Chapter V - Episode 20

            Utrnuće je potpuno adekvatan naziv za ono što je nastupilo u mom životu. Nisam znala šta da očekujem kada sam zgrabila napitak iz Mileninih ruku. Samo sam želela da sve prestane. I prestalo je. Nema ničega. A to sam i htela, zar ne?

            Narednog dana sam ustala kao da se ništa nije dogodilo i krenula da se pakujem. Trebalo je prvo svratiti u Baras i otkazati venčanje. U trenutku kada sam od lejdi Kase doznala za Milenu i Pjetra, palo mi je na pamet da nikada nije trebalo da venčanje bude planirano u Barasu. Taj je grad donosio samo nevolje. Potpuno sam ga omrzla u tom trenutku. Međutim, već narednog jutra, spremala sam se da tamo odem. Ponavljala sam sebi »Mina, ti mrziš to mesto, ostavi Pjetra da se postara za to. Neka to bude njegova obaveza«, ali nisam ga mrzela. Nisam osećala ništa.

            Isto tako nisam osećala ništa ni kada se Milena jutros pojavila u Kiolotu. Plakala je i molila me za oproštaj. Obećala da više nikada neće videti Pjetra. Zaklela se na poslušnost i poniznost. Posmatrala sam je na isti način na koji sam posmatrala drveće kraj koga sam svakog dana prolazila. Ili sam možda drvo bila ja.

            Oproštaj, pak, nisam joj dala. Verovatno je mislila da sam time želela da je kaznim. Istina je bila nešto drugačija.

            Oni su bili svesni svoje greške. Čak i da sam im rekla da nisam povređena i da mogu činiti šta žele, to ne bi poništilo grižu savesti koju su, nadam se, osećali. Ako ništa drugo, uvek bi živeli sa činjenicom da je neko njima blizak platio ceh njihovih nepromišljenih postupaka, koju, takođe nisam mogla izbrisati.

Zato je bilo bolje pustiti ih da žive sa takvim osećanjima. Oproštaj nisam dala jer ga nisam mogla dati. Ja više nisam bila ni povređena.

A kad već nisam mogla dati oproštaj, onda sam im mogla ostaviti mogućnost da se makar sami kod sebe iskupe. Ili barem Milena. Tražila je i molila da bude u mojoj milosti i ja sam joj dopustila. Nije mi bilo ni najmanje stalo do njenog iskupljenja, ali njoj jeste. Pa neka joj ga onda. Neka ga nađe, ako može. Neka oprosti sebi, kad ja to nisam mogla.

Biće čuvarka Kiolota. Bogovi znaju ima mnogih koji su sposobniji za to, ali neka je. Odanijeg čuvara nikada ne bih pronašla.

Mina

            Ponovo je pročitala ove reči, kao da je i dalje tražila opravdanje za razgovor koji ju je čekao. Prošlo je već par nedelja otkako joj je Stefana uručila Minin dnevnik i za to vreme je ovaj deo pročitala bezbroj puta, no ipak je to ponovo učinila pred susret s Pjetrom. Htela je biti sigurna da je Mina neće mrzeti zbog toga.

            Milena nije bila potpuno saglasna sa predlogom Pastira da daju sebi vremena, kada se o tome odlučivalo, ali sada je shvatila da bolju odluku nisu ni mogli doneti. Svako od njih bio je pritisnut svojim problemima i pre ili kasnije bi poklekli pod pritiskom. Ovako će možda, dugoročno, sve biti bolje. Šta više, mesec dana joj je sad delovalo i kao premalo vremena.

Odlučila je da se vrati kući, u luku Dže, gde tako dugo nije odlazila i konačno se suoči sa Pjetrom. Stefanine reforme u vrhu kraljevstva su omogućile Pjetru da svoju funkciju vrši iz luke, te je znala da će ga tamo zateći. Shvatila je da je bilo pravedno da i on pročita Minine reči. Shvatila je da je suludo izbegavati ga.

