Nebo nad Barasom se konačno smirilo nakon oluja, kiša i gromova koji su besneli gotovo nedelju dana bez prekida. Sada, pod svetlošću Sunca, Baras je ponovo sijao u svoj svojoj veličanstvenosti i Maji Kuzal je to prijalo. Ulice su ponovo bile žive, a grad kao da više nije bio opterećen bremenom smrti kralja Rejnora.
A današnji dan je najmanje od svega izgledao kao dan za razmišljanje o tako teškim temama, posebno tu gde se Maja ovog jutra obrela. Vođena ničim drugim, do nejasnom vizijom koja ju je tog jutra probudila, došla je do najvećeg i najlepšeg vrta u čitavom Barasu. Bio je to vrt kraljice Nejle, supruge kralja Bileza Rauča koji je na prestolu sedeo pre kralja Foska Rauča, oca kralja Rejnora.
Vrt se, začudo, nije nalazio u Arin-Rasu, već u Vit-Rasu. Maja je bila još uvek dete u vreme kada je ona bila kraljica Defore, ali se sećala da je kasnije čitala mnoge priče o njoj. Sve su govorile o njenoj božanskoj lepoti i isto takvoj dobroti. Priče pripovedaju da je kralj Bilez za jedan kraljičin rođendan odlučio da joj izgradi vrt u Arin-Rasu. Zahtevao je od arhitekata i graditelja da taj vrt bude jednako lep kao njegova supruga. Kako kraljica Nejla nije bila ljubitelj podela, naredila je da se vrt u njenu čast izgradi u Vit-Rasu. »Kada ljudi u Arin-Rasu već mogu da uživaju u mojoj lepoti« kažu da je kraljica šaljivo rekla, »onda ljudi u Vit-Rasu zaslužuju istu takvu čast.«
Maja nije znala da li su arhitekte i graditelji uspeli u svom zadatku, mada je pomislila da, ukoliko je kraljica bila i približno lepa kao taj vrt u kome se našla, priče nisu preuveličale njenu lepotu. U samom središtu tog ogormnog vrta nalazila se statua koja je predstavljala kraljicu Nejlu. Stajala je uspravno sa kraljesvkim skiptrom u levoj ruci, i ružom u desnoj, jer je kraljica Nejla od sveg cveća najviše volela bledoružičaste ruže. Zbog toga su upravo one bile posađene oko statue. Maja je dugo ćutke posmatrala statuu, a zatim se okrenula na levo i krenula jednim od četiri putića koji su vodili od statue dublje u vrt. Ukoliko se dobro sećala, vizija je ju usmeravala na tu stranu.
Iako su sve njene vizije bile neobične po prirodi, ova joj je bila još neobičnija. Činilo joj se da je u njoj gledala kroz oči nekog drugog. Štaviše, ta osoba morala je biti jako niska, jer se Maji činilo da je to što je videla jedino mogla videti ukoliko je bila priljubljena uz stazu. Pa ipak, ta vizija je bila jasnija od mnogih koje je imala ranije. Zbog toga je rešila da je najbolje da proveri šta je to što joj je ona poručivala.
Nije želela da vodi Nalima Koina, niti Majleu Bukrin sa sobom, jer su verovatno ionako bili zauzeti toga jutra u Barasu, a osim toga, zaista nije želela da ih primorava da provode previše vremena jedno sa drugim, kada su već jedva i razgovarali međusobno. Doduše, i to "jedva" je bilo napredak u Majinim očima. S obzirom na to kako je Nalim reagovao prilikom prvog susreta sa Majleom nakon što je odvela Stefanu Koin, bojala se da joj se nikada više neće ni obratiti.
Dobro se sećala tog susreta ispred kapije za Arin-Ras kome je prisustvovla odmah nakon što je ostale Pastire ispratila na put.
»Ti!« viknuo je Nalim kada je ugledao Majleu koja je krenula natrag ka ostalim Pastirima, ne bi li dobila priliku da objasni ono što je učinila. »Kako si mogla? Posle svega što se dogodilo... Posle svega što si ti njoj uradila Alevijacijom! Oprostio sam ti to, ali ovo...«
»Nalime, molim te! Moraš me saslušati! Ja sam morala da je odvedem Mini«, pokušavala je da objasni Majlea, ali uzalud. Njene reči nisu ni dopirale do Nalima.
»Ne zanimaju me opravdanja! Ako želiš da ovo zaboravim, moraš mi je vratiti! Ne zanima me ni Mina, niti bilo ko drugi! Čuješ li me?«
»Ali to je nemoguće! Ja ne mogu... Saslušaj me makar!«
Ali Nalim je nije slušao. Potrčao je ka kapiji i odgurnuo Majleu rukom, nakon čega je ona pala na tlo. Maja je jedva uspela da ga zadrži da ne uradi nešto nepromišljeno, a još teže ga je ubedila da odu negde kako bi se makar malo smirio.
Kao što je Maja ostalim Pastirima napomenula, ostali su u gostionici „Ruža“. Prirodno, za to im je bio potreban novac, te su se morali na različite načine snalaziti da do njega dođu. S obzirom da nije više mogla držati predstave bez Leona, a i da bi joj za to bila potrebna posebna dozvola u Barasu, to nije više bila opcija. Jedino im je bilo preostalo da unaokolo traže posliće koje bi im meštani plaćali da obavljaju. Nekako su sastavljali kraj sa krajem i imali taman toliko da prežive dan.
Majlea je, takođe, odsela u „Ruži“ i svakoga dana dolazila u posetu Nalimu, očekivajući da će jednom smekšati i saslušati je, dok se to konačno nije dogodilo i Nalim odlučio da malo popusti. Majlea je ispričala o „dugu“ koji ima prema Mini Pavii, mada nije otkrila detalje i prirodu tog duga, što je po Majinom mišljenju bila greška koja je sprečavala Nalima da joj potpuno veruje. Nalim je kasnije rekao kako je osetio da je nešto jako delikatno po sredi, no ipak i dalje nije bio spreman da Majlei oprosti ono što je učinila, a to je njoj jako teško palo. Zbog svega toga, Maja je na neki način morala da posreduje između njih dvoje i ta uloga joj se nije previše dopadala. Situacija se malo poboljšala kada je nakon par dana Nalim ponovo ugledao Stefanu.
Ideja je, zapravo bila Majleina. Ona je predložila Maji da popriča sa Anom i nekako uredi da Nalimu dozvole da povremeno posećuje Stefanu. Maja nije želela da sa svojom sestrom razgovara nakon onoga kako su ostavile stvari, a posebno ne o Stefani, te je smislila alternativu. Uredila je da se Ana sastane sa Nalimom jednog dana u malom parku u blizini kapije za Arin-Ras.
