Chapter V - Episode 19

            Mesec dana. Imao je mesec dana da otkrije svoj put. Bojao se da to neće biti dovoljno.

            Pridružio se Pastirima kako bi se iskupio za sva zla koja je počinio. Odlučio je da se drži po strani i pusti njih da o svemu odlučuju. On nije bio u poziciji da nameće svoje mišljenje, niti je kao ličnost imao bilo kakav integritet da očekuje poštovanje njegovog mišljenja. Nije sebe više smatrao ni osobom. On je bio ubica.

            Kao Pastir imao je mogućnost da delimično ipsravi svoje greške. No to nije bilo dovoljno. Delovalo mu je kao lakši put. Kao prečica. Kao laž.

            Imao je mesec dana da pronađe bolji način i da mu se kasnije posveti, na ovaj ili onaj način. A onda, kada bude ponovo bio osoba, potražiće Džes.

Angelus nije želeo da se pozdravlja i pravi dramu oko svog odlaska iz Barasa. Pastiri mu, na kraju krajeva, nisu bili prijatelji. Nije mogao sebi dozvoliti da oni to budu. Kao i svi oni, nije imao previše stvari da sa sobom ponese. To je bilo dobro. Put će biti lakši bez prtljaga.

Odlučan u nameri da samo nestane, osvrnuo se i pogledao Nakovanj još jednom. Kada se bude vratio sve će biti drugačije. Obećao je sebi.

Krenuće put Ispie. Nije verovao u Četiri boga, a posebno sada kada je znao za Stvaraoca i Haos, no nije ni planirao da tamo traži bogove. Potražiće mir.

»Planiraš da odeš bez pozdrava?«, zaustavi ga ženski glas. Klia.

»Tako je najbolje«, odgovorio joj je, skromno. »Nismo bili previše bliski, oni i ja. Daleko od toga da smo prijatelji.«

»To nije fer! Ja te smatram prijateljem. I Goran!«

Te reči ga iznenadiše. Dosta je vremena proveo sa Goranom, pa i sa Kliom, ali nikada sebi nije dozvolio da pomisli da su se oni na bilo koji način vezali za njega.

            »Vrediš više nego što misliš, znaš?«

            »Dobro je da bar neko tako misli«, rekao je iskreno. »Vidimo se za mesec dana, Klia.«

            »Bolje bi ti bilo!«, odgovori ona sa osmehom.

            Nije mogao da se seti kada mu se neko poslednji put tako osmehnuo.

            »Još uvek ne mogu da verujem da je ona kraljica!«, govorila je Jelena Orlandu i Branku, ispijajući neko žestoko piće u Nakovnju. »Sad pljačkanje trezora više ne dolazi u obzir. Ne bi bilo u redu.«

            »Pljačkanje trezora?«, upita Branko, zbunjen.

            »Duga priča«, Orlando odgovori.

            Bio je to jedan od retkih trenutaka da je Orlando išta govorio, primeti Branko. »Vi ste pljakčaši?«

            »Ne baš. Više avanturisti«, Jelena ga ispravi. »Zar se ne vidi?«

            »Sada su mi jasnije neke stvari!« Branko navrnu čašicu. Žestina prođe kroz njegovo telo i on se namršti i nakašlja. Nikada ranije nije pio tako nešto.

            »Oprezno sa Deročom!«, upozori ga Jelena.

            »I šta planirate u narednih mesec dana?«, pitao je Branko, izbegavajući pitanje koje je zaista želeo da postavi.

            »Za početak idemo odavde. Bilo gde. A onda ćemo već videti.«

            »Samo vas dvoje?«

            »Pa da. Nas dvoje«, Jelena odgovori.

            »Ja ne znam šta ću tačno«, smotano će Branko. »Neću se vraćati na jug. A ovde ne znam nikoga i nemam tačno kuda. Nekako sam mislio...« poče i zastade.

            »Šta si mislio?«, Orlando ga pogleda znatiželjno.

            »Možda bih... Ma glupo je.«

            »Da, Branko. Možeš sa nama«, preseče Jelena, koja je očigledno shvatila u kom pravcu ide ovaj razgovor.

            »Zaista? Ne bih smetao? Mislim, vas dvoje...«

            »Dok se god držiš podalje od nas noću, sve će biti u redu.«

            Branko pocrvene. »Razumem!«

            Jelena se nasmeja. Branko joj je postao drag. Postojalo je u njemu nešto neiskvareno i detinjastvo za šta nikada ne bi rekla da postoji u tako velikom čoveku.