            Sećanja su je preplavila kada je kročila u Pjetrovu vilu. Nije verovala da i posle toliko vremena može sa toliko detalja pamtiti sve što su jedno drugom govorili, niti osećanja koje su jedno u drugom budili. Njihova ljubav bila je neosporna, bez obzira na sve što ju je pratilo.

            Stegla je dnevnik u rukama i pokucala na vrata njegove sobe.

            Bio je lep, kao i uvek. Duga, plava kosa bila mu je uredno vezana u rep, a plave, bistre oči zasijale su kada ju je ugledao, ili joj se tako bar učinilo. Imao je on, sigurno, mnogo žena posle nje i nije gajila iluziju da je još uvek voli. Ipak, u tom trenutku je poželela da je tako.

            Njena poseta ga je istinski iznenadila. Ona je, na kraju krajeva, bila ta koja je sa tolikim žarom izbegavala svaki njihov susret.

Par praznih reči i malo neprijatne tišine. Tako nešto je i očekivala. Objasnila mu je zašto je tu i pružila mu dnevnik. Oklevao je, ali ipak odlučio da pročita napisano. Ona se trudila da pogled ne zadržava previše dugo na njemu. Bojala se da se ponovo ne zaljubi u njega. Samo je njega ikada i volela.

Spustio je dnevnik na sto pred sobom kada je završio i duboko udahnuo.

»Mina Pavie. Mislim da se više nikada neće roditi neko poput nje«, rekao je sa setom u glasu.

»I neće.«

»Znao sam da nas nije mogla mrzeti posle napitka, no nisam očekivao ovo.«

»Ni ja. A opet, jedino je ona posle svega mogla misliti na naše dobro.»

»Što samo čini ono što smo učinili toliko puta gorim«, zaključi Pjetar. »Možda ipak nije trebalo da pročitamo ovo?«, nasmejao se, gorko.

»Trebalo je«, Milena je bila odlučna. »Nakon svega, od nje je trebalo da dobijemo mržnju, bes, prezir. Svakako smo to zaslužili. Uzevši napitak iz moje ruke, ona nas je toga poštedela. Ne kažem da je to učinila zbog nas, ali ipak...

Kada su njena osećanja uklonjena, sve što joj je ostalo bio je izbor. Mogla je izabrati bilo koji put. Mogla je odlučiti da me otera iz Kiolota i uništi svaku mogućnost mog iskupljenja. Njoj je, svakako, bili svejedno.

Saznanje da je izabrala ono drugo... Za mene je to naznaka da je, bar u nekoj instanci, njen oproštaj bio dostižan. Znam da je to sada sebično i i dalje ne mislim da sam ga zaslužila, ali... Mislim da ću nakon ovoga jednom moći da oprostim sama sebi.«

Pjetar ju je sve vreme nemo gledao u oči.

»Misliš da grešim?«, upitala ga je.

»Ne, ne mislim«, glas mu je bio sasvim tih. »Mislim kako sam se poigrao sa životima dveju sjajnih, jedinstvenih žena.«

»Pjetre...«

»Oprosti sebi, Milena. Zaslužila si to. Ti jesi. A ja ću se moći iskupiti tek kada se ponovo sretnem sa Minom u Ravni Mrtvih.« Glas mu je zadrhtao.

Nije želela da mu išta kaže. Ona nije ta koja je mogla da odluči o njegovom iskupljenju. »Nije mi bila namera da te uznemirim. Želela sam da i ti pronađeš bar neku utehu u njenim rečima. Izgleda sam pogrešila.«

»Nisi«, rekao je odsečno. »Postupila si baš kako je trebalo.«

Lagala bi kada bi rekla da je znala šta se u njemu tada događalo. Šta više, u tom trenutku je shvatila da ona čoveka pred sobom više nije poznavala. Sada su bili stranci. Ustala je i pružila mu ruku. »Otići ću sad. Izvinjavam se što sam te ovoliko zadržala.«

I on je ustao i stegao joj ispruženi dlan. »Ne žalim se!«, rekao je nežno, a onda je, iznenada, povukao ka sebi i zagrlio je. »Niti jednom nije bilo isto, posle tebe. Niti sa jednom.«

Prepustila se, ali samo na trenutak, a onda se izvukla iz njegovog naručja.