»Tvoja sestra je jako fina«, rekao joj je Nalim nakon što se toga dana ponovo sastao sa njom. »Čudno mi je da se ne slažeš sa njom!«
Maji se njegov komentar nije preterano dopao. »Ja nikada nisam rekla da ona nije fina. Naše neslaganje je posledica složenog spleta okolnosti i zaista ne bih sada o tome. Pričaj mi kako je prošlo!«
»Uspešno!«, Nalim je bio vidno srećan, jer nije skidao osmeh sa lica dok su razgovarali, što je Maju umirilo. »Saslušala me je i rekla da će pokušati da ubedi Minu da mi dozvoli da jednom dnevno posećujem Stefanu!«. Lice mu se odjednom smrklo.
Maji to nije promaklo. »Šta nije u redu?«
»Od silne radosti nisam shvatio da čitava stvar, zapravo, zavisi od Mine..."
Nije morao da dovrši svoju misao. Od Mine su već jednom Stefana i on zahtevali pomoć i ona je odbila da je pruži. Maja je razumela da se bojao da će se isto ponoviti i sada.
Ali ovoga puta je sve bilo drugačije. Ana je kasnije Nalimu objasnila da čak i nije morala da Minu previše ubeđuje da odobri njegov zahtev, što je njega ostavilo zatečenim.
»Čudna je ta Mina Pavia« rekao je Maji kada je saznao za njen gest dobre volje.
Bilo mu je dozvoljeno da Stefanu posećuje svakog dana oko podneva na dva sata, ali samo u vrtu pred Domom Sunca, pod nadzorom. Za to mu je izdato odobrenje svakodnevnog, dvočasovnog boravka u Arin-Rasu. Stefana je bila zatvorenik i nije joj bilo dozvoljeno da napušta dvorac.
Minu, međutim, Nalim nije upoznao. Stefanu su dovodili i odvodili stražari. Sreća na Nalimovom licu nakon prve posete Stefani je bila neuporedivo veća od one nakon razgovora sa Anom.
»Ona je dobro! Kaže da je Mina previše kontroliše, ali da se uopšte ne oseća kao zatvorenik« objašnjavao je Maji. »Ima svoju malu odaju među poslugom i tu joj donose obroke. Dozvoljeno joj je da se slobodno šeta po Domu Sunca. I Mina i Ana je uče ponašanju na dvoru i damskim manirima.«
»Znači da joj je gore nego u ćeliji«, našalila se Maja.
Nalim se nasmeja. »Ovo će možda zvučati čudno, ali... Donekle mi je drago što je ona tamo. Voleo bih da može da bude sa mnom, ali posle svega što joj se dogodilo sa generalom Oviatom i ocem Gregorijanom, nekako imam osećaj da je tamo bezbedna. I sama mi je rekla da joj je Mina lično pomogla pri ponovnom susretu sa Oviatom.«
Maji je bilo neizrecivo drago zbog toga što se situacija malo primirila i što je Nalim bio smireniji. Čak je tada počeo da razgovara i sa Majleom, a to je donelo i dodatno olakšanje.
Ali ipak nije želela da ih pritiska da pođu sa njom u potragu za čim je god ona sada tragala. Kretala se po vrtu onako kako ju je vizija usmeravala. Vrt je zaista bio ogroman i u njemu se lako moglo izgubiti. Mnoštvo staza i puteljaka je vodilo do malih jezera, prelepih građevina ili statua. Bila je sigurna da ništa lepše u životu nije videla.
Zastala je na trenutak da popravi traku koju je nosila obmotanu oko desnog dlana, a koja je sakrivala beli simbol. Pastiri su se složili da je najpametnije da simbol nekako prekriju zbog svega što se dogodilo Stefani sa ocem Gregorijanom. Poslednje što bi želeli je da budu zatvoreni u tamnicu zbog nečega za šta nisu ni znali šta predstavlja.
Ostali su zahvaljujući Flajevim kočijama brzo stigli u Orbak i odlučili da tamo ostanu neko vreme. Svi osim Gorniana Savliga, koji je, kao što je i planirao, otišao u potragu za ubicom kralja Rejnora.
Glasnikom koji je poslao Flaj je primila novost i da je princ Hasel već obišao Orbak i održao govor koji nije pretrano zaintrigirao meštane. Poslani zaista nisu gubili vreme kada je borba za presto bila u pitanju. U roku od par dana od kraljeve sahrane, svi su napustili Baras i krenuli u potragu za Draguljima. Jedino je princeza Mirona još uvek ostajala u Domu Sunca.
Iako zainteresovana za tok Poslanja, Maja nije previše vremena trošila razmišljajući o prinčevima i princezama. Hodajući dalje vrtom kraljice Nejle, naišla je na jedan omanji trg na kome se okupila omanja grupa ljudi. Primetila je da su to uglavnom bili slikari, pesnici, svirači i drugi umetnici koji su tu, verovatno, došli zbog inspiracije. Prošla je trg razgledajući ali je pazila da pri tom nikoga ne ometa. Činilo joj se da je blizu cilja. Sećala se da se vizija tu negde završavala.
Na par koraka od trga, zaustavi je dubok muški glas koji je natera da se okrene. »Tražite nešto?«
»Tražim«, odgovorila je naočitom mladiću koji joj se obratio. Imao je crnu, kratku, uredno podšišanu kosu i kratku bradu. Bio je slikar i pomalo čudno odeven.
»Mogu li nekako da pomognem? Jeste li nešto izgubili?«, reče mladić, osmehujući se.
»Zapravo, ne znam šta tražim. Ali hvala na ponudi.« Maja shvati da je to što je izgovorila bilo pomalo glupo.
»Tražite nešto, ali ne znate šta?«
»Tako nekako. Znam da zvuči glupo.«
»Nimalo«, ljubazno će on. »Svima se to događa.«
Maja nije osetila podsmeh u njegovom glasu, što ju je donekle iznenadilo. »Hvala još jednom. I izvinjavam se ako sam Vas omela u radu.«
»Iskupićete se ako mi kažete Vaše ime!«, rekao je vragolasto.
»Maja Kuzal«, izgovori ona, donekle postiđeno.
»Ja sam Frankor Džejmis. Drago mi je da smo se upoznali, Majo. Nadam se da ćemo se ponovo sresti! Često sam ovde, tako da se nadam da ćete još nekad zalutati u ovaj vrt.«
»Možda i hoću!« reče, želeći da pomalo bude zagonetna, i nastavi svojim putem.
Nastavila je svoju potragu kroz vrt. Začudo, nije bila nimalo umorna. Prijala joj je ta šetnja daleko od svega. Nije dozvoljavala da je sve što se dogodilo u poslednje vreme previše optereti, ali ipak je bilo neizbežno da makar malo poklekne pod tim teretom. Napuštanje Makatea, potraga za Stefanom, Anhat i priča o Pastirima, ubistvo kralja Rejnora... Sve se odvilo previše brzo i gotovo istovremeno. Za samo par dana, njen se život drastično promenio. Jedino ju je tešilo što u svemu tome nije bila sama.