            Poduhvati sa Pastirima za nju su bili još jedna avantura. Orlando i ona nikada nisu bežali od opasnosti, šta više često su joj jurili u susret. Sada je, doduše, bilo drugačije.

            Generalno, Jelena se nije bojala smrti. Svoje. Kada je Nalim ubijen, Nalim koji je imao Artzain, ona shvati da se to lako može dogoditi bilo kom od njih. Orlandu. Goranu. Flaju ili Branku. To ju je uplašilo i sa tim nije bila spremna da se nosi. Ukoliko će se već suprotstavljati Mironi, onda je bolje da za to budu potpuno spremni. Oni u ovom trenutku to nisu bili.

            Iskoristiće ovo vreme da to promeni. Svaki Dar se mora razvijati, pa tako i pastirski. Orlandu i Branku nije želela još uvek da govori o tome i kvari ovaj trenutak. Biće vremena.

            »A niste mogli da pozovete i mene da popijemo koju?«, Flaj došeta do njih kad ih ugleda kako sede u Nakovnju. »Lepo, bogova mi!«

            »Ovo je bilo više spontano okupljanje«, Jelena pokuša da ih opravda.

            »Taman će mi dobro doći pred put!«, Flaj sede za njihov sto i naruči piće od Bronta.

            »Kuda si se zaputio?«, upita Orlando.

            »Kući. U Orbak. Želim da vidim kakvo je stanje tamo sada. I da pomognem, naravno.«

            Flaj tako dugo nije bio svoj. To je smatrao svojim ličnim gubitkom. Osećaj bespomoćnosti koji je Vatrena Kuga izazivala progoniće ga čitav život. Bio je zarobljen u svom telu koje ga nije slušalo.

            Sukob sa Mironom trebalo je da bude ono što će ga konačno lišiti tog osećaja. To je trebalo da bude njihova prva pobeda. Umesto toga, doživeo je još jedan poraz. I to ga je dotuklo.

            Očekivao je da će kao Pastir biti mnogo moćniji nego što je bio. Čemu je sve to služilo ako se naposletku sve svelo na isto?

            Želeo je da se vrati u Orbak i seti se čoveka kakav je bio pre Kuge. Možda će mu to vratiti malo izgubljenog samopouzdanja. Možda će uvideti razlog svemu ovome.

            Krčmar donese piće.

            »Da nazdravimo onda!«, predloži Flaj, a ostali se složiše. »Za povratak kući!« Čaše zazvečaše i četvoro prijatelja ispi ih do dna.

            Jovana se ponovo sastala sa Kirom. Rekla joj je da ima novosti vezane za zadatak koji joj je poverila. Nije znala da li treba da oseti olakšanje ili da se boji.

            Osećala se kao da je izneverila Pastire. Gorana i Anu, konkretno. Odgovornost prema Defori je nešto sa čime je živela otkako zna za sebe. Želela je da učini nešto, da pronađe Artzain i Taeas, da se pokrene, da se suprotstavi Mironi... Ali krivica ju je sve više izjedala.

            Barnesa je ponovo ostavila manje-više bez objašnjenja. Rekla mu je da mora nešto važno obaviti pre nego otišla na sahranu princa Rišera i zamolila ga da on istoj ne prisustvuje. Nije se bunio, mada nije ni razumeo.

            Sa druge strane, Sanja je toliko učinila da njoj pomogne, a ona ju je ostavila po strani, u drugom planu. Nalim je obećao da će se njoj posvetiti posle sahrane, ali Nalima više nije bilo.

            Povremeno je sve još uvek ličilo na san. Rahe pred dvorcem, Mirona i Stefana na prestolu, Nalimovo rasporeno telo...

            »Ukoliko postoje loše vesti, želim da prvo njih čujem«, rekla je Kiri kada su se srele.

            Kirin izraz lica nije ništa odavao. »Zapravo, nema. Valjda.«

            »Valjda?«, zbunila se Jovana. »Ima li makar dobrih?«

            »Ima.«

            »Želim da ih čujem, u tom slučaju.« Duboko je udahnula i pripremila se.

            »Pa, što se tiče devojke... Na osnovu korice sam mogla da osetim njenu energiju. I osetila sam je u Defori. Negde.«

            Jovana nije bila sigurna da je razumela. »Šta to tačno znači?«

            »To znači da je devojka živa. Loša vest je ta da je ne mogu locirati. Možda će mi trebati još vremena. Za sada samo mogu reći toliko.«

            I to je bilo nešto. Sanja je bila dobro. Za sada. »Šta je sa Barnesom?«, pitala je bojažljivo.

            »I on je živ«, reče Kira. »I njega sam mogla pronaći. Bio je ovde u Barasu, tako da se nisam preterano namučila.«

            »Bio? Gde je sada?«, strah se prikrade Jovani.

