II Senke i Spletke - 9. Angelusov trenutak

Jahali su već danima ka Usamljenoj Planini. Po Goranovoj proceni, trebalo je da tamo stignu pre mraka, a njegova procena je verovatno bila ispravna.
Put ga je umorio. Svakim danom je sve više žalio što nisu krenuli Goranovim Rapidorogom, pošto mu je ovaj ispričao kako je njime stigao u Speru. A sve zbog te neke devojke Klie kod čijeg prijatelja je Rapidorog sakriven.
»Ako odem po Rapidoroga, velike su šanse da ću se sresti sa Kliom. Njoj bih morao sve da ispričam.«, rekao je Goran. »Siguran sam da bi nam ona pomogla, ali bolje je po nju da što manje zna.«
I zbog te Klie su oni sada morali da jašu obične konje i vuku se ka planini Venii. Nije saznao previše o Goranu za vreme puta, kao što nije dozvolio ni da Goran sazna previše o njemu. Njihovi razgovori su se mahom svodili na postavljanje pitanja bez odgovora i konstantno nadmudrivanje. I to ga je zamaralo. Sve ga je zamaralo. To što su mu ruke bile vezane samo ga je dodatno jarilo.
Odlučili su da naprave poslednju pauzu pre nego što pređu poslednju deonicu puta. Kretali su se šumskim i brdskim puteljcima, jer nisu mogli da rizikuju prolaz kroz naseljena mesta. Izvesno je bilo da su iz Spere poslati Glasnici da je ubica kralja Rejnora pobegao i da se kreće na zapad sa još jednim saputnikom. Ili taocem. Ne bi ga iznenadilo da je i to jedna verzija priče.
»Sigurno će nas čekati dosta ljudi na Venii.«. Goran progovori dok je vezivao konje za obližnje drvo. »Ako se ne varam, ljudi iz Dokene su već tamo i čekaju nas.«
»A mi im trčimo u zagrljaj.«. Angelusove reči behu hladne. Nije voleo previše da govori, ali njegov saputnik je izgleda to obožavao.
»Ne vidim drugi način. Na Venii je jedini Bunar Obnove. Sigurno znaš da kad su ti, kada su te uhvatili, uzeli sve što se zateklo kod tebe. Sa predmeta koji ti pripadaju, uzeli su nešto tvoje energije što im je omogućilo da koriste čini traganja i lociraju te bilo gde u Defori.«
Čuo je za te metode traganja i ranije, ali ga to nikada nije preterano zanimalo. Nije planirao da ikada bude uhvaćen, a još manje da beži ako do toga dođe. Na kraju krajeva, ovo je trebalo da bude njegov poslednji zadatak i sve je trebalo jednostavno da se završi, ali avaj. Bogovi su voleli ironiju. I eto ga sad tu sa ovim davežom, koji je nastavio svoj monolog:
»Kada popiješ vode iz Bunara Obnove, tvoja energija će se promeniti i neće moći da te pronađu. Onda ćemo krenuti natrag u Baras i naći se sa ostalima.«
Ostalima. Ko god ostali bili. Znao je samo da imaju veze sa tim simbolom koji sad nosi na svom desnom dlanu. Bio je radoznao da sazna šta on znači, ali je smatrao da to otkrije na svoj način. Odgovaralo mu je da putuje sa Goranom do Usamljene Planine i promeni energiju. Odlazak u Baras nije bio ni približan njegovim planovima. Kada jednom popiju iz Bunara, otarasiće se daveža i nastaviti svojim putem, dalje na zapad.
»Vidim da si pričljiv kao i uvek.«. Goran nije odustajao. »Sa vojnicima ćemo se već nekako pozabaviti. Ja sam ne verujem u nasilje, tako da ta opcija otpada, ali sam zato vešt sa rečima. Očekivaće dvojicu putnika, zato ćemo morati da ih razočaramo. Ti ćeš se sa konjima dobro sakriti u podnožju planine, a ja ću sam krenuti ka Bunaru, gde će nas oni sigurno čekati. Uz malo sreće, poverovaće u moju priču da si me savladao i pod pretnjom smrću odveo sa sobom is Spere, a zatim ostavio na putu kada sam te upozorio da će te ovde čekati. Reći ću im da si govorio o odlasku u Otipon gde imaš moćne prijatelje. Ako mi poveruju, poći će za Otipon i povešće me kao taoca. Vrlo verovatno će ostaviti par ljudi da ipak stražare kod Bunara, ali njih ćeš morati sam da savladaš. Kada jednom popiješ iz Bunara, naći ćeš me i osloboditi.«
»A je li? Zašto si tako siguran da ću se vratiti po tebe? Šta bi me sprečilo da te se rešim i nastavim sa svojim ljupkim životom kao i do sada?«
»To je bar prosto. Zavetovaćeš se.« Goranu se usne izviše u osmeh.