Osećaj da je bliže cilju, pojačala je vizija koju je upravo u tom trenutku doživela. Ponovo je mogla da vidi kroz oči nekog drugog, ali ovoga puta je videla, na svoje veliko iznenađenje, ništa drugo do svojih stopala. Ona obori pogled i poče da osmatra tlo oko sebe. Na udaljenosti od samo nekoliko metara, u travi ugleda preslatkog malog zečića.
»Tu si!«, obrati mu se Maja, a on u isti mah potrča ka njoj. Ona se saže, uze zeca koji joj je dotrčao u ruke i podiže ga u vazduh. Simbol na njenom desnom dlanu zasija i zec nestade, kao što se desilo sa Leonom i Nalimom u Makateu. Maja pogleda u simbol zečijeg oblika na svom dlanu, nasmeši se i izgovori »Mičika! Zvaću te Mičika!«
Neverovatno je kako i najmanje stvari mogu da donesu veliku sreću, a upravo to je ono što je ovaj dan doneo Maji - veliku sreću koju nije mogla da sakrije dok je gotovo skakutala kroz vrt kraljice Nejle i kasnije kroz grad, krećući se u pravcu gostionice „Ruža“.
KRAJ 1. EPIZODE
Sunday, July 31, 2011
Sunday, July 3, 2011
Poglavlje I - Epizoda 12 (Početak)
Majlea nije mogla ući Arin-Ras, što je značilo da, ukoliko se želi sastati sa Minom, mora njoj poslati poruku. Čak i da je imala Arin-Bedž postojala je mogućnost da bi je neko od stražara prepoznao i ponovo bacio u tamnice. Srećom, zbog haosa oko kraljeve smrti, niko od Maestara, niti generala, nije je obišao, pa samim tim ni video. Pitala se da li bi nju mogli smatrati osumnjičenom za ubistvo kralja Rejnora.
Pitala se i da li bi je on smatrao osumnjičenom? Videla ga je na sahrani, mada iz daljine. Vreme je učinilo da izgleda još privlačnije. Njegova plava kosa, vezana u rep i njegov dečački osmeh bili su baš onakvi kakve ih je pamtila. Na trenutak, sva osećanja kao da su ponovo oživela, ali to je bio samo trenutak, jer su sa osećanjima oživele i njihove posledice.
Ugledala je Minu kako prilazi dogovorenom mestu sastanka, nedaleko od kapije za Arin-Ras, i ponovo se vratila u sadašnjost.
»Bolje bi ti bilo da je ovo važno«, hladan Minin ton ju je samo dodatno podsetio na stvari kakve su sada bile. »Otkud ti u Barasu?«
»Došla sam zbog Žigosanja«, odgovorila je bojažljvo, »a ostala iz još jednog razloga.«
Mina podiže obrvu. »Ma nemoj? Mogu li znati šta je po sredi?«
»Zapravo, da. Zato sam te i potražila.« Majlea nije bila sigurna kako će Mina reagovati na ono što je namerila, ali joj nije ni bilo važno. Dugovala je to Nalimu i Stefani. »Vezano je za Stefanu Koin.«
»Stefanu Koin?! Šta sa njom?«, Mina se iznenadi.
»U gradu sam sa njenim jedinim prijateljem iz Štoka. Istim onim sa kojim je došla u Kiolot Grad. Veoma je zabrinut za nju.«
»Nema potrebe da bude. Kako si ovde, pretpostavljam da si već nekako saznala da sam ja preuzela odgovornost za tu devojku.«
»Jesam, ali... Zabrinut je što je još uvek nema u Barasu. Do sada je već trebalo da je ovde.«
Mina iskrivi usta i pogleda u stranu. »Oviat je već trebalo da je dovede, to je tačno. Ni on sam nije stigao u Baras, a znamo da je pošao iz Makatea.«
»I dalje misliš da ne postoji razlog za brigu?«, Majlea upita, pomalo prkosno.
»Ne bih da donosim preuranjene zaključke. Ukoliko do kraja dana ne bude nikakvih vesti, razgovaraću sa Većem o tome. Je li to sve?«
Majlea klimnu glavom.
»Želiš li da nešto prenesem Pjetru? Baš sam nedavno sa njim razgovarala...«
Majlea je pogleda. Zašto ga je morala spomenuti? »Naravno da ne«, odgovorila je što je hladnije mogla.
»Bogova mu, Majlea, vi smete da razgovarate.«
»Ne smemo.«
»Ah, da. Tvoja čuvena odluka. Kako želiš, moje je bilo da pitam.« Kako Majlea ništa ne odgovori, Mina nastavi: »Idi sada i ne mari za Stefanu. Ja ću to rešiti. Ali nemoj zaboraviti da je ona sada moja zatvorenica. Posebno ako je sretneš pre mene, kojim slučajem. Ona je moja zatvorenica, a ti moj dužnik. Šta više, odigraj kako treba i možda ću ti taj dug konačno oprostiti.«
Nije želeo da gubi više vremena. Majlea se vratila i nije donela gotovo nikakve novosti od Mine, što je značilo da je vreme da se dela. Dosta je bilo tapkanja u mestu.
Ostali su ga čekali u gostionici „Ruža“, ali on im se neće pridružiti. Rekao im je da mu je potrebno vremena da promisli i da će malo prošetati.
U stvari, njegova šetnja ga je vodila van Barasa, u potragu za Stefanom. Nije želeo da na druge prenosi deo svog tereta više nego što je to već učinio. Bio je zahvalan svakom od njih što je na svoj način pokušao da pomogne i znao je da bi mu pomogli i sada, no nije mogao više ništa od njih tražiti.
Uostalom, sada kada je imao Leona pored sebe, osećao se nekako sigurnijim i jačim. Makate i Baras nisu bili previše udaljeni jedan od drugog. Neko je sigurno primetio povorku vojnika kako se kreće i njegov je cilj bio da tog nekog pronađe. Opremio se za put u dućanu i zaputio ka severnom izlazu iz grada.
A na izlazu iz Barasa, u trenutku koji bi se jedino mogao nazvati Čvorom Sudbine, zavezanom od strane Bogova, ugledao je prizor od kojeg mu suze zaigraše u očima. Na loše osedlanom konju, zajedno sa njemu nepoznatom devojkom, u Baras ujaha niko drugi do Stefana Koin.
Iako je nije video svega nekolicinu dana, činilo se kao da su bili godinama razdvojeni. Sjahala je brzo i nespretno kada ga je ugledala i potrčala mu u zagrljaj. Zagrlio ju je čvrsto i poželeo da je nikada više ne pusti. Oboje su plakali.