Namestila je haljinu i pošla ka vratima. »To je dobro«, rekla je. »Znači da se naša greška više neće ponoviti.«

Izašla je iz Pjetrove vile sa osmehom na licu.

Život u Pivu proteklih nedelja se po dinamici mogao uporediti jedino sa onim što je doživela na Devzealu. Ana se povremeno osećala kao da osnivaju novo kraljevstvo koje je trebalo postaviti na noge i kako je to posao koji se nikada neće završiti. Uprkos tome, ona je bila zadovljna. Uloga koju joj je Stefana poverila bila je nešto što uz Glazora i stari oblik vladavine nikada ne bi mogla doživeti.

Stefanina prva odluka bila je da raspusti Veće i ukine pozicije Maestara. To je omogućilo elimisanje onih u koje nije imala poverenje, ali i privlačenje novih ljudi od kojih će kruna imati koristi. Umesto Veća i Maestara, Stefana je imenovala Nazire, zadužene za konkretna pitanja u kraljevstvu.

I tako je Ana postala Nazira zadužena za administrativna pitanja Defore, što joj je donelo mnoštvo novih obaveza.

Ipak, njena primarna obaveza bila je briga o Stefani, baš kao što se sebi i zarekla. Za sad joj se činilo da je sve išlo u pozitivnom smeru. Isprva je Stefana kasnila na sastanke i bila dekoncentrisana, što je izazvalo mnoga kolutanja očima kod drugih i brigu kod Ane, ali Ana je to pripisala nesrećnom početku i potrebi za uhodavanjem. Osim toga, odluke koje je Stefana donosila bile su na mestu, za sada.

Imenovanje Mekenlea za Nazira zaduženog za finansijska pitanja im je omogućilo da privremeno borave u njegovoj palati, dok se ne sazida dvorac iz koga će Stefana vladati, a sa druge strane i čoveka stručnog u rukovanju novcem za tu važnu poziciju.

Sam koncept Nazira se dopadao i Estianu i Ani, tako da ni tu nije bilo zamerki. Stefana je bila svesna svog neiskustva i potrebe za savetodavcima, te je ovo bio sjajan način da i sama nauči dosta toga o svakom pitanju za koje je imenovan po Nazir.

Sve u svemu, Ani se činilo da će se Stefana dobro snaći u svojoj novoj ulozi. Ona je bila, pre svega, poštena i dobra i Ana je znala da će, kada prebrodi sve poteškoće, biti kraljica na koju bi njen deda bio ponosan.

Što se nje same tiče, bila je zadovoljna svojim životom. Od obaveza gotovo uopšte nije ni razmišljala o Zlatku, a i kada bi joj misli krenule tim tokom, ona bi uspevala da se izvuče pre nego potpuno potone. Pored toga, Glasnici koje je dobijala od Maje ispunjavali su je pozitivnom energijom. Konačno je ponovo imala sestru i osećaj je bio nezamenljiv.

            Ponovni susret sa Pastirima je, takođe, željno iščekivala. Na njihovu sreću, nije bilo ni traga ni glasa od Mirone, niti Raha. Čak su i Murahe prestale da napadaju putnike na drumovima. Iako je jasno bilo da je to neka vrsta zatišja pred buru, Ana je bila daleko mirnija što je tako i prestala da sumnja u ispravnost odluke da se Pastiri odmore.

            »Lejdi Ana!«, pozva je Dona njena pomoćnica. »Stigli su papiri koje ste čekali!«

            »Dolazim!«, reče Ana, energično i odvoji pogled od, naizgled beskrajne, pustinje koja se prostirala istokom.

            Prijala joj je promena pogleda.

Bio je to dug put natrag na jug. Srećom, prošao je bez mnogo poteškoća. Ivan je znao da mu nije pametno da se odmah pridruži Notusu, na zapadu. Pre svega, nije mogao predvideti njegovu reakciju kad mu bude saopštio da ga je ponovo izneverio, ali to nije bio jedini razlog. Ivan nije želeo da Notus zna za Artzain.