            »Otprilike«, Kira reče, »tu iza tebe!«

            Neko joj prekri oči dlanovima. A ona je već znala i ko. Nasmejala se toplo i pravo iz srca.

            »Vidimo se mi kasnije!«, Kira reče i povuče se.

            Barnes spusti svoje ruke njoj oko struka, okrete je i poljubi.

            »Dobro si!«, izustila je kada joj je dozvolio da progovori. »Tako mi je drago!«

            »Pobegao sam na vreme!«, odgovori on. »Šta se dogodilo?!«

            Istog trena je odlučila da je vreme da mu sve ispriča. Nije želela više da mu taji bilo šta. Kada se sa Sanjom vratila u Baras zamolila ga je da joj ne postavlja pitanja i veruje joj. Sada će mu poverenje vratiti poverenjem.

            Bio je to kraj jedne lepe priče. Njegov san se ostvario, ali to je bilo kratkog veka. Ko bi rekao? Sudbina mu je ipak bila naklonjena. On je bio taj koji je sve upropastio. Znao je da mu Ana neće ovo oprostiti.

            Odlučio je da napusti svoj posao u dvorcu i vreme pred sobom iskoristi da se posveti svojoj porodici. To je sve što mu je sada preostalo.

Ipak, odlučio je da sa Anom razgovara, makar još jedanput. Bilo šta što bi rekao zvučalo bi kao izgovor i nije očekivao da će se ona nekim čudom predomisliti. Samo je želeo joj se, makar na neki način, iskupi.

Skupio je hrabrost i zamolio je za minut njenog vremena.

            »Naravno«, rekla mu je i iznenadila ga. Očekivao je makar nekakav otpor.

            »Dugujem ti izvinjenje. Objašnjenje.« Bila je to, donekle, izlizana rečenica.

Njen pogled nije bio hladan, niti surov. Ali bio je nepokolebljiv. »Ne duguješ mi ništa. Objašnjenja su, na kraju krajeva, precenjena. Bar u ovakvim slučajevima. Na kraju ništa i ne objasne.«

Nije želeo da odustane. »Onda mi bar dozvoli da ti ispričam svoju priču.«

»Do sada je već trebalo da je čujem. Imao si toliko prilika da je ispričaš.« Nije mogao pročitati šta je tačno osećala dok je to izgovarala. Govorila je staloženo i donekle ravnodušno.

»I to znam«, bio je iskren. »Bojao sam se da će se ovo desiti. Zato nisam ništa rekao ranije.«

»Da će se šta desiti?«, postavila je nezgodno pitanje.

»Da ćeš me mrzeti. Biti ljuta. Da će sve biti gotovo.«

Suze joj krenuše niz obraze. »Ne mrzim te!«, rekla je, na trenutak spustivši gard, no brzo ga ponovo vrati. »Ti imaš suprugu. Suprugu koja brine za tebe. Idi njoj i sa njom razgovaraj. Meni ne moraš ništa više objašnjavati.«

»Ali ja volim tebe! Moraš to znati! Nju sam oženio samo zato što sam mislio da me nikada nećeš ni pogledati! Kada ti nisi mogla biti ta, nije mi bilo važno koju ću uzeti za ženu! Moji roditelji su insistirali...«

»Zlatko, molim te!«, rekla je sa puno boli. »Pored svega što se dogodilo, ovo je poslednje što mi treba. Ne mrzim te i ne želim ti zlo, tako da možeš ići s mirom. Oboje smo pogrešili, svako na svoj način. I sada je gotovo.« Okrenula se i otišla svojim putem.

Nije pokušao da je zaustavi kad je odlazila.

Kočijaš zaljubljen u princezu. Zašto je uopšte očekivao da se to može drugačije završiti?

Od razgovora sa Anom, Maji se činilo da se osećala rasterećenijom. Ni sama nije znala koliko je težina njihovog odnosa bila svakodenvno prisutna u njenoj stvarnosti. I u ovim mračnim trenucima, to je bila svetlost koja se, nenadano, pojavila iza tamnih oblaka.

            Iako će, verovatno, i u budućnosti biti razdvojene, ta će razdvojenost biti drugačije prirode. Biće samo fizička.

            Odluka Pastira da se posvete sebi samima na neko vreme nije joj ni pala na pamet kao mogućnost dok nije glasno izgovorena. A onda kada jeste, ona shvati da je upravo to ono što joj je tako puno trebalo. Njenom telu i njenom duhu je bio potreban odmor. Odmor, ali i vežba!