Njena odeća bila je poderana, a lice joj je bilo ogrebano na više mesta. Uplašila ga je pomisao šta je moglo da joj se dogodi dok nije bio tu da je čuva, kao što je obećao Suzani. »Jesi li dobro? Šta se dogodilo?«
Slegla je ramenima. »I ja bih volela da znam...«
Jako, ali ne grubo, stegao joj je ruku. »Da više nikada nisi učinila ovako nešto!«
Nasmejala se, mada tužno. »Ne planiram, ne brini!«
Ruku joj nije pustio sve dok nisu došli pred „Ružu“. Ispričala mu je o ocu Gregorijanu i Saji, koja je tiho koračala pored njih. Ispričala mu je o zatočeništvu i mučenju i o gazeli kojoj je dala ime Roni. Dok je govorila, na trenutke mu je bilo teško da zamisli da je to ona ista Stefana sa kojom je živeo u Štoku. Ti će događaji, zajedno sa onim što se Štoku dogodilo, na njoj ostaviti neizbrisiv trag.
Gornian, Majlea i Maja bili su iznenađeni i iskreno srećni kada su ih ugledali zajedno pred gostionicom. Jovena, Flaj, Jelona i Orlando bili su srećni što su Stefanu konačno upoznali.
Saja Ornelis, kćerka oca Gregorijana, pak, bila je zbunjena kada ih je sve ugledala na okupu. I njen je dlan, od jahanja sa Stefanom, sada krasio beli simbol.
Nalim joj je bio beskrajno zahvalan što je pomogla Stefani i dovela je u Baras, pod pretpostavkom da će je on baš tu čekati.
»Zar nije opasno da bude ovde sada? Otac Gregorijan je sada u Barasu!«, primeti Jovena Doks.
»Misilm da će biti bezbedna. On će očekivati da je zatekne u Ispii, gde ju je i ostavio«, zaključi Gornian.
Razgovor je na dalje tekao prijatno i Nalim se posle dugo vremena oseti ponovo spokojnim. Posmatrao je sve njih, tu čudnu skupinu okupljenu na ulicama Barasa. Ako su njihove sudbine sada zaista bile povezane, kao što su pretpostavljali, onda će još mnogo toga doživeti zajedno. Ta ideja nije mu bila nimalo odbojna.
Ali da nijedan mirni trenutak ne traje večno, potvrdila je strela koja je proletela negde pored njihovih glava i zarila se u drvenu konstrukciju gostionice „Ruža“. Kao i prethodnog puta kada se to dogodilo, pred njima se pojavi žena u beloj odori.
»Bilo vas je samo troje kada sam vas prethodni put videla. Sada mnogo više vas korača stazom Stvaraoca. Sada ste spremni«, rekla je tajanstvena žena, zagonetna kao i ranije.
»Stazom Stvaraoca?«, Saja izusti, kao da je govorila samoj sebi.
»Ko ste Vi?«, upita Nalim. »I šta znače ovi simboli?«
»Ti simboli su Njegov beleg. Moje ime je Anhat, a vi... Vi ste Pastiri.«
»Pastiri?! Šta to treba da znači?«, Flaj upita glasno i polu-ljutito.
»Odgovore koje tražite sada vam ne mogu dati. Pronađite Velikog Pastira. On će vam pomoći. I čuvajte se. Pred vama je opasno putovanje. Uskoro, ništa više neće biti isto.«
»Stani!«, reče Nalim, ali je već bilo kasno. Žena u belom je nestala u jarkoj svetlosti.
»Pastiri?«, Maja prekide tišinu koja nastupi nakon što Anhat više nije bilo.
»Bar imamo neko ime!«, Jelona će, šaljivo.
»A imamo i cilj!«, reče Gornian značajno, a ostali samo klimnuše glavama.
Umesto da uživa u slobodnom popodnevu koje je dobila od Maestra Glazora kako bi se on spremio za put koji ga čeka, Ana Kuzal je odlučila da ga iskoristi na plodonosniji način. Konačno je imala vremena da pokuša nešto da sazna o tom prokletom, tajanstvenom simbolu.
Pretražila je knjige u dvorskoj biblioteci i naposletku shvatila da tu neće pronaći odgovore za kojima je tragala. To, međutim, nije značilo da je njena pretraga završena. Ako te knjige nisu bile od koristi, neke druge će možda biti, a ona je znala i gde da ih potraži.
Dvorska biblioteka nije bila jedina biblioteka u Domu Sunca. Na prvom spratu dvorca nalazila se još jedna odaja ispunjena knjigama kojoj niko sem porodice Rauč i onih sa posebnim odobrenjem nije mogao pristupiti. Ta manja, kraljevska biblioteka čuvala je od javnosti knjige od posebnog značaja za vladaćuju porodicu i Ana, naravno nije imala šta da u njoj traži, pa ipak...
Računala je da će rasulo u dvoru makar na neki način ići u njenu korist i da će se, pozivanjem na lorda Glazora koji je, prirodno, imao pristup biblioteci, uspeti da se nekako ušunja unutra i pretraži relevantne knjige. Sreća je, izgleda, tog dana bila na njenoj strani.
Kraljevsku biblioteku čuvala je Vila pod imenom Leala, na sopstveni zahtev. Ana je nije dobro poznavala, ali je njena ljubav prema knjigama bila nešto što je bilo teško sakriti i samim tim je pozicija bibliotekarke bila idealna za nju. Danas, međutim, Ana nije zatekla Lealu na uobičajenom mestu, u maloj prostoriji koja je prethodila ulazu u odeljak sa knjigama.
Srce joj je ubrzano lupalo kada je ušetala u biblioteku, svesna da time čini ozbiljan prekršaj. S obzirom da tamo nikada nije zalazila, trebalo joj je vremena da se orijentiše i pronađe odeljak sa knjigama koje su joj bile potrebne.
Taman što se uhvatila za knjigu koja je bila prva na polici, Ana na svom ramenu oseti nečiji dodir i krv joj se sledi u žilama.
»Vidim da smo imale istu ideju«, reče poznat joj ženski glas.
Bila je to Mina. Ana nije znala šta da joj odgovori, pa smotano promumla par reči, napominjući naposletku da ju je lord Glazor tu poslao.
»Ne morate se pravdati«, Mina reče prijateljski. »Ni ja ne bi trebalo da budem ovde.«
To je bilo tačno. Anu umiri saznanje da nije bila jedina uhvaćena na delu u tom trenutku. »Možda se zajedno lakše i snađemo!«, rekla je vedro.
Prelistale su par knjiga o runama, ali ništa korisno nisu pronašle. Neobavezno su ćeretale dok su vraćale i uzimale knjige sa polica, sve dok Mina ne primeti nešto neobično.
Nedostajalo je knjiga na policama.
»To je čudno«, primeti Ana. »Kako to da je neko izneo knjige odavde?«
Pre nego što Mina odgovori, začu se zvuk otvaranja vrata prostorije koja je vodila u biblioteku.
Pogledale su se i brzo se sakrile iza polica najbolje što su umele.
U biblioteku je ušetao princ Markus Rauč, kraljev sin koji je bio stariji jedino od princeze Džilijan. Osvrnuo se i pogledao u pravcu ulaza, pa se zaputio na sasvim drugi kraj prostorije, što Anu ispuni, makar delimičnim, olakšanjem. Tu se zadržao dobrih petnaestak minuta, listajući knjige, da bi konačno jednu uzeo sa police, sakrio pod svoj crveni plašt i izašao van.