Zavetovaće se. Nikada mu ne bi palo na pamet da će Goranu tako nešto pasti na pamet. Zavetovanje je zabranjeno još od vreme vladavine oca kralja Bileza. To je bio oblik magijskog vezivanja koji bi dve osobe obavezivao na određeno ponašanje. Prekršiti Zavet značilo bi smrt za onoga ko ga je prekršio. Kralj je uvideo potencijalnu opasnost koju ovakva institucija nosi sa sobom i odredio smrtnu kaznu za one koji je praktikuju. Sve knjige koje su sadžale čaroliju Zavetovanja su odložene u kraljevsku biblioteku kako se znanje o njoj ne bi prenosilo dalje. Kako bi neko kao što je Goran znao tu čaroliju? I još gore, zašto bi bio kadar da je upotrebi?
»Ostao si bez teksta? Možda povremeno tako delujem, ali jasno ti je da ja nisam budala. Reč jednog ubice mi ništa ne bi značila, kao ni ubeđenost u njegovu čast. Ovako ću biti siguran da će sve ići po planu.«
»Znaš čaroliju Zavetovanja? Kako?«
»Zar je to sada važno?«
»Na šta ću se Zavetovati?«
»Na to da ćeš me, ako budem zarobljen, osloboditi.«, napravio je pauzu, pa dodao »I na to da ćeš me štititi, ukoliko moj život bude ugrožen od strane nekog drugog.«
»Šta će se desiti ukoliko odbijem?«
»Ukoliko odbiješ, obojica ćemo se popeti do Bunara i predati se.«
Angelus se nasmeši. Sve se događa sa razlogom, podsetio je sebe. A zašto da ne? Pristaće na Zavetovanje. Zaplet je postajao sve bolji i bolji! Jedva je čekao da sazna kako će se sve rasplesti.
»Pristajem, onda.«
Goran klimnu glavom, zatim jednim pokretom ruke u vazduhu odmota magično uže koje je vezivalo Angelusove ruke iza leđa. Izvadio je bodež koji je nosio sakriven oko pojasa i povukao Angelusovu ruku ka sebi.
»Zar nisi rekao da ne veruješ u nasilje?«, podrugljivo će Angelus.
»Zar nisam rekao i da nisam budala?«. Goran bodežom napravi mali, horizontalni rez na gornjoj strani ručnog zgloba Angelusove leve ruke, a zatim vertikalni rez na gornjoj strani ručnog zgloba svoje desne ruke. Pre nego što je spojio njihove ruke na mestima gde su se nalazili rezovi, Angelus se trže i reče:
»Polako! Nismo se dogovorili na šta ćeš se ti Zavetovati!«
»Reci mi onda.«
Zamislio se na trenutak. Nije mu bilo važno na šta će se Goran zavetovati. Šta više, ništa mu nije bilo posebno potrebno. Ipak, bilo bi šteta propustiti takvu priliku. »Zavetovaćeš se da ćeš učiniti sve što je u tvojoj moći da nikada ne izgubim svoju slobodu, kao ni svoj život.«
»Želiš da jedan drugog branimo od zla? Kako romantično!«
»Dakle, pristaješ?«
»Imam li izbora?, izgovori Goran i dovrši ono što je maločas počeo. Prislonio je zglob svoje desne ruke zglobu Angelusove leve ruke tako da su njihovi rezovi napravili presek pod pravim uglom, a zatim izgovorio reči:
»Reči nas vezuju i krv nas spaja
od danas, pa do našega kraja.«
Rezovi na njihovim rukama zaceliše, a preko njih se kod svakog od njih pojavi crvena linija koja se ožiljkom od reza činila pravi ugao i prestavljala rez druge osobe koja se Zavetovala. Sada su bili večno povezani.

Jahanje ka Usamljenoj Planini su jahali nakon što su se dovoljon odmorili. Goran je želeo da ponovo veže Angelusove ruke, ali ga je Angelus podsetio da se Zavetovao da će ga držati na slobodi. Na to se Goran namrštio, a Angelus samozadovoljno smešio. Mrak je već padao kada su stigli u podnožje planine, ali je Goranova procena da će stići pre mraka, tehnički, bila ispravna. Pronašli su nešto što je ličilo na useklinu u steni kako bi se Angelus sakrio sa konjima. Konji su, međutim, bili previše uznemireni i nisu želeli ni da joj priđu, tako da nisu imali izbora nego da ih puste na slboodu. O daljem putovanju će razmišljati kasnije.
»Ostaćeš ovde neko vreme.«, rekao mu je Goran. Dobro se sakrij, pošto će verovatno poslati ljude da pretraže i podnožje.
»Kako ću znati kada da počnem sa usponom?«
»Nemam pojma. Verovaću u tvoju dobru procenu.«
»Vrlo lepo od tebe.«
Uspon do Bunara nije bio previše visok, po Goranovim rečima. Srećom, on se nije nalazio na vrhu Usamljene Planine, koja je bila prilično visoka. Ljudi su je zvali usamljenom zato što je bila jedina planina te visine na zapadu i dizala se iz pretežno ravničarskog i šumskog predela. Naravno, bilo je još planina na zapadu, ali je taj broj bio mali, a planine ne preterano visoke. Bunar Obnove se nalazio negde na trećini puta ka vrhu. Niko nije tačno znao zašto se on nalazio tamo, ali je svima bilo drago da je tu. Tačno, često su begunci od zakona zloupotrebljavali njegove pogodnosti, ali je promena energije imala i plemenitiju svrhu, posebno kod prečišćavanja prokletstava ili nuspojava Divlje Magije.
