad.« pomisli, s tim što je ovoga puta zaudaralo na alkohol i znoj. Pokušao je da niko ne primeti da su mu ruke vezane, što nije bilo previše teško s obzirom da niko nije ni obraćao pažnju na njega. Verovatno je izgledao kao i svaki drugi pijanac. Krenuo je ka mračnom ćošku i spustio se na tlo. Sačekaće tu neko vreme da se prašina slegne i motriće na vrata. Prošlo je možda desetak minuta, a nije bilo ni traga Goranu. Pitao se da li mu je pobegao. Jedan izuzetno krupan čovek mu priđe, a za njim i još jedan. Bilo je vreme za beg. Ustao je i pokušao da prođe pored njih, ali ubrzo shvati da je to nemoguće. Oni ga zgrabiše i izvedoše napolje. Napolju ga je čekao Goran koji se samozadovoljno smeškao.
Goran coknu par puta. »Kada ćeš već jednom shvatiti da nisam budala?«
Napali su ih iznenada. Niko ih nije primetio. I nisu bili zveri, nego ljudi. Kada su ugledali kapije Otipona, verovatno nije postojao niko srećniji od njih na svetu. Stigli su. Ali kako? Maja je plakala. Franko se još uvek nije budio. Nalimovo lice bilo je krvavo i natečeno. Zlatko je bio garav od gašenja vatre. Kočija je spaljena, konji pobegli. Vesnika je samo ćutala, a Fjela... Fjelu su odveli. Milena je osećala jak bol u nozi, no to sada nije bilo važno. Stigli su. Niko nije progovarao. Kada su ih ugledali na kapijama, stražari poslaše po travara.
Rane su im očistili i previli, a njih poslali da odmaraju. Milena primeti da niko od njih i ne pokušava da zaspi, osim Vesnike kojoj je Travar dao napitak za spavanje. Još uvek su bili u šoku. Jedino se Franko još uvek nije budio. Prišla je Maji.
»Šta je rekao Travar?«
»Strela je bila ukleta.«
Uklete strele. Sada je i Franko bio uklet. Postojalo je mnogo Kletvi koje su strelci koristili na svojim strelama. Obično su služile da se protivnik onesposobi na neko vreme i njihovo dejstvo je prolazilo nakon par sati. Ali bilo je i gorih. Čak i smrtonosnih. Milena je čula da na su ostrvljani koristili razne Divlje Kletve koje su bile višestruko opasnije od onih sa kontinenta.
»Koja... Koja je kletva u pitanju?«
»Znaćemo tek večeras. Travar je uzeo uzorak krvi i aure. Videćemo.«
»Biće sve u redu. Ne brini.«
Maja ne odgovori ništa. Milena odluči da je ostavi samu neko vreme. Po tome koliko je bila pogođena, zaključi da se već dosta vezala za tog mladića.
Nedaleko od Maje, Nalim je sedeo i dodirivao svoje lice tamo gde je bio udaren. Nije izgledalo kao da trpi bolove.
»Jesi li dobro?« upita ga.
»Ne znam. Travar... Dao mi je neki napitak za bol.« govorio je otežano. Pokretao je samo levi kraj usana.
»Zarašće. A i Iscelitelji ti mogu ukloniti ožiljke.« pokušala je da ga ohrabri i uteši.
»Nisam uspeo da se odbranim. Nisam uspeo ništa. Bio sam beskoristan. Ja... Ja ne umem...« zadržavao je suze, ali mu je glas podrhtavao.
»Niko te ne krivi zbog toga... Ne mogu svi biti ratnici. Nismo očekivali...«
»Uplašene su. I Maja i Vesnika. Veoma. Maja... Strahuje da će ga izgubiti, a Vesnika da je sestru već izgubila. Sada spava, ali dok je bila budna...«
»Ništa od toga nije tvoja krivica. Svi mi smo podjednako krivi, ako tako posmatraš stvari. Niko se nije dovoljno dobro snašao... Jedino Vesnika.«
»Ko bi to rekao? Njene Elekugle su nas sve spasile. Dobro, ne baš sve...«
»Opekotine nisu previše strašne.« Zlatko im se približi. »Moram da ih uvijam nekim travama, ali travar kaže da će biti u redu.«
»I Zlatkov mač je pomogao. Čak ste se i Maja i ti pogodile par njih kamenjem. Ja sam pao kao pokošen... Da nije bilo Leona...«
»Dosta sa tim. Hajde da ne mislimo o tome malo.« Pokušala je da pronađe način da im skrene misli. »Znam! Hajde da vidimo šta kaže tvoja mapa o Otiponu!»