            Iako je oduvek želela da bude plesačica, Maji je jedna stvar uvek izmicala – nije mogla izabrati omiljeni ples kome bi se posvetila. Sada je konačno odlučila.

            Našla je način da se posveti svom snu, ali i da unapredi sebe kao Pastirku, istovremeno.

            Uzela je komad tkanine i svoj mač, Nargo i počela brisati. Plesačica sa mačem. Poslušaće Jakadanov savet. Pronaći će nekoga ko će je naučiti toj veštini.

Njeni roditelji, Franko, Nalim, Leon. Svi oni biće ponosni na nju. Pogledala je svoj odraz u maču i nasmešila se.

            Okupili su se pred Nakovnjem kako bi se pozdravili pre puta.

            Goranu se činilo da je do sada već svako imao neki svoj plan i put za tih čuvenih mesec dana pred njima. Svi, sem njega, zapravo. Izvesno je bilo jedino da će ih provesti sa Kliom.

            Stao je i pažljivo je posmatrao Pastire, svoje saborce i prijatelje. Možda je ovo ipak bila prava odluka. Prethodnih dana, kada bi ih pogledao, video bi mračna lica i slomljene duhove. Danas je slika bila nešto drugačija. Video je nadu.

            Jelena i Orlando su zadirkivali Branka, a Flaj i Zlatko su se srdačno smejali. Maja ja stajala, oslonjena na svoj mač i živo razgovarala sa Anom. Jovana, Milena i Kira su vodile nekakav, naizgled, važan razgovor, dok je Barnes, Jovanin prijatelj stajao sa strane i nemo posmatrao. Angelus je već bio otišao, a i lejdi Kase. Mračan oblak jedino je još lebdeo nad Stefanom.

            Klii dade znak da ga sačeka i približi se novoj kraljici Defore. »Vaša Visosti!«, poklonio joj se, na šta se ona, slabašno, nasmeši. »Kako se osećate danas?«

            Stefana slegnu ramenima. »Malo bolje. Valjda.«

            »Znam da to sada deluje nemoguće, ali biće lakše. I nikada neće proći, ali biće lakše.«

            »Tako mi kažu«, odgovori tužno. »Pridružimo se ostalima! Pomalo sam umorna od sve pažnje koju mi ljudi posvećuju ovih dana.«

            Goran ju je razumeo. Činilo se da je upravo ona bila u središtu svega što je Deforu zadesilo u prethodnom periodu. Uhvatio ju je za ruku i odveo ka ostalim Pastirima.

            »I previše smo bili svi na jednom mestu, morate priznati!«, našali se Jelena kada se svi okupiše.

            »Znači, ovde se pozdravljamo?«, Milena reče. »Pomalo sam tužna«.

            »To je samo mesec dana!«, Goran podseti. »Proleteće. A onda ćemo ponovo stajati ovde.«

            »I opet sve ispočetka«, Ana će, nekako mračno. »Nemojte se, pak, previše opustiti! Ukoliko Mirona preduzme nešto, moramo biti spremni da reagujemo.«

A onda krenu pozdravljanje.

            Vreme je odmicalo i jedan po jedan od njih je napuštao Trah, uglavnom u potrazi za novim mestom koje će moći da zove domom.

            Naposletku, samo Goran i Klia ostaše tu, pred Jeleninom i Goranovom omiljenom krčmom. Iako je znao da će ih sve ponovo videti ubrzo, nešto u njemu mu i dalje nije davalo mira. Klia je, izgleda, to primećivala.

            »I dalje misliš da ovo nije bila dobra ideja?«

            »Sad više nije ni važno. Ovo je bila jedina ideja«, odgovorio je, pomirljivo. »Valjda će sve biti u redu.«

            »Ne sumnjam da hoće!«, uveravala ga je Klia. »Nego«, promenila je temu, »i dalje želiš da ostanemo u Trahu?«

            Goran se zamisli. Inicijalna ideja mu je bila da ostanu i tu pokušaju da pronađu svoje mesto pod nebom. Ili pod zemljom, bolje rečeno. »Pa i ne baš! Možda bismo ipak mogli da nađemo nešto svetlije?«

            »O, hvala bogovima!«, izusti ona, na šta se Goran nasmeja.

            »E pa, onda ću pustiti tebe da izabereš grad! Samo izbegavaj sever, jug i zapad. Znaš već kako je.«

            »Ionako sam uvek najviše volela leto!«, reče Klia i gurnu ga ramenom.

            Odlučio je da joj na to uzvrati jednim dugim i strastvenim poljupcem.

            Sunce je bilo na zalasku kad su ostavili Baras za sobom.

END OF EPISODE 19