Dva sata. Toliko će najmanje Goranu biti potrebno da se popne gore. Njemu bi trebalo mnogo manje. Zahvljajuću njegovom urođenom daru, kretao se jako brzo, a zahvljajuću daru koji je stekao tokom obuke, mogao je i da Treperi. Treperenje je bilo nešto poput teleportacije na kratke razdaljine. Mogao je da se prenese do bilo koje lokacije do koje mu je dopirao pogled. Tu svoju moć nije želeo da otkrije pred Goranom, a i zašto bi? Neka još malo razmišlja kako je to nekom kao što je Angelus uspelo da ubije kralja Rejnora, na njegovom sopstvenom prestolu.
Priča uopšte i nije bila interesantna kao što je delovalo da može biti. Nikada ne bi uspeo da ubije kralja Rejnora, da nije imao pomoć iz samog dvorca, tako da su mu obećali da će moći da računa na nekog iznutra. Stigao je u Baras nekoliko dana pre nego što je atentat trebalo da se odigra da prikupi što više informacija. Nije voleo gostionice i krčme i nije želeo da u njima odsedne, već se odlučio za malo drugačiju varijantu. Čuo je za kuće uživanja u Barasu i zanimalo ga je kako su izgledale, pa je nasumično izabrao jednu od njih da u njoj provede noć. Zvala se Lepeza, koliko se sećao. Lejdi Kase, vlasnica Lepeze, bila je malo zbunjena njegovim zahtevom, ali mu je ipak dozvolila da tu prenoći za dovoljnu sumu novca. Ponudila mu je i usluge nekih devojaka i momaka, ako bi mu bile po volji, ali on je to ljubazno odbio. Sama kuća izgledala je baš onako kao je zamišljao, s tim što je očekivao da će tokom noći biti... bučnije. Bilo je odveć tiho, sećao se. To je pripisao debelim zidovima i vratima. Preko dana je obilazio Baras odeven kao i svako drugi i pokušavao da sazna što više o stražarima na kapiji, kako bi odabrao najpogodniji trenutak da uđe u Arinob. Ulazak i izlazak iz dvorca je trebalo da mu omogući njegova veza iznutra. Nikada nije saznao njeno ime, ali nije mu ni bilo važno. Važno je bilo ući u dvorac, ubiti kralja, i izaći odatle. A i to se sve odvilo mnogo lakše nego što je očekivao. Kada je došao do sobe sa prestolom, kralj je bio sam, bez čuvara oko sebe. Svi su dobro znali za moć kralja Rejnora - umeo je da stvori neprobojno zaštitno polje i održava ga neko vreme. Angelus je računao da će to biti dovoljno vremena da kralj pozove stražu u pomoć. Pa ipak, kralj nije ni podigao zaštitno polje. Ugledao je Angelusa trenutak pre nego što mu je ovaj zario nož u stomak, izvukao ga i prerezao mu grlo. Dok su stražari ušli u sobu sa prestolom, on je već bio ispred sobe devojke koja mu je pomogla da uđe i izađe iz dvorca. I sam je očekivao veći izazov od ubistva kralja Defore, ali je ishod bio antiklimaktičan.
Vreme je previše sporo prolazilo dok je stajao tu u podnožju planine. Već mu je bilo jasno da neće izdržati da tu stoji dva i više sata. Morao je da nešto učini. Nakon možda sat vremena, rešio je da napusti svoje skrovište. Pažljivo je osmotrio da nema nikoga u blizini, pa je izašao na čistinu i započeo da se uspinje ka Bunaru. Nije se penjao stazama i kamenjem, kako će to Goran morati da čini, već Treperanjem. To mu je omogućavalo da dosegne mesta koja drugačije niko ne bi mogao. Primetio je Gorana kako se muči na svom usponu, ali nije želeo da ga ometa. Pronaći će skrovito mesto negde u blizini Bunara da posmatra čitavu situaciju, a moći će i da se umeša ukoliko nešto krene po zlu. Pronašao je stenu dovoljno stabilnu da na njoj stoji nešto iznad nivoa na kome se Bunar nalazio, ali dovoljno blizu da može da čuje šta se ispod njega dešava. Zagrlio je tlo na kome je stajao i osmotrio stanje. Na planinu su došli vojnici, kao što su i mislili da će se desiti. Bilo ih je najmanje dvadesetorica tu na čistini kod Bunara, ali je Angelus bio siguran da ih bilo još u okolini. U mraku jedva da je mogao da ih vidi, ali je ipak uočio par vojnika koji su se krili po okolnim stenama. Imao je sreće da u njegovoj blizini nije bilo nikoga. Okrenuo se na leđa, legao i posmatrao nebo. Sada već nije imao drugog izbora osim da čeka. Misli su mu odlutale i ubrzo je zatekao sebe kako zatvara oči, jer ga obuzima san.