Iako bi Štap bio daleko vredniji od mača po koji je pošao, Ivan ga nije uzeo sa namerom da udovolji Notusu. Uzeo ga je da mu pomogne.

Nakon što je iz prve ruke video sa kakvom moći Mirona raspolaže, bio je uplašen za svog princa. Nije mu se ni najmanje dopalo to što je on sa njom sarađivao.

Do Pastira mu nije bilo ni najmanje stalo i njihovoj borbi se pridružio u nadi da će makar oni eliminasti Mironu. Kada u tome nisu uspeli, morao je naći bolje rešenje.

Artzain kao da mu je došao sam. Skotrljao se iz ruke probodenog Nalima pravo njemu pred stope. Tek tu i tada mu je prošlo kroz glavu da ga uzme za sebe. Pastiri su bili okupirani smrću njihovog vođe i niko nije ni primetio kada se iskrao iz sobe sa prestolom. Haos koji je nastupio mu je samo išao na ruku.

Plan je bio jednostavan. Ukoliko Mirona na bilo koji način ugrozi Notusa, Ivan će imati čime da joj se suprotstavi. Bez obzira na to što je Druid rekao, Notus i on nikada neće biti na različitoj strani. Oni su bili braća.

Obavestio je princa o svom povratku i neuspehu i dobio Glasnikom naređenje da ostane u Ans Griftu i vodi računa o jugu, dok se on bude starao o stvarima u osvojenom Faetu. Bila je to strogo formalna i hladna poruka, ali opet višestruko podnošljivija od još jednog izliva besa princa Notusa.

Bez obzira na sve, Ivan je sada bio spokojan. Sa Artzainom sakrivenim tu, na sigurnom njegov princ bio je bezbedan.

            Jedna stvar za drugom, u nizu koji se nikada nije završavao. Odluka za odlukom, sastanak za sastankom, problem za problemom, rešenje za rešenjem, sat za satom, dan za danom. Zar je tako izgledalo vladati kraljevstvom?! Nije ni čudo što se kralj Rejnor nije suprotstavio Angelusu!

            Izgubila je osećaj kada se jedan dan završava, a drugi počinje. Da ih nije brojala, verovatno bi se svi stopili u jedan gigantski dan koji se nikada nije završavao.

            Povremeno nije mogla da se seti da li je spavala. Košmari su je, doduše, podsećali da ipak jeste, s vremena na vreme. Ponekad je sanjala kako drži Nalima krvavim rukama. Ponekad je čula Tein vrisak. Ponekad je čula Mironu kako se smeje na tronu pored nje. Ponekad je sanjala Štok, a ponekad luku Dže. Ponekad je sanjala Pjetrove usne, a ponekad Mironin stisak oko svog vrata. A ponekad uopšte nije želela ni da rizikuje da sanja išta.

            Nije uvek slušala šta pričaju Naziri. Nije mogla. Često je samo želela da se zatvori u svoju sobu i plače dok sa suzama ne iscuri sav život iz nje. Zato je pronašla rešenje! Umesto da bude tako jadna, ona bi bila Mina! Provela bi dan kopajući po tim, drugim sećanjima i gotovo ih prijsvajala kao svoja. Tada bi joj bilo lakše, jer Mina ništa nije osećala. Mina nije volela Nalima. Mina nije bila Stefana. To, naravno, samo kada bi mogla da svojom voljom bira koja će sećanja biti njena. Nekad bi ona sama odlučivala i tada Stefana nije mogla ništa.

            Ali svakako je brojala dane. Morala je da broji dane da bi znala da prolaze.

            A onda je nekim danima bila samo Stefana. I činilo se da više nije tako jadna. Bol je bio tu, ali je ona od njega bila jača. Sedela bi i razgovarala sa Anom, planirala kako će Defora biti bolje mesto nego što jeste. Imala je tako puno ideja! I imala je mogućnost da ih sve sprovede u delo! Ona je bila kraljica, na kraju krajeva. Njeno kraljevstvo je računalo na nju, bez obzira na sve! U svojoj sobici je mogla biti ko želi, ali van nje je bila kraljica! Van sobe su ljudi očekivali puno od nje i ona je morala da bude dorasla zadatku.