»Eto nam odgovora kako knjige odavde nestaju!«, Mina će podsmešljivo.
»Hajde da požurimo! Kakve smo sreće, možda će još neko baš danas odlučiti da se posveti čitanju!«
Pretražile su još par knjiga, ali ponovo bez uspeha.
»Imam osećaj da je ono što tražimo baš u onim knjigama koje nedostaju«, reče Mina kada su završile.
»Zašto to mislite?«
»Ne znam, nekako mi je sve ovo neobično. I ovi simboli... Rekla bih da nisu tek nešto obično. I ostavimo se formalnosti. Sada smo saučesnici u zločinu«, našali se carica Kiolota.
Ana je i sama isto mislila. »Hajdemo odavde! Možemo razgovarati i napolju.«
Mina se složi, te se njih krenuše ka izlazu. A onda Mina zastade.
»Šta nije u redu?«, upita Ana, bojažljivo.
»Zar te ne zanima šta je princ Markus tražio ovde?«
I pre nego što je Ana odgovorila, Mina odšeta ka odeljku koji je princ Markus ranije pretraživao, a ona pođe za njom. Pronašle su policu sa koje je nedostajala knjiga, te Ana poče naglas čitati naslove onih koje su bile blizu toj nedostajućoj. Sa svakim narednim naslovom, lice joj je dobijalo sve ozbiljniji izraz lica. »Ali ove knjige... Zašto bi iko?«
»Borba za moć, draga moja. Poslanje je uveliko počelo.«
»Bežimo odavde!«, uznemireno će Ana. »Počinjem da se bojim ovog mesta...«
»Ako su ove knijge ikakav predznak i ako se princ Markus zaista sprema da upotrebi Zabranjenu Magiju, bojim se da ćemo tek spoznati šta znači bojati se.«
Leala i dalje nije bila na svom mestu kada su napuštale biblioteku. Da li zbog onoga što su upravo videle, ili zbog toga što je to bilo krajnje neuobičajeno, tek Ana oseti da nešto nije bilo u redu. Poželela je da nikada nije ni došla na ideju da kroči u tu biblioteku.
Osvanulo je još jedno jutro u Barasu, poslednje koje će tu provesti za neko vreme, ukoliko se sve odvije onako kako su zamislili. Sada kada su Stefana i Nalim ponovo zajedno, nije bilo razloga da tu ostaju, a pored toga, morali su pronaći i Velikog Pastira.
Maja je ustala i obukla najjednostavnije stvari koje je imala, kako bi joj bilo udobno na putu. Bila je potpuno spremna za još jednu pustolovinu.
Gornian je noć proveo negde drugde, uz objašnjenje da odlazi poslom i da će im se izjutra pridružiti, dok su svi ostali, uključujući i Jovenu ovoga puta, ostali da prenoće u gostionici. Jedan po jedan, razbudili su se i spremili za put.
Nabavili su sve što im je bilo potrebno i zaputili se ka severnom izlazu iz grada. Maja je već uviđala da će sve ovo biti jako zabavno, s obzirom da je u grupi vladalo jako dobro raspoloženje. Jedino je Majlea sve vreme bila nekako neobično zamišljena.
»Hoćemo li unajmiti konje?«, upitala je Jovena, kada su došli do izlaza.
»Zašto bismo to činili kada nam je na raspolaganju moja kočija?«, Flaj će ponosito. »Zato sam i insistirao da krenemo sa severa.«
»Možemo li svi stati? Desetoro nas je!«, Maja primeti.
»Devetoro!«, iznenada reče Gornian. »Bojim se da ja neću sa vama. Bar ne odmah. Moram pre toga pronaći nekog drugog.«
»Nekog drugog?«, Jelona upita svog brata.
»Da. Ubicu kralja Rejnora«, odgovori Gornian ozbiljno. »I ne postavljajte suvišna pitanja, znate već da vam neću odgovoriti. Ovo je nešto što moram učiniti i to moram učiniti sam. To je sve.«
»U svakom slučaju, devetoro je i dalje previše nas za kočiju«, reče Jovena. »Koliko ljudi uopšte može stati u tvoje kočije, Flaj?«
»Šestoro. Sedmoro, ako se malo potrudimo«, odgovori kočijaš.
»A toliko će vas i biti«, mračno reče Majlea, nakon čega svi pogledaše u nju. Ona obori glavu, priđe Stefani i zagrli je. »Izvinite«, reče sasvim tiho, pa postavi nož Stefani pod grlo.
»Šta to radiš?!«, Nalim viknu. »Prestani! Odmah!«
»Ona je zatvorenica Carice Mine Pavie od Kiolota«, govorila je Majlea kroz suze. »A ja sam Čuvarka Kiolota.«
»Majlea!«, viknu Nalim još jednom, ali uzalud. Majlea izvadi neki napitak iz džepa i poli Stefanu i sebe njime. Samo sekund kasnije, više ih nije bilo.
»Ne! Ne opet!«, Nalim će očajno. »Vraćaj se ovamo! Majlea!« No odgovora nije bilo. »Žao mi je... Ne mogu sa vama!«, rekao je oborene glave. »Žao mi je!«, ponovio je i otrčao natrag u Baras.
»Šta ćemo sad? Da pođemo za njim?«, Jovena će, zabrinuto.
»Ne, neka ga. Ja ću se postarati za to«, odlučno reče Maja. »Vi krenite u potragu za Velikim Pastirom.«
»Sada bar možemo stati u kočiju!«, Flaj pokuša da ih razvedri.
»Nego, Flaj«, Gornian poče, »Imaš li ti još kog Rapidoroga? Mislim da bi mi dobro došlo malo ubrzanja. Tako ću brže završiti šta imam i pridružim vam se.«
»Imam«, odgovori Flaj, »ali u Orbaku.«
»Zašto onda ne biste započeli potragu u Orbaku? Ja ću poći sa vama tamo, pa nastaviti svojim putem. Ako je verovati Vesniki i Fjeli, ubica je otišao nekud na zapad.«
»To nije loša ideja! U Orbaku ima dosta starih i učenih ljudi, možda će neko znati nešto o tom Pastiru. A i priznajem da sam se malo uželeo svog rodnog mesta.«
»Onda je to odlučeno!«, Jelona će odsečno. »Krećemo put Orbaka!«, uskliknu, pa zagrli i poljubi Orlanda.
»Nakon Orbaka, predlažem da krenemo u Ispiu«, reče ćutljiva Saja, ne objašnajvajući svoj predlog.
»U svakom slučaju, najbolje je da krenemo!«, reče Flaj, pa ode po svoju kočiju.