Sanjao je Džes. Ponovo nju. Uvek nju. Džes i vreme kada su bili srećni. Gotovo je mogao da oseti njen dodir na svom licu, njene usne na svojima, miris njene kose. Ležali su na travnatoj poljani i držali se za ruke. Voleo ju je, i ona je njega volela. I ništa drugo nije bilo važno. A onda je došao mrak. Osetio je kako njena ruka klizi i pušta njegovu. Uspravio se i pogledao ka njoj. Vrištala je dok su je odvodili. Bilo je ih je trojica ili četvorica. Odvlačili su je od njega, a on ništa nije mogao da učini. Osetio je hladan vetar na svojoj koži, leden kao smrt, a zatim se probudio, obliven hladnim znojem.
Često je to sanjao. I u snu su mu je oduzimali. Odlučio je da ne spava više i da budan čeka da se onaj davež konačno uspenje uz planinu. I konačno, nakon čitave večnosti, to se i dogodilo. Izdigao se i pomno pratio šta se dešava. Mogao je jasno da čuje razgovor Gorana i vojnika.
»Ko si ti i šta ovde tražiš?« upitao je jedan od vojnika.
»Molim Vas! Pomozite mi!«
»Govori ko si!«
»Moje ime je Go... Go...«
"Neće valjda reći svoje pravo ime?
»Goran.«
Budala.
»I ja sam bio... O...«
Šta nije u redu sa njim?
»Otišao iz Spere u pratnji ubice kralja Rejnora.«
»Tako sam i mislio!". Vojnik dade znak ljudima oko njega da se uhvate Gorana.
»Ne! Ne razumete! Nije... Ja sam... On je...«
Sve će propasti! Zašto jednostavno nije rekao ono što je trebalo?
Vojnik je gubio strpljenje. »Govori, ili ćeš odgovarati zbog izdaje!«
»Otišao je u... Tu je u podnožju.«
Ovaj je lud!
»Naći ćemo ga mi! A ti? Ti si mu pomogao da pobegne, je li tako?«
»Ja... Nisam... Nisam hteo, ali...«
»Ali jesi! Sredite ga, momci!«
Vojnici zgrabiše Gorana i baciše ga na kolena. Morao je nešto da preduzme, ali šta? Pa dobro. Ovo je ionako tako trebalo da se završi, a i Zavetovao se da će štititi Gorana. Treperanjem se sputio do mesta gde su vojnici držali Gorana i iskoristio trenutak iznenađenja da ga oslobodi. Vrlo brzo, preostali vojnici krenuše ka njima.
»Svaka čast, Gorane!«. Angelus reče besno.
»Ne razumeš! U svoj gužvi sam zaboravio na jednu sitnicu...«
»Kakvu?«
»Ja ne mogu da lažem!«
Izgledalo je kao da je sve gotovo, a onda se tlo pod njima zatreslo i svi padoše na zemlju. Angelus zgrabi Gorana za ruku i povuče ga dalje od Bunara ka mestu gde je bilo manje vojnika, ali ubrzo shvati da im to neće mnogo pomoći. Stena ispred koje su maločas stajali se razbi i iz nje izađe ogromno, crno čudovište. Ruke su mu bile od kamena, a telo prekriveno debelom kožom. Glava mu je bila, takođe, crna, i ličila je na glavu guštera sa blještavim žutim očima. Noge su mu izgledale nekako mršavo i nesrazmerno sa ostatkom tela. Vojnici pohrliše na njega mačevima, strelama i magičnim prahovima, ali je sve bilo uzalud. Jednog po jednog, čudovište ih je oborilo i razbilo na komade. Većina vojnika koji su bili sakriveni unaokolo, izađoše iz svojih skrovišta, a neki pobegoše glavom bez obzira. Uskoro, više nije bilo vojnika, pa čudovište ugleda Angelusa i Gorana.
Mogao ja da Zatreperi i ode odatle, ali sada ga je Zavet držao tu gde je.
»Pokušaj da nađeš zaklon!«, rekao je Goranu »I daj mi onaj tvoj bodež!«
Goran ga posluša, a Angelus iskorači ka čudovištu. Čudovište zamahnu svojom kamenom rukom ka njemu, ali se on brzo izmače. Tlo se treslo svaki put kada bi kamena ruka udarila o njega. Izbegao je još par udaraca. Čudovište je bilo i previše brzo za svoju veličinu. Izbegao je još jedan udarac izmaknuvši se u stranu, ali ga iz ravnoteže izbaci stena koja se odronila sa višeg nivoa i pala ispred njega. Čudovište zamahnu ka njemu. Mislio je da je gotov, ali se onda iz njegovog dlana pojavi bela svetlost koja obasja čitavu planinu. Svetlost se ona pretvori u snop koji se usmeri kao glavi čudovišta. Delovalo je kao da iz nje nešto izvlači i uvlači u Angelusov simbol. Nakon par trenutaka, svetla nestade, a čudovište pade na kolena. Angelus ustade, premesti se iza čudovišta i zabode mu bodež u nogu nakon čega ono ispusti glasan krik.