»Otipon. Grad poznat po fabrikama napitaka. Nalazi se južno od Barasa i zbog svog značaja za proizvodnju napitaka u Defori, ima svog predstavnika u Veću - Maestra Bastera. Maestar Baster je upravo taj koji je došao na ideju da se tradicionalan način proizvodnje napitaka centralizuje u jednom gradu i osavremeni. Po veličini je najmanji od svih Maestarskih gradova. Prvi prizor pri prolasku kapija grada jeste neka od tri velike fabrike koje su vidljive iz svakog mesta u gradu. Oko fabrika se nalaze visoke zgrade naseljene radnicima i njihovim porodicama, a u ostatku grada dominiraju manje kuće sa plantažama i farme na kojima se uzgajaju biljke i životinje potrebne kao sirovine za napitke. To je jedini grad u kom se odvija industrijska proizvodnja pored Traha u Barasu.«
»Zvuči kao dosadan grad.« razočarano će Milena.
»Dosadan ili ne, budi zahvalna što smo uopšte i došli do njega.« reče Zlatko.
Kasnije toga dana Travar se vratio sa informacijama o Kletvi koja je pogodila Pabla. Vesnika je još spavala. Milena se bojala njene reakcije kada se ponovo probudi.
»U pitanju je Kletva Komatoza. Uglavnom je koristi vojska.« objasni šturo Travar.
»Šta to znači? Kada će prestati njeno dejstvo?« Maja je bila nervozna.
»Bojim se da njeno dejstvo neće proći samo od sebe. Za to je potreban poseban napitak.»
»To je onda prosto, zar ne? Nalazimo se u gradu u kome gotovo i da nema ničega sem napitaka!« Milena će veselo.
»Voleo bih da je toliko... prosto, kao što rekoste. Postoji jedan problem. Vidite, to je napitak sa nekomercijalne liste. Njegova slobodna distribucija nije dozvoljena, jer, kao što rekoh, Komatozu koristi vojska. Proizvodnja tog napitka je pod njenom nadležnošću.«
»Da li to znači da treba da idemo u Speru?« upita Maja pomalo iznervirano.
»Ne, ne. Ne u Speru. Spera jeste sedište akademije i vojni grad, ali napitak se ne proizvodi tamo, već u jednoj drugoj ustanovi, u drugom gradu.« odgovori Travar.
»Laboratorije u Kedariu.« zaključi Zlatko.
»Upravo tako. Sada me izvinite, moram ići dalje.« reče Travar.
»Kako to mislite morate ići dalje?!? Zar ćete ga samo ovako ostaviti? Zar nam nećete dati taj napitak?« Maja planu.
»Žao mi je, ali tog napitka nemam. A i to zadire u pitanja krune u koja ja ne želim da se mešam. Ujutru ćete napustiti ove odaje. Postoje i drugi kojima je pomoć potrebna, a vi ste sada zbrinuti. Putevi su jako opasni ovih dana. Sad me izvinite.« reče Travar hladno i ostavi ih.
»Majo...« Milena joj se obrati.
»Kako može? Njegova je dužnost da pomaže ljudima u ovakvim situacijama. Kako može samo da ga ostavi?!«
»Nije mi jasno. Otkud razbojnicima ta Komatoza?« Nalim upita.
»Verovatno su je ukrali. Baš kao i moju sestru.« Vesnika se oglasi i u taj mah je svi pogledaše. »Je li sve u redu? Kako je Franko? Bio je tako hrabar... Ta je strela bila namenjena Fjeli...«
»Da, on se bacio pred nju kada je video. Hm. Zar to nije čudno?« Milena izgovori.
»Ja bih rekla da je to bilo hrabro, ne čudno.« Vesnika uzvrati.
»Nisam na to mislila. Sama si rekla da je strela bila namenjena Fjeli. Strela sa Komatozom. A onda su nju odveli, a nas ostavili. Rekla si da je vaš otac ugledan čovek iz Otipona. Ima li on neke neprijatelje koji bi učinili tako nešto?«
»Sigurna sam da ima. Hoćeš da kažeš da je ceo ovaj napad...«
»Isplaniran.«
»I da jeste i da nije, to sada nije važno! Kako ćemo pomoći Franku?« Maja je bila očajna.
»Laboratorije u Kedariu su zabranjena zona za sva neovlašćena lica. Čak i da odemo u Kedari neće nas pustiti unutra.« obrazloži Zlatko.
»Ja ne planiram da tek tako odustanem. Ići ću u Kedari. Odlučila sam. Makar morala da provalim unutra.« Maja objavi.
»Ali lejdi Kase i Ana će nas čekati u Bekteu! I moramo da nađemo Velikog Čobana...« reče Nalim.