»Šaljite mi Glasnike sa vestima«, Maja se uozbilji. »Ostaću u „Ruži“ neko vreme. I ne brinite za Nalima.«
»Pa, Pastiri, izgleda da je ovo rastanak«, reče Gornian. »Ali bez obzira na to, sada smo povezani. Siguran sam da ćemo se ponovo sresti.«
Pozdraviše se sa Majom i jedan po jedan, Gornian, Jovena, Jelona, Orlando i Saja uđoše u kočiju koju je vozio gospodin Flaj.
Dok su nestajali iz vidokruga, Maja Kuzal se seti Anhatinih reči. »Uskoro, ništa više neće biti isto.« Bila je u pravu. Sve je već bilo potpuno drugačije.
Okrenula se ka Barasu. Ipak još nije došlo vreme da se sa njim pozdravi. Trčećim korakom krenula je natrag ka gužvi kakvu si jedino mogao doživeti u prestonici Defore.
KRAJ 12. EPIZODE
KRAJ I POGLAVLJA
Pitala se i da li bi je on smatrao osumnjičenom? Videla ga je na sahrani, mada iz daljine. Vreme je učinilo da izgleda još privlačnije. Njegova plava kosa, vezana u rep i njegov dečački osmeh bili su baš onakvi kakve ih je pamtila. Na trenutak, sva osećanja kao da su ponovo oživela, ali to je bio samo trenutak, jer su sa osećanjima oživele i njihove posledice.
Ugledala je Minu kako prilazi dogovorenom mestu sastanka, nedaleko od kapije za Arin-Ras, i ponovo se vratila u sadašnjost.
»Bolje bi ti bilo da je ovo važno«, hladan Minin ton ju je samo dodatno podsetio na stvari kakve su sada bile. »Otkud ti u Barasu?«
»Došla sam zbog Žigosanja«, odgovorila je bojažljvo, »a ostala iz još jednog razloga.«
Mina podiže obrvu. »Ma nemoj? Mogu li znati šta je po sredi?«
»Zapravo, da. Zato sam te i potražila.« Majlea nije bila sigurna kako će Mina reagovati na ono što je namerila, ali joj nije ni bilo važno. Dugovala je to Nalimu i Stefani. »Vezano je za Stefanu Koin.«
»Stefanu Koin?! Šta sa njom?«, Mina se iznenadi.
»U gradu sam sa njenim jedinim prijateljem iz Štoka. Istim onim sa kojim je došla u Kiolot Grad. Veoma je zabrinut za nju.«
»Nema potrebe da bude. Kako si ovde, pretpostavljam da si već nekako saznala da sam ja preuzela odgovornost za tu devojku.«
»Jesam, ali... Zabrinut je što je još uvek nema u Barasu. Do sada je već trebalo da je ovde.«
Mina iskrivi usta i pogleda u stranu. »Oviat je već trebalo da je dovede, to je tačno. Ni on sam nije stigao u Baras, a znamo da je pošao iz Makatea.«
»I dalje misliš da ne postoji razlog za brigu?«, Majlea upita, pomalo prkosno.
»Ne bih da donosim preuranjene zaključke. Ukoliko do kraja dana ne bude nikakvih vesti, razgovaraću sa Većem o tome. Je li to sve?«
Majlea klimnu glavom.
»Želiš li da nešto prenesem Pjetru? Baš sam nedavno sa njim razgovarala...«
Majlea je pogleda. Zašto ga je morala spomenuti? »Naravno da ne«, odgovorila je što je hladnije mogla.
»Bogova mu, Majlea, vi smete da razgovarate.«
»Ne smemo.«
»Ah, da. Tvoja čuvena odluka. Kako želiš, moje je bilo da pitam.« Kako Majlea ništa ne odgovori, Mina nastavi: »Idi sada i ne mari za Stefanu. Ja ću to rešiti. Ali nemoj zaboraviti da je ona sada moja zatvorenica. Posebno ako je sretneš pre mene, kojim slučajem. Ona je moja zatvorenica, a ti moj dužnik. Šta više, odigraj kako treba i možda ću ti taj dug konačno oprostiti.«
Nije želeo da gubi više vremena. Majlea se vratila i nije donela gotovo nikakve novosti od Mine, što je značilo da je vreme da se dela. Dosta je bilo tapkanja u mestu.
Ostali su ga čekali u gostionici „Ruža“, ali on im se neće pridružiti. Rekao im je da mu je potrebno vremena da promisli i da će malo prošetati.
U stvari, njegova šetnja ga je vodila van Barasa, u potragu za Stefanom. Nije želeo da na druge prenosi deo svog tereta više nego što je to već učinio. Bio je zahvalan svakom od njih što je na svoj način pokušao da pomogne i znao je da bi mu pomogli i sada, no nije mogao više ništa od njih tražiti.
Uostalom, sada kada je imao Leona pored sebe, osećao se nekako sigurnijim i jačim. Makate i Baras nisu bili previše udaljeni jedan od drugog. Neko je sigurno primetio povorku vojnika kako se kreće i njegov je cilj bio da tog nekog pronađe. Opremio se za put u dućanu i zaputio ka severnom izlazu iz grada.
A na izlazu iz Barasa, u trenutku koji bi se jedino mogao nazvati Čvorom Sudbine, zavezanom od strane Bogova, ugledao je prizor od kojeg mu suze zaigraše u očima. Na loše osedlanom konju, zajedno sa njemu nepoznatom devojkom, u Baras ujaha niko drugi do Stefana Koin.
Iako je nije video svega nekolicinu dana, činilo se kao da su bili godinama razdvojeni. Sjahala je brzo i nespretno kada ga je ugledala i potrčala mu u zagrljaj. Zagrlio ju je čvrsto i poželeo da je nikada više ne pusti. Oboje su plakali.
Njena odeća bila je poderana, a lice joj je bilo ogrebano na više mesta. Uplašila ga je pomisao šta je moglo da joj se dogodi dok nije bio tu da je čuva, kao što je obećao Suzani. »Jesi li dobro? Šta se dogodilo?«
Slegla je ramenima. »I ja bih volela da znam...«
Jako, ali ne grubo, stegao joj je ruku. »Da više nikada nisi učinila ovako nešto!«
Nasmejala se, mada tužno. »Ne planiram, ne brini!«
Ruku joj nije pustio sve dok nisu došli pred „Ružu“. Ispričala mu je o ocu Gregorijanu i Saji, koja je tiho koračala pored njih. Ispričala mu je o zatočeništvu i mučenju i o gazeli kojoj je dala ime Roni. Dok je govorila, na trenutke mu je bilo teško da zamisli da je to ona ista Stefana sa kojom je živeo u Štoku. Ti će događaji, zajedno sa onim što se Štoku dogodilo, na njoj ostaviti neizbrisiv trag.
Gornian, Majlea i Maja bili su iznenađeni i iskreno srećni kada su ih ugledali zajedno pred gostionicom. Jovena, Flaj, Jelona i Orlando bili su srećni što su Stefanu konačno upoznali.