»To je to! Nastavi sa nogama!« dobaci Goran, »Uzmi mač!«
Angelus uze mač koji je Goran uzeo sa tela jednog od vojnika, i klimnu glavom. Čudovište je ustao, ali je izgledalo dezorijentisano. On se još jednom premesti iza njega i zaseče mu nogu u kojoj se nalazio bodež, nakon čega čudovište ponovo pade. Angelus primeti kako mu pored glave polete strela i zari se u čelo čudovištu, a zatim još jedna koja se zari u njegovo oko. Okrenu se iza sebe i ugleda Gorana.
»Zaista nisi budala.«, izgovori, pa se premesti iza čudovišta, izvuče bodež iz njegove noge, premesti se ponovo njemu za vratom i zari mu bodež u drugo oko, i premesti se van domašaja čudovišta. Čudovište, koje više nije moglo ni da vidi, ni da ustane poče da maše kamenim rukama kao pomahnitalo, i udari u stenu izazivajući veliki odron kamenja. Angelus leže na zemlju i zakloni glavu rukama, nadajući se najboljem.
Kada se sve smirilo, on ustade, otrese prašinu sa svog ogrtača i priđe Bunaru. Bio je pun kamenja, ali je nekako uspeo da zahvati vode i popije je. Preko čudovišta ležala je ogromna stena koja mu je smrskala glavu i dobar deo torzoa. On pođe mestu gde je poslednji put video Gorana i zateče ga kako leži, zaglavljen između stena.
»O, dobro je! Živ si!« reče mu Goran kada ga ugleda. »Pomozi mi da se oslobodim!«
Angelus ga mirno pogleda i nasmeja se.
»Zavetovao si se! Moraš mi pomoći!«
»... da ćeš me štititi, ukoliko moj život bude ugrožen od strane nekog drugog...« ponovi on svoj Zavet. »Šteta što je ovo stena, zar ne?«. Nasmejao se glasno.
»Ne bi se usudio! Angeluse, spasao sam te! Moraš mi pomoći!«
Mogao je da vidi strah u njegovim očima. Oh, kako Bogovi samo vole ironiju!

END OF EPISODE 9

II Senke i Spletke - 8. Anine odgovornosti

Ana se brzo navikla na svoju obavezu prisustvovanja sednicama Veća. Uvek kada bi joj Glazor govorio o njima, ona bi žalila što nije mogla da sa njim bude tamo. Na sednicama se, ipak, odlučivalo o sudbini čitave Defore, a to nikako nije moglo biti nezanimljivo. U to se i sama uverila kada je jednom počela da učestvuje na njima. Veće je sada imalo sedam članova, s obzirom da Džilijanino mesto niko nije zauzeo. Raspored sedenja je i dalje bio isti, s tim što je mesto kralja Rejnora i njegove kćeri bilo prazno, a Ana je sedela na Glazorovom mestu. Kada se prvi put pojavila na jednoj sednici sa punomoćjem koje joj je Glazor dao, činilo se da je to nekim Maestrima zasmetalo, ali se ona trudila da na to ne obraća pažnju. Ona je tu po Glazorovom nalogu i niko joj ne može osporiti to pravo. Sada već, posle nekog vremena, izgledalo je da su se svi navikli na njeno prisustvo. Otkad je Defora ostala bez kralja, Veće je zasedalo svakoga dana i bavilo se apsolutno svim pitanjima vladanja. Baš zbog toga su i svi Maestri stalno bili u kraljevskom dvorcu u Arinobu i odsedali u zasebnim odajama na drugom spratu dvorca, gde su bile i Anine odaje.
Sednice je uglavnom otvarao otac Mateas, kao najstariji i najugledniji član Veća, pa je tako bilo i danas. Teme kojima su sednice započinjale su uglavnom bile iste svakog dana.
»Ima li vesti o ubici kralja Rejnora?«, upitao je otac Mateas.
»I dalje ne.«, odgovorio je Estian. Kako je Estian bio Maestar iz Spere, potraga za ubicom je stavljena njemu u nadleženost od kako su iz vojne akademije primili vest da je ubica uhvaćen, a zatim i pobegao sa akademije. »Poslali smo najbolje ljude u potragu za njim i za tim dvorskim istražiteljem sa kojim je poslednji put viđen.«
»To već znamo.«, umeša se Baster, »Ali hoće li ga ti najbolji ljudi ikada pronaći?«
»Ja sam uveren da hoće. Najnovije informacije kažu da su dvojica ljudi koji odgovaraju opisu viđeni kako putuju na zapad, ka Usamljenoj planini.«. Estian nije želeo da odgovara na očigledne provokacije.
»Idu na Veniu? Ali zašto bi to radili? Ne samo da tamo nema ljudi, već se priča da različiti... Stvorovi tamo obitavaju.«, Fleta progovori.