»Nisam rekla da ćete i vi ići sa mnom. Ne mogu to od vas da tražim. Idem sama.«
»Ne dolazi u obzir! Posebno ne nakon ovoga što se desilo na putu ovamo!« zabrinuto će Milena.
»I sama si rekla da je napad bio isplaniran. Biću u redu. Biću obazriva.«
»Ali tvoja vizija nam je jedina smernica...« Nalim podseti.
»Ispričaću vam je do poslednjeg detalja. Razumite me, ja ovo moram da uradim.«
»Onda ću i ja ići sa tobom!« reče Milena. »I ne pokušavaj da me odgovoriš od toga!«
»Još jedno razdvajanje...« tužno će Nalim.
»Žao mi je što je tako. Znate i sami da sam ja protiv toga, ali stvari su se promenile. Probajte da me razumete.«
»Razumem. I ja bih isto učinio zbog Stefane.« reče Nalim. »A šta je sa tobom, Vesnika? Hoćeš li ostati ovde? Doveli smo te gde smo trebali. Možeš da se obratiš svom ocu ili vojsci da ti pomognu sa Fjelom...«
»Ali ja ću se obratiti vama.«
»Kako to misliš?« upita Milena.
»Moj otac... On nije u gradu... A vojska... Njih neće to previše zanimati. Uostalom, razbojnici su otišli na istok, ka Pivu, a tamo i mi idemo... Možda... Možda je nađemo. Možda je neko nešto video... Ja vas molim da mi pomognete. Odužiću vam se nekako... «
»Već si nam se odužila svojim Elekuglama.« reče Zlatko.
»Dakle, ujutru se rastajemo još jednom. Maja i ja idemo za Kedari, a vas troje za Piv, kao što je planirano. Komunikacija Glasnicima je obavezna! Ne želimo da se ponovi isto što i sa Goranom, Sanjicom i Jovanom!«
»A šta ćemo sa Frankom?« upita Maja.
»Uzmite ovo!« Vesnika izvadi parče papira iz svoje torbe i nešto napisa na njemu. »Idite u prvi okrug i potražite osobu čije sam vam ime napisala. Recite da vas ja šaljem i objasnite joj šta se dešava. Sigurna sam da će vam izaći u susret.«
Mileni se činilo kao da pred njom stoji druga osoba. Vesnika je, očigledno, bila puna iznenađenja.
»Danas se svašta može kupiti novcem.« Goran reče sada već potpuno vezanom Angelusu. »Vidiš kako su ti dobri ljudi bili radi da mi pomognu za samo malo Klikera?«
»Blago tebi.« Angelus će drsko.
»Pronašao sam te preko pola istoka Defore, zar si stvarno mislio da te neću pronaći u jednom gradu? Shvati da mi ne možeš pobeći. Nikada.«
»Šta hoćeš ti od mene?«
»Šta hoću? Vidiš, Angeluse, do sada sam bio jako strpljiv sa tobom. Verovao sam da ćeš umeti to da poštuješ. Ali uprkos tome što sam jako strpljiv, ti već počinješ ozbiljno da mi ideš na živce. Zbog toga sam rešio da je vreme da promenim pristup.«
»Treba li da se bojim? Tražio si od Klie da nas ostavi same, svašta će mi pasti na pamet!«
»U to ne sumnjam. Ali nasilje jednostavno nije moj stil. Ne, ne. Ti i ja ćemo samo voditi jedan dug i zanimljiv razgovor u kome ćeš ti meni ispričati sve o ubistvu kralja. I ne moram da te podsećam da ne smeš da lažeš, zar ne?«
»A ako odbijem, šta ćeš? Da me ubiješ? Zaboravio si da to nije opcija.«
»Ja zaboravio? Taman posla. Ali postoje i mnogo gore stvari od smrti. Ja ne verujem u nasilje, ali drugi veruju. Uzmimo za primer mog prijatelja Berta. Sećaš se Berta? To je jedan od onih ljubaznih momaka koji su te izvukli iz one birtije, onaj krupniji. Vidiš, Bert mi je priznao jednu stvar. Rekao mi je da jako uživa u tome da muči ljude. Ako ne budeš sarađivao, moraću da ga pustim da se igra sa tobom! Omiljena igra mu je... sečenje delova tela. Postepeno i lagano sečenje. Jesi li raspoložen za takvu igru?«
Konačno je video strah u Angelusovim očima. Sve do sada se činilo da ima posla sa nečovekom, ali izgleda je uspeo da dopre do njegove čovečnosti. Nije se ponosio metodom koju je morao da primeni. Bilo mu je mrsko i da govori o tome. No, u ProDefu su povremeno morali da čine i ono što im se nije dopadalo. A nasilje, iako ga je mrzeo, je nekad bilo jedino rešenje. Goran se nadao da ipak do toga neće doći i da će Angelus pristati na saradnju. Strah u njegovim očima mu je to sada potvrđivao.