Saja Ornelis, kćerka oca Gregorijana, pak, bila je zbunjena kada ih je sve ugledala na okupu. I njen je dlan, od jahanja sa Stefanom, sada krasio beli simbol.
Nalim joj je bio beskrajno zahvalan što je pomogla Stefani i dovela je u Baras, pod pretpostavkom da će je on baš tu čekati.
»Zar nije opasno da bude ovde sada? Otac Gregorijan je sada u Barasu!«, primeti Jovena Doks.
»Misilm da će biti bezbedna. On će očekivati da je zatekne u Ispii, gde ju je i ostavio«, zaključi Gornian.
Razgovor je na dalje tekao prijatno i Nalim se posle dugo vremena oseti ponovo spokojnim. Posmatrao je sve njih, tu čudnu skupinu okupljenu na ulicama Barasa. Ako su njihove sudbine sada zaista bile povezane, kao što su pretpostavljali, onda će još mnogo toga doživeti zajedno. Ta ideja nije mu bila nimalo odbojna.
Ali da nijedan mirni trenutak ne traje večno, potvrdila je strela koja je proletela negde pored njihovih glava i zarila se u drvenu konstrukciju gostionice „Ruža“. Kao i prethodnog puta kada se to dogodilo, pred njima se pojavi žena u beloj odori.
»Bilo vas je samo troje kada sam vas prethodni put videla. Sada mnogo više vas korača stazom Stvaraoca. Sada ste spremni«, rekla je tajanstvena žena, zagonetna kao i ranije.
»Stazom Stvaraoca?«, Saja izusti, kao da je govorila samoj sebi.
»Ko ste Vi?«, upita Nalim. »I šta znače ovi simboli?«
»Ti simboli su Njegov beleg. Moje ime je Anhat, a vi... Vi ste Pastiri.«
»Pastiri?! Šta to treba da znači?«, Flaj upita glasno i polu-ljutito.
»Odgovore koje tražite sada vam ne mogu dati. Pronađite Velikog Pastira. On će vam pomoći. I čuvajte se. Pred vama je opasno putovanje. Uskoro, ništa više neće biti isto.«
»Stani!«, reče Nalim, ali je već bilo kasno. Žena u belom je nestala u jarkoj svetlosti.
»Pastiri?«, Maja prekide tišinu koja nastupi nakon što Anhat više nije bilo.
»Bar imamo neko ime!«, Jelona će, šaljivo.
»A imamo i cilj!«, reče Gornian značajno, a ostali samo klimnuše glavama.
Umesto da uživa u slobodnom popodnevu koje je dobila od Maestra Glazora kako bi se on spremio za put koji ga čeka, Ana Kuzal je odlučila da ga iskoristi na plodonosniji način. Konačno je imala vremena da pokuša nešto da sazna o tom prokletom, tajanstvenom simbolu.
Pretražila je knjige u dvorskoj biblioteci i naposletku shvatila da tu neće pronaći odgovore za kojima je tragala. To, međutim, nije značilo da je njena pretraga završena. Ako te knjige nisu bile od koristi, neke druge će možda biti, a ona je znala i gde da ih potraži.
Dvorska biblioteka nije bila jedina biblioteka u Domu Sunca. Na prvom spratu dvorca nalazila se još jedna odaja ispunjena knjigama kojoj niko sem porodice Rauč i onih sa posebnim odobrenjem nije mogao pristupiti. Ta manja, kraljevska biblioteka čuvala je od javnosti knjige od posebnog značaja za vladaćuju porodicu i Ana, naravno nije imala šta da u njoj traži, pa ipak...
Računala je da će rasulo u dvoru makar na neki način ići u njenu korist i da će se, pozivanjem na lorda Glazora koji je, prirodno, imao pristup biblioteci, uspeti da se nekako ušunja unutra i pretraži relevantne knjige. Sreća je, izgleda, tog dana bila na njenoj strani.
Kraljevsku biblioteku čuvala je Vila pod imenom Leala, na sopstveni zahtev. Ana je nije dobro poznavala, ali je njena ljubav prema knjigama bila nešto što je bilo teško sakriti i samim tim je pozicija bibliotekarke bila idealna za nju. Danas, međutim, Ana nije zatekla Lealu na uobičajenom mestu, u maloj prostoriji koja je prethodila ulazu u odeljak sa knjigama.
Srce joj je ubrzano lupalo kada je ušetala u biblioteku, svesna da time čini ozbiljan prekršaj. S obzirom da tamo nikada nije zalazila, trebalo joj je vremena da se orijentiše i pronađe odeljak sa knjigama koje su joj bile potrebne.
Taman što se uhvatila za knjigu koja je bila prva na polici, Ana na svom ramenu oseti nečiji dodir i krv joj se sledi u žilama.
»Vidim da smo imale istu ideju«, reče poznat joj ženski glas.
Bila je to Mina. Ana nije znala šta da joj odgovori, pa smotano promumla par reči, napominjući naposletku da ju je lord Glazor tu poslao.
»Ne morate se pravdati«, Mina reče prijateljski. »Ni ja ne bi trebalo da budem ovde.«
To je bilo tačno. Anu umiri saznanje da nije bila jedina uhvaćena na delu u tom trenutku. »Možda se zajedno lakše i snađemo!«, rekla je vedro.
Prelistale su par knjiga o runama, ali ništa korisno nisu pronašle. Neobavezno su ćeretale dok su vraćale i uzimale knjige sa polica, sve dok Mina ne primeti nešto neobično.
Nedostajalo je knjiga na policama.
»To je čudno«, primeti Ana. »Kako to da je neko izneo knjige odavde?«
Pre nego što Mina odgovori, začu se zvuk otvaranja vrata prostorije koja je vodila u biblioteku.
Pogledale su se i brzo se sakrile iza polica najbolje što su umele.
U biblioteku je ušetao princ Markus Rauč, kraljev sin koji je bio stariji jedino od princeze Džilijan. Osvrnuo se i pogledao u pravcu ulaza, pa se zaputio na sasvim drugi kraj prostorije, što Anu ispuni, makar delimičnim, olakšanjem. Tu se zadržao dobrih petnaestak minuta, listajući knjige, da bi konačno jednu uzeo sa police, sakrio pod svoj crveni plašt i izašao van.
»Eto nam odgovora kako knjige odavde nestaju!«, Mina će podsmešljivo.
»Hajde da požurimo! Kakve smo sreće, možda će još neko baš danas odlučiti da se posveti čitanju!«
Pretražile su još par knjiga, ali ponovo bez uspeha.
»Imam osećaj da je ono što tražimo baš u onim knjigama koje nedostaju«, reče Mina kada su završile.
»Zašto to mislite?«
»Ne znam, nekako mi je sve ovo neobično. I ovi simboli... Rekla bih da nisu tek nešto obično. I ostavimo se formalnosti. Sada smo saučesnici u zločinu«, našali se carica Kiolota.