»To su ipak samo priče. U svakom slučaju, poslali smo ljude iz Dokene da potraže sklonište na planini i oni će svakako stići tamo pre naših begunaca. Ukoliko begunci zaista i dođu do Venie, čekaće ih neprijatno iznenađenje.«. Tim rečima, Estian je završio priču o ubici kralja Rejnora za taj dan, nakon čega je otac Mateas prešao na sledeće pitanje.
»Kako danas stojimo sa Poslanjem? Je li neko od Poslanih pronašao dragulje? I kako teku njihove kampanje?«
»Nijedan dragulj još nije pronađen, što je i očekivano. A i bilo bi dosadno kad bi se sve tako brzo odvijalo.«, Pjetar dobaci u njegovom stilu.
Ana je već naučila kakvo ponašanje da očekuje od koga. Basterovi sarkastični komentari, Fletine priče o čudovištima i Pjetrovi duhovite i neozbiljne upadice bile su sastavni deo svake sednice. Ludvig se Ani činio kao škrtica i osoba koja jedino brine o sebi. Otac Mateas je imao smirenu narav koja je odgovarala religioznom čoveku, dok Estiana nije mogla najbolje da proceni. Delovao je kao čovek na mestu, ali o njemu nije mogla da donese neki poseban zaključak.
»A šta je sa kampanjama? Imamo li predstavu o tome ko ima koliku podršku?«. Otac Mateas pogleda u Anu i ona shvati da se on njoj obraća.
»Oh, pa... Trebalo bi. Tačnije, imamo neke informacije.«, pričala je isprekidano, ali se trudila da deluje što samouverenije. »Princeza Mirona je i dalje u dvorcu, tako da i nema neku podršku. Ljudi već smatraju da je nepodobna da vlada i uopšte je i ne uzimaju u obzir kao moguću naslednicu.«
»Pitam se zašto.«, dobaci Baster, ali nije ništa dodao nakon što su ga svi prekorno pogledali.
Ana odluči da nastavi. »Princ Hasel je obilazio manje gradove i siromašnije delove velikih gradova i molio se sa meštanima. Poslednje što znamo je da se uputio u Ispiu, ali još uvek ne znamo koji je cilj njegovog odlaska tamo.«
»Znači pokušaće da pridobije proste ljude na kartu religije i bogova? Hasel je uvek bio religiozan čovek.«, prokomentarisao je Ludvig.
Ani beše neprijatno zbog toga što je otac Mateas morao da čuje tako nešto, ali se činilo da njega to nije uvredilo. »Princ Rišer je odlučio da svoju kampanju počne u zapadnim zemljama. Kažu da upozorava na pretnju koja dolazi od Južnih Naroda i poziva ljude da se spremaju za borbu i pridruže mu se u oslobađanju Defore. Takođe je jedini koji vodi negativnu kampanju protiv svoje braće i sestara. Mišljenja o njemu su podeljena. Neki su ubeđeni u njegovu priču, a neki smatraju da bespotrebno propagira nasilje... Ipak, čini se da ima solidnu podršku za sada.«
»Tipičan vojnik.« Bilo je čudno čuti Estian da tako nešto kaže, s obzirom da je sam na vrhu vojne akademije. »Od njega se tako nešto i očekivalo. Taj pristup nije nov i dešavalo se urodi plodom... Zavisi od kampanja ostalih Poslanih, ali i od ponašanja Južnih Naroda. A rekao bih da ono za sada ne daje povoda za takve priče.«
Ostali su se izgleda slagali sa tim, zaključi Ana po njihovim reakcijama na Estianovu priču. »Princ Markus je još uvek u Orbaku. Kažu da daje sve od sebe da pomogne u obnavljanju uništenog dela grada. Takođe, izgleda da je odlučan u nameri da utvrdi ko stoji iza napada Rahe na grad. To nailazi na dobar odjek u Orbaku, ali i van njega. Vrlo je moguće da je on trenutno u prednosti u odnosu na svoju braću i sestre.«
»Ljudi se boje Rahe. I treba da se boje. Ako mene pitate, to pitanje je mnogo važnije i od Poslanja i od ubistva kralja. Time treba da se pozabavimo.«, Fleta reče mračno.
»Već smo raspravljali o tome, draga Fleta.«, mirno reče otac Mateas, »Pitanje Rahe me plaši i zanima ništa manje od tebe, ali za sada ne postoji način da utvrdimo šta se desilo. Na kraju krajeva, ako princ Markus zaista tako predano radi na tome, on će biti taj koji će baciti malo svetla na čitav slučaj.«
Fleta nije delovala zadovoljno, ali nije ništa odgovorila.
»Princeza Džilijan je... Pa... Negde na severu, valjda. O njoj nemamo baš nikakvih informacija...«, Ana izgovori trapavo.
»Misteriozna kao u uvek. Verujte mi, od nje se svašta može očekivati. Ko zna šta je smislila ta lepa crvenokosa glava?«, Pjetar se nasmešio njegovim vragolanskim osmehom.