»Počeću sa pitanjima, a ti odluči šta ti je činiti. Klia!« dozva je Goran. »Trebaće nam svedok, a ona mi se nekako čini najadekvatnijom, zar se ne slažeš?«
Klia uđe u prostoriju i sede na obližnju stolicu, ne progovarajući.
»Moje prvo pitanje će biti jednostavno. Želim da uvedemo Kliu polako u priču.
»Slatko.« reče Angelus sarkastično.
»Da li si ti ubio kralja Rejnora?«
»Da.«
»Čime?«
»Bodežom.«
»Zašto?«
Pitanja i odgovori su se brzo smenjivali jedni za drugima. Kao da su igrali neku igru. Kod ovog pitanja, Angelus se zamisli na trenutak, pa reče:
»Zato što mi je tako naloženo.«
»Naloženo? Od strane koga?«
»Mojih... saradnika.«
»Jasnije.«
»Dovoljno je jasno.«
»Ko su tvoji saradnici?«
»Asasini.«
»Tako sam i mislio. Pripadaš Asasinima.«
»Je li to pitanje?«
»Samo zakjlučak.« To je komplikovalo stvari. Asasini su izvršavali ubistva za koja su bili angažovani. Susreo se par puta sa njima u svojoj karijeri u ProDefu. Neposredni počinioci ubistva nisu imali predstavu o tome ko ih je unajmljivao. Njihovo je bilo da ubiju metu. Što su manje znali, bilo je bolje.«
»Zašto ti?«
»Zato što sam bio najadekvatniji za posao. Zar je to važno?«
»Meni jeste. Zašto ti?«
»Jer me nije briga.«
»Za kralja?«
»Za život. Bilo mi je svejedno da li ću biti uhvaćen ili ne.«
»Kako su te uhvatili?«
»Lako. Vidiš kako sam lako uhvatljiv?«
Goran ga pogleda prekorno.
»Oh, dobro. To je bio deo plana. Da budem uhvaćen.«
»Ali...«
Angelus mu ne dozvoli da završi. »Trebalo je da budem uhvaćen, ali ne i ispitan. Moje je bilo da se pobrinem da se sve okonča pre nego do toga dođe.«
»Okonča? Ti bi se ubio?«
»Baš tako. Ovo je trebalo da bude moj poslednji angažman. A onda si se umešao ti. U suprotnom, ja bih bio mrtav, a vojska pohvaljena zbog dobro obavljenog posla. Verovatno bi moju smrt pratila neka zanimljiva priča koja bi objasnila moje "motive".«
»Na šta ciljaš?«
»Samo nagađam.«
Radi li on to namerno? Hoće li da ga zbuni? Je li moguće da je u sve umešana i vojska?
»Jesi li imao pomoć?«
»Da.«
»Kakvu?«
»Iz dvorca.« nasmejao se. Izgledalo je kao da se zabavlja.
»Ko?«
»Ne znam ko je ona. Pomogla mi je da se sklonim.«
Ona. Verovatno ista ona žena koju je Maja videla na dan ubistva. Žena u crnom.
»Nisi zadovoljan mojim odgovorima? Zar ne vidiš da znam koliko i ti?«
Goran pogleda u Kliu. Kako je samo bila lepa. Čak i u ovakvoj situaciji je to primećivao. Ona ga pogleda zamišljenim pogledom, a zatim ustade, priđe mu i pruži mu providnu, staklenu kuglu. Goran obuhvati kuglu šakom i zatvori oči na trenutak.
»Imate li još pitanja?« rugao se Angelus.
»Ne.« odgovori Goran.
»Onda imam jedan predlog za vas.«
»Slušam.«
»Tačno je da je ono što sam vam ovde rekao jako malo. Ali to ne znači da ne mogu da saznam više. Oslobodite me, i ja ću stupiti u kontakt sa svojom... organizacijom i naći nekoga ko će mi reći više.«
»Vidiš, to uopšte nije loša ideja!«
»Nisam baš sigurna. Već je više puta dokazao da mu se ne može verovati.«
»Naravno da ne može. Ali ja znam da me on neće prevariti.«
»Znaš? Kako?« Angelus se mračno smešio.
»Zato što ako me ovog puta prevariš, nikada više nećeš čuti ništa o Džesi.«
Ipak je čovek. Ponovo se to videlo na njegovom licu. U toj mešavini straha, iznenađenja i neverice. »Ka... Kako...?«
»Mi smo iz ProDefa, dragi Angeluse. Mi znamo sve.« izusti Goran, a na licu mu zaigra vragolasti osmeh.
END OF EPISODE 5