            Tek kad padne noć, sobica bi je čekala. Ne ona u kojoj je spavala, nego ona skirvena, iza police koju je čula kroz zidove Mekenleove palate. Tu niko sem nje nije zalazio i tu bi ona svratila svaki put kad sunce zađe, čisto da se ne zabroji i izgubi nit.

            Prvi put je bilo bolno, a isto i drugi i treći i četvrti... A bolelo je i danas, samo što se već navikla na tu bol. Hladnoća oštrice bila joj je primamljiva u vrućini Piva. Jedan rez na butini, ili tik ispod ramena i malo krvi, dovoljno da se umrlja nožić i već bi joj bilo nekako lakše. A onda jedna crvena linija na zidu i eto još jedan dan je gotov. Bilo je tu puno linija, sada već više od dvadeset i biće ih još puno dok ne bude imala svoj dvorac. Tamo će imati veću sobicu.

            Nije znala dokle će brojati. Kad dođe vreme da prestane, znaće. Sad je još bila na početku. Vratila je policu na mesto i svukla haljinu. Glava ju je strašno bolela. Legla je na krevet i zatvorila oči. Ne mora da spava, može samo malo da žmuri. Mora biti odmorna za sutra. Njen narod je čeka, a ona je dobra kraljica. Ona mora biti dobra kraljica.

            Privezala je svoju ždrebicu i pažljivo sjahala, da ne ugazi u blato. Kiša je konačno prestala, ali je ostavila posledice za sobom. Lotos pomazi životinju i obeća joj da će joj se vratiti uskoro.

            Pogledala je uvis i još jednom se u sebi suočila sa činjenicom da će ponovo morati da se penje uz strme ivice Usamljene planine. Polako se privikavala na to da je taj uspon sada deo njene svakodnevnice, ali je trebalo još vremena da se u potpunosti pomiri sa tim.

            Njeno današnje zaduženje bila je hrana. To zaduženje mrzela je najviše od svih, no danas je bio njen red i tu nije bilo pogovora. Imajući u vidu da im se zajednica dodatno uvećala, hrane je bilo manje nego što su mislili da će im trebati.

            Prebacila je vreću preko ramena i lagano krenula ka vrhu.

            Danas joj je trebalo više vremena da se uspenje nego inače. Vreća ju je usporila. »Biće bolje sutra!«, obeća sebi i zađe u mračnu pećinu koja je vodila do skrovišta.

            Bean i Rot su danas bili na stražarskoj dužnosti. Bean je učtivo pozdravi, a Rot ju je, kao i uvek, gutao pogledom. I dalje joj je bilo neprijatno zbog toga svaki put kada bi primetila kako deluje na njega.

            Odnela je vreću do kuvara, pa odlučila da potraži Šejru. Želela je da čuje novosti, ako ih je bilo uopšte, a niko joj ih neće preneti detaljnije od Šejre.

            »I hraniteljka se vraća!«, dočeka je plavuša ironičnom opaskom.

            »Nikada nije trebalo da spominjem koliko to mrzim, zar ne?«, Lotos odreagova na već ustaljenu doskočicu.

            »Verovatno.«

            »Šta sam propustila? Ima li nekih vesti?« Lotos je bila odsutna svega par sati, ali je volela da u svakom trenutku ima uvid u situaciju. To se, na neki način, očekivalo od nje.

            Šejra se tajanstveno nasmeši. »Ima!«, reče nakon kraće tišine. »Ovo će ti se dopasti!«

            Plavuša je uhvati za ruku i povede ka mestu gde su držali „zarobljenike“. Lotos nije volela taj izraz, ali tehnički ih jesu držali zatvorene, bar na neko vreme, iz predostrožnosti. Nikad nisi mogao biti siguran sa kim imaš posla.