Ana kao da tek sad primeti koliko je on bio naočit i privlačan. Njoj se nije previše dopadao, ali nije mogla da porekne da može da razume devojke koje su često pričale o njemu kao o najprivlačnijem čoveku u Defori. A takvih devojaka je bilo mnogo. »Ostaje nam Maestar Glazor.«. Osetila je kako su njihovi pogledi upereni u nju i beše joj neprijatno, ali je nastavila. »Izgleda da se fokusirao na centralni region Defore. Već je obišao par gradova, držao govore i organizovao dobrotvorne priredbe... Ali izgleda da ga ljudi baš i ne vole previše i pored toga... «. Znala je da Glazor nije omiljen u Defori, ali ju je saznanje da može da zaostaje za svima u Poslanju, osim za Mironom, prilčno rastužilo. Nije najbolje razumela otkud dolazi tolika Glazorova nepopularnost. Prema njoj je uvek bio i više nego fin i korektan, a i njegovi stavovi nisu delovali tako drastično negativni. Tačno je da je bilo par odluka koje ni ona nije isprva razumela, ali kada bi joj objasnio, mogla je da vidi da iza svake stoji valjan razlog. Ipak, drugima se nije trudio da objašnjava, tako da su bili ostavljeni samo svojim tačkama gledišta o tim pitanjima.
»Znači tako stoje stvari.«, rekao je otac Mateas. »Nesumnjivo je da svaki od Poslanih ima svoj cilj i strategiju, ali videćemo koja će od njih biti najdelotvornija na kraju.«
Nakon toga su raspravljali o uobičajenim pitanjima i nakon par sati je sednica završena. Već je bila i previše umorna, ali njene obaveze za taj dan nisu bile gotove. Odmorila se u svojoj sobi nešto manje od sat vremena, pa se uputila na treći sprat u dvorsku biblioteku po neke knjige. Glazor ju je zadužio da pronađe sve što može o pređašnjim lokacijama dragulja iš Štitova poslanja, kako bi imao bolji uvid u to gde bi dragulji mogli biti. Na stepeništu koje je vodilo na treži sprat, naišla je na Stefanu koja je išla u suprotnom smeru.
»Hej, zdravo.«, obrati joj se.
»Am. Zdravo.«. Stefana se osvrnu par puta oko sebe.
»Bila si do bibilioteke?«
»Da, da. Ali sam samo ostavila knjigu. Trenutno mi se nešto ne čita.«
»Jesi li se videla sa svojim rođakom danas?«
»Sa Nalimom? Da, jesam. Kako je bilo na Veću?«
»Kao i uvek. Ništa novo. Kako se ti osećaš?«. Stefana joj je bila jako simpatična. Što je više vremena prolazilo, Ana je bila sve ubeđenija da devojka zaista nije svojevoljno napala generala Oviata.
»Dobro, valjda. Nedostaje mi da se krećem po prirodi. Nedostaje mi majka...« Glas joj zadrhta.
»O, Mina mi je rekla da si žigosana!«, Ana promeni temu, »Er si znači?«
»Da, Er sam.«, odgovorila je tiho, blago se osmehnuvši.
»Znaš šta? Čim završim ovo što imam, naći ću te i otići ćemo do kraljevskog vrta da malo razgovaramo i prošetamo. Jesi li za?«
»Jesam. To bi mi se svidelo.«
»Tako sam i mislila. Vidimo se posle onda.« Stefana klimnu glavom i spusti se niz stepenice, a Ana dođe do biblioteke ispred koje je zatekla Vilu koja je bila zadužena za njeno održavanje.
»Dobar dan, ledi Ana.«
»Dobar dan, Darea.«. Užurbano je krenula da uzme knjigu koja ju je potrebna, ali je iznenada zastala i nečeg se setila. »Darea... Ima li vesti o Leali?«
»Ne, ledi Ana. Kao da je nestala bez traga.«
Leala je bila Vila zadužena za održavanje one druge, kraljevske biblioteke. Ana se setila da onog dana kada su Mina i ona naišle na Markusa u kraljevskoj biblioteci, Leale nije bilo ispred biblioteke. Lealu od toga dana niko nije video. Kada se Leala nije pojavila nekoliko dana za redom, Ana je otišla do kraljevske biblioteke, ne bi li uspela da sazna nešto više. Malo je bolje osmotrila hodnik i predeo ispred biblioteke i sve što je pronašla bila je mrlja na zidu blizu vrata koja je ličila na ostatke paljevine. Već joj je tada prošlo kroz glavu šta se Laeli dogodilo, ali još uvek nije želela da išta ikome kaže. Uostalom, nije mogla da govorio o tome, a da ne oda da su Mina i ona neovlašćeno ušle u kraljevsk biblioteku. »Nadam se da će se pojaviti.«. Te reči je izgovorila rutinski, a zatim produžila u biblioteku.