Ana je i sama isto mislila. »Hajdemo odavde! Možemo razgovarati i napolju.«
Mina se složi, te se njih krenuše ka izlazu. A onda Mina zastade.
»Šta nije u redu?«, upita Ana, bojažljivo.
»Zar te ne zanima šta je princ Markus tražio ovde?«
I pre nego što je Ana odgovorila, Mina odšeta ka odeljku koji je princ Markus ranije pretraživao, a ona pođe za njom. Pronašle su policu sa koje je nedostajala knjiga, te Ana poče naglas čitati naslove onih koje su bile blizu toj nedostajućoj. Sa svakim narednim naslovom, lice joj je dobijalo sve ozbiljniji izraz lica. »Ali ove knjige... Zašto bi iko?«
»Borba za moć, draga moja. Poslanje je uveliko počelo.«
»Bežimo odavde!«, uznemireno će Ana. »Počinjem da se bojim ovog mesta...«
»Ako su ove knijge ikakav predznak i ako se princ Markus zaista sprema da upotrebi Zabranjenu Magiju, bojim se da ćemo tek spoznati šta znači bojati se.«
Leala i dalje nije bila na svom mestu kada su napuštale biblioteku. Da li zbog onoga što su upravo videle, ili zbog toga što je to bilo krajnje neuobičajeno, tek Ana oseti da nešto nije bilo u redu. Poželela je da nikada nije ni došla na ideju da kroči u tu biblioteku.
Osvanulo je još jedno jutro u Barasu, poslednje koje će tu provesti za neko vreme, ukoliko se sve odvije onako kako su zamislili. Sada kada su Stefana i Nalim ponovo zajedno, nije bilo razloga da tu ostaju, a pored toga, morali su pronaći i Velikog Pastira.
Maja je ustala i obukla najjednostavnije stvari koje je imala, kako bi joj bilo udobno na putu. Bila je potpuno spremna za još jednu pustolovinu.
Gornian je noć proveo negde drugde, uz objašnjenje da odlazi poslom i da će im se izjutra pridružiti, dok su svi ostali, uključujući i Jovenu ovoga puta, ostali da prenoće u gostionici. Jedan po jedan, razbudili su se i spremili za put.
Nabavili su sve što im je bilo potrebno i zaputili se ka severnom izlazu iz grada. Maja je već uviđala da će sve ovo biti jako zabavno, s obzirom da je u grupi vladalo jako dobro raspoloženje. Jedino je Majlea sve vreme bila nekako neobično zamišljena.
»Hoćemo li unajmiti konje?«, upitala je Jovena, kada su došli do izlaza.
»Zašto bismo to činili kada nam je na raspolaganju moja kočija?«, Flaj će ponosito. »Zato sam i insistirao da krenemo sa severa.«
»Možemo li svi stati? Desetoro nas je!«, Maja primeti.
»Devetoro!«, iznenada reče Gornian. »Bojim se da ja neću sa vama. Bar ne odmah. Moram pre toga pronaći nekog drugog.«
»Nekog drugog?«, Jelona upita svog brata.
»Da. Ubicu kralja Rejnora«, odgovori Gornian ozbiljno. »I ne postavljajte suvišna pitanja, znate već da vam neću odgovoriti. Ovo je nešto što moram učiniti i to moram učiniti sam. To je sve.«
»U svakom slučaju, devetoro je i dalje previše nas za kočiju«, reče Jovena. »Koliko ljudi uopšte može stati u tvoje kočije, Flaj?«
»Šestoro. Sedmoro, ako se malo potrudimo«, odgovori kočijaš.
»A toliko će vas i biti«, mračno reče Majlea, nakon čega svi pogledaše u nju. Ona obori glavu, priđe Stefani i zagrli je. »Izvinite«, reče sasvim tiho, pa postavi nož Stefani pod grlo.
»Šta to radiš?!«, Nalim viknu. »Prestani! Odmah!«
»Ona je zatvorenica Carice Mine Pavie od Kiolota«, govorila je Majlea kroz suze. »A ja sam Čuvarka Kiolota.«
»Majlea!«, viknu Nalim još jednom, ali uzalud. Majlea izvadi neki napitak iz džepa i poli Stefanu i sebe njime. Samo sekund kasnije, više ih nije bilo.
»Ne! Ne opet!«, Nalim će očajno. »Vraćaj se ovamo! Majlea!« No odgovora nije bilo. »Žao mi je... Ne mogu sa vama!«, rekao je oborene glave. »Žao mi je!«, ponovio je i otrčao natrag u Baras.
»Šta ćemo sad? Da pođemo za njim?«, Jovena će, zabrinuto.
»Ne, neka ga. Ja ću se postarati za to«, odlučno reče Maja. »Vi krenite u potragu za Velikim Pastirom.«
»Sada bar možemo stati u kočiju!«, Flaj pokuša da ih razvedri.
»Nego, Flaj«, Gornian poče, »Imaš li ti još kog Rapidoroga? Mislim da bi mi dobro došlo malo ubrzanja. Tako ću brže završiti šta imam i pridružim vam se.«
»Imam«, odgovori Flaj, »ali u Orbaku.«
»Zašto onda ne biste započeli potragu u Orbaku? Ja ću poći sa vama tamo, pa nastaviti svojim putem. Ako je verovati Vesniki i Fjeli, ubica je otišao nekud na zapad.«
»To nije loša ideja! U Orbaku ima dosta starih i učenih ljudi, možda će neko znati nešto o tom Pastiru. A i priznajem da sam se malo uželeo svog rodnog mesta.«
»Onda je to odlučeno!«, Jelona će odsečno. »Krećemo put Orbaka!«, uskliknu, pa zagrli i poljubi Orlanda.
»Nakon Orbaka, predlažem da krenemo u Ispiu«, reče ćutljiva Saja, ne objašnajvajući svoj predlog.
»U svakom slučaju, najbolje je da krenemo!«, reče Flaj, pa ode po svoju kočiju.
»Šaljite mi Glasnike sa vestima«, Maja se uozbilji. »Ostaću u „Ruži“ neko vreme. I ne brinite za Nalima.«
»Pa, Pastiri, izgleda da je ovo rastanak«, reče Gornian. »Ali bez obzira na to, sada smo povezani. Siguran sam da ćemo se ponovo sresti.«
Pozdraviše se sa Majom i jedan po jedan, Gornian, Jovena, Jelona, Orlando i Saja uđoše u kočiju koju je vozio gospodin Flaj.
Dok su nestajali iz vidokruga, Maja Kuzal se seti Anhatinih reči. »Uskoro, ništa više neće biti isto.« Bila je u pravu. Sve je već bilo potpuno drugačije.
Okrenula se ka Barasu. Ipak još nije došlo vreme da se sa njim pozdravi. Trčećim korakom krenula je natrag ka gužvi kakvu si jedino mogao doživeti u prestonici Defore.
KRAJ 12. EPIZODE
KRAJ I POGLAVLJA
Subscribe to:
Posts (Atom)