            Njihov poslednji „zarobljenik“ (ili bar poslednji za koga je ona znala) još uvek nije izgovorio niti jednu reč. Čovek bi pomislio da je nema, ali se Lotos jasno sećala da je govorila kada ju je pronašla u skrovištu Crnih, što znači da, za razliku od vida, moć govora nije izgubila. Bilo kako bilo, čak i slepa mogla je predstavljati problem za zajednicu, pa je zato bilo bolje biti na oprezu.

            »Hoće nas ovi čudaci u poslednje vreme«, Šejra reče dok ju je vodila ka jednom od udubljenja koja su pretvorili u ćeliju. »Ova skoro da je pronašla nas, umesto mi nju. Zatekli smo je nedaleko od ulaza, samo koji metar iznad.«

            »Još jedna devojka? Po čemu je ova čudna?« Lotos je bila znatiželjna.

            »Videćeš već!«, zagonetno će Šejra. »Stigli smo.«

            Lotos se primiče „ćeliji“. Pre nego joj se oči navikoše na mrak, učini joj se da čuje jecaj. »Je l’ ona to plače?«

            »Stalno. Tako sam je i našla. Čula sam je.«

            Polako je počela da nazire obrise zatvorenice. Noge, trup... krila! »Krila?! Je li ona Pticolika?! Znamo li joj ime?!«

            »Ne i ne. Pogledaj joj glavu.«

            Lotos skupi oči. Devojka je imala glavu čoveka. Bila je poprilično mlada. Iz mraka je nešto sijalo... »Mač?! Zašto joj ga niste oduzeli?!«

            »Ha! Možeš da probaš! Jedini trenutak kada je prestala da plače bio je kada sam pokušala da je odvojim od njene „igračke“. Umalo me nije ubila. Smirila se kada sam joj ga ostavila, doduše.«

            »A ako naudi sebi?«, Lotos je brinula.

            »Ne verujem da će se to desiti. Mislim da je zaljubljena u mač, ili tako nešto. Vidiš kako ga drži?«

            Devojka sa krilima je mač držala u zagrljaju i neprestano plakala.

            »Ko zna šta joj se dogodilo... Pogledaj je samo!«, Lotos beše iskreno žao. Bila je osetljiva na nevolju drugih.

            »Ne bih znala«, hladno će Šejra. »Nije se opirala kada smo je ovde doveli. Osim kada smo hteli da joj oduzmemo sečivo. Nije želela hranu, mada očigledno ništa nije jela već duže vreme. Možda je bolje da je pustimo?«

            »Ne«, Lotos reče, »neka je. Za sada.«

            »Možemo da je spojimo sa slepicom? Možda će motivisati jedna drugu! A i uštedećemo prostora.«

            Lotos je prekorno pogleda. Šejra je povremeno umela biti tako bezosećajna.

            »Kako god.« Šejra odšeta i ostavi Lotos samu.

            Pogledala je još jednom u zarobljenu devojku. Nešto kod nje ju je uznemirilo više nego što je toga bila svesna.

            Te noći usnila je jako čudan san.

            Hodala je sama, ulicom grada koji nije mogla prepoznati. Bila je uznemirena. Osvrnula se oko sebe i u daljini ugledala druge ljude. Poželela je da im se približi, ali se zaustavila kad je videla crne velove preko njihovih lica. Nastavila je hodati ulicom, a ljudi sa crnim velovima je bilo sve više. Uznemirenost je prerasla u paniku. Lotos potrča, što je brže mogla i zaustavi se kad se sa nekim sudari. Pogledala je čoveka pred sobom. I on je nosio veo, ali beli. Njene ruke pođoše da ga podignu. Iza belog vela, umesto lica, ugleda lobanju.

            Probudila se vrišteći i smiri se tek kada tragovi sna potpuno iščezoše iz njene svesti. »Samo ružan san«, reče sebi i vrati glavu na jastuk.

            Tek tada, u potpunoj tišini, začu jecaje. Bilo je sablasno. Kao da je plakala sama Usamljena planina.

           

END OF EPISODE 20

END OF CHAPTER V

THE END