Lako je našla knjige koje su joj bile potrebne, pokupila ih i otišla u pravcu svojih odaja na drugom spratu. Provela je neko vreme čitajući o neobičnim mestima na kojima su u davna vremena, mnogo pre kralja Bileza, Poslani pronalazili dragulje iz Štita. Pa su tako nekad dragulji završavali u starim ruševinama, ukletim šumama, rudnicima, nekad u kućama običnih ljudi u selima, nekad na okolnim ostvrima... Anu je najviše začudilo to što su jednom prilikom dragulji završili na jednom od drugih kontinenata i prošla ju je jeza na pomisao da će Glazor možda morati i tamo da ih traži. Poslala mu je glasnika o svemu što je toga dana saznala, a zatim odlučila da poseti Minu i porazgovara o svojim sumnjama vezanim za Lealu.
Minu je zatekla u gostinskoj odaji u kojoj je odsedala, a to je bila odaja u zapadnom delu drugog sprata, jako blizu kraljevske biblioteke. Zašto je Mina odlučila da ostane u dvorcu sada kada je Stefana žigosana, Ana nije znala, ali joj to nije smetalo. Minu je počinjala da smatra prijateljicom, a i Stefana joj je postajala draga.
»Ledi Mina, mogu li da Vam oduzmem malo vremena?«
»Možete, ledi Ana, ako pristanete da jedna drugu oslovljavamo bez titule i persiranja.«
»Oh, dobro onda. Mina, mogu li da ti oduzmem malo vremena?«. Obe se nasmejaše i sedoše na dvosed koji je stajao u jednom kraju sobe.
»Leala se ni danas nije pojavila. Prošlo je već dosta vremena.«
»Onda smo bile u pravu.«
»Izgleda.« Ana obori glavu. »Ali teško mi je da zamislim da bi Princ Markus ubio Vilu tek tako.«
»Ne vidim drugo objašnjenje. Verovatno nije želeo da rizikuje i ostavi za sobom svedoke da je posetio biblioteku. Uostalom, ne vidim zašto ti je to toliko teško da zamisliš. Pa čovek je upotrebio Zabranjenu magiju u Orbaku!«
Prođe je jeza. Više puta su razgovarale o tome, a ipak ju je ta pomisao i dalje plašila. Zar bi neki ljudi otišli toliko daleko da se domognu moći? Donekle joj je bilo drago što Glazor nije bio taj koji je uradio tako nešto. »Ne znam šta bismo mogle da uradimo da ga sprečimo u njegovim namerama... Ako on pronađe onog ili ono što je Rahu uništilo i zadrži ga za sebe, neće ostati ništa što će moći da mu stane na put.«
»Upravo tako.«
»Možda bi trebalo da upozorimo Veće? Ne moram da kažem da si i ti bila u kraljevskoj biblioteci. Snosiću posledice, ukoliko je to cena za zaustavljanje Markusa.«
»Vrlo plemenito od tebe, ali bojim se da to nije najpametnije rešenje. Pre svega, optužiti princa za tako nešto bez čvrstih dokaza bilo bi ludilo samo po sebi. Čak i ukoliko ja posvedočim o onome što smo videle, to ne bi bilo ni izbliza dovoljno da ubedimo Veće. Mi smo ga videli kako iznosi knjigu i ništa više. Leala je mrtva, tako da ne može da potvrdi da je Markus bio tamo. Poslednje što nam treba je da nas izbace iz dvorca ili zatvore u tamnice, jer onda neće biti nikoga ko će znati istinu o Markusu.«
»Ali šta onda da radimo? Od koga da potražimo pomoć? Ne želim da čekamo ni dan više. Ne smemo gubiti vreme!«
»U pravu si. Hajde da razmislimo malo! Ko bi imao dovoljno moći da optuži Markusa, a istovremeno i interes da to učini?«
»Neko ko bi mogao da profitira od njegovog razotkrivanja.«
»Tačno. To je neko ko bi želeo da ga isključi iz Poslanja.«
Sada joj je već bilo jasnije.
»Takođe, taj neko bi morao da bude osoba sa kojom bismo lako mogli da stupimo u kontakt.« Mina pogleda Anu značajno.
»Ali da li će pristati da nam pomogne? Šta ako nam ne poveruje?«
»O tome ćemo razmišljati ako se dogodi.«
»U redu je onda. Hoćemo li odmah da je posetimo?«
»Bojim se da ne možemo. Ono je doba dana kada ne želi da je iko uznemirava... Sačekaćemo veče.«
»Ledi Ana, ledi Mina! Konačno smo vas našli!«, prekide ih glas služavke koja je otvorila vrata.
»Šta nije u redu?« Ana primeti da je služavka zadihana i uplašena.
»Pođite sa mnom, molim Vas! Ledi Fleta... Ona...«
Ana i Mina istrčaše u hodnik i potrčaše ka odaji ledi Flete koja je bila u istom delu dvorca. Pred vratima odaje se već skupilo dosta ljudi, a Ana u gomili prepozna i Stefanu. U sobi zatekoše oca Mateasa koji progovori:
»Nije mi jasno... Ne znam kako je moguće...«
Ana pogleda ka krevetu gde je Fleta ležala. Bila je zgrčena i ukočena sa rukama ispred svog lica koje je bilo užasnuto. "Kao statua..." pomisli Ana dok je posmatrala beživotno telo predstavnice šumskih naroda.

END OF EPISODE 8